Po mreži se aktivno širi objava sa Telegram kanala IT uganolovni delovi SORM rusija o tome koliko je važno svakome da postavi ispravne postavke privatnosti na Telegramu, prethodno ga ažurirajući na poslednju verziju. Ažuriranje je urađeno nakon ogorčenja demonstranata u Hong Kongu, koji su otkrili da su deanonimizovani dodavanjem svih telefonskih brojeva u listu kontakata, nakon čega je prijateljski interfejs Telegrama odmah otkrivao naloge aktivista preko broja telefona. Sada je rupa zatvorena, ali su podrazumevane postavke i dalje stare, potrebno ih je promeniti ručno.
Takođe sam relativno nedavno pomenula objavu kanala Kriptoagora o tome kako dobiti lažne bankovne kartice i SIM kartice bez posrednika (spojler – koriste se realistične silikonske maske).
A sasvim nedavno je Bitarh izneo svoje mišljenje o tome da su automatski sistemi za prepoznavanje lica neizbežno osuđeni na lažne prijave, što znači da se na taj način ne može samo brisati trag, već se može pokušati i sa „hranjenjem“ protivnika članovima njegove sopstvene bande: drugim pripadnicima snaga bezbednosti, odležalim zvaničnicima i slično.
U svetlu toga što ruske vlasti aktivno kupuju kamere za prepoznavanje lica na masovnim akcijama, nameće se mogućnost da se štampi obezbedi naslovima tipa: „Žirinovski je bacio govno u Rosgvardijca“, ili „Tri Putinova dvojnika su upišala policajca“. Ali – ne.
Složenost protesta i zatezanje šrankova od strane režima za sada diktira jasno održavanje granice između legalnih i ilegalnih radnji. Kod legalnog protesta, kako onog dogovorenog sa gradskom administracijom, tako i onog nedogovorenog, pojedinac ograničava svoj alat, kao i očekuje da će i drugi učesnici protesta postupati isto. Drugo ponašanje će prirodno biti protumačeno kao provokacija. Istovremeno, u drugo vreme, kada ulice nisu preplavljene snagama bezbednosti, ništa ne sprečava anonime da sprovode dobro pripremljene akcije koje diskredituju režim, pojavljujući se pritom na kamerama u ulogama, na primer, Petrunjka ili Kusjuka.
Takođe vredi unapred proceniti koja vam uloga u protestu najbolje odgovara i ne težiti univerzalnosti. Možete anonimno sedeti na internetu i pisati članke ekstremističkog sadržaja, a možete nastupati sa tribine – ali će vam biti prilično teško da spojite obe funkcije, jer pažnja upućena poznatom aktivisti povećava verovatnoću deanonimizacije njegovog lika. Možete ići na dogovorene mitinge, pojavljujući se na kamerama nadzora i u logovima mobilnih operatera, ali će vam biti teško da to kombinujete sa lepljenjem letaka ili razbijanjem stakala policiji, deanonimizovanim pomoću Ruski slon. Na kraju, možete donirati projektima koji su vam simpatični, iako zarađivanje novca od toga možda neće ostaviti vam, na primer, mogućnosti za ozbiljan oflajn aktivizam.
Sutra nema posta, idem u svojoj oflajn postaci da posmatram izbore. A da mi se ipak javi ludost da se sama negde kandidujem, kanal bih morala da predam nekom drugom. Ništa se ne može, svaki izbor nosi sa sobom troškove. Zato nazdravimo da sutra nećemo žaliti zbog izbora koji smo napravili danas!
U Tjumenju su trojica školaca odlučila da lepi letke kojima se reklamira panarhija. Naručili su štampu u štamparnici, štamparnica je prijavila policiji, štampu su zaplenili, a letak se proverava zbog ekstremizma; ako ga pronađu, pokrenuće krivični postupak. Ako ga ne pronađu, pretpostavlja se da će im vratiti njihovu imovinu i ostaviti ih na miru.
Hajde da pomognemo ekspertima da donesu ispravnu odluku i objasnimo što širem krugu ljudi da:
Teorija stacionarnog bandita je naučni mejnstrim
Panarhija je potpuno akademski pravac politološke misli
Prelazak na panarhiju može biti samo miran
Za sada je o incidentu pisao samo znak.com. Ako neko ima kontakt sa medijima, molim vas, iskoristite ga za širenje ovih informacija. Takođe, rado ću pričati o panarhiji svakom mediju koji odluči da edukuje svoje čitaoce u vezi sa tim.
