Автор: Анкап-тян

Apologija agorizma

Često se može pročitati da agorizam ne samo da ne pomaže u ukidanju države, već i direktno šteti libertarijanskom pokretu. Glavni argument protiv agorizma svodi se na to da crno tržište ni na koji način ne doprinosi nestanku države. Naprotiv, smanjujući udeo legalno zaposlenih, rastuće crno tržište povećava poresko opterećenje belog tržišta, kao i broj i strogoću raznih provera. Na taj način se konkurentnost državne ekonomije smanjuje, ljudi siromaše, a siromašni su skloni socijalističkim stavovima. Dakle, upravo poštovanje zakona i civilizovano političko delovanje omogućavaju postepeni napredak ka slobodi, dok svako bunovništvo samo daje državi povode za stezanje šrankova.

Svim onima koji se duboko interesuju za ovo pitanje, preporučila bih da pročitaju „Novi libertarijanski manifest“ Konkina, kao i diskusiju Konkina i Rotbarda o ovom manifestu. Pa, radi simetrije, vredi pogledati i „Ka novoj slobodi“ Rotbarda, koja predstavlja manifest Libertarijanske partije SAD – iako je poslednje delo već znatno obimnije od prva dva.

Obe strane su u svojoj diskusiji, održanoj početkom osamdesetih godina prošlog veka, iznosile različite zanimljive argumente. Međutim, od tada je prošlo skoro četrdeset godina i možemo videti šta se promenilo u SAD.

Libertarijanska partija nastavlja polako da povećava svoju elektoralnu podršku, dobila je skoro 5% glasova birača na predsedničkim izborima 2016. godine i ostvarila je nekoliko malih elektoralnih pobeda. Međutim, trend pretvaranja SAD u socijalističku državu nije prekinut, odvija se neverovatna monetarna emisija i povećanje državnog duga, proširuju se ovlašćenja službi bezbednosti – generalno, država širom napreduje.

Agoristi su u međuvremenu izumeli bitcoin, nesmetano deluju u darknetu, štampaju oružje na 3D štampačima i usvajaju biohacking. Na spoju sa panarhistsima pokreću Bitnation.

I, na kraju, postoji fenomen Nju Hempšira, gde su agoristi i pristalice političkih metoda udružili svoje snage, iako se nisu previše trudili oko koordinacije akcija. Politički aktivisti se tamo aktivno biraju u zakonodavne organe i bave se deregulacijom. A agoristi organizuju akcije direktne akcije kroz demonstrativno kršenje idiotskih zakona – i to takođe pokreće društvene kampanje za njihovo ukidanje. I upravo su istovremene akcije na dva fronta dovele do toga da Nju Hempšir postane najslobodnija od svih pedeset država.

Slična taktika se primenjuje kod gruzijske partije Girči. S jedne strane, to je politička partija, učestvuje na izborima i naizgled je legalni politički subjekt. A sa druge strane – to je banda besramnih agorista koja je direktno u svom centralnom officesu otvoreno uzgajala marihuanu, a zatim javno prodavala džointove na trgu u prisustvu policije. To je dovelo do toga da je marihuana u Gruziji legalizovana. Sada su organizovali bordel u svom centralnom officesu – sve ide ka tome da će uskoro u zemlji biti legalizovan i rad sa seksom. Na taj način vidimo da koordinisane akcije političara i agorista daju još delotvorniji rezultat nego da su radili odvojeno.

U međuvremenu, agorizam sam po sebi polako delegitimizuje državu i povećava udeo ljudi koji su nekako izmakli njenom kratkovidnom oku. A politički proces sam po sebi doprinosi tome da sve šire mase upoznaju reč „libertarijanstvo“. I jedno i drugo je veoma korisno, ali se ne može porediti po efektu sa zajedničkom primenom ova dva recepta – agorizma i minarhizma. A nismo još skoro ni videli primenu ideja panarhizma, sa njihovim funkcionalnim ugovornim jurisdikcijama. Sumnjam da bi napad na tri fronta odjednom bio još efikasniji.

U Rusiji su pozicije Libertarijanske partije protekle godine prilično značajno ojačale. Voleo bih da i agoristi ne zaostaju, inače će biti kao u Ukrajini, a voleo bih da bude kao u Gruziji. Ruska Libertarijanska partija ima svog Rotbarda – to je Mihail Svetov. Ostalo je samo pronaći svog Konkina.

tata svetskog agorizma

Anketa o prioritetima kanala

U poslednje vreme mi ne ostaje previše vremena za kanal, a najavljeno je već mnogo različitih projekata. Voleo bih da saznam na šta, po vašem mišljenju, treba da usmerim svoje glavne napore.

На чём мне стоит сосредоточить основные усилия?
  • Add your answer
Results

Хвататься за всё сразу - рук не хватит. Куда лучше направить усилия в первую очередь? Выбираем один вариант.

