Libertarian band je objavila novi video iz serijala „za bake“, ovog puta o agorizmu. Obavezno pogledajte, mislim da je ispalo prilično živopisno. A za one koji žele da pogledaju malo dublje, podsećam da sam o agorizmu već pričala na svom kanalu. U januaru odgovorila sam na pitanje Klasičnog libera, gde sam navela da ipak nije samo agorizam u pitanju i da ne treba u potpunosti zanemariti političke metode, a u junu sam, naprotiv, odgovorila na kritike upućene agorizmu da kontreconomija ni na koji način ne oslabljuje državu.
seminar doktora Zoidberga o koristi ilegalne medicine
Otprilike godinu dana unazad napisala sam post „O učešću u izborima“, gde sam dala svoje tumačenje zašto je to ankapama uopšte potrebno. Nedavno se ispod posta pojavio podrugljiv komentar, tipa, šta ljudi sve ne smisle, samo da bi ubedili birače da odustanu od bojkota. Odgovorila sam na komentar, ali, verovatno bi bilo dobro izneti ova razmišljanja u posebnom postu.
Bojkot izbora je taktika koja vodi do pobede samo u jednom slučaju: ako birači, ne pojavljujući se na biračkim mestima, formiraju sopstvene organe samouprave bez učešća države, i dobrovoljno ih koriste, ignorišući one koji su stvoreni na izborima organizovanim od strane države. Drugim rečima, treba bojkotovati ne samo izbore, već i državu kao takvu.
U principu, moj argument da je odlazak na biračko mesto radi glasanja ili posmatranja samo trening, može se izložiti i u korist bojkota izbora, kao da je to samo trening za bojkot države. Slažem se, ali jedna stvar je treniranje visine (standarda), a sasvim druga — treniranje običnog ležanja na kauču, od toga neće nastati ništa osim rana od ležanja. Bojkot je aktivni odbijanje saradnje, tako da, ako želite, možete trenirati upravo tu veštinu, što je takođe veoma korisno. U tom slučaju nećete morati samo da ne dođete na izbore, već da ubedite što je više moguće ljudi da ne dođu na izbore, kako bi propoved neučestvovanja u tom govnu odjekivala svuda. A zatim, ne ograničavajući se na izbore, početi bojkotovati zakonodavstvo o održavanju masovnih akcija, poreski kodeks, zakon o ličnim podacima i mnoge druge štetne državne propise. Ne informisati državu o svojim radnjama, jer je to bojkot, za vas države nema. Odnositi se prema državnim službenicima kao prema običnim ljudima, a ako primenjuju nasilje, onda kao prema običnim banditima.
Ukratko, bojkot je veoma težak i odgovoran put, a sa bojkotom izbora on tek počinje. Ako još niste spremni na njega, ili smatrate da je bezizlazan, onda bolje vežbajte veštine demokratskog donošenja odluka. Opet, pre godinu dana, kada sam vam predlagala da se time bavite, vežba je bila jednostavna. Sada se nudi da se savlada nešto složenije — ne samo da se simulira popunjavanje listića, ubacivanje u urnu i brojanje glasova, već, uz to, da se to uradi konsolidovano, u okviru pametnog glasanja. Ako se neko još nije registrovao za učešće u ovom flešmobu — izuzetno preporučujem, jer ankap nije stvar agresivnog individualizma gde je sve mnjau, osim sopstvenih trenutnih želja. Ankap je život u društvu bez prisile, zasnovan na dobrovoljnoj saradnji. Pametno glasanje je suprotstavljanje upravo te dobrovoljne saradnje administratorskom resursu, tako da je pravo vreme da pokažete čije je kung fu jače.
Na koga ćeš staviti: na ćelavog dedu, ili na momka kojem je sam Svetov stisnuo ruku?
Za početak preporučujem da pročitate samo pitanje i moj odgovor na njega. Uglavnom sam osvetlila prelaz između panarhije i ankapizma, a na kanalu „Antidržava“ možete pročitati drugi odgovor, od Veda Nojmana, koji se uglavnom tiče prelaska sa etatizma na panarhiju.
Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.
Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.
U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.
Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).
Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.
Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.
A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.
U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!