A onima koji žele da koriste alat kao što su letci za edukaciju javnosti, preporučujem da koriste štampač, a materijal je bolje širiti ne lepljenjem po oglasnim tablama i ne ostavljanjem u poštanskim sandučićima, već deljenjem iz ruke u ruku na političkim akcijama.
Zastupnici autoritarnog vlasti ponekad zastrašuju libertarijance sistemima sa veštačkom inteligencijom (AI). Pokušavaju da nam dokažu da će nakon njihove implementacije sva naša borba postati besmislena, jer će država moći trenutno da otkrije i uguši u korenu svaku opozicionu aktivnost.
Samo što je AI, kao i svaka druga tehnologija, mač sa dve oštrice — kao što je statični bandit može koristiti protiv nas, tako je možemo koristiti i mi protiv vlasti. Korišćenje AI za deanonimizaciju pripadnika bezbednosnih snaga kroz projekte „Skener“ i „Ruski slon“ je samo jedan od mogućih primera.
Takođe, ovakvi sistemi imaju tendenciju ka lažnim alarmima (false positive). Ova neizbežna svojstva AI se mogu namerno koristiti postavljanjem lažnih ciljeva kako bi se preopteretio sistem. Ne same neuronske mreže, već istražnih organa i bezbednosnih snaga kojima će morati da troše napore na istraživanje nepostojećih slučajeva, propuštajući stvarne opozicionare. A ako se kao lažni ciljevi postavljaju političari, ceo sistem statičnog bandite će izbaciti iz takta.
Danas imam svoj debi u žanru intervjua, i čini mi se da je ispalo prilično zanimljivo. Nadam se da ću povremeno moći dopunjavati novu rubriku svežim materijalima. Dakle, danas ne odgovaram na pitanja, već ih postavljam. Odgovara Ruski Slon.
Na mreži se mnogo piše o vašem projektu „Ruski slon“. Zvanično izjavljujete da je naziv projekta izabran zato što slon odlikuje pamet i reviktivnost (pamćenje zla). Međutim, mnogima je sasvim očigledna i aluzija na akronim SLON – smrt leğıvim od noža – koji je bio popularan u sovjetskom kriminalnom svetu. Teško da niste uzeli ovo u obzir. Možete li prokomentarisati u kojoj meri se mogu opravdati očekivanja onih koji naziv vašeg projekta tumače upravo u tom ključu?
Kada se jednom pojavi Prelepa Rusija Budućnosti, ispričaćemo celu priču o tome kako je Slon nastajao i, uveravamo vas, to će biti zaista uzbudljiv prikaz. Trenutno je takva priča, iz jasnih razloga, nemoguća.
Svako može bilo koje tumačenje, ali, razvijajući tu misao, neizbežno ćemo stići do onih opijujućih (ne) moralnih slagalica, kao što su: „Da li ljudi koji igraju kompjuterske šutere žele da ubijaju?“, „U pesmi grupe takve i takve peva se o silovanju. Da li ta grupa poziva na silovanje?“ i druge pokušaje da se Kolumbajn veže za alegorije.
Međutim, zvanični stav ruskog Slona ostaje isti: mi ne pozivamo na nasilje u bilo kom obliku. Mi pozivamo na obnovu institucije reputacije u Rusiji, i ovde se očigledno ne može proći bez pamćenja zla.
Kako biste prokomentarisali nedavni video Mihaila Požarskog „Maska zveri“, u kojem on ukazuje na to da je deanon potreban pre svega samim policajcima, kako ne bi izgubili ljudski oblik?
Požarski je očaravajuć u gotovo svemu što radi, a ovaj video sa referencom na Goldingovog „Gospodara muva“ nije izuzetak. Sa etičke tačke gledišta, sa stavom definisanim u videu, zaista se može složiti.
Pri čemu je zabavno što se ova naša objava vremenom objavljivanja gotovo poklopila sa vremenom objavljivanja novog videa od Whalesplaining.
Ruski silovici masovno sprečavaju svoju deanonimizaciju, drugim rečima, oni insistiraju na tome da umesto individualne odgovornosti snose kolektivnu. Da li iz toga, kao i iz Vašeg pristanka na glavnu poruku Pozarskog video snimka, ne sledi da projekti poput Russkog Slona treba da deanonimizuju ne samo one silovce čiji su zločini zabeleženi, već uopšte sve koji, kao predstavnici bezbednosnih agencija, kriju svoj identitet?