Zdravo, pitanje o balansu političkih i kontrakulturnih metoda

Pošto je većina stanovništva Rusije „nasledni“ etatisti sa dubokim podsvesnim zahtevima za levu agendu (sam sam takav bio, i sam sam odatle pobegao), smatram da se samo političkim metodama ne može postići ankap, kod etatista propaganda izlazi iz svih pukotina, a oslonac su ljudi srednjeg i starijeg uzrasta (kao ljudi sa već formiranim stavovima), dok se mladima već od vrtića promovišu veoma opasne ideje „patriotizma“, „služenja državi“ i svima tim pro-etatističkim glupostima. Upravo ovde je potreban kontrakulturni metod. U mladosti je mnogo lakše i zanimljivije ići protiv struje nego kada već imaš šta da izgubiš. A čitati tešku ekonomsku teoriju…? Malo ko će to izdržati. Mnoge od politike muči, iako ljudi mogu biti idejno za slobodu (zato ih i muči, jer je trenutna politika protiv slobode). Ukratko, potrebno je više kontrakulture (jer je država u glavama), više agorizma (naročito u legalnim sferama – treba pokazati da je frilans za kripto ili za fiat, direktne kupoprodajne transakcije preko oglasa i sličnih resursa dobro i isplativo!), više decentralizacije u svemu, posebno sa nadolazećom totalnom informacionom i biometrijskom kontrolom od strane države.

Živeti, makar i delimično, po ankapu je moguće, i cilj je – to preneti receptivnoj publici. Šta misliš?

Libertarijanstvo je veoma snažno vezano za etiku. Isti ljudi u istim uslovima mogu organizovati i krvavi bezgesetz, i prijatnu zajednicu sa poštovanjem kako privatne svojine i slobode trgovine – tako i vrednosti dobrosusedstva. Naravno, etika se neizbežno razvija kroz praksu interakcije. Nema centralne vlasti, postoji mogućnost kupovine oružja – i sa svakom naoružanom smotnjom preživeli će akumulirati i veštine života bez centralne vlasti, i veštine poštovanja tuđih prava. Ali čovek nije stvorio kulturu da svaka nova generacija sama i potpuno skuplja svoje lekcije.

Umetnički zapleti vaspitavaju lošije nego neposredno iskustvo, ali ipak to rade. Nekome će bolje prijati filmovi, nekome romani, nekome vicevi, a nekome memeovi. Što je širi kulturni sloj, to će više ljudi biti privučeno. Štaviše, kulturni prenos etičkih vrednosti omogućiće pripajanje ankap principa pojedincima čak i u etatističkom društvu.

I, pored umetničke kulture, postoji još jedan, verovatno najvažniji mehanizam prenosa vrednosti – etičko izlaganje kroz lični primer. Kada vam ponude zaposlenje „na belo“ – možete napraviti odvratnu facu, pitati poslodavca kako mu nije sramota trošiti fond za plate da bi hranio državu, i zahtevati zaposlenje „na crno“. Ako vam se svidi travnjak pored ulaza, želite da posadite cveće – ne zaboravite na tablicu „pretvoreno u privatno vlasništvo od strane stanara stana takvog i takvog po pravu prvenog prisvajanja“, možete se čak i pozvati na Rotbarda radi ozbiljnosti. Kada uzimate novac na dug do plate – predložite da sastavite kratak ugovor koji navodi: ko je uzeo, kada će vratiti, sa kojim kamatama i kakve su sankcije za neblagovremeno vraćanje.

Drugim rečima, veoma je korisno pokazati da se ne samo da moglo tako, već da je tako i najbolje što funkcioniše. Povlačite granice između svog i tuđeg, poštujte tuđa prava, izbegavajte obraćanje državnim organima – i budite pritom uspešna osoba. Tek tada će se oko vas sam od sebe formirati ankap.

Moj zid – moji redovi. A vrata – tek tako, usput su pokradli, niko više nije polagao pravo na njih.

Inceli, država i kako ih posvađati

Već sam objavila dva teksta o incelima, ali mi se oba ne dopadaju: u njima se lako može očitati neprijateljstvo prema predmetu istraživanja, a to nije ispravno. Sada sam, konačno, uspela da napravim dovoljno nepristrasnu sintezu. Na taj način ste mogli u realnom vremenu da pratite tok misli prilikom traženja ispravnih formulacija o složenoj temi. Nadam se da je bilo zanimljivo.

Progres u komunikacijama, koji omogućava bukvalno svakome, bez obzira koliko neverovatna bila njegova interesovanja, da pronađe srodnu dušu, doveo je do pojave nekih prilično specifičnih subkultura. I dok su ranije značajnu ulogu u izgradnji takvih grupnih identiteta igrali kulturni fenomeni, recimo određeni žanr muzike, sada se ljudi mnogo češće okupljaju prema ideološkom obeležju ili oko nekog problema. Predmet našeg razmatranja je subkultura incela, i njihov problem je veoma ozbiljan: devojke im uskraćuju seks.

Reč
incel potiče od involuntary
celibate – nevoljna
celibatska uzdržanost. Inceli, po pravilu, smatraju
da su njihovi neuspesi potpuno uslovljeni
izgledom, odnosno da su genetski programirani,
i zato je njihov problem
neresiv bez nasilja. Neki idu
u svojoj logici dalje i počinju,
na primer, da zastupaju ideje o tome da
žene treba zakonski ograničiti
u pravu na odbijanje seksa, ili o tome da se
za silovanje ne može krivično goniti,
jer je to zadovoljenje prirodne
životno važne potrebe.

