Razliku između preduzeća sa automatizovanim i neautomatizovanim radom lako je ilustrovati na primeru kuhinje. Možete unajmiti kuvaricu, plaćati joj sitniš, a ona će pripremati ono što vašoj duši prija i sama ići na pijacu po namirnice. A možete kupiti frižider, mikrotalasnu i sami se snabdevati polugotovim proizvodima. Takva ishrana može biti i jeftinija i skuplja nego sa kuvaricom, ali pritom iz jednačine ispada zaposleni radnik, sa svim njegovim problemima u glavi, potrebom da se računa na njegovu savesnost i plaćanjem njemu bez obzira na to da li ćete danas jesti kod kuće ili u restoranu.
Automatizacija rada ne štedi toliko novac (iako u dugoročnom perspektivi, naravno, i njega). Glavno je – ona štedi živce. Preduzetnik uvek teži da smanji svoje rizike. Staviti uspeh svoje delatnosti u zavisnost od nečije dobre volje – to je uvek rizik. Danas radnik vredno radi, sutra uzme bolovanje, ili sahranjuje babu, ili štrajkuje, ili daje otkaz – i morate korigovati svoje planove. Zato je uložiti više kapitala kako bi se manje oslanjalo na rad uvek veliki iskušenje, čak i ako je dobit u novcu relativno mala.
Ukratko, kapitalizam u uslovima potpune ili gotovo potpune zamene rada kapitalom funkcioniše sjajno. A u uslovima kada rad skoro nije automatizovan, on stalno teži da se izроди u nešto paternalističko. Trebalo bi razmišljati u terminima troškova i profita, a primorani ste da razmišljate u terminima društvene odgovornosti. Zato masovna ručna proizvodnja neizbežno rađa različite socijalističke ili feudalne prakse, dok se automatizovana može lako svesti na čisto tržišne odnose.
Vek bi se divila! Samo dva nadzornika nad robotima, lepota!
U periodu kada je Roskomnadzor poludeo i pokušavao da blokira Telegram, mnogim ruskim korisnicima pomogao je proxy kompanije Vee Security. Sada je Roskomnadzor smanjio intenzitet, Telegram je postao pametniji, i većinu vremena mu proxy više nije potreban.
Međutim, ovaj epizod je pokazao da u represivnoj državi (a sve države su potencijalno represivne) ima smisla unapred savladati pravila mrežne higijene. Konkretno, jedno od sredstava za to je korišćenje VPN servisa.
Naravno, ako imate različite specifične zadatke poput surfovanja iza Velike kineske vatrene barijere ili gledanja filmova na Netflixu iz zemlje u koju on ne distribuira sadržaj, sigurno ste već pronašli pouzdane, brze i skupe servise za to. Međutim, za apsolutnu većinu korisnika to je suvišan funkcionalitet za koji se ne želi preplatiti.
Connecto VPN kompanije Vee Security je upravo takvo optimalno rešenje za naše siromašnije tržište. S jedne strane – jasan fokus na bezbednost. Bez ikakvih logova, bez obaveznog navođenja ličnih podataka prilikom povezivanja, a po želji se za servis može platiti kriptovalutama. S druge strane, uz mesečno plaćanje, cena će iznositi samo četiri evra mesečno, dok lideri traže oko deset.
Kompanija trenutno ima samo četiri servera, ali pročitala sam zimske recenzije i tada ih je bilo tri. Postepeni rast kako se brend širi je dobra i održiva poslovna model. Vee Security se nalazi pod sigurnom estonskom jurisdikcijom, tako da ruski klijenti u tom pogledu nemaju razloga za brigu.
Od svakog ko odluči da se poveže na Connecto VPN servis preko mog linka, dobiću 2 evra za mesečnu pretplatu, 5 evra za polugodišnju i 8 evra za godišnju. Dakle, ako ste već razmišljali da mi pošaljete neki donativ, možete spojiti korisno sa prijatnim. Servis je zaista dobar, čitala sam mnogo toplih recenzija o njemu, ne samo neposredno pre pisanja ovog članka kada sam pokušavala da pronađem neke skrivene mane, već i mnogo pre toga od svojih poznanika. Obično su ga hvalili.
