Targetirano promovisanje libertarijanstva

Naša zajednička kreativnost sa Bitarchom

Ako ste pratili izbornu kampanju Donalda Trampa, sigurno ste čuli za njegov metod prilagođavanja političkog programa svakoj grupi birača. Svaka osoba ima tačke ranjivosti u svom stavu, na koje pritiskom može privući na svoju stranu. Ovaj pristup takođe savetuje Mihail Svetov u predavanju Alati propagande u XXI veku.

Pokušaćemo da izdvojimo velike ektoralne grupe i radićemo sa njihovim osnovnim strahovima u odnosu na državu. Naš cilj je da kod tih ljudi izazovemo mržnju prema instituciji države kao teritorijalnom monopolu na nasilje, i da ih zainteresujemo idejama libertarijanizma.

Mnogi ljudi pripadaju odjednom nekoliko kategorija, shodno tome, njima se libertarijanizam može promovisati sa mnogo pozicija istovremeno (na primer, roditelji sa decom koji su preduzetnici).

Neke regulacije opisane u članku mogu biti odsutne u zemlji u kojoj živi naš „kandidat za libertarijanca“. Na primer, u zakonodavstvu Ruske Federacije ne postoji odgovornost za kritiku LGBT zajednice, koja postoji u Švajcarskoj, a umesto toga postoji odgovornost za propagandu nekonvencionalnog seksa. Ovde treba objasniti osobi da svaka državna regulacija ima svojstvo „inverzije pozicije“. Nije važno na kojoj je strani država u konkretnom pitanju; sam činjenica da je ova oblast regulisana znači da se sutra regulacija može promeniti u suprotnu, jer se za danas ugrožene grupe država može činiti prirodnim alatom za borbu za svoje interese, i one će ga koristiti. Sredinom 20. veka država represovala je Alana Tjuringa zbog homoseksualizma, ali prođe nekoliko decenija i u istoj toj zemlji već se represuju kritičari LGBT zajednice. U Zapadnoj Nemačkoj država je sve do 1977. godine zabranjavala ženama da rade bez dozvole muža, a sada kažnjava same muškarce čak i za komplimente devojci u okviru zakonodavstva protiv uznemiravanja. Dakle, važno je dati ljudima do znanja: bolje je potpuni nedostatak državne regulacije nego državna regulacija u vašu korist.

A sada da prođemo kroz grupe

Preduzetnici

1. Državna regulacija ne dozvoljava ulazak na tržište ili stvara velike prepreke za poslovanje. Imate ideju, ali je ne možete realizovati zbog zabrana od strane države. Država vas primorava da dobijete licencu za mnoge vrste poslovanja, što oduzima mnogo vremena i resursa. Stalne kontrole (vatrogasci, sanitarni inspekcionat, inspekcija rada) ometaju vođenje posla. Infrastrukturni monopoli (elektricitet, gas i tako dalje) čine poslovanje nekonkurentnim. Čak i ako je zgrada u vašem vlasništvu, često nemate pravo bez dozvole lokalnih vlasti da postavite odgovarajući natpis ili prefarbate zgradu u boju koju želite.

2. Visoki porezi ne omogućavaju razvoj poslovanja. Sve odlazi državi, a ne na razvoj vašeg preduzeća. Ovo je posebno relevantno u Rusiji za biznis u kojem glavni deo troškova čini plata.

3. Zakon o radu znatno otežava zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih. Ako radnik ne donosi profit, ne možete ga jednostavno otpisati, on će vas naterati da ga na sudski način vratite na posao. Morate tražiti razne zaobilaženja, što takođe povećava vaše troškove. Nemate pravo da dozvolite zaposlenom da radi više od određenog broja sati, čak i ako on to sam želi. Ograničena je mogućnost zapošljavanja na probni rad.

4. Čim se vaš imovina učini zanimljivom nekom preduzimljivom službenoj osobi sa moćima, ona može pokrenuti krivično gonjenje protiv vas i oduzeti biznis. Radi prevencije takvog ishoda takođe morate trošiti sredstva, a to ne može pružiti punu garanciju bezbednosti.

5. Mitovi, provizije i drugi neporezni troškovi povećavaju troškove vođenja biznisa, otežavaju knjigovodstvo i nose rizike krivičnog gonjenja.

6. Zakoni o autorskom i patentnom pravu vam ne dozvoljavaju da normalno vodite biznis (patentni trollovi, blokiranje kanala videoblugera zbog citiranja, korišćenje muzike i video zapisa bez složenih procedura za sticanje prava na njih).

7. Ako se pojavi neka nova probojna grana koja još nije regulisana, po automatizmu mnogi državni zvaničnici smatraju takvu delatnost zabranjenom, pa poslovna zajednica mora sama da traži uvođenje regulativa kako bi im omogućili da bar nekako rade. To se odnosi, na primer, na korišćenje kriptovaluta ili deljenje ekonomije (sharing economy) (Uber, AirBnB, energetika).

Mladi

1. Zbog prepreka u biznisu, mladi imaju poteškoća sa zapošljavanjem, a da ne govorimo o otvaranju sopstvenog posla.

2. Za momke je aktuelno robnog vojnog roka, koji nema praktičnog smisla u uslovima kada su velike vojske zasnovane na regrutaciji potpuno neefikasne.