U članku o privatnoj diskriminaciji pokazivala sam da je, prvo, diskriminacija u društvu neizbežna i neophodna, a drugo, što više se nečija potreba čini hitnom za preduzetnika, to je veća verovatnoća da on neće biti diskriminisan, čak i ako nema preveliku želju za interakcijom sa njim. U naše doba emancipacije, žena obično ne smatra mušku potrebu za seksom toliko hitnom da bi je dobrovoljno zadovoljila na prvi zahtev, a još manje je sklona tome u fazi prvog upoznavanja, dok se još nije stvorila nikakva privrženost muškarcu. Zato nije iznenađujuće što su inceli besni zbog savremenog vaspitanja žena i želeli bi nekako da promene stanje stvari.

Dakle, inceli su nezadovoljni svim muškarcima koji nemaju sistemskih problema u seksu, i svim ženama koje biraju one koji su im simpatičniji. Kako onda libertarijanac da prenese svoj stav u komunikaciji sa predstavnicima subkulture koja je toliko pristrasna prema svima koji u nju ne pripadaju?

Pričati im o biologiji, o polnoj selekciji, govoriti da evolucioni mehanizmi rade zahvaljujući tome što se neko odbacuje — potpuno je kontraproduktivno. Naprotiv, korisnije je ukazati na to da je čovečanstvo odavno prešlo granice čiste biologije, i da je sada selekcija prvenstveno uslovljena kulturnim faktorima. Svet je postao složen i raznovrstan, ne dešava se da svima odgovara samo jedan tip. Postoji mnoštvo primera da ženama se dopadaju muškarci najrazličitijeg izgleda.

Dakle, spas za diskriminisane grupe leži u povećavajućoj se raznolikosti društva. Šta onda sprečava povećanje raznolikosti? Naravno, država.

Upravo država obezbeđuje deci tipizovano obrazovanje, nameće jedinstvene kulturne norme, nastoji da zabrani netradicionalne seksualne prakse i netradicionalne oblike braka. A kada se ljudski preferencije unifikuju, onda oni koji se primetno odstupaju od norme počinju da imaju probleme.

Naravno, i kod inkcela se preferencije značajno razlikuju.

Neki prilično smireno razmatraju ideju korišćenja komercijalnog seksa umesto zamornih rituala udvaranja koji ne garantuju rezultat. Država im smeta jer ne dozvoljava legalizaciju prostitucije.

Drugima je potrebna baš klasična patrijarhalna porodica, sa bračnom vernošću i čvrstim temeljima — nervira ih što, čak i nakon stupanja u brak, nisu nikako zaštićeni od toga da žena ode u avanturu sa nekim zgodnim tipom, a još i da od njega dobije dete, koristeći muža samo kao novčanik. Država im smeta jer je ljudi lišila prava da podnose tužbene zahteve zbog prevare — sankcije za to u Rusiji ne možete odrediti čak ni u brakovom ugovoru.

Treći uopšte ne vide mogućnost seksa sa ljudima. Država im smeta jer se nekim razlogom meša u sferu eksploatacije seks-robota, iako je ovde potpuno nejasno čije interese ona štiti.

Četvrti nemaju posebnih primedbi na druge ljude i njihove preferencije, i želeli bi sami da se prilagode njima. Država im smeta regulisanjem sfere biotehnologije i plastične hirurgije, što podiže cene. Mogućnosti inkcela da se prilagode standardima ispostavljaju se ograničenim.

Napokon, petica shvata da nije stvar u izgledu, već u običnoj stidljivosti i nesposobnosti za komunikaciju. Država i ovde smeta, kriminalizujući bez razloga blage psihoaktivne supstance, poput marihuane, euforika, empatogena. U međuvremenu, činilo bi se da bi svako mogao sam sebi da odluči šta mu je strašnije — moguća nuspojava uzimanja supstanci ili neizbežno doživotno gubitništvo.

Takođe se inkcelima može ukazati na činjenicu da upravo državni paternalizam čini ljude toliko neozbiljnim. Zašto preuzimati odgovornost za sopstvene postupke, ako će se država u svakom slučaju pobrinuti? U paternalističkoj državi žena će lako odabrati onoga prema kome oseća privlačnost, čak i ako je on bezvredan kao životni saputnik — jer zahvaljujući državi joj životni saputnik nije ni potreban, i ona jednostavno traži nekoga za zabavu.

Upravo zahvaljujući delovanjima države formiraju se moćni migracioni tokovi. Ljudi beže od svojih nesposobnih diktatora u prosperitetnije zemlje kako bi nekako preživeli — a istovremeno povećavaju konkurenciju za žene. Jer ogromna većina radnih migranata su neoženjeni muškarci u najboljim godinama.

Napokon, važno je podsetiti inkcele da čak i ako njihova zajednica od države izdejstvuje neke očigledne preferencije, to će dovesti ne samo do očigledne koristi, već i do podjednako očigledne štete. Ako ih sada većim delom jednostavno ne primećuju, državna zaštita će ih neizbežno učiniti objektom mržnje svih onih koje je zbog inkcela moralo zakonski potiskivati, kao i svih onih koji su sami računali na preferencije, a sada zavide. Država je pokušaj svakoga da živi na račun svih ostalih. Izbegavajte ovaj toksični instrument, od njega nema koristi, živite kao pošteni ljudi.

