Vratila sam se sa putovanja u planine, tako da će uskoro biti mnogo novog materijala. Danas ću se, radi zagrevanja, odgovoriti na neko nekomplikovano pitanje, a dalje su u planovima otprilike sledeće:
Analiziraću pristup slučajevima koji ilustruju različite aspekte libertarijanizma i ekonomske teorije i objaviti prilično obimnu članak na tu temu
Urediću i objaviti prevode Fridmana, koje su moji divni pomoćnici успеali da pripremiju dok me nije bilo
Dobićete par članaka za Bitarha i novi tekst za novosibirski YouTube kanal Libertarian Band (inače, ako neko još nije pogledao njihov poslednji video o libertarijanizmu za bake, obavezno pogledajte, imaju novog seksi voditelja, i sviđa mi se kako je izneo moj tekst – prethodni, o beskonačnom trajanju, ispao manje živ).
Sviđa mi se ideja da napišem nekoliko bajki u stilu Gorka Luka.
Tamo ćemo videti.
Ah, da, u vezi sa Fridmanom. Neposredno pre odlaska uspela sam da uredim prevod jednog od poglavlja trećeg izdanja Mehanike slobode: Problemi sa izvođenjem onoga što treba iz onoga što jeste kod Ejn Rend – uživajte u ekskluzivi, ovog teksta gotovo nigde nema ni na engleskom. Procenila sam kako napreduje prevod i, verovatno, mogu odrediti rok za projekat: 12. februar 2020. godine. Deda Fridman će tada upravo napuniti 75 godina, pa ćemo imati šta da mu čestitamo. Takođe vas podsećam da donacije za prevod najbolje da šaljete na poseban novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo – tako će mi biti lakše da procenim koliko mogu potrošiti na nagrađivanje svojih pomoćnika. I ne zamerite, ali ovim podsetnikom ću vas mučiti pri svakoj novoj objavi narednog poglavlja.
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
Protivnici ideje oružane borbe protiv države često odvrate ljude od nje, plašeći ih moći državne vojske. U stvarnosti se može smatrati da država uopšte nema vojsku! I to nije preterivanje — ona je jednostavno nepogodna za taj zadatak. Realno protiviti anatijarkističkim borcima moći će samo lako naoružana policija i Rosgvardija.
Ispod je naveden odlomak iz jedne popularne knjige o zalasku ere teritorijalnih država, koju svakako treba pročitati svi libertarijanci!
«Suočivši se sa oružanim otporom okupiranog stanovništva, Nemci su ubrzo otkrili da su upravo najsavremenije komponente njihovih oružanih snaga bile najbeskorisnije. Do sada njihovi tenkovi, artiljerija, lovci i bombarderi nisu imali posebnih poteškoća da u prah razbiju najnaprednije vojske sveta (uključujući vojske tri vodeće svetske sile, čije su snage značajno prevazilazile njihove sopstvene), ali, suočivši se sa malim odredima partizana koji nisu bili vojska, nisu nosili vojne uniforme, nisu se borili u otvorenom boju i imali su običaj da se rastapaju ili u seoskom pejzažu ili među okolnim stanovništvom, nemačke trupe su ostale u potpunoj zbunjenosti. Kao i drugi osvajači nakon njih, Nemci su izvukli pouku da su pri sprovođenju protivinsurgentnih operacija praktično jedine snage koje su mogle biti korisne, lako naoružana policija, pešadija, planinske trupe, specijalne jedinice, komunikacione trupe i, što je najvažnije, sve vrste obaveštajnih službi. Svi oni su morali da se kreću pešice ili koristeći lagana vozila, prvenstveno ona koja su mogla da se kreću po nepreglednom terenu. Izvan gradova mogli su biti pojačani izviđačima, a u onim retkim slučajevima kada je protivniku uspelo iznenadati i primorati ga na otvorenu borbu — malim brojem artiljerijskih topova i tenkova. I u tim operacijama nije bilo mesta za ponos Vermahta — tenkovskih i mehanizovanih divizija, a štaviše, pošto je obim operacija bio veoma mali, nije bilo mesta ni za bilo kakve divizije uopšte.
