Ukratko: odobravaju me nepošteni ljudi, a poštene ljudi ne vole ili mrze. I zbog toga je veoma tužno i gubi se smisao života.
Pošteni ljudi nisu u obavezi da poštuju i podržavaju poštene ljude. Oni nisu nužno pametni, nisu nužno dalekovidni, nisu nužno materijalno zainteresovani za vašu podršku, mogu, naprotiv, imati materijalnu korist od vašeg neodobravanja, mogu biti konformisti, i svakako ne poseduju celu informaciju, jer celu informaciju ne poseduje niko. Drugim rečima, svet je nepravedan.
Ipak, ljudi su obično zainteresovani da stvaraju društvo u kojem će se određeno ponašanje nagrađivati, i ponekad čak i uspeju u tome. Nagrađivano ponašanje u tom društvu naziva se poštenim, i taj standard poštenosti, naravno, ne mora se podudarati sa standardom poštenog ponašanja u drugom društvu. Jedno društvo će ceniti i poštovati spretnog intriganta, drugo onog ko teži poštovanju moralnih normi na štetu materijalne koristi. Pri čemu ova dva društva čak mogu delimično sastojati se od istih ljudi. Drugim rečima, ljudi grade svoje pravedne mini-svetove i u tome im ide prilično dobro, ali u tom procesu deluje snažan negativan efekat razmere, koji sprečava sprovođenje jedinstvenog univerzalnog standarda pravde.
Možete se diviti nekom poštenom gadom koji spretno potkopava kolege, i želeći da steknete njegovo poštovanje, spretno potkopati njegovu majku. Upravo tada će se pokazati da za majku tog poštenog gadnog čoveka važe drugačiji standardi poštenosti. Možete se diviti širini duše vašeg kolege, a onda će se ispostaviti da se od vas na poslu zahteva kompetentnost i pridržavanje uputstava, dok će on pokazivanje širine vaše duše radije ceniti u neposlovnom okruženju. Ili, obrnuto, možete pokazivati upravo tu poslovnu kompetentnost, a u kolektivu će vas manje voleti zato što ne operete svoju šolju ili se neadekvatno smejete vicovima.
Sposobnost razumevanja od kojih postupaka, od koga i u kom trenutku očekujete reakciju naziva se emocionalnom inteligencijom. Deluje mi da je to kombinacija obične inteligencije (sposobnosti analize) plus empatije (sposobnosti saosećanja). Za empatiju u mozgu odgovaraju takozvani ogledalni neuroni, a tamo gde postoji neuronska mreža, postoje i tehnike treninga neuronske mreže. Pokušajte da kopirate tuđe manire, glas, pokrete, intonacije. Pratite osećaje koji se pri tome javljaju kod vas. Modelujte tuđe ponašanje u svojoj glavi, težeći tome da model što više liči na stvarnost. Pokušajte da kopirate stil pisanja različitih ljudi. Vremenom ćete unaprediti svoju pronicljivost.
Nažalost, ne mogu se pohvaliti da sama posedujem visoku emocionalnu inteligenciju. Ja sam od onih koji bi radije položili ispit iz fizičkog tako što će napisati referat o tehnici trčanja, nego što bi sami istrčali sto metara za normu. Tako da neću uspeti da vas inspirišem ličnim primerom, ali kao što ste tražili savet, a ne primer — savete znam da dajam.
Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.
Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.
Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.
Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.
Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.
Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.
A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.
Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.
Veoma često sam viđao tvrdnje sa strane konzervativaca, fašista i drugih ljudi koji zauzimaju gornji desni ugao političkog spektra, da je libertarijanstvo leva ideja, da su libertarijanci neprijatelji tradicije i da su stoga levi, a da je sud o desničanstvu po ekonomiji besmislica. Recite mi, kako odgovoriti takvim ljudima?
Aleksej Antonov
Svaka ideologija je opisana ljudskim jezikom, i zatim se porede konkretni premis koji leže u osnovi ideologije. Ali radi preglednosti poređenja mnogih različitih sistema pogleda, prihvaćeno je korišćenje geometrijske metafore, sa dodeljivanjem digitalnih vrednosti ideologiji na koordinatnim osama. Neko koristi jednodimenzionalnu metaforu „levo-desno“. Nekima je draža dvodimenzionalna, poput Nolanovog dijagrama ili drugih vrsta političkog kompasa. Na internetu je popularan test 8values, gde se susrećemo već sa četiri dikotomije. Kako god bilo, sve je to ništa više od ilustracija.