U članku se razmatra model mekog, evolucionog prelaska ka libertarijanskom društvu kroz funkcionalnu panarhiju. Model je razvijen za stvarnu realizaciju političkim putem (stoga nije radikalan i u skladu je sa zahtevima zakona o političkim partijama). On može postati dobra osnova za obnovu programa Libertarijanske partije Rusije, jer je veoma dobro prilagođen upravo takvim heterogenim političkim strukturama kao što je Ruska Federacija. Iako je značajan deo članka posvećen predlozima za reformu Evropske unije, u posebnim poglavlju se razmatraju specifičnosti implementacije FOCJ u zemljama u razvoju.
Na primer, ako je u prošlosti bilo bilo kakvih odnosa sa „Jedinom Rusijom“ ili je bilo promovisanja nelibertarijanskih zakona? Generalno, šta biste savetovali takvim ljudima da rade? Da li je nanošenje štete onima na vlasti putem kompromitujućih materijala ili tužbi jedini format? A šta ako oni na vlasti nisu bili nikakvi saborci i ako nema nikakvih kompromitujućih materijala? Možda bi povlačenje donetih loših zakona takođe bilo korisno? Možda nešto drugo?
Sergej Sušinski
To je veoma složena tema ako je posmatramo kroz prizmu holističkih konstrukcija, poput „libertarijanske javnosti“, ali postaje mnogo jednostavnija ako se ne odstupa od principa metodološkog subjektivizma. Nemoguće je udovoljiti javnosti u celini, nemoguće je okaljati svoju reputaciju u očima apsolutno svih, i to podjednako. Nekome je Staljin krvavi tiranin, nekome otac naroda, a nekome krpa koja nije dovoljno pritisnula hidru kontrarevolucije.
Postoje veoma netolerantni libertarijanci, barem u javnoj retorici. Sudeći po vašem pominjanju kompromitujućih materijala protiv predstavnika vlasti u pitanju, očigledno ste mislili, između ostalog, na „kako se dokazati pred Mihailom Svetovim ako si Dmitrij Gudkov“. Nikako. Svetov je podjednako pristrasan kao i mnogi drugi, i isto će tako prilagođavati argumentaciju svom unapred formiranom mišljenju. To će raditi i negativno i pozitivno; bilo koji uslovni Svetov sigurno će imati svoju družinu kojoj se više oprašta nego strancima. To je normalno, u smislu da je uslovljeno našom biologijom.
Sa strane, naravno, zaista se mogu zamisliti užasi. Ako su ti ljudi toliko strogi prema osobi čiji je otac glasao za loše zakone, a on se nije od njega odrekao, šta će onda reći za osobu koja je lično lobirala loše zakone?
U stvarnosti, međutim, ljudi su prilično skloni da poštuju one koji deluju u skladu sa svojim uverenjima, a kada se uverenja promene, one koji to iskreno priznaju i deklarišu svoju novu agendu, uz obrazloženje razloga njenog pojavljivanja.
Smatrali ste da je pušenje zlo i lobovali ste za antiduhanske zakone. Sada smatrate da je pušenje zlo, ali antiduhanske zakone smatrate još većim zlom. To je sasvim prirodan razvoj misli, i sasvim prirodno tražite argumentaciju već protiv lobovanja za antiduhanske zakone. Sarađivali ste sa Jednom Rusijom, uverili se da je to ne samo bezizgledno, već i štetno, i sada tražite načine da poljuljate njen monopol. To je mnogo razumljivija, doslednija i dostojna poštovanja pozicija nego nemati nikakvu poziciju uopšte, ili jednostavno tvrditi da nikome ne treba verovati i da nema smisla ni truditi se.
Taj Vladimir Zolotorev, kojeg sam više puta spominjao, ranije se bavio javnom politikom, a sada nije samo ohladnuo prema njoj, već smatra da je takav posao štetan. Smatram da nije u pravu, ali, uzimajući u obzir razliku u iskustvu, sasvim dopuštam da sam ipak ja ta koja nije u pravu. Zabeležili smo našu neslaganje i nadam se da mu to neće biti povod da me „odjavi iz akcije“, kako vole da rade posebno netolerantni momci. Ako vam takvi naiđu, samo treba razumeti da korišćenje jednostavnih suprotnosti znatno štedi razmišljanje, i nemojte ih primoravati da razmišljaju tamo gde im to nije potrebno. Za revanche, oni mogu maksimalno da koriste razmišljanje tamo gde je to za njih opravdanije, a podela rada je sjajna stvar, čak i ako je to podela rada mozga između pojedinačnih zadataka.