Institut superheroizma postoji već sada, iako bez posebnih specijalnih efekata. Gle, Vilijam Brauder se uvredio što je RF ubila njegovog zaposlenog, obukao je moćnu opremu i krenuo po lobiste, da bi na kraju kaznio prekršioce NAP-a Magnickim spiskom. Mihail Hodorkovski je obukao moćnu opremu i počeo da finansira istragu ubistva njegovih zaposlenih u CAR, a takođe kreira svoj Ševčenkov spisak. Aleksandar Litreev je obukao moćnu opremu, leti noću i deanonimizuje sramne policajce zajedno sa Rosgvardijcima koji su im se pridružili.
S obzirom na to koliko loše država funkcioniše u oblasti istrage određenih incidenta, ne možemo garantovati da superheroji već sada ne deluju i u oblasti neposredne fizičke kazne prekršilaca NAP-a. Gle, nedavno se neki vlasnik nagrađenog oružja za zasluge u aneksiji Krima nep pažljivo počeo tim oružjem. Hajde da se smejemo prekršiocu bezbednosnih pravila, neka superheroj ostane iza scene. Tajne podmornice, naravno, takođe tone bez ikakvog učešća superheroja.
Naravno, kada glavni neprijatelj svakog superheroja – država – bude poražen, moći će da se okrene borbi protiv sitnijih bandita. Biće mu lakše, čak će moći sebi da priušti da povremeno suptilno upadne u kadar u svojoj moćnoj opremi, jer je strah od osvete najvažniji element doktrine odvraćanja.
Dugo se smatralo da je država prirodno, pa čak i božanski dat stanje društva. Potom su se koreni države počeli izvoditi iz nekog mifičkog društvenog ugovora, ili iz nepromenljivih zakona ekonomskog razvoja. Međutim, savremeni istorijski i antropološki podaci pokazuju da su sve ili gotovo sve države rezultat osvajanja mirovnog bezdržavnog društva od strane spoljnog neprijatelja – obično to su relativno mali broj nomadskih razbojnika kojima je prijalo ne samo da izvrše uspešan upad, već i da uspostave svoju stalnu vlast nad osvojenim društvom. To je takozvana teorija stacionarnog banditije, koju je predložio ekonomista Mansur Olson.
Stare preddržavne prakse interakcije u društvu nisu nigde nestale, one i dalje funkcionišu i savršeno su kompatibilne sa savremenim visokim tehnologijama. Ukidanje države će samo osloboditi ljude, i da bi dalje vodili slobodan miran život, oni jednostavno ne treba da pokušavaju ponovo da uspostave režim političke vlasti.
Uvod
O poreklu države je mnogo raspravljano i smmišljeno je nekoliko duhovitih teorija povodom toga. Pre nego što izložim jednu od njih, želim da razumem cilj takvih proučavanja.
Zašto je uopšte potrebna teorija nastanka države? To je jednostavno pitanje. Teorija je potrebna da bi se na njoj zasnjavili sopstveni postupci i da bi se novi činjenice posmatrale iz njenih pozicija. Ali da bi postupci zasnovani na teoriji bili uspešni, teorija mora biti funkcionalna. Funkcionalna teorija je, prvo, sposobna da objasni postojeće činjenice ne gorje od drugih teorija. Drugo, ona mora da objasni niz činjenica koje se ne uklapaju u ranije kreirane teorije, inače čemu je uopšte smisao smmišljati je, ako su se i stare služile svrsi. Treće, teorija se može koristiti za predviđanje novih činjenica. Ako su činjenice predviđene teorijom zaista uspele da se utvrde, to je težak dokaz u korist toga da je teorija funkcionalna.
Božansko pravo
Najstarija i najuglednija teorija nastanka države bila je teorija božanskog prava, prema kojoj je lice koje je postajalo na čelu države to činilo božanskom voljom. Takođe, to lice je samo moglo biti bog. Teorija je savršeno odgovarala tadašnjim prevladavajućiim uverenjima o tome da bogovi uopšte odlučuju o sudbinama ljudi: zaključujući čisto logički, vladare je u tom slučaju trebalo proglašavati ili konkurentima bogovima ili izvršiocima njihove volje. Teorija je imala taj nedostatak što je objašnjavala samo prošlost, a nije predviđala nove činjenice. Svaka uzurpacija vlasti u okviru božanske teorije ispostavljala se kao potpuno neočekivana, i potom je moralo da se traži trag providnosti već na čelu novog vladara. Takođe, ovoj teoriji je odlučujuće neodgovarao model raspodele ovlašćenja svojstven poljskim demokratijama.