Uzimajući u obzir koliko su, sa aspekta institucije reputacije, niske pozicije autoriteta policije (ranije: milicija) u Rusiji, ovaj predlog zvuči maksimalno razumno. Kod nas je istorijski jaka ova (brrr!) robovska pozicija da je „šef uvek u pravu“ i slično „sva vlast dolazi od Boga“, i na policajce se to, nažalost, takođe odnosi, iako bi se činilo da je to isti posao kao, recimo, bankar, kasir ili taksi vozač.
A kada svaki dan čitate vesti iz serije „anapski policajci iz odeljenja za borbu protiv korupcije osuđeni zbog mitočinstva“, „policajci su podmetnuli drogu“ i „rosgvardijac je ubio dvogodišnjeg dečaka“, onda stvarno poludite i, da, definitivno želite bolju zaštitjenost od mogućeg nasilja, u ovom slučaju – državnog, monopolizovanog.
To je iz iste serije kao i: „Kada šetam Parizom, mogu da priđem policajcu da nešto pitam, skoro kao da samo ćaskam. Kada šetam Moskvom i vidim policajce koji mi idu u susret, radije ću preći na drugu stranu ulice“.
Rosgvardija je, u principu, Putinov zločin protiv naroda Rusije.
Odgovorili ste prilično neodređeno na prvo pitanje, pa hajde da razjasnimo na konkretnom primeru. Objavili ste lične podatke nekog silovca uz navođenje zločina koje je počinio, a nakon nekog vremena tom silovcu su zapalili auto, ili razbili prozor, ili su bravu napunili montažnom penom – ukratko, uradili su neku anonimnu sramotu od onih koje tako rado koriste protiv opozicionih aktivista u problematičnim regionima. Kako ćete zvanično prokomentarisati ono što se dogodilo na svom sajtu i u društvenim mrežama?
Niako. Čak i ako je to bio posledica, mi to nismo pozivali. Ako neko „samo izvršava naređenje“, ili, što je mnogo gore, zaista veruje u sve te propagandističke gluposti o Gosdepu, Majdanu i narandžastoj pretnji, i besno udara pendlekom čoveka koji leži na zemlji, neka se ne iznenađuje što će mu karma jednog dana vratiti bumerang.
Podsećam da su na protestima u Magasu 13 inguških policajaca odbila da izvršava naređenja i ide protiv svog naroda. Sada su na sudu.
Hajde da pričamo o tehničkim detaljima. Možete li ukratko reći šta se krije u unutrašnjosti Slona? Da li je kompjuterska magija zasnovana na vašem sopstvenom motoru i resursima, ili zavisi od spoljnih servisa? Koliki je udeo ručnog rada? Kolika je stopa grešaka u prepoznavanju i sa kojom dozom sigurnosti u to da je zlodjelac ispravno prepoznat odlučujete se da objavite njegove podatke? Proveravate li verodostojnost objava drugih projekata sličnih vašem, na primer, glasnu objavu Skenera o identitetu službenika MUP-a koji je udario devojku u stomak? Da li sarađujete sa srodnim projektima?
Kompjuterska magija je zasnovana kako na postojećim tehnologijama raznih giganta poput Amazona i Google-a, tako i na našim sopstvenim razvijenim rešenjima. Takođe smo tesno integrisani sa nizom projekata koji koriste tehnologiju sličnu FindFace, koju kompanija NTechLabs sada uspešno prodaje MUP-u. Preciznost je prilično visoka, iako za veću sigurnost proveravamo informacije i putem drugih indirektnih podataka. Naravno, niko nije oslobođen grešaka — za taj slučaj formiramo tim za kontrolu kvaliteta kako bismo identifikovali takve situacije i reagovali na njih. Konkretne brojke ću rado navesti malo kasnije.
Na sajtu obećavate ne samo da ćete obezbediti neophodnu dokaznu bazu za krivično gonjenje zlodjelaca po zakonu, već i finansiranje za ljudske pravnike i advokate koji će se baviti krivičnim gonjenjem onih koji krše prava. Da li nameravate sami da pokrenete krivično gonjenje angažujući advokate za to, ili ćete samo podržavati slične inicijative pojedinaca? Ako je ovo drugo, kako se planira kontrolisati kvalitet rada? Da li se neće desiti da, na vaš račun, vlast putem fiktivnih tužbi obkeme mogućnost stvarnog gonjenja?