Nisam neurobiolog i teško mi je da kažem čime je ovaj mozak trenutno okupiran, ali u svakom slučaju, to je njegova privatna stvar
Jučerašnji spontani post o tome da je Ukrajina ipak dočekala libertarijanskog predsednika, izazvao je određeni broj komentara sa strane pravih ukrajinskih libertarijanaca, kao što je, na primer, Vladimir Zolotarev. Komentari se svode na to da nema razloga za radost, jer je Zelenjski libertarijanac onoliko koliko je sam Zolotarev komunist, tako da će on sve pokvariti ne manje od onog istog Balašova.
Zaista, Zelenjskije izjave su veoma protivrečne, on istovremeno citira Reagana sa njegovim „država nije rešenje problema, ona je sama problem“, odmah zatim nudi koncept države kao servisa, a potom odmah saopštava da bi bilo ne loše više ljudi zatvarati u zatvor zbog neplaćanja poreza i uvesti totalno deklarisanje prihoda. Dakle, Zelenjski nikako nije ubeđeni libertarijanac, on je očigledni populista koji pokušava da pogodi zahtev ciljne publike kako bi dobio maksimalnu podršku.
U čemu ja vidim zaslugu Zolotareva, Balašova, Jurovskog i čak i pomenutog Šeršnjova? U tome što su oni, i mnogi drugi Ukrajinci, toliko glasno i ubedljivo prenosili libertarijansku agendu, da je populista Zelenjski poverovao: ovo je narodni zahtev, za to ću se uhvatiti. Zelenjski, koji nema sopstveni izražen program, je pojačavač tuđe agende. Da, njegov mikrofon hvata šumove zajedno sa signalom, unosi sopstvene distorzije, a zatim javnosti izbacuje nešto što je blizu kakofoniji. Ali on skreće pažnju na samu libertarijansku doktrinu, a nakon toga zainteresovanim ljudima već može da se „šapuće na uvo“ i objašnjava da su porezi pljačka, da je država bandit, a da ankap funkcioniše ovako, uzmite i koristite.
U Rusiji, zanimljivo pitanje postavlja Vladimir Popov u svom kanalu. Uopšte, kanal je posvećen uglavnom oružju, i nežno ga volim, ali tamo se sreću mišljenja o najrazličitijim temama. Vladimir pita: kako to može biti, kada Enteo kaže da je libertarijanac, svi odmahuju rukom da se ne uzima od budale. A kada se za Zelenjskog kaže da je libertarijanac, svi burno se raduju što je Ukrajini uspelo. U čemu je onda libertarijanstvo Zelenjskog, po čemu se on razlikuje od Entea, i šta je to što je Ukrajini uspelo?
Zelenski, za razliku od Entea, ne praktikuje direktno agresivno nasilje, deklarisao je težnju ka prekidu rata, brani želju Ukrajinaca da žive svojim privatnim životom. I ako izjava „Enteo je libertarijanac“ izaziva nervozni smeh i uzvratni odgovor „hajde i Capkova nazovi libertarijancima“, ovde je to pre samo klimanje glavom i promišljeno „pa, u nečemu – jeste“.
Tako da ukrajinskim minarhistima ima smisla da izraze radost i počnu da prenose nešto poput „Hurra, Zelenski je libertarijanac, a to znači da mora da smanji poreze, smanji regulacije, sprovede decentralizaciju, privatizuje državna preduzeća. Pokažite nam bilo koga ko bi se usudio da smeta našem omiljenom gospodaru predsedniku u tim njegovim libertarijanskim nastojanjima, pokrićemo ga sramotom“.
Isto tako i u Rusiji: ako Putin kaže da je libertarijanac, reakcija će biti kao na Entea. Ako Navaljni kaže da je libertarijanac, ima smisla izraziti radost i objaviti celom svetu dobru vest: konačno smo dotakli Navaljnog, prožela ga je libertarijanstvo, odrekao se minimalne zarade i ostalih levičarskih principa, sada će promeniti ekonomski blok programa, napred, Navaljnog u Dum u itd.
Sećate li se, davno temu, kada sam se zajedno sa vama radovala što se libertarijanac kandidovao za predsednika Ukrajine? Na izborima je Gennadiy Balashov dobio neke smešne cifre podrške, između ostalog i zato što je njegov elektoralat prešao kod Vladimira Zelenskog. I, kako se ispostavilo, nije uzalud! Upravo je predstavnik Zelenskog u Radu izjavio da će njegova partija „Sluga naroda“ izaći na parlamentarne izbore sa libertarijanskim programom.