Otkriće koje su Nemci (i u manjoj, ali značajnoj meri njihovi japanski saveznici) učinili tokom Drugog svetskog rata, od tada su ponovile praktično sve velike oružane snage sveta. Jedni od prvih koji su se suočili sa gerilskim ratovanjem odmah na početku posleratnog perioda bili su Francuzi i Englezi. U pogledu surovosti, njihove operacije su bile daleko od nemačkih; a ipak, posebno što se tiče akcija Francuza u Indokini i Alžiru, bile su dovoljno nemilosrdne. U obe zemlje, pokušaj Francuza, koji su koristili najsavremenije oružje koje su imali na raspolaganju, da ponovo uspostave kontrolu nad svojim kolonijama, doveo je do smrti stotina hiljada ljudi i do uništenja vatrom i mačem čitavih sela, pa čak i regiona. Iako Englezi nisu išli toliko daleko (najveći broj žrtava među lokalnim stanovništvom u njihovim kolonijalnim kampanjama iznosio je oko 10 hiljada ljudi tokom borbi u Keniji), oni su takođe često posezali za smrtnim kažnjavanjem, mučenjima i uništavanjem čitavih sela, čije su stanovnike preseljavali u koncentracione logore! Baš kao i Nemci, engleske i francuske oružane snage su otkrile da su upravo najmoćnije oružje i sistemi naoružanja bili najbeskorisniji, budući ili previše skupi, ili previše brzi, ili previše veliki, ili previše neprecizni, ili previše nediferencirani, ili sve to istovremeno. Što se tiče najmoćnijeg oružja, tj. nuklearnog, protiv neprijatelja čije su snage bile toliko raspršene i toliko neuhvatljive, ono je bilo jednostavno neprimenjivo»
Iskreno govoreći, konkretno u Rusiji ljudima nije naročito lakše zbog saznanja da neće biti razmazani po asfaltu tenkovima, već da će se ograničiti na razmazivanje po asfaltu pendrecima. U međuvremenu, nosilaca pendreca i drugog lakog naoružanja, posebno angažovanih za rat protiv sopstvenih građana, u Rusiji ima više nego onih koji su angažovani ili pozvani na rat protiv stranih sila. Tako da bih ja naglasak stavila ne toliko na to koliko su te snage loše opremljene i koliko je njihova taktika neefikasna, već na to koliko su motivisani – upravo to je ključni faktor odvraćanja naoružanog građanskog protesta.
Danas mi je drago što mogu da vam predstavim tri nova poglavlja iz „Mehanike slobode zajedno“. Tim prevodilaca je mali, ali veoma produktivan, i sada sam prilično opterećena poslom oko uređivanja, koju više neću moći nikome da delegiram.
U poglavlju „Robin Hud će vas prodati“ Friedman pokazuje neke neočigledne mehanizme onoga kako mehanizmi dobrobiti, formalno stvoreni da pomognu siromašnima, de facto preraspoređuju novac u korist bogatih. Takođe konstatuje da takvo ponašanje države nije greška sistema, već sam sistem.
U poglavlju „Bogati postaju bogatiji, i siromašni postaju bogatiji“ naziv je dovoljno govornitljiv da bi se razumelo o čemu je reč. Tamo se objašnjava zašto na slobodnom tržištu ne dolazi do osiromašivanja radničke klase, kako je Marks sanjao, već se umesto toga odvija kretanje ka opštem prosperitetu.
Konačno, u poglavlju „Monopoli I. Kako ostati bez košulje“ Friedman slikovito pripoveda koliko je jadna sudbina monopolista na slobodnom tržištu, i koliko je jadna sudbina onih kojima nije imalo sreće da imaju posla sa državnim monopolima.
