Braća Strugacki su sovjetski fantastičari koji su, usled izobličenja svojstvenih planiranoj ekonomiji, objavljivani od strane sovjetske države u mnogo manjem tiražu nego što je postojala potražnja, pa su stoga prilikom prelaska na tržište tu odloženu potražnju počeli aktivno zadovoljavati, i moji roditelji su na polici imali kompletno sabrano dela. Mogu pretpostaviti da generacija današnjih pedesetogodišnjih poznaje ove knjige mnogo bolje nego oni kojima je sada dvadeset pet. I ja sam, od dečjih enciklopedija o istoriji, nekako odmah prešla na fantastiku, zatim na naučnu popularizaciju, a sabrano dela Strugackih su samo skupljala prašinu na roditeljskoj polici.
Zapravo, na ovaj post me je navelo Mihail Svetovljevo pominjanje u strimu o tome kako je kao dete čitao pisce bukvalno celim sabranim delima. Ja nisam toliko dosadna, i kod istih Strugackih sam na kraju u različito vreme pročitala tri knjige.
Prva je bila „Teško je biti bog“, povest o komunistu koji dospeva u srednji vek. Nije bilo moguće ne pročitati je, jer je postala kultna (memna), i želela sam da razumem poreklo svih tih priča o tome kako sivi zamenjuju crne, i zašto plemeniti don ne bi trebalo da vidi razloge da bilo šta ne uradi. Tada nije bilo masovne literature o ljudima koji dospevaju u druga vremena, pa su pisci koristili drugu planetu kao ambijent, ali sva problematika u potpunosti odgovara toj temi. Originalnost delu daje to što onom koji je dospeo nije uspelo apsolutno ništa u nametanju sopstvenih vrednosti srednjovekovnom društvu, i misija je završila neuspehom. Savremeni pisci proizvode optimističnije stvari, a ovde je uspelo napraviti bestseler bez srećnog kraja, poštujem.
Druga se ispostavila biti povest „Predmete grabljivce veka“, ovde hvala Aleksandru Rozovu koji je o njoj napisao interesantnu recenziju. Knjiga je o tome kako komunist dospeva u blagoludno kapitalističko društvo potrošnje, upada u sveti užas i počinje da pravi planove o tome šta se može uraditi sa tim nesrećnim izgubljenim ljudima koji žele srećno da žive i ne žele da u urednim redovima jurišaju na Mars. Pred komunistima je stala dilema: ili uvesti u zemlju jurišne kolone i goniti stanovništvo u gulag, ili započeti višegodišnju kampanju pranja mozga. Protagonista je humanije držao se druge strategije, smatrajući prvu propalom, i za to hvala.
Napokon, treća povest je „Daleka Duga“, koju sam pročitala sasvim nedavno na letnjikovcu, kada mi se otvorilo slobodno veče – knjiga iz onog istog zbornika dela jednostavno se našla pored fotelje. Povest govori o planetskoj katastrofi koja se dogodila zbog specifičnosti komunističkog sistema organizacije fundamentalnih istraživanja, kao i o tome da u planskoj ekonomiji nema cena, pa je stoga nemoguće izračunati ekonomsku isplativost. Ovo poslednje je ilustrovano bogatim materijalom. Iz metropole su dopremljeni deficitarni aparati, i naučnici koriste različite trikove kako bi uspeli da ih dobiju van reda, preko veza, ili jednostavno ukradu. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Za eksperimente je potrebna energija, i naučnici je crpe iz lokalnog energetskog sistema, jer je ona koja se dodeljuje po kuponima već potrošena. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Još jedan eksperiment završava se katastrofom (ne isključujem da je i ona izazvana time što je konkurentska laboratorija ukrala neki deficitarni kontroler direktno sa ispitnog stola, ali uzroci tragedije ostaju van okvira), i ispostavlja se da na planeti nisu predviđena sredstva za evakuaciju (kakva još bezbednosna pravila, komunizam je u toku). Za kraj, zadatak o tome koga tačno i koje tačno vrednosti spasavati prvenstveno, takođe se rešava potpuno voluntaristički, i to ne legitimnim organom upravljanja, već kapetanom jediničnog svemirskog broda, koji je sam odlučio ko će živeti, a ko umreti, kao da je brod njegovo privatno vlasništvo. I upravo takav pristup, kada je crveni direktor car i bog na svom preduzeću, pozicionira se kao najmoralnije opravdan. Tako su još u dalekim šezdesetim fantastičari već opisivali konture crvenog pojasa devedesetih godina.
