Автор: Анкап-тян

Pitanje o interakciji između EKJ i ljudi van EKJ

Prošireno pitanje od Zanudnog (nikakvim donacijama nije potkrepljeno, ali naporno/dosadnom je uvek bolje dati ono što želi, ne odugovateći previše)

Kako će se, u slučaju odustajanja od teritorijalnog principa, regulisati odnosi između dva suverena subjekta koji nisu povezani nikakvim EKU/FPKU itd.?

Predstavimo statistički realnu situaciju u uslovima konkurencije suverenih jurisdikcija za teritoriju. Onih koje uspostavljaju obaveznije zakone za građane (ali ne za sve ljude uopšte, uključujući apatride, kao što postojeće države čine za „čoveka i građanina“). One su ugovorne, znači, ne će svi rezidenti stupiti u ponuđene sporazume. Ako su suverene jurisdikcije ekstrateritorijalne, znači, oportuniste se ne može oterati. Ko i po kojim zakonima će moći da ih osudi, ako oni ne stvore sopstvenu KJ? Šta će zaštititi građane od proizvolja „apatrida“, uključujući nasilje, ako ih se teritorijalno ne razdvoji, nema zona odgovornosti. Šta će zaštititi same oportuniste od nasilja sa strane pojedinačnih „građana“?

Primeti, molim te, da ovde ne razmatram nepriznavanje i konflikt između jurisdikcija. Ako nema zajedničkih pravila igre i višeg autoriteta, gledajući istoriju, to se čini neizbežnim. Takođe, ovo nije pitanje diktata lokalne većine, iako će u odsustvu prava na teritoriju potražnje za dobrima biti sačuvane (inače neće biti privatnog vlasništva). To ne mora nužno pokrenuti tržište, jer čak i stupanje u trgovinske odnose je ugovor, a ovde je reč o suverenim jurisdikcijama koje mogu autarkizovati radi bezbednosti ili stvoriti monopol. Pitanje je šta će garantovati slobode onih koji bi želeli samo da odu (ili čak da ostanu) na toj teritoriji, ne priznajući pravni sistem komšija, u slučaju konflikta, ako iza njih ne stoji „krov“?

Odgovor Ankap-tjan

Pitanja postaju sve duža. S jedne strane, to pokazuje da ljudi usvajaju prethodni materijal. S druge strane – postovi prestaju da se uklapaju u format telegram kanala. Ali šta je, ma neka ide taj format, nećemo se navikavati.

Dakle, na određenoj teritoriji postoji nekoliko ugovornih jurisdikcija, kao i određeni broj lica koja su te jurisdikcije videle u grobu i ne žele nigde da se pridruže. To je sasvim logično, jer čemu je uopšte potrebna jurisdikcija? Da bi se rešavali konflikti sa drugim ljudima uz pomoć nekog posrednika. Ali ogromna većina konflikata se savršeno rešava bez ikakvog posrednika! Da li je bilo ko od vas ikada u životu morao da tuži nekoga? Pritom, ljudi se stalno nalaze u situaciji ulaska u zonu dejstva nečijih pravila. Ako su im ta pravila unapred poznata i ako se slažu sa njima, pravila se obično poštuju. Ako pravila nisu unapred poznata, ljudi se ponašaju onako kako su navikli, a onda im se ukazuje da ovde važi drugačiji red, pa nekako koriguju svoje ponašanje. Ako su pravila poznata, a ljudi se ne slažu sa njima, oni pokušavaju da zaobiđu pravila, direktno ih sabotiraju ili im se pokoravaju, ali sa vidljivim nevoljnim stavom.

Kao što sam već napisala, panarhija je nestabilno prelazno stanje od teritorijalnih monopolskih jurisdikcija ka čistom ankapu. Upravo dotičete problem kako da se ljudi kojima je ankap već nastupio ponašaju prema onima koji još uvek u glavi imaju panarhiju. Pa, tako i treba da se ponašaju: po ankapu. Dok se sve rešava mirnim putem, živite jedno pored drugog u dobrosusedstvu. Kada prestane da se rešava mirnim putem, organizujte akciju u svoju podršku, uz učešće plaćenih profesionalaca ili bez njih.