3. Državna regulacija obrazovanja znači da je potrebno učiti prema jedinstvenim programima koji su dugo usaglašavani i успели da zastare. Mnogi predmeti imaju funkciju indoktrinacije umesto prenošenja aktuelnih znanja i veština. Ponizeni položaj nastavnika podstiče ih da ispoljavaju agresiju na podjednako bespravnim učenicima. Iz poreza se finansira školsko obrazovanje, a roditelji koji žele da podučavaju decu kod kuće nemaju za to poreske olakšice, tako da retko ko može sebi da priušti alternativu školi. Kao rezultat toga, odeljenja se formiraju prisilno, a ljudi koji su prisilno sastavljeni u kolektiv su uvek zatvor, sa odgovarajućim redovima.

4. Određen broj profesija podrazumeva neophodnost posedovanja diplome visokog obrazovanja državnog uzorka, tako da i nakon škole država veštački otežava izbor načina daljeg obrazovanja.

Korisnici medicinskih usluga

1. Državne poliklinike i bolnice nisu nikakvo zainteresovane da pružaju kvalitetne usluge, jer je njihovo postojanje već plaćeno iz poreza, a povratne informacije klijenata nikako ne utiču na finansiranje. Oni koji žele da se leče plaćeno plaćaju dvaput – za opšte zdravstveno osiguranje i za plaćene usluge.

2. Cena lekova je značajno uvećana zbog državne regulacije njihovog pristupa tržištu, patentnih privilegija, ograničenja uvoza i carinskih dažbina.

3. Neopravdano visoki prag ulaska u profesiju zbog zahteva spuštenih odozgo stvara nedostatak stručnjaka.

Zaposleni u državnom sektoru

1. Država, nastupajući u svojstvu poslodavca, često nameće zaposlenima ograničenja koja nisu zapisana ni u jednom ugovoru o radu. Prisilno učešće u proglasničkim mitinzima i falsifikacijama izbora, samocenzura u izražavanju političkog stava – sve je to prilično ponižavajuće.

2. Država ometa razvoj privatnog biznisa, upravo zato što čovek mora da traži mirnu luku na budžetskim mestima, iako se tu malo plaća i radnik nije poštovan.

3. U budžetskim profesijama ne radi se toliko koliko popunjavaju papiriće: korisnost rada za društvo postaje blizu nula, a mora se raditi samo radi odobrenja nadređenih.

Komunisti

1. Država je, prema Marksu, instrument ugnjetavanja u rukama vladajuće klase. Nemoguće je osloboditi se klasovnog ugnjetavanja a da se ne oslobodimo države. Sve ideje nacionalizacije su prenos sredstava proizvodnje od ljudi u ruke države, odnosno vladajuće klase birokrata, tako da je, naprotiv, potrebno zahtevati prenos svih sredstava proizvodnje ljudima.

2. Devedesetih godina postojala je ispravna narodna privatizacija, kada su članovi radnih kolektiva dobili akcije, ali je država zadržala kontrolu nad sudstvom, policijom i emisijom novca, i vremenom je ili oduzela imovinu od ljudi ili je devalvirala.

3. Bitcoin je ispravan komunistički novac. Državni papiri se izdaju u bilo kojoj količini koju država poželi, a kriptovaluta je pošteno obezbeđena kilovat-časovima, u potpunoj skladu sa teorijom vrednosti zasnovanoj na radu.

Konservativci, vernici, „patriote“, nacionalisti

1. Država vas primorava da putem poreza (odnosno da indirektno učestvujete u tome) plaćate abortuse, a u bogatijim zemljama i hormonsku terapiju prilikom operacija za promenu pola transkjønerima.

2. Zabranjuje vam se da odbijete pružanje usluga ljudima (homoseksualcima, migrantima, predstavnicima određenih etničkih grupa i religija) sa kojima ne želite da imate nikakve poslove (zapošljavanje, izdavanje stana, pružanje usluga), ne priznajući vaše pravo na privatnu diskriminaciju.

3. LGBT zajednica je već u mnogim zapadnim državama postigla zabranu kritike svog rada, i to će pokušati da postigne u Rusiji. Pokušaj očuvanja postojećih državnih normi o ugrožavanju njihovih prava znači voditi neplodan rat; bolje je isključiti iz sukoba tako nepouzdanog saveznika kao što je država, pre nego što vas udari u leđa. Nakon toga će se konflikt sam od sebe razrešiti.

4. Devedesetih godina u školama su postojali časovi seksualnog vaspitanja. Sada su to osnove religijskih kultura i svetovne etike. Sutra će izmisliti još neku obavezu. Nikada ne možete pogoditi koji će lobista biti jači; sigurnije je jednostavno deregulisati obrazovanje kako bi svako mogao da bira koje će kulturne norme njegovo dete usvajati. Inače ćemo doći do toga da deci će početi da se vrše operacije promene pola bez vašeg pristanka, kao u Kanadi.

5. Država zabranjuje posedovanje efikasnih sredstava za samoodbranu, a čak je i na putu nabavke dozvoljenih, neefikasnih sredstava postavila gomilu administrativnih prepreka. To vas ne samo što lišava prava na samoodbranu, već i podriva sposobnost odbrane cele zemlje.