Svađati se oko toga kako je ispravnije prebaciti libertijance sa dvodimenzionalnog kompasa na jednodimenzionalnu liniju – putem sečenja ekonomske skale, ili putem sečenja skale konzervativizma, ili putem preračuna vrednosti na obe skale u jednu cifru – to je otprilike kao svađati se oko toga u koju jednu reč pretvoriti dva epiteta „blistav“ i „herojski“, kako bi se ubacili u odu koja veliča diktatora.
Ako se pitanju pristupimo čisto formalno, da bi neko mogao bez stida da se naziva libertarijancem, dovoljno je samo jedno svojstvo: bezobrazluk.
Dakle, radi sadržajnijeg odgovora, pitanje bih formulisala drugačije: kojim osobinama i znanjima čovek mora da raspolaže da bih bez stida mogla da kažem da je on libertarijanac.
Treba reći, moji zahtevi su prilično minimalistički. Dovoljno mi je da se čovek vodi libertarijanskim principima u sopstvenom životu. Poznavanje suptilnosti libertarijanske doktrine i ekonomske teorije, preduzetnički duh, sposobnost da kompetentno objasni zašto putevi nisu toliko neophodni – to su sve prijatni, ali ne i obavezni dodaci.
Prihvatanje sebe kao sopstvene imovine za koju samostalno snosite punu odgovornost. Poštovanje tuđe imovine. Spremnost da prisvojite ničije resurse na dobrobit sebe i svojih najbližih. Spremnost da brani svoje. Izbegavanje, po mogućnosti, saradnje sa državom, i svakako sabotiranje njenog jačanja.
Glavna emocija koju, po mom mišljenju, libertarijanac treba da izazove kod etatiste je zaprepašćenje: a, pa tako je moglo? U tom smislu, za mene je uzoran libertarijanac farmer iz podmoskovskog regiona, Mihail Šljapnikov. Nije želeo da umre od neke neizlečive bolesti, otišao je u selo, pustio svoj privatni novac u opticaj, podigao snažno domaćinstvo, preuzeo lokalnu samoupravu u svoje ruke, širi se, jača i umnožava svoje iskustvo za sve željne. I meni je potpuno svejedno da li je čitao Mizesa ili se ograničio na priručnik o agronomiji.
Prilikom privatizacije zemlje, prava izbora su ugrožena usled neznanja. Posledice neznanja su često nepopravljive.
Ideja
Sva državna zemlja treba da se vrati građanima, a njeno upravljanje mora odražavati demokratsku prirodu države.
Motiv
Ako podelimo 3.155.372.300 ha na svakog građanina u RF, dobilo bi se 21,84 ha po osobi, a pri tržišnoj vrednosti od 1 milion rub/ha, svaki od nas je potencijalni milioner. Nažalost, model privatizacije sa vaučerima pokazao je svoj neuspeh, stoga smatram da je goreopisana reforma optimalan način da se tržište uključi u rešavanje problema.
Rešenje
Tehnološki progres omogućava, za razliku od drevnih vremena, automatizaciju procesa. Mnoge stvari koje su bile nedostupne drevnim ljudima, sada su moguće.
Svu zemlju RF možemo podeliti na minimalne kvadrate (1 m²). Svaki građanin RF dobija proporcionalni udeo od svakog kvadrata doživotno bez prava preprodaje, ali uz pravo privremenog prenosa pod ugovornim uslovima.
Zakonodavni deo
U svakom kvadratnom metru Rusije, svaki ima svoj deo koji mu daje pravo upravljanja njime.
Dok svi vlasnici metra (Rusi) ne daju pravo na specifičnu upotrebu zemlje korisniku, Korisnik nema pravo da vrši tu specifičnu upotrebu.
Na primer, ako želite da izgradite fabriku, morate uzeti pravo izgradnje fabrike od svih trenutnih vlasnika iznajmljene zemlje.
Nakon smrti zemljoposednika, njegova zemlja se raspoređuje prema testamentu, a u njegovom odsustvu krvnim srodnicima. Ako nema naslednika, udeli se ravnomerno raspoređuju među svim građanima.