Naravno, sudeći po trenutnim anketama, šanse libertarijanske partije Ukrajine da dobije apsolutnu većinu u Radi nisu velike, moraću da formiraju koaliciju, ali polako po malo, to je ionako znatno više nego što se moglo očekivati. Čestitam komšijama na ovoj sreći, mačka u džaku se ispostavila da je prava mačka.
Tako razumem da vas tek u drugom redu zanima kako bi na to trebalo prikladno reagovati pravilnom ankapu u okviru ankapije (pravilan odgovor: nije neophodno, ako vidite mogućnost da privedete napadača odgovornosti, čuvajući veće dostojanstvo). Najverovatnije želite da razumete šta bi konkretni Svetov mogao da suprotstavi konkretnom napadu u konkretnom Putinovom Kazanu.
I ovde je, naravno, važno imati pratnju. Pošto ovakve simboličke akcije, po logici stvari, mogu biti snimljene od strane saučesnika napadača video-snimcima, važno je pre svega ne dati im priliku da dobiju kadrove koji prikazuju žrtvu napada u još neprikladnijem svetlu, a još manje one koji je eyeskim dokazima dovode do krivične odgovornosti. Dakle, sam objekat napada ne sme nikoga juriti niti na koga napadati.
U međuvremenu, privatno lice koje se potpuno slučajno našlo u ulozi svedoka napada, može sasvim slobodno da stigne napadača, zadrži ga i fotografiše izbliza, i nakon toga se protiv njega može podneti tužba, jer fotografija danas obično bude dovoljna za utvrđivanje identiteta putem otvorenih izvora. Naravno, u Rusiji, a naročito u sultanatima poput kazanskog, istraga vrlo lako može ne pronaći osumnjičenog, čak i ako joj se na tanjiru donese njegovo ime, prezime, adresa i telefon, i slučaj će ostati pokrenut protiv neidentifikovanih lica. Na kraju krajeva, vesti o istrazi napada na Svetova u drugom sultanatu – kemerovskom – takođe se ne čuju. Ali ako su tamo radili ljudi sa ovlašćenjima, onda su ovde napadači sasvim ranjivi. I (odgovaram konačno na direktno pitanje), nakon što se ispostavi da ih nije moguće zakonito privesti odgovornosti, može im se udariti u lice, pa čak i veoma poželjno. Ali to ne treba da radi Svetov, već neka neidentifikovana lica, koja nisu nikako povezana sa incidentom, već su samo saznali za njega iz otvorenih izvora. Pa, šta se tu može, nekome se ne sviđaju politički aktivisti, a nekome banditima.
Dozvolite mi da govorim samo o vodosnabdevanju, kako ne bih razvodnjavao, izvini za igru reči, temu.
Da bi se gradskom stanovniku obezbedila voda, potrebno je:
pronaći izvor vode
izvući vodu
dostaviti vodu potrošaču
Da bi sve ovo funkcionisalo na slobodnom tržištu, potrebno je da svaka od faza može da se sprovede bez prisile i da donosi profit onome ko je sprovodi. Sada idemo po stavkama.
Pronaći izvor vode
U prisustvu vodoteka, ovo je relativno jednostavan zadatak, pa ćemo razmotriti teži slučaj: potragu za artezijskim bazenom. Za sprovođenje ovih radova potrebno je angažovati specijalizovanu organizaciju koja će postavljati svoju registracionu opremu po zemlji, pomoću nje prikupljati podatke sa dubine, obrađivati ih i donositi zaključke o tome gde prolazi granica bazena i, samim tim, kakve su tamo rezerve vode. To jest, potrebno je dogovoriti se sa vlasnicima zemljišta na kojem će se vršiti snimanje, isplatiti im dogovorene kompenzacije i sprovesti istraživanje. Ovaj zadatak nije nerešiv.