Ne moraju biti nužno privatni; ako tužba bude podneta u ime neke organizacije koja već ima uspešno iskustvo u suprotstavljanju državnom nasilju i represiji, može se pridružiti njihovoj inicijativi, čime će se stvoriti sinergijski efekat.
Kao privatna lica, mi već aktivno doniramo za zaštitu ljudskih prava i politički aktivizam. Smatramo da je maksimalno razumno usmeravati određeni deo donacija koje prima / će primati Ruski Slon na iste te ciljeve. I mi trošimo svoje vreme i rizikujemo i sve ostalo – ali nevino osuđeni, poput Jegora Žukova i ostalih aktera po članu 212 za 27. jul i 3. avgust, imaju mnogo veće potrebe za ovom pomoći
Za sada projekat postoji u vidu kratkog opisa na sajtu, kao i kanala na tviteru i telegramu, gde se povremeno objavljuju podaci deanonimizovanih pripadnika snaga bezbednosti. Kada će se projekat smatrati zvanično pokrenutim i koji će funkcional je tada uključivati?
O trenutnom stanju razvoja dobro će reći sledeći slogan: OSTVARI ̶Д̶Е̶С̶Т̶Р̶О̶Ј̶ DEPLOY.
Radni funkcional Ruski Slon koji svi očekuju biće dostupan u narednim danima, a možda će biti dostupan i u trenutku objavljivanja ovog intervjua. Štaviše: biće vizualizovana takozvana „mapa puta“ (roadmap), gde će biti prikazani svi stadijumi onoga što nameravamo da uradimo. To je takođe primer institucije reputacije – ako si nešto obećao, budi dobar i uradi to, ili onda ni ne treba da obećavaš.
Ipak, sve što se trenutno objavljuje na tg kanalu, tviteru i instagramu – zapravo je samo privlačenje pažnje i održavanje interesovanja. Nijedan od ovih servisa ne nudi dovoljan funkcionalitet za naše ciljeve, zato razvijamo sopstveni.
Slon ima mnogo prethodnika koji su se nadali da će na neki način iskoristiti instituciju reputacije. Na primer, Navaljni vodi Crnu beležnicu. Šta je, po Vašem mišljenju, nedostajalo ranijim projektima da bi institucija reputacije u Rusiji zaista počela da radi kao stvarna sila koja utiče na ponašanje predstavnika vlasti u smislu prevencije nezakonitih radnji, i kako želite da popunite te praznine?
Tek ovako ili drugačije, protest zaista prelazi u moralno-etičko polje, i kada pevačica Maniža kaže: „odbijam da nastupam na takvom i takvom festivalu, ja ne govorim o politici, ja govorim o muzici, a muzika treba da ujedinjuje, a ne da seje neprijateljstvo“ – to je jedno; dok kada isto to grupa Splin (uz sav svoj nesporni talenat i doprinos!) ne vidi kao problem u svom nastupu na istom tom festivalu – to je sasvim drugo. Tržište će, kako se kaže, odlučiti, a institucija reputacije je njegov prorok.
U Rusiji zaista počinje da se rađa civilno društvo. I od svih nas – mladih, inicijativnih, sposobnih, da između ostalog i da „glasamo rubljom“ – zavisi da li će ono formirati potpuno ili će uvenuti na pola puta.
Po kojim kriterijumima nameravate da procenite uspešnost svog projekta? Koliko će vaše procene biti javne? Sami razumete, za one koji odlučuju da ulože novac u nešto, važno je da ulaganje bude efikasno.
Dovoljno nam je prisutan perfekcionizam – uklapati se u nešto prosečno = trošiti svoje vreme, zato aut Caesar aut Nihil, ili biti najbolji, ili čemu to uopšte ovo?
Shodno tome, naš cilj je maksimalno osvećavanje delatnosti Russkog Slona, kako bi nas znali, govorili o nama, objavljivali, kako bi naša simbolika bila uočljiva, izvorno četiri puta promišljena – da bi bila prepoznatljiva i, izražavajući profesionalnim jezikom, viralna.
Što više ljudi zna za Russkog Slona, to više ljudi zna za one koji su povezani sa državnim nasiljem, pomaganjem u uzurpaciji vlasti i propagandom. Što više ljudi zna za te ljude, to smo bliže instituciji reputacije koja funkcioniše u punom kapacitetu. Upravo smo ka tome prvobitno težili, zar ne?