Zemlje nesposobnih građana nalaze se u povereničkom upravljanju kod svakog od građana, a prihod od zakupa ide na naknade za nesposobne građane, dok se procenat isplaćuje upravniku kao naknada za kvalitetno upravljanje.
Ako osoba dobije državljanstvo, ona mora platiti tržišnu cenu i otkupiti proporcionalni udeo od SVIH građana. To omogućava postajanje punopravnog građanina sa pravom upravljanja i izdavanja prava na korišćenje zemlje.
Budžetski novac ide samo na održavanje blockchain-a koji čuva podatke.
Vrednost i ugovori o zakupu se takođe čuvaju u blockchain-u, kako bi se rešio problem nepotpunog informisanja građana o stvarnoj ceni.
Porez na posedovanje takve zemlje se ne obračunava, jer svi ljudi imaju jednaka prava.
Zemlja koja je bila u privatnom vlasništvu pre privatizacije ostaje privatna.
Posledice
S obzirom na to da je zemlja koja je čoveku bliža vrednija za njega, pojaviće se kompanije koje će realizovati povereničko upravljanje neaktuelnom zemljom.
Proces će stvoriti ogroman broj radnih mesta i šablona ugovora, omogućiće zainteresovanim ljudima da pregovaraju i iznajmljuju zemlju od ostalih.
Zeleni mogu ometati izgradnju fabrika bez ugovora o ekspertizi, dok fabrike mogu ometati zelene u ostvarivanju njihovog kućnog raspoređivanja zemalja.
I druge fantazije tržišta.
Odgovor Ankap-tjan
Počeću od najjednostavnijeg. Naravno, nema ni najmanjeg smisla držati zemljišni registar u blockchainu. Čitav smisao distribuiranog javnog registra je u tome da se isključi potreba za poverljivim posrednicima. Ali, ako mehanizam korišćenja zemljišta uključuje mogućnost prinudnog oduzimanja zemlje ili oduzimanja prava upravljanja usled nesposobnosti, odgovarajuće zapise u blockchain će morati da unose određena lica sa administratorskim privilegijama. To je to, blockchain se može baciti, optimalno rešenje ovde bi bila obična centralizovana baza podataka. Greške u bazi su neizbežne, ali će se moći ispravljati putem određenih apelacionih mehanizama.
Sada prelazimo na složenije. Predloženi mehanizam pretpostavlja da će u zemlji istovremeno postojati dva zemljišna registra, i zemlja će se okretati u okviru dva principijelno različita mehanizma. Deo zemlje koji će u trenutku gore opisane „privatizacije“ (bilo bi prikladnije nazvati ovu proceduru, naprotiv, socijalizacijom) biti u privatnom vlasništvu, ostati će u privatnom vlasništvu. Za njenu prodaju biće dovoljan ugovor između prodavca i kupca, drugim rečima, zemlja će biti prilično likvidna. Recimo da će do sata X takve zemlje u RF biti 10%, dok će ostalih 90% zemlje koja pripada državi biti u zajedničkom vlasništvu svih sto četrdeset i nešto miliona građana Rusije. Obrt ove socijalizovane zemlje će biti izuzetno otežan, jer je kupovina nemoguća, preostaje samo iznajmljivanje za konkretan projekat, a taj projekat mora biti odobren konsenzusom svih vlasnika.
Na taj način, legalno obrtanje socijalizovane zemlje biće potpuno zamrznuto, a privatna zemlja će, zbog jednostavnosti njene legalne upotrebe, odmah skočiti u ceni. Sudite sami. Želim da izgradim fabriku. Cena izgradnje je 100 miliona dolara plus cena jednog hektara zemlje. Ako gradim na socijalizovanoj zemlji, moraću da zaključim ugovor sa svakim od 100 miliona upravitelja (računam samo poslovno sposobne koji će upravljati imovinom svojih staratelja). Recimo da mi uz pomoć ultraefektivnih sredstava komunikacije i ubeđivanja uspe da zaključim taj ugovor za samo godinu dana po ceni od samo jedan dolar po glasu. Ukupno imamo procenu: 200 miliona dolara i godinu dana vremena za kupovinu dozvole za izgradnju. Alternativa: mesec dana pregovora sa jedinim vlasnikom, i ja od njega kupujem jedan hektar zemlje za samo 50 miliona dolara. Voila: štedim vreme i novac, tako da se čak neću ni truditi oko legalne upotrebe socijalizovane zemlje.