Radi čega se ova teorija aktivno propagovala? Radi smanjenja troškova za suzbijanje otpora ljudi vladarevoj vlasti. Sa božanskim autoritetom je teško raspravljati ako božanstvo odgovara ne samo za figuru vladara, već i, recimo, za prinos. Ipak, slično je moglo postati i nepogodnost za vladare, jer su neuspehi u poljoprivredi ispadali dokaz božanske kazne i znak da vladara treba svrgnuti.
Društveni ugovor
Sledeća teorija porekla države bila je teorija društvenog ugovora. Navodno, u prirodnom stanju postoji rat svih protiv svih, i da bi se taj rat prekinuo, uspostavlja se neka vlast koja uređuje nasilje. Razumljivo je da čak ni očevi osnivači teorije nisu direktno tvrdili da su se ljudi okupili na livadi i dogovorili da osnove državu. Govorilo se samo o tome da se ljudi prema državi ponašaju kao da su se dogovorili o njenom osnivanju.
Ova teorija je objašnjavala kako one države koje je objašnjavala teorija božanskog prava, tako i poljske demokratije, Rimsku republiku i slično. Logična posledica teorije društvenog ugovora bila je razmatranje da, ako su ljudi jednom već uspostavili neki oblik vlasti, ništa ih ne sprečava da to ponove čim ih trenutni oblik više ne zadovoljava. U eksplicitnom obliku ova posledica se nalazi u Deklaraciji nezavisnosti SAD, a i uopšte, SAD su postale jasan primer praktične primene teorije društvenog ugovora.
Ozbiljna mana teorije je u tome što se ona zasniva na prilično upitnoj tvrdnji o ratu svih protiv svih kao neizbežnoj atributu prirodnog stanja. Istraživanja antropologa pokazala su da ova tvrdnja ne odgovara stvarnosti, i da odnosima kooperacije u ljudskim zajednicama prethodi pojavljivanje odnosa moći. Na taj način, sama tvrdnja o dobrovoljnoj prirodi institucije kao što je država ispostavlja se kao neopravdana – nimalo manje neopravdana od tvrdnje o božanskom pravu kraljeva na presto.
Klasna teorija
Klasna teorija
uzima u obzir predstave o antropologiji
19. veka i jedan od pravaca političke ekonomije
tog istog vremena. Teorija ukazuje na to da
država nastaje kao neizbežna
posledica ekonomskog razdvajanja,
koja je, sa svoje strane,
neizbežna posledica povećanja
produktivnosti rada i, shodno tome,
akumulacije viška. Država u
okvirima klasne teorije predstavlja
instrument ugnjetavanja potčinjenih
klasa od strane vladajuće klase.
Na taj način, prvi put
u istoriji pogleda o mehanizmima
formiranja države ukazuje se
na to da je država principijelno
antagonistična većini
stanovništva i da treba da bude ukinuta.
To je važna prednost klasne teorije,
koja objašnjava mnoštvo uočljivih
činjenica ugnjetavanja ljudi predstavnicima
moći, sa čim se prethodne dve
teorije nisu nosile.
Mana klasne teorije je bila u tome što se ona zasnivala na teoriji vrednosti zasnovanoj na radu, teoriji eksploatacije i sličnim pretpostavkama koje je kasnije ekonomska nauka odbacila. U međuvremenu, ove lažne pretpostavke su diktirale pristalicama klasne teorije takve metode suprotstavljanja državi koje su samo pojačavale njen represivni karakter. Mnoštvo političkih režima osnovanih pristalicama klasne teorije tome ide na svedočanstvo: svi su oni vodili samo do širokih represija među stanovništvom, a obično su se završavali ekonomskim slomom.
Dakle, iako je država zaista neprijatelj sopstvenog naroda, ona nije nastala pomoću ekonomskih radnji, stoga ni put ka ukidanju države ne leži kroz ukidanje prirodnih ekonomskih mehanizama.
Teorija stacionarnog
bandite
Kada je postalo jasno da se država ne formira pomoću ekonomskog ugnjetavanja, već putem čiste sile, još u 20. veku ponuđena je teorija koja je tvrdila da je država nastala iz sukoba između mirnih, naseljena proizvođača i nomada koji su, kao sredstvo povećanja svog blagostanja, preferirali da praktikuju pljačku. Sve dok su naseljeni stanovnici manje-više uspešno pružali otpor upadima, bandit je ostajao nomadski. Čim bi pokazali slabost, nomadi bi ih opterećivali redovnim dankom, a zatim postepeno učvršćivali svoju vlast, uvodeći za pokorjeno stanovništvo takva pravila koja su omogućavala maksimizaciju danka i minimizaciju mogućnosti stanovništva za pobunu. Konkretno, za to se proglašavalo božansko pravo osvajača da vrše svoju vlast nad osvojenima.