6. Zabranjeno vam je da ubijete napadača, čak i ako je vaš život ugrožen. Uprkos objašnjenjima vrhovnog suda, stvarna pravna praksa je takva da uspešna samoodbrana obično povlači krivični postupak zbog prekoračenja granica neophodne samoodbrane, što završava dugim zatvorskim kažnjama. Država je odbila da prihvati doktrinu tvrđave, iako je peticija za njeno prihvatanje prikupila neophodnih 100 hiljada potpisa na ROI.

7. Zbog specifičnosti funkcionisanja demokratije, država često popušta različitim dobro organizovanim radikalnim strujama i grupacijama. Na primer, pod uticajem radikalnih feministkinja, sutra će vas početi smatrati odgovornim za uznemiravanje ako jednostavno platite račun za ženu u restoranu. A pod uticajem radikalnih islamista, već danas vas mogu naterati da se izvinite Ramzanu Ahmatoviću.

Levo-liberali, socijaldemokrate, zagovornici socijalne pravde

1. Problem korupcije postoji širom sveta. Čak i u tako naprednim zemljama kao što su Švedska i Finska, korupcija postoji u velikim količinama, samo se nalazi na drugom nivou (veliki biznis), i o njoj se veoma retko sazna. Tlo za korupciju nastaje svuda gde zvaničnik ima pravo da donosi odluke po sopstvenom nahođenju.

2. Država uništava „sankcionirane“ namirnice i zabranjuje preduzetnicima da besplatno dele proizvode istekao roka trajanja (iako mogu biti sasvim pogodni za upotrebu u ishrani). Ovo je lobiranje interesa vlasnika agroholdinga i preduzeća iz prehrambene industrije.

3. Uzalud se nadate da će progresivni porez na dohodak pomoći u uspostavljanju socijalne pravde: u zemljama sa progresivnim porezom imovinsko razlaganje ostaje veoma visoko. To se dešava zato što veliki biznis ima mnoštvo trikova za smanjenje poreskog opterećenja, pa će glavni teret oporezivanja i dalje pasti na srednju klasu. Vi, s druge strane, nemate mogućnosti prebacivanja poslovanja u офзор, odnošenja večera u restoranima i letova privatnim avionima kao poslovnih troškova, niti izrugavanja državnih dotacija i olakšica. Uveravaće vas da je pljačka korisna jer će bogate pljačkati više, ali ne, više će pljačkati upravo vas.

4. Država širi nesnaučne gluposti o štetnosti marihuane, što rezultira time da se mnoštvo bezopasnih korisnika nalazi u zatvoru, a istraživanja o njenoj medicinskoj primeni se koče.

5. Minimalna plata, zabrana diskriminacije pri zapošljavanju i druge regulacije tržišta rada samo jačaju nezaposlenost, jer otežavaju dobijanje posla onima čiji rad, uz jednaku platu, donosi poslodavcu manje koristi. Invalidi, žene sa decom, predpenzioneri, ljudi bez radnog iskustva jednostavno neće moći da se zaposle, iako bi to mogli da urade kada bi imali mogućnost da dumpuju na tržištu rada.

Pirati

Zakoni o zaštiti intelektualne svojine sprečavaju slobodnu razmenu informacija i njihovu dostupnost neobezbeđenim slojevima stanovništva. Takođe se ograničavaju mogućnosti kreativnosti (zbog zabrane kreiranja derivatnog sadržaja) i naučnih istraživanja (mnogi naučnici nisu u stanju da plate pristup zbornicima naučnih članaka i časopisa). Patenti na lekove čine ih zabranjeno skupim za osromašene građane, i mnogi od njih umiru od bolesti koje se mogu izlečiti. Takozvana intelektualna svojina su samo državne privilegije. Vi pokušavate da zabranite državi da uspostavlja takve privilegije, ali zašto ne razmotrite mogućnost uklanjanja države kao takve?

Kopirasti

Uz zaštitu intelektualne svojine, neizbežno ćete dobiti i državnu cenzuru vašeg sadržaja. Uz to, lavlji deo sredstava će ionako prisvojiti razni posrednici koje je država nametnula, poput RAO-a, a vama će ostati sitniš. Ili će vas čak primorati, na primer, da se objavljujete u naučnom časopisu o sopstvenom trošku, ali će časopis zadržati sva prava na korišćenje objave, što će država u potpunosti podržati. Zar nije bolje, umesto angažovanja tako nezgrapnog posrednika kao što je država, praktikovati nenasilne metode monetizacije? Država će vam doneti više troškova zbog narušenog reputacije, nego što ćete dobiti koristi od toga kako ona štiti vašu intelektualnu svojinu.

Ekoaktivisti

1. Državu malo zanima zaštita životne sredine. Činovnik će radije dozvoliti prijatelju oligarhu da uništi ekologiju za veliku mito (ili čak radi perspektive povećanja poreskih prihoda kao rezultata „rasta ekonomije“), nego što će ići na ruku ekološkim aktivistima.

2. Privatno vlasništvo nad šumama, jezerima i lovištem stvorilo bi snažan podsticaj za očuvanje životne sredine i bavljenje uzgojem ugroženih vrsta životinja i biljaka. Ne treba se plašiti da će vlasnik zabraniti šetnju u šumi, branje pečuraka ili organizovanje piknika; on će pre uložiti napore da ljudi odmaraju upravo u njegovom posedu i trudiće se da im obezbedi dostatnu uslugu.