Druga stvar je što uvek mogu da izvršim samoupravljanje (uzurpaciju) te iste zemlje i mirno je koristim. Ko me može sprečiti? Samo najbliži susedi koji bi i sami rado koristili taj plac. Sa njima ću podeliti malo novca da okrenu glavu od toga. Podeliću i sa inspektorom za zemljišne poslove, kako zemlja po dokumentima i dalje nastavila da bude neiskorišćena. Voila, gradim fabriku, potrošivši na mito jadnih milion dolara i isto onaj mesec dana vremena.
Takva uzurpacija će poprimiti masovni i nekontrolisani karakter, jer zbog tragedije zajednice (tragedy of the commons) niko neće biti zainteresovan da radi dugo i skupo ako može brzo i jeftino. Najneprimetljivijim protivnicima biće primenjena doktrina obuzdavanja.
Dakle, draconovski mehanizam regulacije koji je predložen dovešće do nastanka veoma skupog belog tržišta zemlje, i veoma masovnog crnog. Kao što znamo iz istorije, dominacija crnog tržišta rano ili kasno dovodi do njegovog legalizovanja. Tako je bilo u Velikoj Britaniji, tako je bilo u SAD, tako je bilo u SSSR-u – pa, bilo je na mnogo mesta, i nema razloga verovati da će u ovom slučaju biti izuzetak.
A ako treba pregovarati sa svakim Rujinom ne o izgradnji fabrike, već o izgradnji privatne kuće?
Medoukroft analizira predviđanje koje je Hajek formulisao u svom poznatom političkom pamfletu „Put ka ropstvu“ i pokazuje da se predviđanje pokazalo netačnim: stabilan nije samo minarhizam, već i totalitarizam, dok je mešovita ekonomija upravo ono što jeste stabilno. Na bogatom materijalu se pokazuje da je danas takva uslovna norma otprilike 40-50% BDP-a koji država preraspodeljuje. Države koje preraspodeljuju manje, u potpunosti u skladu sa Hajekovom logikom, teže da preraspodeljuju više, dok se države koje preraspodeljuju više suočavaju sa ozbiljnom tržišnom neefikasnošću i nezadovoljstvom društva – i nakon nekog vremena se vraćaju u stabilno stanje. Štaviše, razvijene države koje su došle do ove norme danas zauzimaju uverljivo visoke pozicije na rang listama ekonomske i političke slobode.
13. juna Ved Nojman je objavio recenziju, u kojoj je objasnio fenomen koji je opisao Medoukroft kroz hipotezu da je moderna država oblik svetovne religije. Upravo time se, po mišljenju Veda, objašnjava, na primer, to što neprovidnost paradoksalno daje stabilnost socijalnoj državi. Dalje, Ved daje prognozu da će transparentnost koja je došla u toku informatičke revolucije ipak učiniti ovu religiju marginalnom, i da moderna socijalna država neće moći to da preživi, već će je zameniti panarhija.
Međutim, ima smisla dovesti u pitanje samu tezu da država, počevši od određenog nivoa preraspodele, prestaje da se širi. Da, zaista, direktne takse izazivaju nezadovoljstvo, a direktno monopolsko upravljanje ekonomijom podriva osnovu ekonomskog rasta. Ali, pored poreskog opterećenja, postoji i regulatorno, a mnogi predstavnici biznisa primećuju da je ono sposobno da smeta radu skoro više.
Pri tome, jačajući regulaciju, država čak može smanjiti udeo svog prisustva u ekonomiji. Tako, na primer, uz postojanje jedinstvenog obrazovnog standarda i jedinstvenog državnog ispita, država može slobodno odustati od finansiranja škola: privatne škole će ionako biti primorane da se bave istim tim pranjem mozga koje će od njih zahtevati kontrolni organi. Pri tome, malo je verovatno da će takvo stanje stvari negativno uticati na poziciju zemlje u rang listama slobode – jer se prilikom obračuna rang lista procenjuje pristup obrazovanju, a ne njegov sadržaj i sloboda izbora predmeta.