Najvažnije za to da se nestabilna situacija panarhije pomera ka ankapu, a ne ka starim dobrim teritorijalnim monopolistima, jeste nedostatak zahteva za jedinstvenim pravilima, za jedinstvenim redom, za najvišim telom koje donosi odluke. Na jednoj strani vage imaćemo maksimizaciju pogodnosti – svako želi da pravila budu prilagođena njegovim predstavama o tome šta je ispravno. Na drugoj strani vage biće želja za uštedom mentalnih napora. Lakše je pamtiti jedinstvena pravila nego držati u glavi različite varijante.

Na taj način, što jednostavniji bude skup utvrđenih načela, to je veća verovatnoća da će uspeti da postane gotovo sveobuhvatan. Što je složeniji, to je veća šansa da će ostati isključivo nišni. U pojednostavljenom izlaganju, cela libertarijanska teorija svodi se na jedan ili dva principa. Zaista, na osnovu golih principa samoposedovanja i neagresije može se površno komunicirati praktično sa bilo kim, ali za sva usko specijalizovana pravna pitanja biće potrebni ozbiljniji kodeksi, ne na samo jednu stranicu. Srećom, oni neće biti potrebni svima i neće biti potrebni veoma često.

Zato nazdravimo da desna strana šolje i dalje prevladava!

Diskusija o panarhiji i libertarijanstvu

Prošireno pitanje od Vasilija, uz koje je radi hitnosti ljubazno priložen donat u iznosu od 0,00008257btc.

Ne smatram da je panarhija libertarijanstvo

Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.

Dokaz iz vašeg sopstvenog prevoda FOCJ:

Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat.
Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.

To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.

Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.

Odgovor Ankap-tjan

Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.

Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.

FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.

Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.

Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.

Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.

Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.

Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.

Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.

Pogled spolja na Rusiju i proteste

Ne uzimam se u suđenje o detaljima još jednog kruga protesta u Rusiji koji se dogodio juče, ali drago mi je što je on kvantitativno porastao, i, čini mi se, ili su ljudi naučili da izbegavaju hapšenja, ili se moskovska vlast više ne usuđuje da toliko divlja. Kako god bilo, uhapšenih je manje nego pre nedelju dana, i na fotografijama se ne vidi naročito masovna surovost.

U Gruziji se svi sa kojima komuniciram, čim saznaju da sam iz Rusije, odmah interesuju šta se dešava u Moskvi, iz čega se može zaključiti da je protest u informacionom prostoru odavno prevazišao lokalne okvire. Pri čemu se to ne može pripisati pristrasnom izveštavanju situacije od strane gruzijskih medija: pitanja su mi postavljali turisti iz Turske, Rumunije, Holandije. Takođe ću napomenuti da ja ovde nisam na nekoj političkoj konferenciji – svuda su bezbrižni turisti, kao da ih to uopšte ne zanima.

Naravno, saosećanje svetske javnosti je na strani demonstranata. Uostalom, isto tako je na strani demonstranata u Hong Kongu, na strani žutih prsluka, venezuelanske opozicije i tako dalje. Kada su na jednoj strani dobrovoljci, a na drugoj oni koji su plaćeni, ljudi saosećaju sa dobrovoljcima. Čak i po kirgistanskim događajima, gde se naizgled radi o „žabi i poskoku“, sam činjenica da su ljudi spremni dobrovoljno da stanu uz bivšeg predsednika i bore se za njega protiv vlasti, već govori ljudima da se vlast, izgleda, uzalud zapustila u ovaj napad.

Takođe me stalno uveravaju da nemam čega da se bojim, da je odnos prema Rusima ovde i dalje isti, srdačan. Iskreno govoreći, to ponekad izgleda kao mantra za samoinformisanje. Dokazi suprotnog se takođe sreću. Neću ništa posebno govoriti, samo ću dati nekoliko fotografija.

Predlažu da se ne osećate kao kod kuće
Kvare dobre crteže zbog toga što je autor govornik ruskog jezika
Ali postoje i izjave koje bi potpisao bilo koji ruski patriota

Čime se panarhija razlikuje od ankapa?

Aleksandar

Ovde nemam potrebu da odgovaram opširno, jer je to uradio kanal „Antidržava“ u objavi koja se baš tako zove „Zašto je panarhija ankap“. U suštini, to je razlog zbog kojeg ja, kao ankap, prilično mnogo pišem o panarhiji.