A nakon što se formira slika neprijatelja, može se dodati i malo pozitivne agende. Guranje političkih inicijativa za deregulaciju u različitim granama, ako vam je bliži minarhijski pristup. Ideja organizovanja EKU za pristalice tradicionalnih porodičnih vrednosti, ako vam se čini perspektivnijim prelazak na panarhiju. Kinky-party, psihoaktivni-party, swinger-party i slični pokreti — ako ste čvrst agoista i ne želite da se državi približite ni na korak. Bilo kako bilo, inkcelu će veoma pomoći uključivanje u aktivnosti, i bolje je ako će te aktivnosti biti u skladu sa libertarijanskim vrednostima.

Pitanje o mestu socijalista u JU

Kakav im je smisao da se zalažu za KJ, ako je očigledno da će veći veći deo vrednih i srećnih izabrati prijatniji KJ u smislu poreskih odbitaka, a ne KJSSSR2.0? Ko će ih uopšte hraniti?

анонимный вопрос

U nedavno prevedenom članku našeg tima o FPKJ, čini mi se da su prilično dobro osvetljeni pristupi potrošača pri izboru određenih jurisdikcija. Želim da skrenem pažnju na prve dve reči skraćenice: to nisu samo ugovorne jurisdikcije, one su takođe funkcionalne i preklapajuće.

Zaista, čisto socijalistička jurisdikcija koja nudi sve vrste usluga jednostavno ne može opstati na tržištu, naročito ako je ugovorna, što znači da iz nje može slobodno da se izađe. Socijalistička jurisdikcija je efikasna kada pruža uslugu pružanja javnih dobara, sa snažnim pozitivnim efektom sticanja razmera.

Primeri takvih spontano nastalih jurisdikcija detaljno analizira Elinor Ostrom u svojoj knjizi „Upravljanje zajedničkim“\. Recimo, neka planinska pašnjaka je izuzetno nezgodno deliti na male delove, a tamo stoku pasu stanovnici nekoliko obližnjih sela. I kako ne bi došlo do predatorne eksploatacije tog retkog zajedničkog resursa, oni sami razvijaju složen sistem normi i kontrole njihove primene, formirajući tako funkcionalnu ugovornu jurisdikciju. Ali ova jurisdikcija je odgovorna za rešavanje konflikata samo u vezi sa pašnjacima, i uopšte se ne meša u pitanja kao što je, na primer, školsko obrazovanje. I upravo u ovoj sferi mogu odlično da konkurišu, recimo, mreža javnih škola koje finansiraju svi članovi KJ na ravnopravnoj osnovi (ponovo socijalizam!), privatna škola koju plaćaju roditelji učenika, i privatna škola koju finansira endoument fond. To je upravo primer preklapanja jurisdikcija.

Postavljanje ograda ovde, kako komšijska stoka ne bi ulazila da jede privatnu travu – to bi se više isplatilo njima nego vama.

Inceli, diskusija

Dobila sam bogat feedback o članku o tome, kako pripremati incelove.

Mnogo je recenzija koje su bukvalno oduševljene, nijedan moj članak ranije nije prikupio toliku pažnju, zbunjena sam. Prema svim novinarskim standardima, članak je užasan jer neprijateljski stav prema predmetu istraživanja bukvalno izbija iz njega. S druge strane – gde su standardi, a gde čitalčeva simpatija!

Ali postoji i kritika.

Počnu od najjednostavnijeg. Fotografija sekretarice donosioca odluke je uzeta kao vizuelna ilustracija toga da muški izgled kod žena otprilike ne određuje uspeh, a samim tim, cela visokointeligentna incel teorija banalno se ruši o praksu. Možda se potpis ispod fotografije pokazao nedovoljno jasnim, ali zapravo sam želela da uputim kompliment osobi koja je fotografisana. Nije uspelo – ali šta je, dođavola. Ovde se nalazim u izuzetno povoljnoj poziciji, gde bi uvreda značila izazivanje sumnje u moju pripadnost istraživanoj grupi.

Dobila sam ogroman broj veoma detaljnih preporuka u vezi sa nijansama primene psihoaktivnih supstanci. Od neobičnog – za povećanje samopouzdanja preporučuju kokain. Pa, to je za one potpuno očajne, ne bih to prepisivala bilo kome. Drago mi je što su moji čitaoci iskusne i sveobuhvatno obrazovane osobe.

Ali najozbiljnija zamerka bila je zamerka zbog neotkrivanja teme. Podsetili su me na moj zajednički članak sa Bitarchom o ciljanom promovisanju libertarijanizma, i zapitali se zašto se, zapravo, u ovom slučaju ja priznajem bespomoćnost i pišem neki oftopik o individualnom spasenju umesto da nabrojim univerzalne argumente za predstavnike ispitivane grupe. Krivica je moja. Sada će sve to stići.