Na sličan način mogu funkcionisati državni standardi u mnoštvu drugih oblasti, od medicine do trgovine, ili, recimo, tehničkog pregleda automobila. Sve procedure sertifikacije mogu biti krajnje transparentne i potpuno oslobođene korupcije (upravo po tome se, zapravo, suštinski razlikuje prvi svet od trećeg), ali čak i najprijatnije pakovanje će samo maskirati nastavak kretanja putem koji je Hayek već opisao.
Dakle, dolazak nove transparentnosti možda neće i ubiti tu istu svetovnu religiju, već će samo dovesti do njene reformacije. Zato bi nam bilo bolje da polazimo od toga da se nikakva panarhija neće sama izgraditi, i da nastavimo naše redovne propovedi.
Ili – šta nosi slanje bitcoina na ličnu karticu? Jer samo čujem od svih da je samo keš. Postoje li stvarni slučajevi kada je slanje na karticu dovelo do loših posledica? Da li to zavisi od iznosa ili drugih okolnosti?
Najdirektniji način razmene bitcoina za fiat je da sednete jedno pored drugog, dogovorite se o poslu, zatim se iznos u fijatu stavi na sto, prodavac bitcoina ih prenosi kupcu, strane sačekaju prvu potvrdu, nakon čega prodavac uzima fiat sa stola i stavlja ga u džep.
Glavna nepogodnost kod ovakve vrste transakcija je potreba za veoma ozbiljnim poverenjem u kupca. Ništa ne sprečava vlasnika keša da po završetku transakcije izvuče oružje i zahteva svoj keš nazad, a uz to i privatne ključeve od bitcoin novčanika. Korišćenje bankovnih transfera umesto predaje gotovine, barem omogućava da se ne sastajete lično. Zbog toga je prilično veliku popularnost stekla usluga kao što je localbitcoins.
Smisao razmene putem ove usluge svodi se na to da strane ne veruju jedna drugoj, već samoj usluzi. Jedna strana objavi oglas, druga na njega odgovori, nakon čega se bitcoini prodavca (prethodno prebačeni na onlajn novčanik koji pripada usluzi) zamrzavaju. Kada od kupca stigne bankovni transfer, prodavac to signalizira usluzi, i usluga prenosi bitcoine kupcu. Ako nastane konflikt, usluga nastupa kao sudija (takozvani escrow), zahteva od strana dokaze o transferu novca i dokaze da isti nije stigao na račun, nakon čega donosi odluku u korist jedne od strana.
Sa tačke gledišta banke, reč je o transferu od jednog fizičkog lica drugom fizičkom licu. Banka nema pojma o bilo kakvim bitcoinima. Povratak takvog transfera je praktično nerealno. Naravno, banka može u okviru borbe protiv pranja novca da zamrzne transfer, ali to je problem kupca – on neće dobiti bitcoine, zamrznuti iznos će se jednostavno vratiti prodavcu, i on će moći da pokuša ponovo.
Localbitcoins je velika međunarodna usluga koja je dobra jer joj pomoću nje možete nabaviti fiat novac bilo koje zemlje, gde god da se nalazite. Ali konkretno u Rusiji, meni je lično pogodnije da koristim potpuno funkcionalno analogan telegram-bot (njeg samu reklamirala ovde).
U bilo kojoj od takvih usluga postoji i mogućnost kupovine bitcoina za gotovinu. Sama nisam koristila, jer je kurs obično mnogo manje povoljan. Na daljinu se to radi tako što se kartica prodavca bitcoina dopuni gotovinom na bankomatu. Upravo ovaj način obezbeđuje najveću sigurnost pri kupovini bitcoina, jer njegovi lični podaci ne dolaze do bilo koje banke. Što se tiče prodavca, njemu je svejedno, fiat će u svakom slučaju stići na bankovni račun.
Takođe se bitcoini mogu kupiti za keš u kriptomatima, ali ih na taj način još uvek nije moguće prodati za fiat. Kako se Lightning bude uspostavljao, najverovatnije će na tržište izaći kriptomati sa mogućnošću operacija u oba smera.
Rezimiram. Kupovina bitcoina za keš je zaista način da sebi obezbedite dodatnu anonimnost. Prodaja bitcoina za keš je u najboljem slučaju isti rizik, a u najgorem čak i ozbiljniji. Sve dok je obim vaše prodaje mali, primanje fiata na bankovnu karticu je najpouzdaniji način da se zaštitite. Kada obimi porastu, možete primati fiat na kartice različitih banaka. Ako i dalje porastu – pokušajte da koristite posrednike.