Na ovaj prelep praznik, Dan nezavisnosti SAD, uživajte u klasici anarhokapitalističke propagande! Inače, pozdrav svima koji su došli po preporuci kanala Klasični liberal, veoma mi je drago što ste tu, smestite se udobno.
U filmu „The Big Short“ postoji trenutak kada lik Mark Baum odlazi u kreditnu agenciju (KA) kako bi pitao: „da li se ikada desilo da u protekloj godini vi (KA) niste dali traženi AAA rejting bankama?“. Na šta mu Džordžija (radnica KA) odgovara: „Ako im ne damo rejting, otići će u Moody’s (druga KA) koji je dve ulice odavde“.
KA sve razumeju, ali nastavljaju da krše sopstvena pravila, plašeći se odlaska klijenata kod konkurencije.
A šta ako u uslovima privatnih sudova nastane ista takva situacija, u kojoj bi sudovi donosili nepravilne odluke ili, recimo, odluke u korist velikih klijenata, plašeći se odlaska klijenta u drugi privatni sud?
Sedački zlopatreč
U situaciji koju razmatrate vidimo kako loš dizajn sistema daje netačne rezultate. Banka plaća da bi joj kreditna agencija dala visok rejting, i kreditna agencija izvršava taj tržišni nalog. Nakon toga, bilo ko može slobodno da ignoriše tu informaciju, jer ona ne govori ništa o pouzdanosti banke.
Postoji slobodno tržište. Na njemu rade kompanije koje pružaju određene usluge. Zadatak kompanije je da ubedi potrošača da je dobar izbor. Zadatak potrošača je da sazna koja kompanija je zaista dobar izbor. Šta tačno kompanija isporučuje – hranu, naučna istraživanja ili, recimo, rešavanje konflikata – potpuno je nebitno.
Kompanija ima dve moguće strategije. Prva: saznajući preferencije potrošača, prevariti potrošača da veruje da ona odgovara njegovim preferencijama. Druga: saznajući preferencije potrošača, prilagoditi svoje usluge tim preferencijama. Potrošač takođe ima dve moguće strategije. Prva: pažljivo proučiti tržište i doneti utemeljenu odluku u korist jedne od kompanija. Druga: izabrati prvu kompaniju koja mu padne na pamet, raditi sa njom, a ako se ispostavi da je nepoštena, uložiti sve napore da njeno rukovodstvo za to požali. Ovo sam opisala kao ekstremne slučajeve. Stvarna strategija biće kombinacija ove dve navedene.
Dakle, kompanija stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem preferencija i za informisanje (istinitim ili lažnim), a potrošač stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem ponuda i za sankcije zbog prevara.
Dobija se večni konflikt projektila i oklopa (ili, ako želite, dilema zatvorenika). Potrošaču su potrebni nezavisni rejtingi, proizvođač je zainteresovan da kupi sebi lepši rejting. Potrošaču je potreban sud koji će od proizvođača naplatiti nadoknadu za neadekvatan kvalitet, proizvođaču je potreban sud koji će ga osloboditi krivice. Pri tome, potrošač nije u obavezi da bude uvek pristojan; od njega može da se očekuje da koristi proizvod, a zatim da ga pokvari i vrati kao da je kupljen sa fabričkom greškom; od njega može da se očekuje da primi proizvod i izlaže laž da nije primljen; od njega može da se očekuje da plati falsifikovanim novcem…
Ako se tržište reguliše odozgo na bazi bez alternative, onda i potrošači i proizvođači usmeravaju svoje napore na to da korumpiraju regulatora i podstaknu ga da deluje upravo u njihovom interesu. Ako pak centralizovane regulacije nema, onda najvažniji faktor koji utiče na donošenje odluka postaje praksa uspešnih interakcija sa konkretnim ugovornim partnerom, drugim rečima, njegova reputacija. Već sam jednom pisala, na šta bi mogla da liči idealna dugoročna reputacioni sistem. Za sada su na tržištu uglavnom predstavljeni veoma nezgrapni sistemi analize potrošačkog ponašanja, ali oni nisu potrebni meni kao potrošaču, već obrnuto, onima koji bi želeli da mi prodaju svoje proizvode. Sistemi koji bi isto tako pažljivo pratili ponašanje proizvođača su još uvek mnogo lošije razvijeni, njih zamenjuju improvizacije raznih organizacija koje u svom nazivu sadrže reč „nadzor“.