Ciljano promovisanje libertarijanizma za incelove

1. Državi je profitabilno razaranje institucije porodice, jer želi da čovek zavisi samo od države i ne može da se oslanja na svoje bližnje. Ali ako država postane čoveku dadilja, čovek postaje infantilan, a i žena takođe. Umesto da gleda na zaista važne stvari, poput imovine verenika ili njegovih perspektiva, ona postupa po principu „ovaj je lep, želim ga, a ovaj je ružan, sklonite ga s vida“. Bez države, sa njenom hiperzaštitom, žena će morati da se ponaša odgovornije, i muški izgled će se kod odabira naći daleko od prvog plana.

2. Država im odaje počast. U SAD-u su to vreli Latinosi. U Evropi – vreli Arapi i crnci. U Rusiji – takođe vatreni južni momci. To još više povećava konkurenciju za žene. Bez države, lokalna zajednica bi brzo izbacila strance koji ne poštuju ovdešnje kulturne norme.

3. Inače, o kulturnim normama. Postoji nešto kao panarhija. Možete osnovati sopstvenu ugovornu jurisdikciju, i tamo će biti sve što je potrebno: kazne za odbijanje seksa, zabrana razvoda, nikakvo progonjenje zbog takozvanog silovanja u braku, i tako dalje. Jedino ograničenje je da pridruživanje jurisdikciji mora biti dobrovoljno. Smatrate da će se premalo devojaka pridružiti vašoj jurisdikciji? Pa, onda izaberite sebi jurisdikciju nekih puritana, tamo će se propovedati pokornost mužu i sav taj drugi sadržaj, a plaćanje desetine i crkva nedeljom – to nije baš velika cena za strogu biblijsku porodičnu moralnost. Ali prvo, naravno, moraćete da sklonite državu s puta.

Gledajte, koliko pokornih devojčica! Prava milina!

Inceli

Zamoli me da kažem šta mislim o njima i da li je moguće tu socijalnu grupu nekako okrenuti libertarianstvu.

Inceli (od involuntary celibate – nevoljni celibat) su veoma specifična subkultura koju čine, grublje rečeno, oni kojima ne daju. Preciznije, oni koji su duboko uvređeni tom činjenicom, smatraju svoj položaj beznadežnim i nameravaju da nekako ispolje svoj bes prema ovom okrutnom svetu. Poznati su masovni ubistva počinjena od strane incela, a autori tih ubistava visoko su cenjeni u incelskoj subkulturi.

Pretežni broj incela su građani SAD i EU. Ruskojezična zajednica je mlada i brojčano mala, ali očigledno ima potencijal da brzo privuče svoje pristalice. Jedina razlika koju sam uspeo da pronađem u doktrinama ruskih i evroameričkih incela jeste u tome što evroamerički smatraju vrlinom da ne rade i žive od socijalne pomoći, dok su Rusi, zbog nerazvijene socijalne mreže, lišeni takve opcije, pa su stoga nešto više ljudski bića.

Politička agenda incela je prilično jednostavna. Pravedno ukazujući na to da je seks redak resurs, ovi socijalisti dalje tvrde da je neophodna pravedna raspodela tog resursa. Alfa muškarci, navodno, mogu sebi da priušte promenu devojaka skoro svake nedelje, dok omegama ostaje samo da stoje sa strane i budu besni. Jedni u tome vide svetsku žensku zaveru, drugi vagino-kapitalizam.

O tome kojim tačno metodama obezbediti pravednu raspodelu seksa, oni vode rasprave, ali se obično diskutuje o raznim državnim zabranama. Zapravo, ko će drugi, osim nekog tipičnog Žirinovskog, obezbediti svakom muškarcu po jednu ženu?

Pa šta učiniti sa njima takvima? Kako ih pretvoriti u svoje saveznike? O tome, kao što bi rekla Jekaterina Šulman, pročitajte u našoj novoj knjizi „Nikako“.

Jedino što može zaštititi svet od jačanja organizovanih grupa osvetnika zbog njihovih ugroženih pozitivnih seksualnih prava jeste široka deregulacija svega što se odnosi na seks i biotehnologije. Više bordela sa seks-robotima, potpuna legalizacija dobrovoljnog seks-posla i svih oblika braka – i već će najrazumniji inceli shvatiti da, ma neka ide dođavola besplatan seks, mogu sebi obezbediti plaćeni, i to čak i višeg kvaliteta. Štaviše, gledaće s visine na one koji se po starom zadovoljavaju amaterskim seksom, dok prave momci biraju profesionalne usluge, u obliku jednokratnih zadovoljstava ili nekog oblika konkubinata.

Napokon, pošto inceli kao ključni problem vide svoj bedni izgled (neverovatno, ali ovi momci zaista u većini smatraju da ih ne dobijaju zato što su ružni), napredak u biotehnologiji bi uskoro trebalo da omogući mogućnost korekcije genoma, ako ne sebi, onda barem potomstvu. Takođe, plastična hirurgija će nastaviti da postaje jeftinija.

Inceli neće postati libertarijanci, ali će zahvaljujući tržištu prestati da budu inceli.

Šta onda ponuditi onima koji nisu spremni da čekaju mitski ankap, već žele rezultat ovde i sada? Na primer, on sam je incel, ili se desilo da je bliski rođak postao incel (opciju „prijatelja“ isključujem – možda sam pristrasna, ali stekla sam utisak da ovi zli kreteni jednostavno nemaju prijatelje).