Ova teorija je objašnjavala
mnogo istorijskih primera kada je
država nastajala upravo kao rezultat
spoljnog osvajanja, nakon čega su bivši
nomadi postajali nasledna plemićka
klasa u narodu koji je tako nastao.
Takođe, teorija je tvrdila
da je u određenim slučajevima za osvojene
postojanje jednog stacionarnog bandite
isplativije nego situacija u kojoj su
okruženi mnoštvom nomada koji se
ni na koji način ne ograničavaju u nasilju. Tako, poznata predaja
o pozivu Varjaga da uspostave red među Slovenima i da njima potpuno vladaju
odgovara ovom zaključku iz teorije
stacionarnog bandite. U izvesnoj meri
takav mehanizam uslovno dobrovoljnog
prihvatanja države približava se
teoriji društvenog ugovora.
Međutim, iako je mnogima
pasti u ropstvo isplativije nego poginuti,
to ne rehabilitiše vlasnika robova,
jer da njega uopšte nije bilo, ne bi bilo ni
razloga da se bira između smrti i
ropstva, kada je moglo ostati
slobodnim. Dakle, čak i uz
napomenu da je stacionarni
bandit mogao biti isplativiji za mirne
stanovnike od nomadskog (a mogao je i ne biti),
to ni u kom smislu ne
ukazuje na neželjnost potpunog
oslobađanja od bandite.
Velika fikcija
Malo brojni osvajači nisu u stanju da duže vreme zadrže svoju vlast nad osvojenima ako se njihova vlast oslanja samo na pretnju nasiljem. Ili, govoreći rečima Tale rana, bajoneti su dobri za sve osim za jedno: ne mogu se na njima sedeti. Najdugoročniji projekat čisto silnog zadržavanja vlasti u poznatoj nam istoriji ispostavio se Lakedemon, poznatiji po imenu svog glavnog grada, Sparte. Građani Sparte su kolektivno posedovali ilote — stanovnike oblasti Ellade koje su osvojili — tokom otprilike petsto godina. Do kraja tog perioda, spartijati su se fizički jednostavno istribali, i njihova država je prestala da postoji.
Tako je, da bi stacionarni bandit zadržao svoju dominaciju nad osvojenima duže vreme, bilo neophodno da njegovo vladanje se ne zasniva samo na strahu od nasilja, već i u izvesnoj meri na saglasnosti upravljanih (ponovo pozdrav teoriji društvenog ugovora). U različitim slučajevima, ta saglasnost je osiguravana različitim sredstvima, ali su osvajači obično, radi dobijanja takve saglasnosti, postepeno delili svoju vlast. To je širilo njihovu socijalnu bazu. Vrhunac razvoja ovog mehanizma mogu nazvati moderne socijaldemokratije. Ekonomista Frederik Bastija nazvao je takvu državu velikom fikcijom u kojoj svi pokušavaju da žive na račun svih. Ugnećenih i ugnjetaljači su se pomešali do stepena neprepoznatljivosti, niko ne može tačno da kaže koliko plaća državi, a koliko od nje dobija — drugim rečima, moderna država postaje slična nekoj svojevrsnoj sadomasohističkoj orgiji, gde čak i oni koji ne osećaju posebno zadovoljstvo, moraju da ga simuliraju kako ne bi opterećivali ostale učesnike, jer su takva pravila igre.
Šta činiti?
Pre svega, potrebno je
prestati da se pretvaramo da uživamo
u orgiji. Nasilje u svrhu
ostvarivanja dobiti nije samo nemoralno,
već i neisplativo. Nivo proizvodnih
sila (pozdrav klasnoj teoriji!) je već sada
porastao toliko da mirna saradnja
obezbeđuje mnogo brže i
stabilnije povećanje blagostanja
nego pljačka. Može se nastaviti podržavati
takva pravila igre, u kojima će ti država
silom obezbediti preferencije na
račun drugih, ali će ti država isto tako
obezbediti preferencije drugima na
račun tebe. Saradnja se ispostavlja
isplativijom i predvidljivijom, a tržišna
konkurencija sigurnija od rata, čak i ako si
jači od konkurenata.