3. Ako privatna kompanija nanese štetu prirodi, a zbog toga ljudi stradaju, nju se barem može tužiti, a kada ekološku katastrofu izazove država, nema na koga preneti odgovornost.

Roditelji sa decom

1. Država vam zabranjuje da birate stil vaspitanja koji smatrate ispravnijim.

2. Postoji obavezni obrazovni program koji sadrži mnoštvo predmeta koji ne pružaju aktuelna znanja i veštine, već služe isključivo za indoktrinaciju. Možete raspodavati samo dodatno obrazovanje, koje će detetu konačno oduzeti i ostatke slobodnog vremena.

3. Ako budete želeli da pružite detetu kvalitetno kućno obrazovanje, niko vam neće nadoknaditi poreze plaćene za održavanje državnih škola.

4. Služba starateljstva može oduzeti vaše dete (čak i zauvek, oduzimanjem roditeljskih prava) zbog sasvim bezazlenih stvari — nedostatka renoviranja u stanu, detetovih žalbi da mu roditelji nisu kupili poklon, neurednog izgleda školarca i slično. Sasvim zdrava ideja o tome da dete ima pravo na zaštitu ne samo od stranaca, već ako bude potrebno, i od roditelja, pretvorila se u to da se često represioniše cela porodica.

Nezaposleni

1. Država je previše regulisala tržište rada i opteretila plate ogromnim porezima, tako da poslodavac neće moći da vas zaposli legalno, a ako će ipak kršiti zakon i zapošljavati vas „na crno“, onda je isplativije uzeti ilegalnog migranta, on je jeftiniji i neće ići u inspekciju rada da se žali. To kvari poslodavce i demotiviše ih da stvaraju ljudske uslove rada.

2. S druge strane, imate od države sitni dodatak ako se registrujete kao nezaposleni. Državna berza rada će vam nuditi najneatraktivnije slobodne pozicije, polako će vas obučavati na kursovima bez garancije zaposlenja nakon tih kurseva, stalno će zahtevati da dokazujete da ste i dalje nezaposleni, tako da ako dobijete privremeni nezvanični posao, moraćete da skrivate tu činjenicu od države kako ne biste izgubili status.

Žrtve represija i zakona o zločinima bez žrtava

Ovo je veoma široka i raznolika grupa. Tu spadaju i politički represovani, i oni koji su odgovorni za konzumaciju psihoaktivnih supstanci, i prekršioci različitih licencnih ograničenja, i optuženi za pedofiliju zbog tvrdnje da odrastanje kod svih teče drugačije i da je starost pristanka štetna stvar — pa čak i oni koji su kažnjeni zbog prelaska prazne ulice na crveno svetlo.

Njima objašnjavamo: nemoguće je zameniti loše represivne zakone dobrima, njih je moguće samo ukinuti, inače ne vi, već neko drugi postaje njihova žrtva. Ako nijedno pojedinačno lice nije постраdalo niti bilo ugroženo, onda nema potrebe za kažnjavanjem. Ako ste pak vi sami постраdali ili bili ugroženi zbog svojih postupaka (na primer, niste vezali pojas), onda je još besmislenije da vas se dodatno kažnjava — već ste sami sebe kaznili. Dakle, potrebno je zahtevati od države ukidanje svih zakona koji podrazumevaju kažnjavanje za zločin bez žrtve, a ako se ona usprotivi, to je odličan povod da se država ukine: samo njeno postojanje je već kazna za nevinu ljude.

Penzioneri

Ovo je najteža kategorija ljudi za promovisanje libertarijanizma. Ali i penzionere se može zainteresovati za demontažu države.

Svaki zaposleni stanovnik Rusije uplaćuje u PFR 22% svoje zarade. U 2018. godini prosečna plata u Moskvi iznosila je 80 hiljada rublji, a prosečna penzija — 19 hiljada rublji. Pretpostavimo da osoba radi od 25 do 60 godina uz određene prekide, i kao rezultat toga plaća doprinose u PFR tokom 30 godina. Da nije plaćala osiguravajuće doprinose u PFR, već ih odlagala na svom bankovnom računu (radi jednostavnosti pretpostavimo da je kamatna stopa na depozitu jednaka inflaciji, što znači da je u proračunima možemo ne uzimati), skupila bi 80 000 * 0.22 * 12 * 30 = 6.3 miliona rublji. Prosečan životni vek u RF za 2018. godinu iznosi 73 godine. Starost preživljavanja ispada da je 13 godina. Shodno tome, da niste država, vaša renta bi iznosila 6 300 000 / (13 * 12) = 40 hiljada rublji. Taj iznos predstavlja stvarne obaveze prema vama od strane države.

Kako onda obezbediti ispunjenje tih obaveza? Potrebno je zahtevati totalnu privatizaciju državne imovine. Program „oduzeti i podeliti“ koji je svakom penzioneru razumljiv. Oduzeti od države, podeliti među onima koje je država opljačkala. I, naravno, sprečiti pljačku u budućnosti, ali to je već briga o mladima, što je, inače, penzionerima takođe blisko i razumljivo. Dalje ostaje samo voditi diskusiju o metodama: kako oduzimati i deliti tako da u procesu sve ne bude pokradeno.