U doktrini anarhokapitalizma pretpostavlja se da će sve ove nadzorne funkcije mnogo kvalitetnije moći da obavljaju osiguravajuća društva. Da li je to zaista tako, ili će nam tržište ponuditi još savršenije alate, moći ćemo da saznamo kada odbacimo improvizacije.
Tržište uči slova, uskoro će početi da govori razgovetno
Objavila sam prevod kratkog četvrtog poglavljaMehanike slobode Dejvida Fridmana. Za sada proces finansira samo Bitarch, ali imate priliku da upišete i svoje ime u odeljak zahvalnica prilikom pripreme konačnog teksta, koji ću svakako uraditi. Biću draga vašim donacijama za plaćanje prevoda na poseban novčanik: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Takođe predlažem svima koji žele da napišu svoje recenzije knjige. Najsučeljanije od njih bih takođe priložila uz tekst prevoda. Poželjno je, naravno, ne u formatu „pročitao sam – dopalo mi se“, već u više pregledno-analitičkom karakteru.
Objavila sam drugo poglavlje „Mehanike slobode“ Davida Fridmana, prilično je kratko. Treće je objavljeno pre par meseci, trenutno je u toku prevod četvrtog. Ukratko, proces je počeo.
Kada završimo sa prvim delom, ulepšaću objavljeno kako bih sve svela na jedinstven stil i napraviću epub. I tako ću postupati sa ostalim delovima.
Za sada se jedan prevodilac aktivno uključio u projekat, još dvojica se pripremaju, rešavajući druge obaveze. Ako osećate da ste u mogućnosti da prihvatite ovaj posao, hajde da sarađujemo. Okvirna plata je 400 rubalja po standardnoj stranici izvornog teksta (1800 znakova sa razmacima).
Počecu od kraja. Kanal o koji pitate zove se „Platinaste misli mladih levičara“. Teze koje se predlažu za razmatranje zaista jesu platinaste misli mladih levičara. Zašto bih onda smatrala da je kanal propao? Naprotiv, konačno je postigao harmoniju forme i sadržaja, to je prelepo.
A ako ćemo ozbiljno, jedna neuspešna članak ili serija članaka još uvek ne stavlja pečat na kanal, naročito ako je to plod kolektivnih napora.
Na kanalu PLUM-TV izašlo je nekoliko beleški sa primerima kako kartelska dogovaranja nanose štetu potrošačima, i kako antimonopolne mere države donose korist potrošačima. Pri tom nije teško navesti primere kako karteli ne uspevaju da poštuju sopstvene dogovore iz očiglednih razloga u smislu ekonomske teorije (svakom učesniku je isplativo prekršiti dogovor). Takođe nije teško nabaviti primere kako antimonopolne mere države nanose štetu potrošačima.