Nekada sam morala da odgovorim na pitanje koje knjige vredi čitati. Savetovala sam da prvo obezbedite sebi okvir percepcije, a onda možete čitati bilo šta, i rezultat će vas neizostavno obradovati. Evo vam, molim, libertarijanskog čitanja komunističkih agitki. Pokušajte da čitate razno, to je zanimljivo. I da, Strugacki su stilski prosto čudesni, i odlično razumem prirodu njihove popularnosti. Ako budem imala više vremena – pročitaću još nešto kod njih.
On je naziva sislibom i praktično je optužuje za opravdavanje režima. Šta uopšte misliš o sislibovima?
Reč je o prošlogodišnjim objavama (prva i druga) u Illarionovom blogu, na koje niko ne bi ni osvrnuo da se on sam na njih nedavno nije pozvao.
Smatram Illarionovu pedantnost izuzetno korisnom kada je reč o pedantnom upoređivanju mnoštva svedočenja o masovnom događaju, na osnovu kojih se gradi protivrečna slika onoga što se dogodilo. Tako je na mene ostavilo veliki utisak njegovo istraživanje ruskog-gruzijskog rata 2008. godine. Međutim, kada svoj talenat usmeri na analizu nijansi u upotrebi reči jedne osobe u direktnom prenosu, to već ostavlja utisak izvesne pristrasnosti, otprilike kao vulgarni fri dijizam, u kojem nema mesta za krastavce i cigare, jer postoje samo falusi.
Illarionov, ako dobro razumem, je tvorac termina „sislib“ i on ga definiše kao osobu koja koristi liberalnu retoriku za jačanje neliberalnog političkog režima i opravdavanje neliberalnih političkih praksi. Kao onaj Čubajsovski princip „poklonite se u noge oligarhima, oni su izvukli zemlju iz siromaštva“.
Šta on pripisuje Ekaterini?
Kazaci na razbijanju demonstracija u Moskvi ne izgledaju tako organski kao što bi izgledali u Krasnodaru. Aha, znači, u Krasnodaru se sme razbijati. Sislib.
Vojska u Turskoj prestaje da bude modernizacijski institut. Aha, a Erdogan, znači, postaje modernizacijski institut. Sislib.
Ili još mnogo sitnih zamerki, i, konačno, najvažnije. Postoji zavisnost: što je manje krvavo bilo uklanjanje autoritarnog režima, to je veća verovatnoća demokratizacije. Aha, znači, ljudi na Majdanu su sami krivi što su ih streljali. Sislib.
Imam osećaj da Illarionov meša pristup političkog istraživača i publiciste, i svaki put kada vidi tvrdnju o nekim zakonitostima, odmah dopunjuje šta bi ta fraza trebalo da znači da je osoba koja je to izgovorila bila propagandista vladajućeg režima.
Evo, ako Ekaterina direktno izjavi, na primer, da suverenitet pojedinca nije moguć ili nije poželjan, a da je moguć ili poželjan samo suverenitet nekog grupnog entiteta, poput nacije, onda ću i sama odlučiti da se ova Šulman pokvarila, donesite novu. Ali za sada ona samo konstatuje da je ljudima nekako nelagodno bez dobro organizovane države, a to znači da je država neophodna. Ali po mogućnosti liberalna, koja priznaje taj isti suverenitet pojedinca. A to što je to unutrašnje protivrečna konstrukcija – pa, šta može se raditi, svet je složen, treba nekako usaglasiti interese, pa hajde da gradimo institucije koje to omogućavaju.