Počnimo od toga da incela treba izvući iz zajednice. Dokle god se čovek nalazi u eho-sobi, bilo kakvi spoljni signali koji ne potvrđuju njegov već formirani stav jednostavno neće biti prihvaćeni. Silom mu oduzimati mogućnost komunikacije je nerealno, a i kontraproduktivno, tako da je jedino rešenje preusmeravanje na drugu aktivnost. Ako je momak zauzet, na primer radom na nekom zanimljivom projektu, nema vremena da se jeca i komunicira sa drugim jecalcima. Opet, veoma je poželjno da ta zamenjujuća aktivnost podrazumeva komunikaciju, a ne neko autističko kopanje po programskom kodu.

Dalje ide najteže. Naravno, izgled skoro da uopšte ne igra ulogu. Kod muškarca privlači samopouzdanje i šarm. Probiti taj incelovski mentalitet „ma neće mi opet uspeti, dosta je bilo sramote, ostavite me, čak je i pokušaj uzaludan“ gotovo je nemoguće. Ne vredi pokušavati da opustite mračnog kretena alkoholom – pod dejstvom alkohola dobićete još i agresivnog kretena. Bolje je probati marihuanu i euforike. Potrebna je mala mešovita društva, supstance i minimalna kulturna programa, kakva god padne na pamet, od igre u flašicu do gledanja neke lake erotične komedije. Niko se unapred ne priprema za seks, nema potrebe, reč je samo o tome da se provede lepo vreme. A ako mu čak ni zajedničko smejanje glupim forama u kombinaciji sa neizdrživim nagonima za grlenjem ne podbuđuje samopouzdanje, onda ga predajte psihoanalitičaru, moji dalji saveti su ovde bespomoćni.

A evo kada incel počne da pokazuje bilo kakve znake oporavka, već mu u tom trenutku možemo nabaciti i još malo libertarijanizma. „Vidi, da si živeo od socijalne pomoći – kakav bi ti krug ljudi bio? Država usisava čoveka u iglu socijalne pomoći i od njega pravi incela.“ „Vidi, kako je lako i jednostavno bilo pod supstancama, i nema nikakvog fizičkog zavisnosti, nema apstinencijalnih kriza. A država je spremna da svaljaju član 228 na bilo koga ko ti pomogne u tome. Jer državi trebaju inceli, to je taktika podeli pa vladaj.“ „Vidi, koliko raznih korisnih praksi u oblasti seksa država zabranjuje, čak i bezopasne svinger zabave za nju postaju organizovanje bordela. Ona stvara veštačku oskudicu, kako ne bi razmišljao glavom, nego jajcima.“

Možda bi ista ova razmišljanja uspeli da mu prenemo i u njegovom prvobitnom stanju. Ali tada bismo rizikovali da umesto potencijalnog teroriste, ogorčenog na ženski pol, dobijemo potencijalnog teroristu, ogorčenog na državu. On će raznet čuvara u zgradi FSB-a, a vas će posle voditi na ispitivanja, da li vam to zaista treba?

Ovaj momak, prema svim incelovskim priručnicima o fizičkom izgledu, jednostavno mora biti incel. Ali on nema vremena, on je sekretar federalnog komiteta libertarijanske partije Rusije.

Doktrina odvraćanja, pokušaj rezimea

Diskusija o doktrini odvraćanja, koju vodimo mi sa Bitarchom, s jedne strane, i javnost Antidržava s druge strane, se nastavlja.

Da se ne biste zbunili, evo istorije:
1. Doktrina odvraćanja – prisiljavanje na neagresiju. Ancap-tjan, 8. maj, dopune unete 14. maja.
2. Povodom doktrine odvraćanja. Ved, 9. maj (odgovor na prvu verziju originalnog članka).
3. Ponovo o „doktrini odvraćanja“ i prisiljavanju na NAP. Ved, 16. maj (odgovor na drugu verziju originalnog članka).
4. Doktrina odvraćanja, odgovor na kritiku. Bitarch, 17. maj.
i, konačno, najnovije:
5. Malo o demokratiji, doktrini odvraćanja i politEKY. Ved, 26. maj.

1. Opisala sam razvoj ideje o doktrini odvraćanja, odnosno o sprečavanju rata putem označavanja neprihvatljive pretnje za protivnika. Tvrđeno je da je jedina neprihvatljiva pretnja za totalnu modernu državu pretnja njenim liderima, dok pretnje ekonomiji, infrastrukturi, vojsci i običnim građanima ne sprečavaju rat, već čak, naprotiv, mogu dovesti do totalnog sukoba do potpunog uništenja jedne od strana.

2, 3. Ved je odgovorio da uništenje lidera dovodi ili do njegove zamene uz zadržavanje prethodnog kursa, ili do raspada države, ili do toga da javnu politiku zameni deep state, a nama povratak od demokratije nije koristan. A navika na taktiku terora nosi rizik da se na nju navikneš, počneš da koristiš to sredstvo levo-desno, kao Dejeniris svoj drakaris, a zatim ispostavi se da si ljudima gori od bilo koje države. Evo, to je nešto drugo kod kriptoanarhista: razvijaju svoj bitcoin, potpuno nenasilno, i ništa im ne možeš suprotstaviti.