U Rusiji, gde sva podzemna nalazišta pripadaju državi, a zemljište može pripadati privatnim licima, geolozi plaćaju vlasnicima zemljišta za ulazak, a profit će na kraju ostvariti onaj ko je od države nabavio licencu za eksploataciju. Na slobodnom tržištu, verovatnije će biti kao u SAD, gde prava na podzemna nalazišta pripadaju vlasnicima zemljišta, što znači da su oni čak i u većoj meri zainteresovani za istraživanje nalazišta koja se nalaze ispod njih. Takođe, koliko sam uspela da razumem, podaci dobijeni tokom istraživanja poseduju određenu redundanciju, pa neslaganje nekih vlasnika zemljišta ili nemogućnost snimanja zbog postojanja objekata na zemlji neće previše ometati dobijanje rezultata. Drugim rečima, u ovoj fazi tržištu nema posebnih poteškoća – postoje uobičajeni preduzetnički rizici, kada je novac za istraživanje plaćen, a bazen nije pronađen.
Izvući vodu
Ovde, ponovo, najveću teorijsku složenost predstavlja situacija kada je reč o artezijskom bazenu. Stvar je u tome što je on obično dovoljno velik da bunari koji ga eksploatišu mogu biti na zemlji različitih vlasnika. Ako potrošača ima mnogo, a vode malo, važno je sprečiti tragediju zajedničkih resursa, inače izvor neće kịpiti da se dopuni prirodnim putem usled prekomerne eksploatacije.
Nekoliko sličnih slučajeva detaljno je analizirano od strane Elinor Ostrom u knjizi „Managing the Commons“, gde ona navodi osnovne principe koje ekstraktivne organizacije moraju pridržavati kako bi sprečile degradaciju resursa. Ovde će im biti potreban fiksirani sporazum o normama uzimanja vode, kontrolni organ i mogućnost suzbijanja zloupotreba, i to sa gradiranom sistemom kazni. Pritom, što je zanimljivo, veoma je važno da postoji mogućnost sprovođenja ugovora (enforcement), ali podjednako je važno da nijedna država ne pokušava da se umeša u sam proces njegovog zaključenja. Dakle, za sigurno rešavanje ovakvih imovinskih kolizija, prisustvo razvijenog slobodnog tržišta nije samo poželjno, već je direktno životno neophodno.
Isporuka vode potrošaču
Pitanje o tome ko će polagati i popravljati vodovod, slično je pitanju o tome ko će graditi puteve. Puteve grade oni kojima su potrebni, odnosno vlasnici nepokretnosti do kojih put vodi, jer to povećava njihovu vrednost. Isto tako, vrednost zemljišta povećava vodovod koji prolazi kroz njega, jer to znači da se na zemlji može izgraditi objekat koji troši vodu, a zatim ga brzo i jednostavno povezati na vodovod.
Tako da će i ovde slika biti otprilike ista kao i u fazi istraživanja. Ili vlasnici zemlje sami plaćaju cevi po svojoj zemlji, ili im barem daju dozvolu vodovodnoj organizaciji za polaganje cevi, za novac ili besplatno – kako se već dogovore.
Rezime
Otprilike isti pristup može se primeniti i na druge infrastrukturne objekte i druge oblasti komunalnih usluga. Proces isporuke usluge deli se na faze, od kojih svaka mora doneti profit. U svakoj fazi mogu nastati imovinske kolizije koje se moraju rešiti zaključivanjem ugovora, i ti ugovori će doneti ili direktnu uzajamnu korist, kao ugovor o zakupu zemljišta za polaganje instalacija, ili će biti rezultat kompromisa, kao ugovor o kvotama za uzimanje vode. I sve te poteškoće, naravno, ne mogu se porediti sa poteškoćama organizacije istog toga putem mehanizama centralnog planiranja – tamo se zadatak zaista rešava bilo kako: troši poreško novac, a potrošača ostavlja nezadovoljnog.
Da, srednja klasa i bogati imaju više troškova, ali zauzvrat siromašni dobijaju mogućnost, na primer, da steknu jeftino obrazovanje. Na primer, u istim SAD, obrazovanje na dobrim koledžima i univerzitetima, kao i medicina, sve je veoma skupo. Ne vidim razlog zašto ne možemo pomoći čoveku sada, a kasnije će on svojim porezima pomagati druge. Da, nevoljno. Da, brujaće o pljački. Ali zauzvrat je život sada mnogo bolji nego da poreza nije bilo.
Moja prijateljica
Nažalost, pouzdano saznati mišljenje spekulativnih subjekata o tome šta predstavlja njihovu dobit, nije moguće, jer spekulativni subjekti postoje samo u konkretnoj ljudskoj svesti. Jedan će reći da društvo dobija od poreza, drugi da Bog dobija od zabrane abortusa, treći da će njegov imaginarni prijatelj dobiti od terorističkog napada u školi, i to će biti podjednako pouzdane tvrdnje.