Uglavnom, savetovala bih da se izbegne suvišan purizam. Neka Lenjin odlučno postavlja granice pre nego što nasilno sve ujedini, a pametnim ljudima je zaista bolje da vežbaju usaglašavanje svojih interesa i njihovo usklađivanje sa svojim vrednostima. Ekaterina Mihajlovna je, pak, vredna pre svega kao nepresušan izvor politologških memova. Meni se kod nje najviše dopada „sva vlast – nikome!“
Ako budeš izgledao dovoljno pretnjivo, niko se neće usuditi da te napadne. Ovo jednostavno razmišljanje rađa prilično složne spontane poretke. Vidimo ih u ponašanju ne samo čoveka, već i mnoštva drugih bioloških vrsta. Čak i biljke pokušavaju da predstavljaju nešto veoma opasno, čemu je bolje ne dodirivati. Tako i libertarijanci pokušavaju da na svoje zastave stave životinje koje su uspele u primeni doktrine odvraćanja, kao što su šapljiva zmija ili jež.
Vizuelna demonstracija doktrine odvraćanja u životinjskom svetu
U vojnoj teoriji, doktrina odvraćanja počela je da dobija na popularnosti u 19. veku i postala je dominantno viđenje nakon pojave nuklearnog oružja. Početno razmišljanje je bilo jednostavno. Potrebno je učiniti tako da vođenje rata postane unapred neisplativo. Pošto je, prema Klauzevicu, cilj rata mir bolji od onog ratnog, onda treba učiniti sredstva vođenja rata što užasnijim i masovnijim, kako nikome ne bi palo na pamet da zemlja može ostvariti ekonomsku dobit kao rezultat rata. Istina, uporedo se iznosilo i suprotno razmišljanje, da će rat, prvo, skrenuti mnoštvo radne snage na front, a drugo, obezbediti industriju vojnim narudžbinama, što znači da će radnici dobiti nagli porast plata, te stoga imaju sve razloge da žele veliki rat. I iako se tokom Prvog svetskog rata ispostavilo da, iz nekog razloga, umesto porasta blagostanja počinju glad i siromaštvo, to nije sprečilo da se ubrzo pojavi Kejns sa svojim idejama da u krizi treba trošiti više, jer je to najbolji put do postizanja bogatstva.
U međuratnom periodu, dobila je popularnost Duova doktrina o tome da se protivnička volja na otpor lako može slomiti neizbirivim strateškim bombardovanjem proizvodnih kapaciteta u pozadini, što znači da su, ponovo, kod vojnih teoretičara postojale misli o tome kako očigledna ekonomska besmislenost suprotstavljanja može sprečiti početak pokljanja. Ali Drugi svetski rat je jasno pokazao da gubici samo doprinose ujedinjenju, i da totalni rat počinje daleko izvan bilo kakvih ratnih racionalnih proračuna.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, čovečanstvo je odmah pristupilo pripremama za novi rat, ovog puta nuklearni. Nuklearne sile su sprovodile aktivna ispitivanja novog oružja i sredstava za njegovu isporuku, razvijale doktrine njegove primene, gradile bunkere za zaklon državnih organa upravljanja i štabova. A zatim se, konačno, dogodilo najvažnije događaj 20. veka, po mom mišljenju: Karibski kriz. Prvi put u ljudskoj istoriji, dve sile koje su se potpuno opremile za rat, pustile na pun gas svoje propagandističke mašine i mobilizovale vojske koje imaju nerešive protivrečnosti u svojim doktrinama razvoja koje podrazumevaju potpuni poraz protivnika – nisu se odlučile da započnu rat, već su pokrenule deeskalaciju. Šta se dogodilo? Vlade obe zemlje su jasno shvatile da će, ako rat počne, one postale prva meta i biće uništene gotovo sa punom garancijom. Tog saznanja je bilo dovoljno.