A za najveće paranoike želim da preporučim članak sa veoma specifičnog kanala Kriptoagora, gde su opisani još zanimljiviji načini obezbeđivanja anonimnosti pri radu sa fiatom.
Novinar Ivan Golunov bavio se time što je svojim čitaocima pokazivao koliko ružno funkcioniše ruska država. Nije mu išlo baš najbolje: čak i među liberalnom publikom mnogi nisu znali ni njegovo prezime, a kamoli ono o čemu je pisao.
Kasnije je, međutim, i sam postao živa ilustracija toga kako ružno funkcioniše ruska država, i to je bilo toliko očigledno da nije zahtevalo nikakve posebne istrage. Pa ko u Rusiji ne zna da policajci mogu da podmetnu, i redovno podmeću, zabranjene supstance bilo kome, bilo da bi zaradili novac, bilo da bi dobili priznanje za uspeh. Ipak, zvezde su se spojile na pravi način i Golunov je postao svetska poznatost.
Golunova su štampali u novinama, Golunova su štampali na majicama, Golunova su štampali na plakatima, sa Golunovom su izlazili na pikete širom zemlje – i režim je zadrhtao. Golunova su pustili.
Sve je prošlo, Golunov je uradio svoj posao, i sada, kao što je jedan stari helen preporučio drugom, može čak i da umre, jer više ne može postati ništa veći. Umesto toga, Golunov je otvorio usta i odmah izazvao frustraciju kod onih koji su se tako borili za njegovo oslobođenje, jer je svima preporučio da izdahnu i smire se.
Kakvo smirivanje? Režim je zadrhtao, barem je član 228 Krivičnog zakonika RF pod udarom. Pritisni ga, jebote!
Pritisni ga, jebote!
I Moskovci su krenuli da pritiskaju. Mirno, civilizovano, na praznik. Režim je progutao mamac, i umesto jednog Golunova, sada imamo više od četiri stotine Golunovih.
Odlično, sada je potrebno da sutra na ulice izađe duplo više ljudi, iako više nije praznik – i da nastave zabavu. Jekaterinburgski protest je iznjosio stazu, ostalo je samo ponoviti to u Moskvi. Samo povećanje broja ljudi, i svakim danom – sve novi zahtevi. Inače to ne funkcioniše. Danas su tražili ukidanje člana 228, sutra se može dodati zahtev za raspuštanje Rosgvardije, posle će se u Moskvu povući aktivisti iz regiona, a za mesec dana eskalacije Putin će preko Krima pobeci u Doneck.
Ali nažalost, sve to se najverovatnije neće desiti. Golunov neće postati crni labud za režim. Jednostavno će od četiri stotine zadržanih, tri stotine dobiti novčane kazne i platiti ih, sa nadom da će za tri godine preko ECHR-a odsuditi odštetu od ruskog budžeta. U član 228 Krivičnog kodeksa RF uneti će kozmetičke izmene, malo smanjivši kazne i menjajući, na primer, normu o ukupnoj težini proizvoda u normu o težini čistog supstancije. Zatvoriće operativce koji su podmetnuli kesice. Naručioci neće biti dirani – sami kažete da policija stalno podmeće drogu, pa, jednostavno taj dan Golunov nije imao sreće, dešava se.
Nažalost, naleti entuzijazma su u Rusiji još uvek previše kratki, čak ni uspešni povodi ne dovode do pokretanja lančane reakcije. Režim za sada pouzdano kontroliše situaciju i uvek je spreman da nam ubaci toliko kontrolnih štapova u reaktor koliko bude potrebno. Ali, kao što znamo, u Rusiji ponekad čak i to može imati nepredviđene posledice.