Kao primer: našem Instagramu traju 3-4 dana (intervju je snimljen 23. avgusta – Ankap-tjan). Drugog dana nas je zapratio nalog-agregator vesti sa 30k pratilaca – i naš poziv da pričamo ljudima o Russkom Slonu je saslušan – repost, par storija sa dodatnim pozivom „od sebe“…
Ukratko, 500 pratilaca za ta 3-4 dana, a, prema iskustvu, posle je samo lakše, pokazatelji dohvata rastu eksponencijalno.
Koliki bi bio vaš predviđeni budžet u trenutku kada dostignete očekivani učinak? Koliko dugo ste u stanju da radite u takvom režimu pre nego što vam počnu redovno donirati u neophodnom obimu?
Čemu ovaj pokušaj posmatranja Russkog Slona sa komercijalne tačke gledišta? Ali, uz reč, pošto već pokušavate – da li biste kupili akcije sa tickerom SLON, da smo izašli na IPO? 😉
Sposobni smo da održavamo operativnost projekta o sopstvenom trošku neograničeno vreme, ceo tim Slona, rekavši nežnije, nisu paraziti niti lenjci. Posao Aleksandra Litreeva je pritom apsolutno javan: u svrhu reklame – Connecto VPN – tvoj izbor za bezbedan i anoniman surfing po ceni šoljice kafe mesečno. Pretplatom na Connecto, podržavaš tržište i instituciju reputacije.
Međutim, ako (zamislite na trenutak najnegativniju, ali, srećom, apsolutno nerealnu varijantu) Ruski Slon ne dobije ni ijednu paru podrške tokom celog svog rada, to bi signaliziralo da društvu jednostavno nije potrebno suprotstavljanje državnom nasilju i obnova institucije reputacije. Osećate li ogorčenost dok čitate ove redove? Upravo tako – to je zaista nerealna varijanta. Društvo je spremno za promene, štaviše, društvo ih aktivno zahteva.
Zato ne brinemo o tome da li će Ruski Slon biti dovoljno cenjen (već jeste cenjen i biće još više). Brinemo o tome da opravdamo visoka – veoma visoka! – očekivanja koja su nam postavljena.
Kao što je davno rekao Konfučije (a popularizovao 2007. godine Pavel Durov): „Ne brini o tome što nemaš visoku funkciju. Brini o tome da li zaslužuješ da imaš visoku funkciju”.
Mislim da bih, kada bi ovakav projekat izlazio na IPO, pre bila oprezna da li njegovi kreatori nameravaju da zarađuju putem ucene. Zanimala me je upravo vaša mogućnost da potpuno realizujete i razvijete projekat sopstvenim snagama, i veoma sam srećna što takva mogućnost postoji..
Po preporuci kanala Antigovardstvo pogledala sam video političkog kluba MGIMO, gde se za nešto više od šest minuta objašnjavaju svi glavni pravci u libertarijanizmu. Meni je samo opis agorizma oduzeo šest minuta (inače, uskoro će biti nešto o ankapu, i tamo će, izgleda, biti još duže – ne mogu ništa protiv sebe, ulazim u trans, svaki novi video ispada duži od prethodnog).
Uglavnom, ispalo je prilično čudno „Sve o slonovima“; nije mi baš jasna ciljna publika videa. Za studente politikologe – previše sažeto. Za bake – previše zasićeno terminima. Za škole – nedovoljno memično. Imam utisak da su radili radi ocene, iako bi, po ideji, politički klub trebalo da bude fakultativnog karaktera za studente.
Ako smatrate da nisam u pravu, recite mi, molim vas, to u komentarima ili u četu. Možda bi trebalo i u svojim videima da radim sažetije izlaganje? Na kraju krajeva, mlađi kanal političkog kluba ima hiljadu pretplatnika sa svega tri objavljena videa, dok Libertarian Band ima samo osamsto, tako da nije sramota naučiti od kolega, ako uspem da shvatim poentu)))
Eto ga, Goli Đavo, čuveni estorski klednik-rasparivač!
Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.
Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.
Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.
Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.
Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.
Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.
Potpuno
Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.
Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.
Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:
Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.
Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.
Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.
Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.