Kome će pri ankapu pripadati ulica, i zašto nećemo dobiti situaciju sličnu feudalizmu, kada da biste stigli od tačke A do B, morate preći ulice, čiji je svaki vlasnik postavio neku neverovatnu taksu?

JediKnight

Ovde ću se još jednom pozvati na Evgenija Kvasova i njegov post o putevima. Ukratko: najprirodniji vlasnik ulice je vlasnik nekretnine pored koje ta ulica prolazi, jer vrednost nekretnine direktno zavisi od kvaliteta infrastrukture.

Ako ima mnogo vlasnika nekretnina, oni imaju mnoštvo razloga da se dogovore o tome kako održavati put, a nijedan razlog da postavljaju prepreke prolazu – jer to naglo obara vrednost njihove imovine. Situacija u kojoj kuće duž ulice pripadaju jednim ljudima, a sama ulica drugima, koji nemaju nikakve veze sa tim kućama – moguća je, ali tada kompanija koja upravlja ulicom neizbežno mora imati jasno definisane obaveze u pogledu režima funkcionisanja ulice.

Kuće su uvek primarne, a ulica nastaje tek kasnije, i to upravo da bi se iz kuće moglo preći u neku drugu lokaciju. Stanovnici mogu pristati na privremeno zatvaranje ulice radi neke alternativne upotrebe, ako se sa njima to zatvaranje uskladi i ako im se plati za neprijatnost. Ali u normalnim okolnostima, oni će uvek zahtevati slobodan prolaz i prolaz vozila, i žestoko se protiviti svakom samovlašću koje ometa taj prolaz i prolazak. Svaki kontrolni punkt će za njih biti negativna eksternalija, a to je već povod za tužbu. Održavanje kontrolnih punkata će biti preskupo. Neće se isplatiti.

Kod države je druga stvar. Tu kuće mogu pripadati ljudima, ulica opštini, a saobraćaj njom može regulisati centralna vlast. Kod takvog pristupa neizbežni su kolizije kada se interesi stanovnika ne uzimaju u obzir.

Zdravija, Ankap-tjan! Reci, da li je agorizam levi tržišni anarhizam?

Može li se to nazvati radikalnim anarho-kapitalizmom? Njegova kombinacija sa kriptoanarhizmom i taktikom kontrekonomije ima poznatu snagu, posebno u ranoj fazi takvih naprednih tehnologija kao što su opensource p2p tržišta. Napiši, molim te, svoje mišljenje o ovoj vrsti ankapa.
Agora! Anarchy! Action!

Insurgent

Agorizam nije vrsta ankapa. To je skup metoda za njegovo postizanje. U svom prilično starom postu o ankapu i minarhizmu spomenula sam dva različita pristupa izgradnji ankapa: politički i kontrkulturalni. Taj kontrkulturalni pristup je upravo agorizam. To je veoma dosledno uverenje da državu nije moguće uništiti kao institut metodama države. Reformama se može značajno smanjiti uticaj države na društvo uopšte, a naročito na ekonomiju. Ali što je država više oslabljena, to manje smeta, i što je manje motivacije da se posao završi, a samostalno nedovršeni parazit će uginuti samo u slučaju da ga organizam na neki način odbacuje. Zato će, na neki način, poslednja etapa iscrpljivanja države kao kompleksa institucija biti agoristička.

Oni koji nazivaju agorizam nekom posebnom varijantom levog anarhizma, očigledno pristupaju svojoj tipologiji sa drugog kraja. Postoje levi anarhisti koji praktikuju izgradnju komun i akcije direktne akcije, a postoje agoristi koji praktikuju neformalne tržišne zajednice i akcije direktne akcije – kao da su to srodni pravci. Ali ono što ih povezuje je anarhizam, a ne levostranost.

Kako će stvari stajati sa ekologijom u slučaju ankapa?

Ekolozi vole da optužuju kapitalizam i biznismene za zagađenje životne sredine i da se zalažu za regulaciju tržišta. A postoje li normalni tržišni ekolozi? Šta je sa realizacijom koncepta održivog razvoja u okviru ankapa?

анонимный вопрос

Dugo sam razmišljala o ovom pitanju, ali mi se ovde sasvim slučajno otvorila prilika da navedem zanimljiv primer tržišnog pristupa ekologiji. Vladimir Zolotarev, poznati kijevski ankap, objavio je prevod članka Hoakima Buke o tržišnom pristupu smanjenju rizika od klimatskih promena.

Ako da se generalizuje, pristup izgleda otprilike ovako. Postoje određeni rizici koji zavise od nekih spoljnih faktora. Ako su to sistemski rizici, informacije o rizikima se mogu agregirati, i tada se pojavljuje mogućnost da se oni osiguraju. Što tržište osiguranja ove vrste rizika postaje šire, to se više novca ulaže u načine njihog smanjenja, jer je svaka osiguravajuća kuća zainteresovana za to da isplaćuje manje odšteta po osiguranjima.