PLUM iz toga izvodi zaključak da je država sasvim upotrebljiv instrument ako se dobro podesi. Zagovornici AEŠ (Austrijske škole ekonomije) iz toga izvode zaključak da su činjenice samo događaji koji se interpretiraju pomoću ove ili one teorije, da je statistika rezultat obrade mnoštva činjenica pomoću teorije o tome kako činjenice treba obrađivati, a da su rezultati statističkih istraživanja samo emocionalni argument u političkoj borbi, a ne argument u sporu o tome koja je teorija ispravna – jer već pri izdvajanju nebrojenog mnoštva događaja u ono što se naziva činjenica primenjuje se određena teorija, što znači da dokazivanje teorije pomoću činjenica predstavlja kruženje. PLUM iz toga izvodi zaključak da je AEŠ vera, a ne naučna teorija, s obzirom na to da je toliko gluva za činjenice. Zagovornici AEŠ ukazuju na to da je i matematika gluva za činjenice, opisuje sebi modele i uopšte ne mari za to da li u stvarnosti postoje idealni krugovi. To, međutim, ne smeta da se ona uspešno primenjuje na stvarni život – ali ne na bilo šta i ne bezmerno.
U suštini, spor je dug, mnogo kopija je polomljeno, i, u suštini, jasno je da i indukcioni i deduktivni pristup treba primenjivati pažljivo. Što se tiče toga da li treba ostaviti državi šansu da se ispravi ili je treba iskoreniti, više puta sam se toga dotakla u svojim prethodnim objavama. Evo, na primer, možete osvežiti pamćenje objavom o tome pod kojim okolnostima libertarijanci mogu smatrati svoje učenje lažnom idejom.
Prilično sam dugo skretala pažnju sa prevoda, ali sam se nedavno ponovo prihvatila posla. Predstavljam vam prvo poglavlje Mehanike slobode Dejvida Fridmana – U odbranu vlasništva.
Nadam se da ću imati dovoljno entuzijazma da nastavim sa radom još neko vreme, ali najbolji način da utičete na moje prioritete jeste da novčano podržite one moje poduhvate koji su vam najzanimljiviji. Za one koji žele da sponzorišu baš prevod Mehanike slobode, a ne samo apstraktno podrže projekat u celini, otvorila sam poseban bitcoin novčanik: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Takođe ću biti presrećna ako se pridružite radu na prevodu. To se radi veoma jednostavno: odete u odeljak gde je postavljen original knjige, izaberete bilo koje poglavlje koje još niko nije uzeo – i krećete.
Princip neinicijacije nasilja je jedan od kriterijuma na osnovu kojih ljudi donose odluke živeći među drugim ljudima. Ali njegova dosledna primena nailazi na prepreku u činjenici da različiti ljudi u različitim situacijama imaju različite kriterijume onoga što predstavlja nasilje. Rok koncert je mnogo glasniji od bušilice u zidu, ali će čovek rado otići na koncert i tolerisati nasilje nad svojim ušima, dok bi bušilicu bio spreman da trpi u mnogo manjoj meri. Prema izduvnim gasovima motora ili pušenju u zatvorenom prostoru, ljudi su pre pola veka bili mnogo tolerantniji nego danas, ali nimalo nije izvesno da će se taj trend nastaviti.
Pošto univerzalni, objektivni i prirodni kriterijumi za takve stvari ne postoje, prisiljeni smo da koristimo različite heuristike, poput, recimo, principa estopele, koji kaže da onaj ko krši određeno pravilo nema pravo da zahteva kaznu za druge zbog kršenja istog tog pravila. Ako pušiš u zatvorenom prostoru – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne puše. Ako smećeš – nemaš pravo da zahtevaš da drugi ne smeće. Tako nastaju mesta gde svi manje-više ne smeće, i mesta gde je svima svejedno.
Zaista, negde će se ispoljiti jaka netolerancija prema emisijama, možemo lako uočiti takve teritorije koje se nazivaju rezervatima ili, na primer, nacionalnim parkovima. Tamo vlasnici izuzetno pažljivo održavaju „nepromenjenost“ na teritoriji i od drugih zahtevaju isto to.
Ako postoji bilo šta stalno u ljudskom društvu, to je raznolikost. Nijedan princip nikada neće apsolutno dominirati nad svima. Čak ni NAP. Dovoljno je da ga implementirate oko sebe do nivoa koji će biti pogodan i vama i okolini.