Postalo je jasno šta tačno treba da postane osnova doktrine odvraćanja. Ne ekonomska blokada i sankcije, ne spremnost da se zemlja bombardiše do kamenog doba, već samo garancija uništenja rukovodstva. Sve dok vođa države može da žrtvuje svoje podređene, biće spreman da ratuje. Čim on sam postane figura na ovoj šahovskoj tabli, njegova motivacija za rat se naglo smanjuje.
Kao što je poznato, nova roba, koja ranije nije postojala, obično se najpre ispostavi kao predmet neopisive luksuzne potrošnje, ali postepeno, zahvaljujući svojoj privlačnosti i superprofitima koje donosi njena proizvodnja, privlači investicije, dobija sve veću masovnost, a njena cena opada. Na kraju, roba postaje praktično dostupna svima.
Roba „odvraćanje protivnika kroz garantovano uništenje njegovih lidera“ bila je veoma skupa, i na početku su je mogle priuštiti samo supersile. Međutim, vremenom su, s jedne strane, širio se krug nuklearnih sila, smanjivala se cena i rasle potrošačke kvalitete nuklearnog oružja, a s druge strane, smanjivala se tolerancija ljudi na vojne gubitke.
Dobra ilustracija ove tendencije postala je poslednja konvencionalna rat između civilizovanih zemalja – Falklandski sukob. On je zanimljiv po tome što su obe strane tokom rata manje-više pažljivo poštovale norme međunarodnog prava koje se odnose na zakone i običaje ratovanja, a sam sukob je bio jasno geografski lokalizovan oko sporne zone. Drugim rečima, strane više nisu mogle da sebi priušte totalni rat, morale su da se obuzdaju i brzo su prešle sa vrele faze sukoba na diplomatiju.
Kada se pojavilo visoko precizno oružje, velike sile su počele da ga koriste za uništenje lidera protivnika u slabije razvijenim zemljama. Međutim, to je, s druge strane, još više snizilo prag ulaska u krug zemalja koje mogu sebi da priušte doktrinu odvraćanja kroz pretnju liderima, jer sada za to čak nije bilo potrebno zaobilaziti ograničenja IAEA, kao što je u to vreme, prema nezvaničnim informacijama, učinio Izrael.
Međutim, napredak u odgovarajućim tehnologijama ne stoji u mestu, visoko precizno oružje nastavlja da postaje jeftinije, i sada nas plaši već nečim ovakvim:
Očigledno je da će rano ili kasno jeftino dalekosežno visoko precizno anonimno oružje postati dostupno veoma širokom krugu subjekata, uključujući i privatna lica. A to znači da se čovečanstvo približilo libertarijanskom snu – da obezbedi sebi garancije od napada sa strane države.
U februaru 2019. godine dogodio se prvi u istoriji čin punopravnog sistedinga. Par bitkoinera, Amerikanac Chad Elwartowski i Tajlandka Nadja Tepdet, postavili su malu stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Tajlanda, odnosno izvan teritorijalnih voda, ali unutar dvadesetominutne ekskluzivne ekonomske zone. U aprilu je mornarica Kraljevstva Tajland uništila platformu, što je prema morskom pravu ratna radnja protiv suverene države. Tako su države još jednom demonstrirale da morsko pravo funkcioniše samo između suverenih subjekata, a kojima su samo države, a ne ljudi.