I, u suštini, potpuno je nevažno da li je reč o riziku da postanete nesposobni za rad u starosti, ili o riziku da stradate od uragana uzrokovanog klimatskim promenama zbog emisije ugljen-dioksida. Ako je rizik stvaran, platiće se osiguranje. Ako je izmišljen, osiguranje će se loše prodavati. Osiguranje od siromašne starosti spremni su da kupe veoma mnogi (mnoge države su u 19. i 20. veku to shvatile i monopolizovale penzionu granu). Oni koji se plaše nestabilnosti razvoja, klimatskih promena i erupcije supervolkana Yellowstone, takođe imaju prilično veliku zajednicu.

Zamislite kakav je profit: gomila ljudi se osigurala od nevolja uzrokovanih klimatskim promenama, a onda klimatolozi izađu i dokažu da je to bila lažna teorija i da nema nikakvih rizika od emisije ugljen-dioksida – i svršeno, prikupljeni novac ne moraju da isplaćuju, divno! Mogu izmisliti novu zastrašujuću priču da bi je prodali. Ali glavno je – sve je potpuno dobrovoljno, bez ikakvih poreza. Tako funkcioniše magija ankapa.

*Vidite ljude? Pa svakog od njih se može osigurati od toga da Yellowstone počne da erupira upravo tokom ekskurzije!*

Kako će ljudi međusobno sarađivati, na primer u selu ili u gradu, gde će svaka kuća biti pod različitom ugovornom jurisdikcijom?

анонимный вопрос

Ovde, kako mi se čini, zabunu unosi tvrdnja o ugovornim jurisdikcijama, da će one zameniti državu. Aha, kaže čovek, to jest svaka kuća u selu će pripadati različitoj državi, šta će to od gluposti kod nas da ispadne?

Šta uopšte znači za čoveka činjenica da se njegova kuća nalazi u određenoj jurisdikciji? To znači da, ako kuća postane predmet konflikta, ili ako se na njenoj teritoriji dogodi konflikt, jurisdikcija se bavi rešavanjem tog konflikta (ako vlasnik kuće iz nekog razloga odluči da to ne uradi samostalno).

Jedini slučaj kada kod ovakvog pristupa dolazi do kolizije jeste granični konflikt. Na primer, postoji spor oko toga kome pripadaju plodovi sa grane drveta koje raste na jednoj parceli, a nadvija se nad drugom parcelom. Ovde će biti potrebno uključiti obe jurisdikcije, i dalje je to njihov zadatak – da se dogovore kako će rešiti konflikt.

I, naravno, ako klijenta ne zadovoljava način na koji njegova ugovorna jurisdikcija rešava konflikte, on traži takvu koja bi, pretpostavlja se, to radila bolje, i sklapa ugovor sa njom. U suštini, ovde se principijalno ništa ne razlikuje od kupovine osiguranja za kuću, ugovora sa provajderom za priključak kuće na internet, gas, vodu ili struju. Samo što je promeniti jurisdikciju mnogo jednostavnije nego dobavljača gasa.

*Ako vam se primer sa jabukama čini neozbiljnim, šta biste rekli o graničnom konfliktu zbog nalazišta nafte?*

Pitanje o berzama vrednosnih papira

Investicije i berze su osnova čitave tržišne ekonomije danas. Suštinski, u odsustvu regulatora u vidu države, trejderi će moći da steknu praktično neograničenu moć: moći će da naduvaju cene i obrnuto da ih svedu na nulu, moći će da uništavaju jedne kompanije i promovišu druge. Dakle, pitanje je: kako će berze raditi u ankapu? Koja će alternativa biti ponuđena investitorima umesto berzi u slučaju njihove likvidacije? Kako se može sprečiti dominacija trejdera nad tržištem?

Muller

Berzanski orderbuk je, zapravo, kvintesencija slobodnog tržišta. Čista ponuda i potražnja, lišeni bilo kakve retoričke ljušture. Nije slučajno što je osnove austrijske ekonomske teorije postavio upravo berzanski posmatrač. Tako da će, naravno, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji uloga berzi samo jačati.

Koje su glavne opasnosti koje vrebe investitora na berzi?

Prvo, to su moguće manipulacije berze.

U svetu berzi vrednosnih papira, otvorene manipulacije postale su velika retkost, jer one vode računa o reputaciji. Ako se i susrećemo sa nekim ograničenjima trgovinskih mesta, to su obično zahtevi spoljnih regulatora – na primer, o obustavi trgovanja u situaciji berzanske panike. Ne znam koje će berze kompanije preferirati za izdavanje svojih akcija – one koje će predviđati automatsku obustavu trgovanja pri skokovima cena, ili one koje će garantovati neprekidnost. Neka potrošač bira.

U svetu kriptovalutnih berzi, pokušaji zaštite od manipulacija berze doveli su do pojave potražnje za decentralizovanim platformama, tamo se već ne mogu crtati fiktivni volumeni. Ne bih se čudio ako će vremenom i berze vrednosnih papira biti potisnute, kada kriptotokeni počnu da zauzimaju mesto akcija kompanija.

Drugo, moguće manipulacije insajdera.

To je, zapravo, problem ne berzi, već kompanija koje se trguju na berzama. Već sada privatne kompanije preduzimaju mere za suzbijanje sličnih machinacija – putem ugovora o neotkrivanju insajderskih informacija, koji predviđaju ozbiljne isplate za njihovo kršenje, kao i putem moratorijuma na trgovinu akcijama kompanije za njene zaposlene u periodima neposredno pre objavljivanja redovnih izveštaja. Odsustvo takvih mera će se jednostavno uzimati u obzir u ceni akcija konkretnih kompanija kao dodatni faktor rizika.