Zato je bolje polaziti od toga koje će dobra dobiti, recimo, konkretno dete iz siromašne porodice od toga što se obrazovanje finansira iz poreza, u poređenju sa situacijom kada se obrazovanje finansira dobrovoljno.
Pošto se novac za obrazovanje troši centralizovano, tako se i program određuje centralizovano. Dakle, dete ide na učenje prema programu propisanom odozgo, na kraju dobija diplomu, a dalje kako sreća bude. Ili su stečena znanja tražena od strane biznisa, ili nisu. Ako nisu, onda ima sasvim opravdane primedbe na državu: naredila si mi da učim stvari za čije znanje mi niko nije spreman da plati, zato hajde, plati ti sama. I pokorni država pruža čoveku budžetsko radno mesto, isplaćujući mu platu od novca koji je, ponovo, prikupljen od privatnog biznisa u vidu poreza.
Ako država ispostavi kao uspešan preduzetnik i uspešno pogodi koja će znanja u kom obimu biti tražena od strane biznisa u budućnosti, onda centralizovano obrazovanje zaista pomaže u pokrivanju potreba biznisa za kvalifikovanom radnom snagom. Ako država ne pogodi, onda novac bude potrošen uzalud, radna snaga ostane nekvalifikovana uprkos troškovima, ali pritom, imajući obrazovanje, ti ljudi više nisu spremni da zauzimaju nekvalifikovana radna mesta, već zahtevaju dobro plaćen posao, makar i beskoristan, na primer, finansiran iz poreza.
Što je društvo statičnije, to je obrazovanje finansirano iz poreza opravdanije. Što se društvo brže menja, to je manje opravdano. Ako se socijalizam uvede širom sveta, progres će se usporiti i takvo obrazovanje će postati relativno efikasno, ali da li to socijalisti misle kada kažu da će društvo imati koristi od javnog obrazovanja? Izgleda da sebe više nazivaju progresivistima nego konzervatorima.
Sada neka obrazovanje bude privatno, i dete iz siromašne porodice samo bira ono što mu je pristupačno. Može uzeti kredit, dobiti skupo obrazovanje, a zatim, nakon što se zaposli na visokokvalifikovanom poslu, vratiti taj kredit za nekoliko godina. Može se odmah zaposliti na nisko kvalifikovanom poslu, a u slobodno vreme pohađati obrazovanje na osnovu besplatnih kurseva kojima internet obiluje. Može uopšte ne pohađati obrazovanje, već samo povećavati kvalifikacije direktno na radnom mestu, što će doneti napredak u karijeri. I, na kraju, može pokazati svoj veliki talenat na nekom takmičenju i dobiti privatni obrazovni grant. Nakon nekog vremena, kada postigne uspeh, i sam će rado uložiti u endoument fond univerziteta koji mu je pružio tako divnu priliku.
Kao rezultat, imaćemo sistem u kojem se svaki član društva organizuje baš onako kako njemu samom deluje najpogodnije. Zar ne bi bilo logično zaključiti da društvo kao celina upravo od takvog pristupa ima koristi, pošto svako od njegovih članova ima koristi?
Danju radiš rukama, a uveče na kurseru – savladavaš korporativno upravljanje
Želim odmah da istaknem glavnu tačku njegove recenzije, jer će sva dalja kritika biti izgrađena na tom činjenicama. Ved ne uzima u obzir razliku između korporativnih (CorpECU) i ideoloških (PolitECU) provajdera jurisdikcija. On sam je pristalica prvih, pa je jasno vidljiva pristrasnost prema njima. CorpECU je „svet sajberpanka“, odnosno ECU koji stavljaju ekonomsku kalkulaciju i finansijsku dobit u prvi plan. PolitECU su, u suštini, ideologizovana eksteritorijalna država, gde su kriterijumi članstva politički stavovi, kultura, religija. Primeri mogu biti socijalistička, marksistička, katolička, pravoslavna, tradicionalistička, transhumanistička, liberalna ECU.