Onome što je izloženo u članku, mogu dodati samo sledeću razmatranje. Panarhija kao sistem gde svi sede pod svojim vladama, ali se vlade takmiče za građane, a ulaz i izlaz su slobodni – to je nestabilno stanje društva. Prilično brzo će se nakupiti značajan broj ljudi koji nisu zaključali klijentske ugovore ni sa kakvim vladama uopšte. Prisiliti ih da idu pod nečije okrilje nije moguće, ostaje samo pokušati da im se prodaju bilo kakve usluge. Tako će panarhija postepeno za mnoge postati čisti ankap, kada se apsolutno sve robe i usluge nude na slobodnom konkurentskom tržištu. Rekla bih da to može dovesti do razvoja agregatora vladinih usluga, gde svako može odabrati varijantu koja mu odgovara, a može i potpuno proći bez toga.

Umukni i daj mi samo to osiguranje tamo!

11. godišnjica Gruzijskog rata

Sada sam u Gruziji.

Juče sam se smeštila u hotel, uveče smo sedeli sa vlasnikom i ćaskali. Rekao mi je:

  • da je prokleti Saakašvili započeo rat sa Rusijom, posvađao dve dobre zemlje, i do danas se još uvek ne mogu pomiriti.
  • da je za prokletog Saakašvilija policija ubijala i silovala, a sada je, konačno, prestala.
  • da se Saakašvili 2012. godine spremao da uzurpirat vlast nakon gubitka izbora, ali je polovina specijalnih jedinica odbila da se bori protiv naroda, pa je diktator morao da ode.
  • da su mnogi oficiri tokom rata sa Rusijom bacali oružje jer nisu želeli da se bore za režim, već su želeli da Gruzija postane ruska; kasnije su ih zatvorili na 10 godina, ali su ih pod novom vladom pustili.
  • da se za prokletog Saakašvilija LGBT zajednica potpuno razvlači i da su se u pravoslavnoj zemlji osećali kao kod kuće.
  • da taj klun nema, niti je ikada imao, podršku naroda.

A onda sam pogledala svež intervju Saakašvilija sa Aleksejem Romanovom, i tamo Saakašvili govori da režim Ivanišvilija nije legitiman, da više nema podrške naroda, i da će se uskoro početi sa odlučnim sukobima režima sa narodom.

Kakav bih zaključak želela da izvučem iz svega ovoga? Cenite sociološke podatke! Dok ste okruženi svojim saradnicima, vi ste u eho-sobi. Nemate pojma koliko su vaši stavovi popularni u društvu, i kada odlučite da organizujete protest ili učestvujete na izborima, mogu vas čekati neprijatna iznenađenja. S druge strane, ako je sprovođenje socioloških istraživanja iz nekog razloga nemoguće za vas, onda upravo masovne akcije postaju vaša sociologija. Ako uspete da izvedete na protest desetine hiljada pristalica – verovatno će za vas glasati stotine hiljada. Ako niste uspeli – onda se ne varajte, radite na prepoznatljivosti i borite se protiv niskog rejtinga (na primer, menjajući svog lidera).

A intervju pogledajte, on je zapravo uglavnom ne o Gruziji, već o Rusiji.

Šta ankap nudi za suzbijanje krivolova? Zar uz njega neki pohlepni ljudi ne bi mogli, recimo, odjednom da izvuku svu ribu iz jezera radi brzog obogaćivanja?

Keirin Ni Kennadah

Ankap za to nudi privatno vlasništvo.

Ako bilo koji pohlepaši pošteno kupe jezero u svoje vlasništvo i odluče da izrede svu ribu odatle radi brze obogatstva, dobiće ribu, prodati je, i dalje će morati da nađu neku drugu primenu za svoje jezero. Mogu tamo uzgojiti neku drugu ribu, mogu uzimati vodu za navodnjavanje, mogu izgraditi akvapark pored – ima mnogo primena za vodeni skup. Ljudi su u svom pravu.

Ako ti isti pohlepaši odluče da odjednom izrede svu ribu u tuđem jezeru, vlasnik jezera će, naravno, pokušati da se tome suprotstavi, ako ne tokom procesa, onda će sigurno zahtevati nadoknadu naknadno. Ovo nije državni ribarski nadzor, mito ili veze neće pomoći – brza obogatstva neće biti.