A kada prestanete da se oslanjate na državu, sigurno ćete osetiti želju da prestanete da delite svoje resurse sa banditom. Za to postoji mnoštvo recepata koji rade u mnogim pojedinačnim slučajevima, a vaša kreativna misao će vam, naravno, omogućiti da odaberete načine koji su aktuelni baš za vas.
Konačno, vaši nagoni da se oslobodite države biće mnogo efikasniji ako ih podrže drugi. Zato je u vašem interesu da u umovima sejete nepoverenje prema banditima i da ismevate spremnost da ih bez pogovora izdržavate.
Svako ko izbegava porez postaje vaš saveznik. Svako ko je oduzeo malo imovine od države i uzeo je sebi je vaš potencijalni saveznik, jer on oslabljuje državu, što znači da i vi možete sebi nešto da otmete. Država je stacionarni bandit, a vi ste mobilni, zato je pravo vreme da postanete upravo onaj nomad koji je odlično prilagođen da ruši takve stacionarne konstrukcije. Tako ćete pokrenuti istoriju po spiralu (pozdrav dijalektičkom materijalizmu!) i izvesti čovečanstvo na novi nivo razvoja.
Naslov izgleda veoma čudno, zar ne? Čini se da ideja nacionalnog suvereniteta vuče korene iz Vestfalskog mira, kada je nakon Tridesetogodišnjeg rata odlučeno: svaki vladar je suveren na svojoj teritoriji i sam rešava svoja unutrašnja pitanja, a komšije ne treba da se mešaju u to. Upravo je Vestfalski mir rodio državu modernog tipa sa njenim teritorijalnim monopolom.
Međutim, do devetnaestog veka ideja suvereniteta vladara prerasla je u ideju suvereniteta nacije, pošto moć vladara više nije bila povezana sa božanskim pravom i bila je primorana da opravda sebe voljom naroda. Radi veličine nacije, ispostavilo se da je zgodno razvetati mnogo krvavije ratove nego što je bio nesrećni Tridesetogodišnji rat. Bog je ratovao na strani velikih bataljona, nacionalne države su vredno rasvetavale, nabavljale kolonije – i svet se, u suštini, kretao ka tome da bude podeljen između nekolicine zemalja, koje će se potom suočiti u poslednjoj i odlučujućoj bitci, gde bi se odredio svetski hegemon i formirala jedinstvena svetska sila. U najmanju ruku, da je slobodno tržište podsticalo stvaranje monopola, upravo bi se tako i dogodilo. Ali umesto toga, Prvi svetski rat doveo je do raspada četiri kontinentalne imperije, a nakon Drugog svetskog rata, kolonije su počele da otpadaju i kod svih ostalih velikih sila.
U UN-u je već zvanično utvrđen jednak status svih zemalja, a princip teritorijalnog suvereniteta se pokazao kao zvanično dopunjen principom prava nacije na samoopredeljenje, koji mu direktno protivreči. U suštini, to je umanjilo vrednost vestfalskih principa, i od tada broj zemalja u svetu nastavlja da raste. Takođe, na svetsku scenu su se vratile stare dobre tradicije invazija radi uspostavljanja progresivnog poretka, koji su zamenili religijske ratove koji više nisu naročito aktuelni.
U svetu još uvek ima mnogo više etničkih grupa nego država, pa zemlje mogu još prilično dugo da se raspadaju po etničkom principu. Uz to, za ljude podsticaj za razdvajanje nisu etničke razlike kao takve, već pre svega razlika u kulturama. Ali kulturnih zajednica ima još više nego etničkih grupa, one se stalno pojavljuju i menjaju.
Jednostavnost kretanja ljudi, robe, novca i informacija dovodi do toga da sve teritorijalne granice postaju sve propustljivije, a njihovo samo postojanje sve manje smisleno.
Još nije jasno koliko će brzo i kao rezultat kog lanca događaja predstavljanje o pravu kultura na samoopredeljenje postati mejnstrim, kao što se to ranije dogodilo sa nacijama. Čisto logički, nema nikakvih osnova po kojima bi određena grupa ljudi, izabrana po manje ili više proizvoljnom kriterijumu, imala pravo na suverenitet, dok druga grupa ljudi ili čak samo jedna osoba to nema.