Kratak zaključak: Ved je potpuno u pravu u vezi sa neprikladnošću doktrine odvraćanja (DO) za CorpECU (on sam promoviše panarhiju sa naglaskom na njih, pa stoga razmišlja pomalo pristrasno), ali se DO sasvim može koristiti za „razdvajanje“ države na PolitECU.
Dalje ću pokušati da analiziram pojedine delove ove recenzije zasebno.
>
«Implicitna razlika koju pretpostavljate
(koja u stvarnosti nije razlika, jer
svake separatističke grupe računaju
na isto to) jeste u tome da će ljudi smatrati
vaše postupke pravednim i neće vas
posmatrati kao teroriste i
lude psihopate. Ali to je samo
još jedna zabluda koja proizlazi
iz toga što mislite da je mnoštvo
različitih ljudi moguće ubediti u pravednost
neke jedne etičke teorije ili
političke paradigme. „Pošto ja u nešto
verujem, i drugi će u to verovati ili će poverovati,
ako im to ispričam“. Neće poverovati.
Čak i bez uzimanja u obzir propagande, neće poverovati.
Za apsolutno većinu ljudi
država nije nešto loše,
zlo, monopol na nasilje ili uopšte
neki jedinstveni subjekt društvenih
odnosa kojem je iz nekog razloga potrebno
protiviti se. Što je pravedno, jer ona
zapravo i nije takav subjekt — sve je to
samo apstraktno pojednostavljenje, zasnovano
štaviše na određenoj aksiomatici.
Ali o tome dalje.»
Ankete pokazuju upravo suprotno — poverenje u državu neprestano opada čak i u tako razvijenim zemljama kao što su SAD, i trenutno je na minimalnom nivou, pri čemu je polarizacija stavova — na maksimalnom. To je odlično tlo za legitimizaciju PolitEKU u očima većine stanovništva. Naravno, potrebna je moćna reklamna kampanja.
Pristalice nacionalne države i demokratije su takođe smatrane ludima u početku, a nakon desetak godina to je postalo mejnstrim ideja. Isto se može reći i za ukidanje ropstva.
>
«Ako je sistem krhak (veoma
autoritarn sa snažnom vertikalom
moći, vezanom za jednu
osobu), onda će sa eliminacijom te osobe
sve jednostavno pasti kao kula
od karata i počeće građanski rat. Kako
će uslovnim sistemiderima obrazovanje
na mestu Tajlanda deset ratujućih
jedan protiv drugog tajlanda pomoći, nije jasno,
verovatnije je da će im pre ili kasnije doći
ne jedna vojska, već dve ili tri, pri čemu
će biti mnogo agresivnije podebljane.
Kako će to pomoći uspostavljanju ankapa
ili EKÜ na bilo kom drugom mestu, takođe nije jasno.
Lokalno stanovništvo takođe definitivno neće biti
zahvalno ankapima.»
U originalnom članku naglasak je bio na zaštiti ekstrateritorijalnog suvereniteta, a ovi sistemi (koji su pokušali da stvore, makar i veoma malo, ali teritorijalnu državu) navedeni su samo kao zanimljiv primer. DS je zaista primenljiva uglavnom za kreiranje EKU, ali ne i za teritorijalni separatizam.
Ankapam i CorpEKU u uslovnoj Tajlandu, možda se odmah i neće obradovati. Ali ideološke razlike tamo sigurno postoje, i one bi mogle postati dobra osnova za pretvaranje Tajlanda ne u deset novih teritorijalnih država, već u uslovnih pet PolitEKU.
> „I dalje ide bolje. Kako nameravate da odredite cilj za svoj napad ili svoj uticaj? Svaki državni sistem to su hiljade funkcionera, i razjasniti ko je od njih važna akciona ličnost posmatrajući sa strane, praktično je nemoguće. Interesujući se za politiku, znamo nekoliko desetina ključnih lica u ruskom establišmentu, i često to uopšte nisu ljudi na koje bi strani novinari obratili pažnju (Zaista, kako razumeti, poseduju li stvarnu moć Milonov, Mizulina ili šef Roskomnadzora?). A šta je sa susednom Turskom? Koliko znate o akcionim licima u Erdoganovoj vladi i o rasporedu snaga u njihovoj zemlji? A šta je sa Novom Gvinejom ili Ekvadorom?“
Ovde, s jedne strane, želimo da ukažemo na to da žrtva uvek bolje vidi u čiji pravac usmeriti odmazdu, tako da će, čak i budući decentralizovana, biti dovoljno precizno usmerena na cilj; s druge strane, za vaspitni efekat je dovoljna indirektna uključenost objekta odmazde u agresiju, na primer, to može biti jedan od poslanika koji je glasao za represivnu normu, ili ključni izvođač vlade čija afilijacija ne izaziva sumnju, čak i ako neki detalji ostaju u senci.