Na kraju, mogu pronaći ničije jezero u dubokoj divljini, prisvojiti ga sebi i odjednom izrediti svu ribu u jezeru. Ali evo problema: jezero je u divljini, a to znači probleme sa izvozom ulova. Izvoz će morati da se obavlja skupim prevozom poput helikoptera, verovatno i u više letova, i to ponovo znači da super-profit neće biti moguć, transportni troškovi će pojesti sav profit. Zato će jezero u divljini biti korisno za rekreativni ribolov i selfije uz lepe prizore, ali ne i za industrijski ribolov. Ako su transportni troškovi iz nekog razloga ne toliko veliki, onda novoprimljenim vlasnicima jezera nema nikakvog smisla da izrede svu ribu iz svog jezera odjednom, kada to mogu raditi redovno, ne iscrpljujući resurs. Oni nisu neki krivolovci koji su prinuđeni da se hrane tajnim upadima. Oni su ovo jezero pošteno prisvojili, kao što nikome nije bilo potrebno, i sada će ga pošteno eksploatisati.

Isto važi i za lov na divljač, seču tajge i tako dalje. Upravo mogućnost da ne brineš o tome da će sutra država doći i izbaciti te sa radnog mesta, omogućava umirenje apetita i dovoljno pažljivo eksploatisanje resursa. Šteta što je cela tajga u Rusiji državna, pa je i njeno gašenje sada ekonomski neefikasno.

Suprotstavljanje poštenom homesteadu državnog jesetra

Na dnevnu temu

Znate da moj kanal nema nikakav politički karakter. Nemam pravo nikoga pozivati na barikade, pošto i sama čuvam anonimnost, veoma sam skeptična u pogledu perspektive učešća pojedinih pristojnih ljudi u legalnoj politici, u pogledu perspektive registracije par potencijalno neloših političkih partija – i tako dalje. Ali u onome što se dešava poslednjih dana, pojavilo mi se jasno lično interesovanje. Ruska vlast me lišava mogućnosti da slušam ljude koji su mi zanimljivi.

Na mesec dana mi je izgubljen vodeći popularne nedeljne emisije „Rusija budućnosti“ Aleksej Navaljni. Pokušaji kanala da pronađu adekvatnu zamenu još uvek ni blizu ne uspevaju. Na mesec dana sam ostala bez emisija Mihaila Svetova na SVTV – sada, umesto intervjua sa raznim zanimljivim ljudima, na kanalu uz dirljivu muziku prikazuju kako imperijalni jurišnici tuku mirne građane. Na mesec dana sam odbačena od najbolje nedeljne emisije o ekonomiji, koju je vodio Vladimir Milov. Čak je i kanal Jegora Žukova, koji je isporučivao prilično promišljen sadržaj o raznim temama – i on se sada zatvorio na još uvek nepoznat rok. Ovakvo kršenje mojih prava potrošača od strane države, naravno, ne povećava moju naklonost prema instituciji države uopšte, a posebno prema ruskom političkom režimu.

Ostalo mi je ne mnogo mogućnosti da na bilo koji način naštetim državi kao odgovor. Već ne plaćam porez na dohodak građana i razne druge lične poreze. Već se trudim da biram prodavnice koje ne plaćaju PDV (to se vidi po računima), a po mogućnosti se potpuno snabdevam na pijaci. Za državu ja praktično ne postojim.

Zato imam ovaj kanal i želela bih da ga iskoristim za što šire prenošenje jednostavne misli. Država je vaš neprijatelj. U otvorenom sukobu ona je jača, ali je veoma ranjiva pred gerilskim ratovanjem. Ne hranite državu svojim novcem. Ako ste primorani da radite za nju, radite loše. Posmatrajte sebe kao špijuna ili čak diverzanta u neprijateljskom okruženju. Rasprodajte državnu imovinu: u privatnim rukama će joj biti bolje (reč je, naravno, ne o raznim predmetima gradske infrastrukture, zašto da sami sebi pravimo problem). Izrežite od države svu socijalnu pomoć na koju vam je nepažljivo dozvolila da polagate. Nemojte se stideti da to činite i sa lažnim dokumentima, ako imate takvu mogućnost. Ukrašavanje grada letcima i grafitima o tome da je država neprijatelj je odlična ideja i klasika geriljske borbe. Ako poželite da ubijete policajca – tri puta razmislite.

Pre nego što se odlučite na stvari kojima se država protivi posebno oštro, savladajte konspiraciju. Bar osnove, poput toga da vaš pametni telefon nije samo neprocenjiv pomoćnik, već i špijun koji će pomoći državi da vas pronađe, a društvene mreže su samo gredle na kojima država uzgaja krivične zahteve. Razmišljajte ne samo o zadovoljenju sopstvene potrage za pravdom, već i o PR efektu. Bolje je da direktna šteta neprijatelju bude manja, ali da država u očima društva izgubi više. Na kraju krajeva, državu treba izbaciti upravo iz glava, i bilo bi lepo da je samo iz naših – moraćete da doprete do poslednje bake.