Ovo pitanje je prilično detaljno obrađeno u Rotbardovoj „Etici slobode“, pa ću sebi dozvoliti mali citat odande:
Može se postaviti ozbiljnije pitanje: da li pristalica doktrine laissez-faire priznaje pravo regiona zemlje da se odvoji od zemlje? Da li je legalno da se Zapadna Ruritana odvoji od Ruritane? Ako nije, zašto? A ako jeste, kakav onda može biti logički završetak razdvajanja zemalja? Ne mogu li se odvojiti mali okrug, zatim grad i deo tog grada, zatim stambena četvrt, i na kraju, određeni pojedinac? Priznavanje bilo kakvog prava na odvajanje bez njegovog logičkog završetka, koji ograničava pravo na individualno odvajanje, a koje logički ograničava anarhizam, dovešće do toga da pojedinci mogu da se odvoje od države i angažuju sopstvene agencije za zaštitu, i da država propadne.
Na taj način se gradi jasna trajektorija razvoja društvenih odnosa: od suvereniteta ličnosti nad podanicima, preko suvereniteta sve manjih grupa, ka suverenitetu svake pojedinačne ličnosti, uz potpuno izbacivanje same kategorije podanosti. I ako su nekada samo nekoliko stotina ljudi širom sveta moglo da izjavi da je „država to ja“, u vidljivoj budućnosti će to sa punim pravom moći da kaže svaki pojedinac o sebi.
Mislim da sam dovoljno kosmopolitska da se ne fokusiram samo na RF: bilo koja država je neprijatna u bilo kom svom aktivnom izlivanju. Kao što sam već napisala, čini mi se da je izgraditi ankap u zemlji gde već ima prilično malo države i gde već postoji tradicija poštovanja privatne imovine i preduzetničke inicijative, znatno lakše nego tamo gde toga uopšte nema. Izgradnja ankap-a, dok si imigrantkinja, prirodnije je zanimanje: za imigrante je prirodno da državu smatraju nečim nejasnim i neprijateljskim, nečim što treba izbegavati kad god je to moguće. Tako da bih, naravno, volela da se preselim u neku relativno slobodnu zemlju i delujem tamo.
Kao protivprimer ovakvom pristupu obično se navode savremene zapadne feministkinje koje se bore za neke sitnice koje su mnogima beznačajne, a potpuno ne uznemirene kršenjem prava žena u recimo arapskim zemljama. Da, i ja bih radije raspadala Rusiju, a ne Turkmenistan, i Gruziju, a ne Rusiju. Na ruševinama hipotetičke Venecuelsle može izrasti ankap, ali će morati da raste iz takvog govna da bi ići tamo u to vreme zahtevalo da budeš ili trvelac ili preduzetnik od Boga. Druga stvar je pažljivo demontirana država u već pristojnom društvu. Nema nikakve estetike divljih devedesetih, sve je slobodno i dostojanstveno.
U Rusiji danas među protestantima poštovanje zakona ima gotovo religiozan karakter. Da, znamo da su zakoni govna, ali radi spasenja duše ćemo ih poštovati do poslednjeg slova, a ako vlast sama bude kršila svoje zakone, podnećemo tužbu protiv nje njenom sopstvenom sudu, izgubiti u tri instance i pobediti na ESRP. Divim se optimizmu i doslednosti tih ljudi. Sama sam previše nestrpljiva da bih košila travnjak demokratije dvesto godina i na kraju dobila socijaldemokratsko društvo, a zatim razmišljala šta uraditi sa tako duboko ukorenjenom državom. Poštovanje zakona može biti i dobro i loše. Bolje je da postoji poštovanje prava svojine i netolerancija prema kršenjima prava te vrste, čak i ako je to u suprotnosti sa trenutnim zakonima.
Za mene je pokazatelj uspeha civilnog društva ne veličina mitinga, ne broj opozicionih poslanika u parlamentima i ne redovna smena prvih ljudi države – već smanjenje državnog budžeta za čak deset procenata godišnje uz blagostanje ljudi koje raste još značajnijim tempom. U tom smislu Gruzija mi deluje prilično obećavajuće: ovde su pupoljci slobode prilično dobro počeli da niču, ovde je država prilično slaba i ovde se ne protivi naročito zaradivanju na crno.
Sutra polako krećem u pravcu Rusije, ali se potpuno sigurno ovde vratim, i vrlo je moguće, na duže vreme.