Na primer, postoji velika amorfna zemlja na severu kontinenta, tamo je hladna klima, malo vrednih resursa, i živi slobodom voljan narod, gde skoro svaki ima AK ispod kreveta. Gradovi u Ankapistanu postoje, tamo red čuvaju privatne kompanije i mala privatna vojna kompanija za specijalne operacije. Odjednom u ovoj prelepoj zemlji pronađu neki vredan resurs. Pored nje se nalazi država Etatistan, obična država sa korupcijom i stalnim oružanim silama (takvim takvim). I Etatistan je odlučio da zauzme taj resurs. Tržišnim metodama nije uspeo (vlasnik zemlje nije prodao svoju zemlju, a ni ucenom je nije uspeo da dobije), i Etatistan proglašava rat Ankapistanu. I imam pitanje, kako se Ankapistan može odbraniti, tako da odbrani svoju nezavisnost i ostane Ankapistan. Kako će naoružan narod, koji ima mnogo vatrenog oružja i laganu oklopnu tehniku (poput džipova i BMP), moći da se suprotstavi vojsci sa vazduhoplovstvom i teškom tehnikom?
Pekar
Pitanje vise već dugo, bilo me je lenjo da odgovorim na njega, jer sam jednom već odgovorila na veoma slično. I onda izlazi post na kanalu Freedom pride, gde se dotiče srodna tema. Kako ne iskoristiti takvu priliku?
Kao što se lako može videti, tema direktnog vojnog sukoba nevladinog društva i državne vojne mašine zanima veoma mnogo ljudi, jer je rat istorijski najvažnija stvar koju je država morala da zna da radi ako je želela da preživi, i zahvaljujući svojim kompetencijama u vojnim poslovima, danas je praktično cela Zemlja podeljena između država, dok nevladina društva vode marginalno postojanje na marginama civilizacije.
Citirani Zolotorev stavlja naglasak na to da je ankap-zajednica, uz druge jednake uslove, nesumnjivo bogatija od države, zahvaljujući decentralizaciji može sebi priuštiti fleksibilniju taktiku, a troškovi implementacije države od nule na teritoriji Ankapistana koju je država osvojila biće za državu nesrazmerno veliki, odnosno, trud se neće isplatiti.
Freedom pride pokazuje zašto bi pojedinačnoj bandi u uslovima već uspostavljenog ankap-sistema bilo teško da preuzme vlast. Ali tamo se takođe govori i o tome da, kada bi to nije bila banda, već država, to bi postao problem.
Zato u zaključku želim da vam predložim da pročitate moj longread o doktrini odvraćanja, gde je upravo prikazano da, kako te država ne bi napala, sredstvo je već izmišljeno – to je pretnja garantovanog uništenja lidera države. Država je centralizovana, i to je njena najslabija tačka: dovoljno je demotivisati veoma mali krug ljudi za napad, i napad se neće dogoditi.
Dakle, naravno, AK pod jastukom je odlična sportska oprema, ali ključnu ulogu u sukobu igraće upravo ta mala privatna vojna kompanija (PMCs) za specijalne operacije koju ste opisali. Ova služba za rad sa teškim klijentima u osiguravajućem društvu će, u slučaju početka ratnih radnji, jednostavno locirati vrhovnog komandanta Etatistana i zategnuti mu testise sve dok on ne pristane da povuče vojsku i plati ugovornu kaznu. A ako ne uspeju da ga uhvate živog – znači, problem će biti rešen sa desetak Tomahawka ili nečim sličnim. To je znatno jeftinije od teške oklopne tehnike i drugih sredstava za uništenje velikih vojnih jedinica kojima Etatistan raspolaže.
Napomenem da Etatistan ne može odgovoriti simetrično, jer u Ankapistanu nema vlade. Čak će i sabotaža na vojnoj bazi PMCs dovesti samo do toga da će osiguravajuće društvo jednostavno morati da angažuje drugu PMCs negde drugde, ili će jednostavno odrediti solidnu nagradu za glavu diktatora Etatistana.
Iako mi je, iskreno govoreći, lično ne baš jasno zašto tržišnim sredstvima nije uspelo da se kupi nalazište. Sve ima svoju cenu, i ako se ponudi cena po akciji sa velikom premijom u odnosu na tržište, koja je svrha odbijanja? Ali pošto je to uslov zadatka, reč ide Tomahawkom, pošto su akcionari nalazišta spremni da za to plate.
Pretpostavimo da bi države i jednostavno bogati ljudi imali pristup ubilačnim pčelama. U tom slučaju rat Severa sa Jugom se ne bi dogodio i robovi na Jugu ne bi bili oslobođeni. Sa druge strane, Linkoln ne bi primenio pokvarenu praksu štampanja greenbacka, koja je dovela do Duge depresije, i možda bi svet na kraju izbegao sklonost levijaciji i i dalje bismo sedeli na zlatu (ah, snovi, snovi). Međutim, čak i danas bi se moglo otići u Konfederaciju i legalno tamo kupiti robicu za par zlatnika. Ili ne? U svakom slučaju, moje pitanje je: ko bi oslobodio robove, da je DS razvijen pre Građanskog rata u SAD?