4. Bitarch je parirao da za formiranje ugovornih jurisdikcija korporativnog tipa, odnosno više provajdera državnih usluga, doktrina odvraćanja možda zaista i nije baš najbolja. Ali ugovorne jurisdikcije političkog tipa, odnosno više provajderi načina života, poput katoličkih, liberalnih ili tranzhumanističkih EKY, razlikuju se po većoj motivaciji svojih članova, te će stoga biti skloni upotrebi sile. I ovde će doktrina odvraćanja biti najmanje zlo, jer se u okviru nje pretpostavlja da se sila samo demonstrira.

5. I, na kraju, Ved je u svom prilično opširnom članku naveo da ne samo da usluga „neprihvatljiva šteta kroz garantovano uništenje lidera“ iz kategorije luksuza, dostupnog samo supersilama, kako se tehnologija razvija migrira u masovni segment, već će i usluge pogodne zastave, офšor jurisdikcija itd. takođe jeftinjeti i sve šire prodirati u poslovnu praksu, bez obzira na to koliko se velike države pokušavale boriti protiv toga. Stoga će sistematska politička delatnost na razvijanju alternativa teritorijalnim državama dati potreban rezultat bez ikakvog mahanja doktrinom obuzdavanja.

Kao i obično, ako nekoliko pametnih ljudi korektno diskutuje, ispostavlja se da govore otprilike o istom, samo iz malo različitih pozicija. Zaista, lideri države se teško će pomiriti sa tim da će neki privatni lica smeti da ugroze njihovu vlast. To je za njih uobičajena teroristička pretnja, i sa njom će se boriti uobičajenim antiterorističkim metodama. Zato nije važno samo to što je agresija država protiv privatnih lica kažnjena štetom za lidere države agresora. Važno je i preneti agresoru misao da se zapravo radi o međudržavnom sukobu, sukobu između ravnopravnih subjekata prava, koji se ne rešava jednostrano, čak i ako je to u početku izgledalo kao obična demontaža morske platforme.

Zato u hipotetičkom sukobu u Andamanskom moru ugovorna jurisdikcija, koja želi da izvrši ugovor o zaštiti od agresije strane kraljevstva Tajland, mora jasno definisati da je bračni par koji je kupio platformu njihovi građani, agresija protiv njih je casus belli, sukob se može rešiti na međunarodnom sudu, ali ako Tajland odbije, to znači da će biti rata. To se ne radi iz običnog zadovoljstva osećajem pravde, već da bi se proširilo razumevanje države i državne jurisdikcije.

Bez pregovora neće se uspeti stvoriti presedan. Ali bez jasne pretnje neće biti nikakvih pregovora. Predstavnici države će jednostavno odbiti da priznaju ugovornu jurisdikciju kao državu, a samim tim i kao subjekt međunarodnog prava.

Može se prigovoriti da su resursi države i privatne kompanije nesrazmerni, ali to je čudan argument. Prvo, mogu biti uporedivi. Drugo, ovde je kao sa računarskim kapacitetima. Ako je za konkretan zadatak dovoljan laptop, to što država raspolaže superkompjuterom ne daje joj ozbiljnu prednost. Drugim rečima, doktrina odvraćanja počinje da funkcioniše upravo onda kada cena postane pristupačna ljudima. U ovoj situaciji pojedini državni čelnici mogu malo da se iznacite, ali će brzo shvatiti da je najisplativija strategija biti ljubazni i zaista čuvati interese ljudi. Kao da je stara dobra teritorijalna država ni po čemu gora od novomodnih EKU.

Ved piše o širenju prakse офšorskih jurisdikcija, ali, kao što vidimo, postojeći ofšori su prilično bespomoćni pred političkim pritiskom velikih sila. Čak je i Švajcarska dozvolila da joj se vežu ruke – prvo u oblasti bankarske regulative, a nedavno i u pitanjima posebnih poreskih režima za strane kompanije (tj. u velikoj meri je izgubila svoju sposobnost da postane pogodna ugovorna jurisdikcija). Šta tek reći o nekoj Kipru? U međuvremenu, upotreba doktrine odvraćanja može pomoći i ofšorima u zaštiti od političkog pritiska tradicionalnih država.

Kretanje ka željenoj budućnosti, u kojoj će monopol teritorijalnih država na agresivno nasilje biti porušen, a suverenitet pojedinca, naprotiv, pobediti, odvija se kroz nekoliko vektora odjednom, a rasprave o tome koji je od njih jedini važan, a koji su uopšte nepotrebni, odaju veću subjektivnost. Neki ljudi podrivaju teritorijalnost država, stvarajući eksteritorijalne analoge. Drugi podrivaju mogućnost država da pljačkaju ljude putem emisije novca i razvijaju kriptovalutnu industriju. Treći podrivaju samu monopol na nasilje, čineći oružje jeftinim, preciznim i diskretnim, kako bi pokrenuli doktrinu odvraćanja i sprečili doktrinu totalnog rata.

Prema tome se može odnositi na različite načine, ali progres u tom pravcu već ide i ništa se protiv njega ne može učiniti. U našoj je moći samo formulisati doktrinu primene novih sredstava za vođenje ratnih radnji, kako bi se minimizovala šteta i maksimizovala korist. Doktrina se sastoji od utemeljenih političkih zahteva, potkrepljenih pretnjom uništenja lidera protivnika, što se može ilustrovati neletalnim demonstracijama.