A što se tiče poslednjih inicijativa ruskih silovaka, veoma se nadam da će one poslužiti ujedinjenju opozicije. Za državu smo svi, bez obzira na nijanse naših predstavljanja o željenom društvu – podjednako neprijatelji. Hajde da ne budemo sami neprijatelji jedni prema drugima. Nadam se da će Gudkov dočekati Svetova na vratima posebnog pritvornog centra, da će se oni rukovati i zajedno krenuti da snimaju strim sa zatvorskim pričama i planovima zajedničkih akcija. Nadam se da će im se potom pridružiti Žukov sa buketom cveća, i njega će takođe rado primiti u društvo. Nadam se da Svetovu i Navaljnom prestati da se pripisuju razne stare sumnjive objave na LJŽ, a ako ih neko spomene, neko će mu prigovoriti. Nadam se da će Svetov početi da sarađuje sa Čajnim klubom. Ko je kome šta loše rekao i kako je pretio – uopšte više nije bitno, nismo u takvom položaju. Dobro je ako će istovremeno zatvaranje u poseban pritvorni centar doprineti ovom jednostavnom razumevanju kod ambicioznih lidera ruskog protesta.

Eh, jabučice,
Kuda li te to nose…

O kakvom to „privatnom ropstvu“ u libertarianizmu dolazi do reči u objavi od 30. jula?

Folder anarho-kapitalizma Rothbard, na primer, detaljno je razmatrao ovo pitanje u „Etici slobode“, objašnjavajući nemogućnost odbrane robovog ugovora libertarijanskom teorijom.

анонимный вопрос

U poslednjem pasusu objave od 30. jula ja zaista usput spominjem dobrovoljno privatno ropstvo, ali u njegovom ekstremno uskom razumevanju. Ako postoji takva metodika koja omogućava postizanje pune kontrole nad čovekovim postupcima pomoću nekih zagonetnih podsvesnih manipulacija, ali su pritom sve te manipulacije nenasilne, onda se čovek de facto nalazi u ropstvu, i sa tačke gledišta spoljnog posmatrača potpuno dobrovoljno izvršava bilo koje radnje koje manipulator zahteva.

Slično tome je predmet strašnih priča o predstojećoj dominaciji big data-e, koja će sakupiti potpun profil svakog čoveka i omogućiti savršen uticaj na njega, a zatim će on pod tim uticajem ili otići na biračko mesto da glasa za tebe, ili u prodavnicu da kupuje tvoju robu, ili će skakati na maju.

Po mom mišljenju, takva distopija je obrnuta strana utopije o svetloj komunističkoj budućnosti, gde obilje obezbeđuje planirana ekonomija pod upravom plemenitih superkompjutera – i ima podjednako malo šansi za ostvarenje u globalnom razmeru. Međutim, ne mogu isključiti pojedinačne slučajeve postizanja pune kontrole nad ljudskim motivacijama pomoću nenasilnih manipulacija, zbog čega sam ih i pomenula u svojoj analizi koncepta slobodne volje.

Rothbardovoj argumentaciji u vezi sa nemogućnošću da libertarijanci odbrane robovog ugovora to uopšte nema veze, zbog odsustva ugovora.

Izgleda podjednako smešno kao konj upregnut u sportski automobil

Donati i planovi

Ažurirala sam na svom sajtu odeljak o donacijama, dodajući nekoliko uputstava za korišćenje kriptovaluta, kako ne bih morala da se pozivam na razbacane objave na blogu.

A desilo mi se i nešto neočekivano. Kada je Sibir prekrio smog, žalila sam se u čatu na glavobolju, probleme sa grlom i poremećaj sna. Sada je sa smogom malo lakše, ali je jedan čitalac iznenada odlučio da mi pokloni putovanje na more, tako da ću uskoro otići na par nedelja u Armeniju i Gruziju. Takvi široki gestovi, naravno, veoma me zbunjuju. Ali pokušaću da na putovanje gledam više kao na službeni put nego kao na odmor, i da povremeno pišem nešto zanimljivo u kanal odande.

Hvala vam što ispunjavate moj život takvim prijatnim iznenađenjima!

Može li se nekako uskladiti libertarijanstvo sa idejom o odsustvu ljudske slobodne volje?

Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.

Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.

Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.

Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.

Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.

San upravnika