Pod uslovom da se može pojaviti OPG (organizovana kriminalna grupa) koja će se baviti banditizmom i pljačkom. Kao primer mogu navesti ovakvu situaciju: građanin (teritorijalno, pošto države kao takve nema) odlučio je da uzgaja i prodaje povrće i voće, ali u odsustvu velikog početnog kapitala, sav njegov novac odlazi samo na uzgoj i negu; on ne može da obezbedi zaštitu, pa posledično može doći OPG sa zaklečenim tablicama i u maskama, i… Mogu da zamislim samo ovakvu situaciju: ovaj građanin će prodavati svoje proizvode i usluge na specijalnom tržištu, na kojem će plaćati (danak/porez) za svoju zaštitu. Dakle, pitanje je: kako je u uslovima ankap-a moguće rastu malog biznisa, pod uslovom da će se pojavljivati kriminalne grupe koje će pljačkati i ubijati, i ko će biti zainteresovan za njihovo hvatanje?
Sav rast ljudskog blagostanja zasnovan je na podeli rada i na njegovoj kapitalizaciji. Podela rada povećava produktivnost tako što svaki učesnik sistema podele rada radi ono u čemu je efikasniji, a ne radi ono u čemu je manje efikasan. Kapitalizacija rada je, u suštini, ista ta podela rada, ali ne samo među direktnim učesnicima proizvodnog procesa, već i u vremenu i prostoru. To znači ne samo „Vasa kopa rupice, Maša sadi sadnice“, već „fabrika je nekada negde proizvela lopatu, Vasa ju je kupio, i sada kopa rupice brže – a Maša sadi sadnice“. U podeli rada učestvuje gomila ljudi, taj rad je enkapsuliran u uslovnoj lopati, i kao rezultat takve podele rada, produktivnost rada prilikom sadnje je porasla.
Druga strana podele rada leži u tome što nije uvek moguće organizovati je tako da svako radi ono što najbolje zna i da ne radi ono što zna lošije. Loš menadžer (i dobar majstor) može se naći kao šef lošeg majstora (i dobrog menadžera) jednostavno zato što se istorijski tako сложиło – karijerna lestvica, lične veze i tako dalje. Što je biznis veći, to je veća verovatnoća pojave sličnih neefikasnih delova u njemu koji smanjuju ukupnu produktivnost. Takođe, pošto u okviru jedne kompanije odnosi između njenih radnika nisu tržišni, podela rada i podela profita u njoj mogu se značajno razlikovati. Ovi faktori se pojačavaju prilikom skaliranja biznisa.
Mali biznis je oblik organizacije sa malim nivoom podele rada i/ili malim nivoom njegove kapitalizacije. On je efikasan samo u onim oblastima gde je negativni efekat razmera veći od pozitivnog. Ali niko unapred ne zna i ne može izračunati sve te efekte – tržišno znanje ima rasuti karakter i stiče se samo tokom delovanja. Zato će se uvek formirati nova mala preduzeća i raspadati stara velika.
A sada ćemo, nakon duge teorijske preambule, razgovarati o rešavanju konkretnog zadatka zaštite za mali biznis.
Kapitalizacija biznisa je mala, pa preduzetnik sam i uzgaja i prodaje proizvod. Teoretski, on bi mogao sam da se brani od napada. Tako je, na primer, sasvim zamisliva situacija kada čovek prodaje proizvod koji uzgaja isključivo prijateljima i poznanicima, što ga u rezultatu čini nevidljivim za potencijalnog spoljnog agresora. Poverenje je takođe oblik kapitalizacije. Čovek ulaže napore u sticanje veza, a zatim koristi te veze za bezbedno ostvarivanje profita.
Druga mogućnost korišćenja poverenja za obezbeđivanje sigurnosti je udruženja malih proizvođača. Svako investira relativno malo u sredstva za samoodbranu (što je očigledno nedovoljno za samostalnu zaštitu od tipične bande), ali u trenutku napada ujedinjuje svoje napore sa ostalim članovima udruženja i pruža odlučan otpor. Povik „naše bije!“ dokazan je vekovima prakse i funkcioniše sjajno.
Treća mogućnost je takođe povezana sa udruženjem proizvođača, ali joj se dodaje podela rada. Selo unajmljuje sedam samuraja. Nijedan od seljaka ne bi sam mogao da unajmi ni jednog.
Četvrtu mogućnost ste sami opisali: proizvođači kupuju uslugu obezbeđenja bezbedne prodaje od organizatora sajma.