Treće, manipulacije marketmejkera – trejdera koji imaju pristup veoma velikom kapitalu. To je faktor o kojem i vi pišete.

Ovde se može reći samo jedno: ako želite da vam bude svejedno u vezi sa takvim manipulacijama – jednostavno nemojte uzimati kredite pod zalog akcija. Tada nećete morati da prodajete akcije zbog margin call-a ako neko privremeno sruši cenu. Nijedan marketmejker nije u stanju da potpuno nuli akcije uspešne kompanije: kakve god panične glasine širio, koliki god obim akcija izbacivao na tržište, ako jednostavno zaboravite na svoj paket na mesec-dva, nećete izgubiti ništa, cena će se vremenom vratiti, samo će neko u tom periodu prodati hartije, neko će ih kupiti. Nije takođe sigurno ni da će taj trejder koji je sve to započeo obavezno zaraditi. On nije jedini takav – veliki pokret će privući druge, oni će odigrati na svoj način.

Tako da nema razloga govoriti o dominaciji trejdera na razvijenom tržištu. To je jednostavno njihovo prirodno stanište. Što ih je više, to je bolje onim kompanijama koje trguju na tom tržištu, i što je teže trejderima da manipulišu cenom imovine.

U celini, berze su samo alat pomoću kojeg prodavcu i kupcu može biti lako da pronađu jedni druge. To nije neka samostalna suština. Ako alat radi ispravno, on sam po sebi neće naneti štetu stvarnim kompanijama.

Prilikom odgovora korišćene su konsultacije Srpski, kao znak zahvalnosti je zamolio da se citira njegov kanal „Srpski divergent“.

Matematika na straži libertarijanstva: kratki zaključci iz članka

Pošto sam već počela da govorim o eksperimentalnim potvrđama libertarijanske doktrine, vredi pomenuti i način provere tvrdnji kao što je matematičko modelovanje.

Pročitala sam ovde veoma dobar članak na freedom pride o tome kako je izgrađen model sa prilično realističnim pretpostavkama, koji je dalje, u zavisnosti od ulaznih podataka, demonstrirao šta bolje funkcioniše: ugovorne jurisdikcije, demokratija ili ankap.

Smisao modelovanja je u tome da se vidi kako se smanjuju troškovi članova društva u zavisnosti od toga kakve mehanizme prilagođavanja društvu i uticaja na društvo imaju.

U članku su zaključci izloženi prilično težakim jezikom, pa ću ih prevesti za sebe, jednostavnije.

Demokratija ne odgovara dobro kao mehanizam za optimizaciju sopstvenih troškova postojanja u društvu. Ovde ne mogu a da se ne pozovem na sopstveni longread na ovu temu.
Umesto da se težiš unazad kroz demokratske mehanizme, mnogo je pouzdanije smanjivati troškove kroz „glasanje nogama“ – napustiš društvo koje ti ne odgovara i preseliš se u ono koje odgovara.
Što su relativni troškovi finansiranja javnih dobara niži, to je ankap isplativiji. Što su viši, to su ugovorne jurisdikcije isplativije. I za ovaj poslednji zaključak sam veoma zahvalna autorima članka: oni tvrde da je to argument za UJ, ali za mene to znači da će, kako tehnički napreduje, ankap postajati sve isplativiji.

Socijalisti ne vole da priznaju greške, već vole da govore: „To je bio pogrešan socijalizam“. U kojim okolnostima ankapovi mogu priznati da je libertarijanstvo lažna ideja?

…I pravda za sve

Politički program libertarijanstva svodi se na dosledno smanjenje uloge države, odnosno deregulaciju i smanjenje poreza.

Ako pokret u ovom pravcu bude vodio ka povećanju bezbednosti i bogatstva stanovnika sve dok država ne bude svedena na ulogu „noćnog čuvara“, a pri daljem skraćivanju državnih funkcija nivo nasilja poraste, a blagostanje opadne, to znači da su minarhi u pravu, a ankapovi nisu, i postoji taj minimalni optimum države, ispod kojeg je nije moguće smanjiti.

Ako optimum države ne bude pronađen, i ako svako skraćivanje države ljudima donosi samo korist, to znači da su ipak ankapovi u pravu, država je štetni parazit i podleže potpunom iskorenjivanju.

Ako se optimum pronađe, ali ne tamo gde ga pretpostavljaju minarhi, već, recimo, na nivou „noćni čuvar plus dom za siromašne“, to znači da su socijal-liberali u pravu, a tvrdoglavi libertijanci svojim jadnim umovima nisu uspeli da dokučaju svu važnost kompetentne centralizovane redistribucije resursa.

I, konačno, ako se ispostavi da je nemoguće dobiti održive rezultate jer različita društva imaju svoj optimum državnih funkcija, to znači da su zapravo u pravu panarhi: ljudi su previše različiti da bi ih se svi tretirali isto. Nekome treba više države, nekome manje, nekome nula, pa neka svako dobije onako kako zahteva.