анонимный вопрос
Tokom čitavog devetnaestog veka robovi su oslobađani širom Istočne Evrope, u Rusiji, a pred kraj veka i u Japanu. Vlada ih je oslobađala, ne čekajući revolucije i građanske ratove. Tome je bilo mnoštvo pretpostavki, pretežno ekonomskih. U Australiji se ekonomski bum takođe dogodio nakon napuštanja korišćenja robova u poljoprivredi, a tamošnja ekonomija je po strukturi bila prilično bliska ekonomiji južnih država SAD.
Čak i da su južne države uspele neko vreme da se odupru ovom trendu, robove bi u konačnici u 20. veku oslobodili traktori i kombajni za berbu pamuka.
Postoji mišljenje da bi se Unija i Konfederacija razvijale mnogo dinamičnije da između njih nije došlo do rata. Unija bi morala da smiri svoj protekcionistički žar, jer im je pored glave Konfederacija koja brani slobodno tržište. Konfederacija bi morala da ublažava položaj robova, orijentišući se otprilike na nivo imućnosti irskih imigranata na Severu, kako bi protok pobeglih zadržao manje-više prihvatljive razmere. I, naravno, obe zemlje ne bi pretrpele toliku ljudsku stradanja i ne bi toliko uništile svoje ekonomije. Uzeto u obzir, i transkontinentalne železnice bi u odsustvu rata odmah izgrađene dve.
Dakle, Linkoln je sasvim pravedno platio svoju nemar prema Ustavu.
Zato se danas na naslovnici posta zasluženo ističe Džon But, koji je oslobodio čovečanstvo ovog neprijatnog tirana
Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.
Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.
Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).
Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?
Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.
A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?
Maksim
Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.
Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?
Nub
Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.
Kod Alekseja Šustova u knjizi „Posle države“, objavljenoj 2008. godine, navodi se (str. 66-67) spisak pitanja koja u njegovoj predloženoj panarhijskoj modeli nisu rešena. Od tada misao nije stajala u mestu, i mi sa Bitarhom predlažemo kratke skice rešenja za ova pitanja.
1. Kako organizovati zaštitu granica? Kako izgraditi i kako finansirati oružanesile, koje treba da zaštite zemlju od silaških napada spolja?
Podsetimo da Šustov model predstavlja izgradnju panarhije u pojedinačnoj Rusiji bez njenog raspada na teritorijalne jedinice, zbog čega problem spoljnih granica u takvoj polidržavi zadržava aktuelnost.
Zaštita granica u vreme mira je prilično besmislena stvar. Blokiranje ili oporezivanje prekograničnog kretanja robe u polidržavi neće uspeti – dovoljno je postojanje samo jednog ECU-a koji nudi slobodnu trgovinu, i ceo tok će ići preko tog unutrašnjeg ofšora. Isto važi i za vizni režim. Pojedinačni ECU-ovi mogu obezbediti bojkot određenih proizvoda, ljudi i informacija za svoje klijente, ali se to vrši na nivou potrošača, a ne kroz graničnu kontrolu.
Što se tiče odbrane od vojnog upada, najvažnije u odbrambenoj doktrini jeste prisustvo građana koji će imati šta da brane. Primer Ukrajine pokazuje da čak i pri veoma nepovoljnim početnim uslovima, samoorganizacija građana čini čuda. Ako u nizu jurisdikcija zemlje postoji slobodno cirkulisanje oružja, to značajno olakšava zadatak. Međutim, takva milicija plus privatne vojne kompanije sposobni su da se nose pre svega sa zadacima teritorijalne odbrane. U međuvremenu, doktrina sprečavanja napada kroz stvaranje lične pretnje za lidere zemlje agresora može još više smanjiti rizike. Uz prisustvo minimalnih sposobnosti za koordinaciju, vlade će moći da se dogovore o zajedničkom finansiranju odgovarajućeg projekta preciznog neatomskog oružja srednjeg dometa, ili nekih drugih iznenađenja u tom duhu.
2. Kako organizovati
međunarodne odnose? Ko i na kom
osnovu će predstavljati zemlju
u interakciji sa stranim
državama?