Jutros sam otkrila strašnu stvar: noću sam u polusnu izgubila novčanik u kojem su bile sve gotovinske ušteđevine i bankovnu karticu.
Sama. U stranoj zemlji. Sa kojom Rusija čak nema ni diplomatske odnose.
Naravno, imala sam mnoštvo opcija za delovanje.
Hitno se udati i ostati u Gruziji
Ići kući peške, trčeći se sa jakutskim šamanom
Organizovati sastanak sa čitaocima u Batumiju i zamoliti za pozajmicu
Naučiti na gruzijskom frazu „madam, monsieur, nisam jela šest dana“
Ali umesto toga, krenula sam da istražujem postoji li u Batumiju kriptomati. Takav se ispostavio da postoji samo jedan, ali više mi nije ni trebalo. Dalje je sve bilo pitanje tehnike.
Prilazimo kriptomatuDodirujemo ekran, pojavljuje se meni, biramo Withdraw CashBiramo željenu valutu, što u mom slučaju nedvosmisleno znači bitcoinGledamo kurs, biramo iznosKriptomat generiše QR kod, kod se skenira bitcoin novčanikom na pametnom telefonu, formira se odlazna transakcija, kod nje treba izabrati veću proviziju kako bi bitcoini stigli brzo, inače će se ispred kriptomata morati dugo čekati.
Zatim kriptomat štampa račun sa nekim redemption code-om i obaveštenjem da se keš može zatražiti nakon prve potvrde transakcije. Kada dođe potvrda, može se ponovo pristupiti kriptomatu.
Unosimo taj isti redemption codeI to je to, kriptomat izbacuje željeni keš
Tako sam se malo poigrala ekstremistkinjom, koja je uvrštena na liste i, shodno tome, bez pristupa bankarskim uslugama. Kao što se lako vidi, bitcoin odlično pomaže u takvim ekstremnim situacijama.
Cenite tu slobodu manevra koju nam pružaju kriptovalute! To je upravo ono zbog čega su i izmišljene.
Ura, uradili smo to! Na kanalu Libertarian Band izašao je najočekivaniji video ovog leta, u kojem sam pokušala najjednostavnijim rečima da objasnim panarhiju.
Panarhija za bake
Po mom mišljenju, ovo je za sada najbolji od mojih scenarija, a i svi ostali učesnici projekta su uradili odličan posao.
Malo o unutrašnjoj kuhinji
U proleće su me momci sa ovog kanala, sa kojim sam prethodno imala epizodično iskustvo saradnje, zamolili da napišem neki scenario za video, kako bi mogli da održe audiciju za poziciju novog voditelja. Odlučila sam da, pošto će se prijavljivati veoma različiti ljudi, tekst bude maksimalno jednostavan, za najširu publiku – uvod u libertarijanstvo. Tako je nastao tekst videa „Libertarijanstvo za bake“. Tokom audicije pregledali smo oko pet osoba, nakon čega je kanal dobio novo, sjajno lice – Antona. Naravno, malo mi je žao što devojka nije prošla audiciju, jer bi mi sa njom bilo lakše da pripremam scenarije, ali ono što je ispalo, meni se veoma dopada.
Libertarijanstvo za bake
Video se prilično dobro proširio kroz različite grupe i danas ima više od 1700 pregleda, što već premašuje publiku mog sopstvenog Telegram kanala.
Ovde me je kontaktirao Bitarh i predložio da napravim nešto jednako razumljivo, ali o panarhiji. Morao sam da ga razočaram i odgovorim da želim da napravim ciklus povezan unutrašnjom logikom narativa, pa će sledeće biti opis minarhizma. Video je izašao relativno nedavno, ali iz nekog razloga koji mi nije jasan, nije primljen tako dobrograodno od strane publike. To je malo čudno, jer s jedne strane, čitava agenda Libertarijanske partije u našoj zemlji danas se zasniva na minarhističkoj platformi, a s druge strane, upravo u video formatu LPR nigde i nijednom nije pričala o svojoj platformi, tako da je video o minarhizmu skoro prvi te vrste. Podelite ga ako smatrate korisnim.
Minarhizam za bake
Evo, sada je izašla željena panarhija. Nakon panarhije bi trebalo da usledi opis agorizma kao veoma zanimljive strategije za bake. Tekst je već gotov, preostalo je samo snimiti i montirati. Dalje su u planovima mnoge zanimljivosti, zato se pretplatite na Libertarian Band i preporučite kanal prijateljima.