A sada hajde da fantaziramo. Sistederi nastavljaju mirno da se bave svojim poslovima: Čad nastavlja da raduje javnost izjavama „Nadam se da će moj advokat uspeti da postigne razuman dogovor sa tajlandskom vladom“, Nadja čeka dobijanje političkog azila u SAD. A u međuvremenu mali dron ispušta bombu na kralja Rama X, nakon čega se u bitkoin blokčejnu pojavljuje zapis koji je ostavio neko nepoznat, u kojem se kaže da će na taj način biti uništen svaki glava države koji se usudi da ometa slobodne ljude da se naseljavaju van jurisdikcije države. Nekoliko meseci nakon tajlandske krize, institut sistedinga objavljuje da namerava da postavi stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Vijetnama…
Ne svaka država je spremna da zameni kralja za nekog zabavljača
Mislim da neće proći mnogo vremena pre nego što ljudi shvate da je postavljanje platformi u neutralnim vodama već dosadno, jer ih ima toliko gde su ih nabacali – i počeće da objavljuju secesiju svojih već smeštenih zemljišnih delova, predviđajući, u slučaju nepriznavanja svog suvereniteta, poučavajuću odmazdu šefu svoje države od strane anonimnih dobrotvoraca, kojima su ideje slobode jednostavno bliske, i zato su spremni da ih brane širom sveta…
Dalje ide još bolje. Ljudi shvataju da je suverena teritorija atavizam, da suverenitet može biti eksteritorijalan – i počeće da deklarišu svoju nezavisnost od države, čak i ne trudeći se da napuste njene granice. Osigurao se u anonimnom fondu za poučavanje etatista – i živi svoj život, bez poreza i represija. Dođe poreski agent – pokažeš mu polisu osiguranja, on promeni izraz lica, izvini se i ode. Sve je mirno, dostojanstveno, u ankap stilu.
Šta je potrebno da ovakve fantazije postanu stvarnost?
Jasno razumevanje da države počinju da govore jezikom prava samo sa onima za kojima vide silu.
Decentralizovana asimetrična odbrana. Teritoriju je nemoguće zaštititi od države, ne vredi ni pokušavati. Može se samo stvoriti pretnja licima koja donose odluke na strani protivnika, što je više, to bolje. Naravno, potrebno je vršiti moralni pritisak i na izvršioce, ali oštravanje njih je krajnje štetno: oni ne smeju da u vama vide smrtonosnog neprijatelja, inače rizikujete da dođete do totalnog rata umesto suzdržavanja. Oštrom protivniku nije potrebna čak ni propaganda, on vas lično mrzi i spreman je da vam otkinu grlo.
Udara na ključna lica države ne bi trebalo da dolazi od onih na koje država napada, već po mogućstvu anonimno.
Kojim tačno sredstvima se sprovodi suzdržavanje, u suštini nije važno, ako se poštuju ograničenja: oružje mora pružati minimalne rizike od sporednih gubitaka, imati pristojnu dometnost, biti maksimalno precizno i maksimalno jeftino. Ono čak i ne mora biti letalno, vaspitni efekat se može postići i bez takvih radikalnih mera kao što je ubistvo. To može biti i otkrivanje kritičnih ličnih podataka, poput adrese stanovanja porodice, i prebacivanje novca sa bankovnih kartica, i probušene gume, i kesa sa izmeta na glavu umesto bombe – samo koliko toga se može izmisliti kao analog ježa u modernom svetu!
Potrebna je široka reklama. Akcije u okviru doktrine suzdržavanja moraju se koloristički osvetljavati, biti pametno režirane, a idealno bi bilo stavljati objekte uticaja u maksimalno idiot poziciju. Upravo javni sramota najefikasnije deluje i protiv javnih izabranih figura i protiv diktatora koji se nadimaju osećajem sopstvenog značaja.
Moderne demokratije aktivno koriste razmuljivanje odgovornosti, kada se određeni nelegalni zakoni donose od strane kolektivnih organa. Međutim, ovde leži ne samo snaga, već i slabost. Jednog vrhovnog komandanta je relativno lako zaštititi, a pokušaj stalnog čuvanja celog bataljona parlamentaraca! Doktrina suzdržavanja suprotstavlja kolektivnim odlukama kolektivnu odgovornost.
Naravno, doktrina odvraćanja neće delovati na sve, uvek se može naći naročito tvrdoglav funkcioner kome su sva vaša upozorenja nebitna. Ovde će važiti ista taktika kao i kod društvenih kampanja: samo treba preći na nadređenog, kako bi on naredio prestanak radnji previše revnom podređenom. Uopšte, prilikom konstruisanja strategije odvraćanja protivnika, sva dostignuća u vođenju društvenih kampanja mogu se preuzeti gotovo u potpunosti.