Samo što je za postizanje svih ovih rezultata neophodna spremnost ljudi na eksperimente u cilju izgradnje društva koje je njima pogodno. Međutim, decenije nasilnih socijalističkih eksperimenata su u velikoj meri diskreditovale samu ideju o doslednoj izgradnji nečeg novog. Zato danas češće imamo sporadične pokušaje da se nešto poboljša, a nakon njih — povratke na staro. Ali baš kao što je dug period mira odučio ljude da ozbiljno shvataju opasnost od velikog rata, tako i dug period nedostatka ideja može ljudima vratiti ukus za reformama. Naš zadatak je da u tom trenutku u vazduhu lebdi ideja upravo libertarijanskih transformacija.

Prodaja štetnih proizvoda deci

Prema libertarijanskom pravu, prodaja alkohola i duvana ne bi smela da se zabranjuje silom zakona (i ne bi smela da se kažnjava novčanim kaznama), uključujući i maloletnike, jer je to zločin bez žrtve.

S obzirom na to da trenutno radim kao kasir, ja i moje kolege tražimo pasoš svima, osim onima koji izgledaju mlađe od 50 godina, jer u kontrolisanim kupovinama učestvuju 17-godišnjaci koji izgledaju mnogo starije od svojih godina: mladići sa sedom, gustom bradom i mišićavom građom, devojke visoke, krupnije građe, sa šminkom i „prvim“ borama. Desetine kupaca nam svakodnevno izlaze na živac da „ne dovodimo do apsurda“, da ne pravimo „kafkanizam“. Rešenje koje mi nude okružni etatisti je još više pakla – da tražimo od svih, da lobiramo za skeniranje dokumenta na kasi kao u SAD itd. Moji stari poznanici i prijatelji mi izlaze na živac time što konzumacija alkohola u mladom uzrastu višestruko povećava rizik od alkoholizma. Da, u to sam u toku. Štaviše, i sam sam aktivno stajao na tako zabranjivačkoj poziciji, bio sam aktivan lobista i advokat kontrolnih mera za alkohol i duvan, što je ponekad bila tema diskusije sa tim prijateljima i poznanicima ili čak povod za upoznavanje. Zato su moje društvene mreže sada pod pritiskom. Ali to je neizbežno. Od tada je prošlo mnogo vremena, tri godine proučavam ekonomiju i istoriju, i poslednjih meseci se otvoreno smatram libertarijancem.

Dakle, prodaja robe koja stoji na polici u prodavnici za legalan novac nije nasilje. Ali neki ljudi smatraju da prodajom onima koji nemaju 18 godina vršim nasilje. Ljudi mi govore da reklama i propaganda primoravaju na početak pijenja, i da do određene starosti čovek, kao da, nema slobodu izbora. Kao da je stiče na svoje 18. rođendanu. Kao da je ranije uopšte nema. Jednostavno vaspitanjem treba da se bave roditelji dok deca žive sa njima, a ne država. Odgovor takvih ljudi me ne zadovoljava.

Kako im na pregledan način objasniti da o tome da li će prodavati ili ne prodavati bilo šta treba da odluči vlasnik, i da ne bi trebalo da bude kažnjen zbog prodaje ili neprodaje?

Sergej Sušinski

Predložila bih da u svojoj argumentaciji pristupiš sa dve strane.

Prvo, morate pokazati da je sama ideja da država čini dobro zabranama trgovine – tako i tako loša ideja. Podsetite ih kako su u Sovjetskom Savezu ljude zatvarali zbog trgovine stranim valutama, pa čak i zbog bilo kakvog preduzetništva povezanog sa preprodajom (za to se koristio, kao osuda, potpuno, naizgled neutralan ekonomski termin kao što je spekulacija). Kasnije je trgovina valutama dozvoljena, ali niko nije nadoknadio troškove onima koji su ranije bili zatvoreni zbog valutnih operacija. U celom svetu se postepeno legalizuje trgovina marihuanom, a u Rusiji se zbog prodaje supstanci zatvara više ljudi nego zbog krađe. I kada se i u Rusiji dozvoli trgovina marihuanom, takođe će sigurno niko ne nadoknaditi troškove svima koji su ranije osuđivani po članu 228 Krivičnog zakonika RF. Podsetite ih da je u mnogim islamskim zemljama ilegalna prodaja alkohola ne samo deci, već i odraslima. Reč je o tome da postoji mnoštvo ograničenja slobodne trgovine koja uvodi država, a zatim ih ukida. Pa odakle su zaključili da je i zabrana prodaje alkohola deci zaista potrebna i da je neće naknadno ukinuti ista ta država kao pogrešnu ili čak kriminalnu? I ko će nakon toga trgovcima alkoholom nadoknaditi njihove gubitke od kazni i mitoća u periodu trajanja zabrane?

Drugo, ukazite im da ako se zadovoljavanje potreba istiskuje iz legalnog polja, počinju se potrebe zadovoljavati ilegalno. Dete nije moglo da popije pivo i popuši cigarete – ono ima nezadovoljenu potrebu i neprospendeno novac. Sutra će kupiti mefedron. Možda je bilo bolje prodati mu pivo?

Ankete o novcu

Danas imam dva anketa za vas. Projekat je počeo da zauzima prilično mnogo vremena, zbog čega je značaj pitanja njegove monetizacije donekle porastao. Kako ne bih napravio greške pokušavajući različite opcije, želim prvo da se raspitam o vašim preferencijama.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Автор: Анкап-тян