Doktrina tenkovskih klinova. Nekada veoma progresivna)))

Zdravo. Kako bi prokomentarisao ovu situaciju i komentare uz nju:

„Biometrija neće pomoći bezbednosti. Samo ćete se lišiti poslednjeg“

анонимный вопрос

Već sam imala članak na ovu temu, gde sam u svojim futurološkim predviđanjima otišla znatno dalje i dala recepte kako živeti u toj novoj realnosti. Tamo se takođe govorilo o glavnoj opasnosti koja je moguća na putu ka toj budućnosti: informacionoj asimetriji. Nema ničeg užasnog u tome što svako može saznati apsolutno sve o svakome i falsifikovati bilo koje podatke o njemu. Strašno je kada jedni mogu, a drugi ne.

Zato je toliko važno na sve načine doprinositi ukidanju bilo kakvih monopola u oblasti rada sa informacijama. Strašni nisu curenja sa Facebook-a ili državnih baza podataka. Strašno je ako ih nema. Idealno je — ako svi ionako vide sve, pa je besmisleno bilo šta skrivati.

Ali u tranzicionom periodu, kada države i drugi centralizovani sistemi još uvek dominiraju, a sredstva za rad sa podacima i generisanje deep fake-ova su već prilično razvijena — izbegan ne mogu ekscesi koji će samo podsticati progres u toj oblasti.

Биометрия не поможет безопасности
Zar ne želite kao u Kini? Dakle, treba vežbati kako da se ovaj sistem slomi.

Godišnjica pokretanja projekta

Pre godinu dana, 30. maja 2018. godine, u okviru ovog projekta objavljena je prva objava. Dalje je bilo prilično vijugavo, ukratko možete pročitati na stranici „O projektu“.

Tokom godine objavljeno je oko 400 objava, od kojih su 283 bile odgovori na vaša pitanja. Poslednjih meseci bilo je više dugih tekstova i prevoda sa engleskog jezika. Strašno mi nedostaje vremena, inače bi materijala bilo još više.

Danas kanal ima 847 pretplatnika na Telegramu, 135 na Facebooku i 78 na Twitteru. To je skromno, već su me svrbele ruke da sebi napravim poklon za godišnjicu, kupim par reklamnih objava i dođem do hiljadu. S druge strane, ne želim toliko pretplatnike koliko citiranost. Pred Novu godinu sam žalovala na istu stvar, ali za sada nisam uradila mnogo da popravim situaciju.

Ali ta mala publika koju je projekat uspeo da sakupi inspiriše. Oko projekta se formirao isključivo prijatan čet, gde, uprkos izuzetno blagoj moderaciji, uspevamo da komuniciramo sasvim civilizovano o temama različitog stepena ozbiljnosti i oštrine.

Posebno je prijatno videti vaše redovne donacije. Tokom godine poslali ste 0,3 bitkoina na glavni novčanik, i još 0,019 bitkoina putem Lightning-a. Strašno mi je drago što me toliko cenite i nadam se da ću i dalje moći da opravdam vaše poverenje.

Posebno želim da izdvojim uspostavljenu stalnu saradnju sa nizom drugih libertarijanskih resursa. Pre svega, to je naravno Bitarh. Koliko razumem, on ne samo da vodi sopstveni javni profil na VKontakte-u, već i aktivno sponzoriše proizvodnju sadržaja od strane drugih autora, naročito od mene. Ovde spadaju i profili Freedom pride i Antidržava. Ne razumem kako je moguće ozbiljno se oslanjati na VKontakte kao na primarni kanal za distribuciju sadržaja, ali ti momci nekako uspevaju. Nekoliko kanala se izdvaja Dobroum i Čajni klub – tamo još uvek nije došlo do sistematske saradnje, ali postoji određena razmena ideja i povremeni međusobni PR. Nadam se da ću se u budućnosti približiti i autorskim kanalima Vladimira Zolotoreva i Vladimira Popova, ali za sada prema njima osećam više jednostranu simpatiju. Uspešno sam se konsultovao sa Aleksejem Tereščukom i Pavlom Usanovom, a imam na umu još nekoliko eksperata za specijalna pitanja. Konačno, na prostorima Telegrama rade par botova-referentnih službi, Mister Mises i Libertarijanski odgovori – oni koriste neke moje tekstove. Ako me vlasnici ovih botova čitaju – prijatelji, možete ne samo uzimati gotove odgovore, već i tražiti da vam se naprave tekstovi po porudžbini na konkretne teme. Samo navedite temu i za koji resurs je porudžbina.

Mnogi pitaju da li ću održavati strimove. Neću se zaklinjati, ali to je malo verovatno. Tekstualni format mi je najprijatniji, a takođe i optimalan u smislu očuvanja anonimnosti. Možda će uspeti saradnja sa nekim na pitanje izrade video snimaka, ali samo u svojstvu autora tekstova. Predloga od nekoga ko je spreman da preuzme sve ostalo još uvek nije bilo, a ja sama ne mogu da podnesem organizaciju. Tako da je ovde sve u vašim rukama.