> „A evo šta slična teroristička aktivnost zaista može da uradi — to je da naudi demokratiji, preraspodeljujući vlast između javnih i nejavnih lica u vladama mnogih zemalja (Kao što smo to videli nakon 11. septembra 2001).“
Treba razlikovati terorističko (protiv civilnog stanovništva) i ekstremističko (protiv države) delovanje. Ekstremizam će verovatno izgledati pozitivno u očima stanovništva (kao što sam ranije napomenuo, većina stanovništva čak i u bogatim zemljama sada mrzi državu). A uništavanje demokratije ide samo u korist libertarianaca, jer ona legitimiše teritorijalni monopol države.
>
„I na kraju, to je jednostavno ludost
boriti se protiv svesno jačeg
protivnika njegovim sopstvenim metodama.“
Kakvim istim?! Protivnik je teritorijalan, njegovi objekti su fiksni i nalaze se na istim mestima. ECU pak nisu vezani za teritoriju, i pokušaj hapšenja čak i jednog člana ECU sigurno će dovesti do ogromnih kolateralnih žrtava (za vlast je to neprihvatljiva šteta).
> „Uspeh bitcoina je u tome što je to potpuno nova tehnologija sa kojom se državni sistem nikada nije susretao i nema pojma šta bi trebalo da radi sa njom.“
Ipak, država je bez greške pronašla način kako da maksimalno oteža široku primenu bitcoina, i po želji lako proglaši ilegalnom njegovu upotrebu za kupovinu legalnih dobara. Poštovanim građanima ostaje da ostanu u fijatu za svakodnevnu kupovinu. Na isti način država može otežati rad eksteritorijalnih jurisdikcija u oblastima u kojima su ljudi primorani da izvode radnje otvoreno i офлајн. Ali ova odbrambena taktika ne može doneti pobedu državi, ni u slučaju bitcoina, ni u slučaju ECU.
>
«Nemoguće je zabraniti vršenje matematičkih proračuna na sopstvenom računaru (koji je u prvom redu i namenjen tome), a samim tim je nemoguće zabraniti rudarenje. Takođe je nemoguće zabraniti razmenu podataka o rezultatima tih proračuna (kako to zamišljate?), koja može da se odvija čak i oflajn, a samim tim se ne može zabraniti obrt bitcoina. Jer to nije novac. Blockchain se može kamuflirati kao bilo šta što je udaljeno od novca, kako nijedna najapsurdnija regulacija ne bi mogla ništa da mu uradi, a da pritom ne zabrani Internet i računare. U tome je smisao bitcoina. I upravo tako bi protivstojanje državi trebalo da izgleda — kroz tehničku i intelektualnu nadmoć nad njenim sporim i tromim sistemom, koristeći sve njegove nedostatke i slabosti koje su neodvojive od države, popunjavajući sve praznine u pravnom, političkom i ekonomskom sistemu. I na kraju stvoriti alternativu koja je nemoguća u okvirima postojećeg državnog sistema, ali je nadmašuje u svim parametrima.»
Ovde se potpuno slažem. Projekti poput Bitnation će veoma pomoći u stvaranju EKU.
>
«A u maksimalnom obimu, postigavši uspeh, vi ćete jednostavno postati „još jedna služba za obaveštajno delovanje“, tj. još jedna mašina nasilja i još jedno gestapo, koje odlučuje ko treba da živi, a ko ne.»
Čak i ako razmotrimo „teški scenario“ (krvavu mlavenicu, razumevanje besmislenosti rata, pojavu tolerancije prema ljudima drugih stavova, odricanje od teritorijalnog monopola i stvaranje konkurentskih EKU), koji je malo verovatan zbog svetskog trenda humanizacije, na kraju će se dobiti panarhija sa ljudima različitih stavova koji mirno koegzistiraju, a ne „još jedno gestapo“. U istoriji postoji odličan primer takvog prelaza — pojava tolerancije prema vernicima drugih vera i mirno suživote sa njima na istoj teritoriji nakon Reformacije i religijskih ratova koji su usledili.