Julija Latinina voli da ponavlja da je društvo organizovano isto kao i vojska, pri čemu jedno utiče na drugo. Nenamerna posledica toga kako će upravo civilno društvo odvraćati institucionalnog agresora biće određene promene u samoj strukturi društva. Maksimalno decentralizovani princip koordinacije i težnja da se ciljevi postižu indirektnim sredstvima – neizbežno će u društvu izrasiti sistem onih eksteritorijalnih ugovornih osiguravajućih jurisdikcija o kojima vam već toliko puta pričala na ovom kanalu. Spontani poredak upravo tako funkcioniše.
Najteži prigovor protiv doktrine odvraćanja je sledeći. Da, naravno, društvo može terorisati nesrešne, uplašene birokrate u vlažnim snovima evropskih hipstera. Samo što će ti hipsteri pevati sasvim drugačije kada uslovni kolektivci počnu da ih ubijaju noću – država ima daleko bogatiji arsenal sredstava, ne samo za zakonsko progonjenje, već i za proksi nasilje.
Da, zaista, država može veoma lako podići ulog u ovoj igri, i meko deterrence by denial sa svojim paketima govna i drugim pokušajima da obezbedi reputacionu štetu prestaje da funkcioniše (ako lider protivnika ne može da pobedi lepo, može se povući, a može i odlučiti da, ma neka ide, pobediće nepristojno), nakon čega će civilno društvo ipak morati da usvoji hardcore deterrence by punishment i primenjuje letalna sredstva. Ali ovde je važno ipak ne skliznuti u totalni rat, već voditi isključivo ciljane akcije i aktivno prenositi spoljnom svetu glasovima onih koji nisu umešani: šta to radite? Zašto dovodite ove nesrešne ljude do očaja? Da li vam je žao da napravite i najmanje ustupke? Zašto vam je uopšte potreban ovaj rat?
Sva poenta doktrine odvraćanja je u tome da protivnik odluči: igra ne vredi truda. Čak i u najtežim slučajevima, to je sasvim rešiv zadatak.
U odsustvu države, postojanje domova za decu je prilično malo verovatno – teško je zamisliti osobu kojoj je potrebno toliko mnogo dece. Retka porodica se odlučuje da usvoji više od desetoro. Potreba da se masovno smesti ogroman broj besprizorne dece javlja se samo nakon velikih ratova, ali ankap garantuje da se, šta god da se desi, velikih ratova sigurno neće biti – nema mogućnosti za takvu koncentraciju sila, to je ekonomski besmisleno. U uobičajenim uslovima, potražnja za decom premašuje ponudu – i ako država ne stavlja šipke u točkove, deca koja nisu potrebna jednim odraslima, brzo odlaze drugim odraslima koji su spremni da se o njima brinu.
Sa invalidima će u ankap sistemu takođe generalno stvari stajati bolje nego u državi. Sudite sami. Nema obaveznog korišćenja fiat novca, što znači da čovek, čak i bez specifičnih veština investiranja, može sasvim uspešno da uštedi za starost, jednostavno odvajajući novac, po mogućstvu deflacionu vrstu, poput bitkoina. Zatim se desi invaliditet, i čak i ako iz nekog razloga nije bio osiguran, ostaje mu samo da iskoristi svoju ušteđevinu.
Naravno, postoje deca sa invaliditetom, i niko od njih nije toliko talentovan kao Sanja iz Dagestana. Ali, kao što se lako vidi, država ionako nema nameru da se brine o njima. Što se tiče društva, ono, u odsustvu centralizovane pljačke, dobija mnogo više mogućnosti da obezbedi pristojan život čak i deci sa skupim invaliditetima. Ima ih previše malo da bi to moglo istinski da optereti ljude sklone spontanim dobrim delima.
Na kraju krajeva, nemate nikakvu garanciju da se iza pseudonima Ankap-tjan ne krije upravo takav invalid. Vi mi ne šaljete novac za ono što nemam, već za ono što vam dajem: zanimljiva razmišljanja izložena dobrim stilom. Zahvaljujući tome što na vaše donacije ne moram da plaćam poreze, one se u celosti troše na dobra dela. Hvala vam što ne odustajete.