Peta mogućnost je specijalizovati se samo na proizvodnju, a uzgojeno odmah prodati veleprodaji koja će sama doći, kupiti i odvesti robu. To sada aktivno praktikuju mali poljoprivredni proizvođači u Rusiji, ali ne iz dobrih razloga, i često je takav kupac u stanju da obezbedi lokalnu monopsonu, odnosno monopol kupca. Drugim rečima, evo očiglednog praga u koji udara podela rada u poljoprivrednoj proizvodnji: svaki proizvođač je zainteresovan da lično prodaje proizvode krajnjem potrošaču, ne gubeći novac na posrednicima.
Pod ankapom se ukidaju nekoliko sistemskih faktora koji ometaju poljoprivrednika u kontaktu sa krajnjim potrošačem. Prvo, u odsustvu oporezivanja, drastično se smanjuju troškovi knjigovodstva i računa u maloprodaji. Drugo, u odsustvu urbanističkog regulisanja, drastično se pojednostavljuje mogućnost organizacije trgovine u gradu – u suštini, ona je regulisana samo potrošačkim preferencijama (izbor između jeftinog proizvoda i kvaliteta usluge donosi sam potrošač, a ne spoljni regulator umesto njega). Treće, preduzetnička inicijativa za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti takođe nije ograničena sistemskim faktorom kao što je država.
Naravno, bez države će se pojednostaviti i ulazak malih banditâ na tržište. Na primeru Somalije, koja svima ide na živce, vidimo da preduzetnici tamo moraju da investiraju prilično mnogo u svoju bezbednost, a da njen nivo i dalje ostaje nizak. Zato je veoma važna ne samo relativna veličina investicija u bezbednost, već i nivo kapitalizacije u ovoj sferi. Institucije koje povećavaju poverenje u društvu, razvijeno i diversifikovano tržište rada koje potencijalnim banditima pruža mnoštvo mogućnosti za pošten zaradu, čisto tehnološko jeftinije obezbeđivanje – sve su to mere koje čine scenario „rat svih protiv svih“ pod ankapom manje verovatnim.
Na tome se može raditi već sada, dozvolu za to nije potrebno tražiti od države.
Specifičnost tržišta sile: veoma je teško razumeti da li je bandit ispred nas ili čuvar. Najverovatnije je i jedno i drugo.
U poslednje vreme, zaista, zanimljiva nova pitanja su počela ređe da se pojavljuju, pa ću uskoro morati da posvetim više pažnje ne novim odgovorima, već strukturiranju onoga što je već prikupljeno. Rezultati ankete upravo govore o tome da ljudi žele da vide ne toliko redovne sveže objave, koliko neki novi kvalitet.
Uopšte, dugoročni cilj projekta je formiranje zajednice ljudi koji imaju jasnu predstavu o libertarijanizmu, spremni su da prenose svoje predstave drugima i da uređuju svoj život u skladu sa libertarijanskim principima. Tako da se veoma nadam da će se ovde postepeno pojavljivati više priča o uspešnim libertarijanskim praksama, i to ne na nivou „neki negde tamo su nešto uradili, pročitala sam to u nekom članku sumnjivog kvaliteta“, već pre „naši čitaoci su implementirali takav-takav mehanizam i pričaju kako su izbegli skrivene opasnosti“.
Ono što me raduje je što u anketi dominira stav da je vreme za rad u timu. Odlično, hajde da se širimo.
Veoma su potrebni prevodioci za „Mehaniku slobode“. Doteran književni stil nije obavezan, mnogo važnija je preciznost rada. Ipak ću uređivati poslati tekst. Tako da, ako neko oseća snagu i želju da učestvuje u prevodu, uzmite neku neocupljenu glavu – i napred.
Vrlo je velika potražnja za priručnikom o propagandi libertarijanizma, tako da ću morati da posvetim tome prilično pažljivu pažnju. Ako imate ideje kakva bi struktura ovog teksta trebalo da bude, predložite ih, lakše mi je da radim sa polugotovim materijalom nego da izmišljam od nule.
Što se tiče izgradnje praktičnog kataloga ranije kreiranih objava, verovatno ću napraviti detaljniju rubriku i izdvojiti je na posebnu stranicu. Nadam se da će vam tako biti lakše da pronađete nešto vredno u ovom haosu.
Slažite se, izgleda prilično slično mom kanalu: mnoštvo korisnih stvari veoma kompaktno na jednom mestu, ali u smislu jednostavnosti korišćenja daleko od remek-dela.