Ali kako onda imati stav prema Google-u, Facebook-u i Youtube-u, koji su monopolisti u svojim sferama: pretraživači, društvene mreže i video-platforma? Da, postoje i ruski analogi, poput VK ili Yandexa, ali to je sve lokalno, i u svakom slučaju u svetu se generalno koriste upravo ova tri monopolista, i njihov brz zalazak se još uvek ne očekuje.
Howard Roark
Zaista, postoje alati koji imaju ogroman mrežni efekat, drugim rečima, što ih više ljudi koristi, to je isplativije da ih koriste. To se odnosi na novac, na jezik, kao i na ostale alate komunikacije, kao što su društvene mreže.
Mnogi preduzetnici pokušavaju da pogode koja će ponuda tačno biti tražena od strane korisnika toliko da će biti spremni da za nju plate. Neki pogađaju bolje od drugih. Osnivači Facebooka su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate da bi masu ljudi prikazali baš svoj sadržaj, dok će drugi rado platiti informacije o korisničkim preferencijama. Osnivači Youtubea su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate za prikazivanje reklamnih spotova u tuđim video snimcima, a drugi da bi gledali video bez reklama. Osnivači Googlea su pogodili da će ljudi radije kupiti ciljanu reklamu, a ne onu koja udara po širokom spektru bez razlike.
Mi ne znamo koje će potrebe potrošači biti spremni da plaćaju sutra. To ne znaju ni vlasnici internet giganta. Danas administracija Youtubea pretpostavlja da je blokiranje naloga sa informacijama koje su neprijatne oglašivačima dobra ideja, a sutra može se ispostaviti da ljudi radije plaćaju slobodu samoizražavanja. Danas Facebook razvija trgovinu big data podacima, a sutra će otkriti da ljudi više plaćaju za privatnost. Danas je Google zadovoljan svojim algoritmima za ciljanje reklama, a sutra će se ispostaviti da je neki autsajder smislio bolje, i taj startup iz nekog razloga ne želi da bude kupljen u korenu.
Na slobodnom tržištu može doći do dominacije određenih standarda, i nama, potrošačima, to je veoma zgodno. A kada nas negde počne stezati, sigurno se pojavi neki Durov i šapne: čemu ti uopšte ove društvene mreže, pređi sa igle javnosti na anonimni mesindžer. Ma daj, – odgovoriš Durovu, – kako se može bez Vkontakta? A za godinu dana ispostavi se da čak i zube pereš preko Telegrama. Tako to funkcioniše, to je kreativna destrukcija.
Već sam ovde objavljivala članak, posvećen praktičnoj primeni nove lightning tehnologije kako biste mi slali mikrodonate – malo po malo, ali često, ili kako biste koristili ovaj divan alat u neke druge svrhe. U članku su se pojavile netačnosti i nekada ću stići da ih ispravim, ali danas želim da pričam o nečem drugom.
Kontaktirao me je Anton Kovalenko i saopštio da mu je proradio telegram bot, koji ume samo jednu jedinu stvar – da isplaćuje vaše bitkoine u kiwi rublje. Ali to radi besprekorno, u potpunosti u skladu sa Antonovom detaljnim uputstvom. Proverila sam rad bota na sebi, isplata bitkoina u fiat je trajala svega nekoliko sekundi.
I uz to preporučujem da pogledate njegov manuel za lightning opštijeg karaktera. Možda ćete tamo uspeti da razumete više od mene. Tehnologija se veoma burno razvija, ali interfejsi tek počinju da pokazuju bilo kakve naznake moguće prijateljskosti prema korisniku. Pratićemo dalje, kako piše jedan popularni telegram bloger.
Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.
Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.
Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.
Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.
Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.
Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.
To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.
A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.
U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.
Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.
Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.
Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:
«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»
Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.
Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.
Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).
Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.
Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).
NAP nije ugovor o neagresiji, kako voli da navodi poznati videobloger Mihail Svetov. To nije norma spuštena odozgo, poput jedine zapovesti libertarijanskog božanstva. To je čisto analitički izvedeni princip. Ako se u nekom društvu uglavnom sprovodi princip „niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje“, to znači da tamo radi, kako bi rekli inženjeri, negativna povratna informacija koja guši manifestacije nasilja. Društvo postaje slobodno od institucionalizovanog prisila, što uvek vodi ka eksplozivnom rastu blagostanja.
Pošto se princip neagresije ne uspostavlja odozgo, naravno, niko ne nameće svima konkretne granice, poput toga da neprikladan pogled ne krši NAP, dok stajanje na nogu već jeste. Takva konkretizacija se već izvodi iz prakse, i ta granica se može menjati kako se menjaju običaji. Jedino što je u principu neagresije definisano potpuno jasno jeste odsustvo određenih privilegovanih grupa koje, iz nekog razloga, imaju pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.
Povratna informacija radi zahvaljujući tome što je primena nasilja protiv agresora, ko god on bio, upravo legitimna. Takvo protivnasilje može, u suštini, bilo ko, ovde su ograničenja čisto tehničke: prvo, za to je potrebna fizička mogućnost, a drugo, pouzdana informacija o tome ko je protiv koga i kakvo nasilje primenio.
Ideja ograničene vlade je u tome da se jednoj konkretnoj organizaciji delegira identifikacija agresora i primena protivnasilja na njih. Ovo oslobađa veći deo društva od tako teške obaveze. Međutim, prvo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da direktno vrše protivnasilje, ne delegirajući ga nikome. A drugo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da delegiraju prava na protivnasilje bilo kojoj drugoj organizaciji, pored one koja se naziva vladom. Pokušaj da se to zabrani sam po sebi predstavlja kršenje NAP-a, što bi trebalo da povuče protivnasilje prema onome ko je pokušao da silom nametne ljudima takvu zabranu.
Na taj način, jedina mogućnost za ograničenu vladu da ne krši NAP je da bude tržišni monopol, odnosno da uslužuje svoje klijente na osnovu dobrovoljnih ugovora, i da to radi toliko jeftino i kvalitetno da konkurentima jednostavno ne isplati da ulaze na to tržište, a sami ljudi u ogromnoj većini slučajeva više vole da povere kontra-nasilje vladi, nego da ga sami praktikuju. Otprilike ovakvo gledište zastupa Robert Nozick u svojoj knjizi „Anarhija, država i utopija“.
Reč, kako razumem, jeste o tome da je u članku o ciljanom predlogu libertarijanstva nabrojanih 14 grupa, među kojima su bili konzervativci kojima je rečeno da je država loš saveznik protiv zlih homoseksualaca, ali da nema homoseksualaca, pa je nejasno kako im doći do srca, i bilo bi dobro razjasniti taj momenat. Izvolite, sledi.
1. Svaka privatna diskriminacija bledi pred užasima državne diskriminacije, a kamoli pred takvim ludostima kao što su kamenovanje po sudskoj presudi ili porodična egzekucija bez suđenja kako bi se skrenuo sram sa roda.
2. Privatnim pokušajima da vam primene nasilje zbog vaših neagresivnih seksualnih navika u libertarijanskom društvu možete se odupreti sa oružjem u rukama, i većina vas će vas podržati.
3. Upravo će konzervativci u libertarijanskom društvu morati da se preseljavaju u neku zasebnu teritorijalnu zajednicu ako ih sam vaš vid iritira. Vi ćete, sa punim pravom, moći da živite gde vam je najpogodnije i da se ponašate kako vam se sviđa, sve dok ne inicirate nasilje.
4. Ali i dalje ćete morati da trpite sve to „prosto ti samo nije bilo normalnog muškarca/ žene“, u zavisnosti od toga koji je vaš rod. Dakle, u tom smislu neće biti bolje, ali neće biti ni gore.