Međunarodni odnosi su demarkacija granica, red za ekstradiciju kriminalaca, vizni režim i razne takozvane carine.
Što se tiče granica, ovde će teritorijalnim državama biti teško, jer će i njihovi građani, najverovatnije, početi da sklapaju ugovore sa EKJ, i dobro je ako su to oni koji pripadaju odgovarajućoj teritorijalnoj jurisdikciji, jer bi inače bilo teško dogovoriti se sa transnacionalnim EKJ.
Redosled izdavanja kriminalaca je aktuelan samo u situacijama primetnih razlika u pravnim sistemima, a naročito u primeni zakona. Ovde je trgovina neizbežna, u kojoj će uticajnije jurisdikcije imati prednost, ali uticaj je nestabilna supstanca i raspoređuje se neravnomerno. Uglavnom, biće isto kao što je sada, samo još dinamičnije. Barem će u situacijama očigledne nepravde javno ogorčenje imati veći značaj za ugovorne jurisdikcije nego za današnje demokratije.
Carine, kao što je gore pokazano, ako i budu, biće samo jednostrane, sa strane monopolske teritorijalne formacije; polustatvo ne može sebi da priušti carinu.
3. Kako organizovati efikasan otpor pokušajima spoljnih sila finansijsko-ekonomskog sektora da podgreju protivrečnosti između različitih vlada [EKJ] i iscrpe zemlju igrajući na to?
Može se zamisliti kako uslovni inostrani Putin finansira konzervativne EKJ u Rusiji koje se zalažu za duhovne veze, i postaje isplativije postati klijent takvog EKJ. A klijentima liberalnih EKJ, on, na primer, ne daje vizu i zabranjuje investicije u svoju ukusnu sirovinsku ekonomiju. Obično to dovodi do toga da tržište odlučuje o stvaranju imitacionih struktura koje spolja pokazuju one karakteristike za koje su ljudi spremni da plate, ali zanemaruju unutrašnji sadržaj: prvo, to je jeftinije, drugo, za to nema unutrašnje potražnje.
I svet se nije zaustavio na jednom jedinom inostranom Makijaveliju, tako da će oni EKJ koji mu nisu po volji sarađivati sa nekim drugim.
4. Kako rešavati pitanja ekologije?
Svaka jurisdikcija rešava ova pitanja na svoj način. Liberalna to prepušta vlasnicima koji, sa svoje strane, osiguravaju rizike u osiguravajućim kompanijama. Socijalistička podržava nadzorne organizacije koje, da ih hleb ne hrani, samo bi izdavale kazne ili tražile većo mito (mito neće biti skuplje od polise osiguranja, inače će subjekat pobeci kod liberala). Zeleni mogu osnovati svoju jurisdikciju gde će potrošači novčano podržavati ekološke proizvođače i bojkotovati one koji ignorišu ekologiju.
A negativne eksternalije, koje nastaju kao rezultat ekoloških katastrofa, mnogo su efikasnije kompenzovane putem suda pri prisustvu konkurentskih jurisdikcija, nego u uslovima monopola opterećenog konfliktom interesa u vidu državnog vlasništva.
5. Kako postupiti
sa objektima kulturno-istorijskog
nasleđa naroda, da bi se garantovalo
njihovo očuvanje?
Objekti kulturno-istorijskog nasleđa donose profit zato što su zanimljivi turistima. Da bi se oni očuvali, potrebno je da ih bude isplativo čuvati. Za to je, sa svoje strane, potrebno da vlasnici ovih objekata ostvaruju dobit od turizma. To je tipična liberalna logika zahvaljujući kojoj vlasnik svakog konkretnog potencijalno zanimljivog turistima objekta sam odlučuje da li mu je isplativije pokušati da zaradi na toku turista, ili da koristi objekat na neki drugi način, na primer, da ga sruši i izgradi nešto drugo. Rezultat rada takvog pristupa je prilično raznolika izgradnja, gde starina suseduje sa modernošću.
Drugi EKJ mogu uvoditi regulative koje ne dozvoljavaju uništavanje istorijskih spomenika, ali će morati na neki način da kompenzuju vlasnicima tu neprijatnost, inače će pobeci kod liberala. Dakle, u EKJ ljubiteljima starine su neizbežni porezi za održavanje spomenika. Kao rezultat toga, zahvaljujući spoljnom finansiranju, moći će se očuvati i oni spomenici čija je direktna monetizacija otežana.
Svoj doprinos rešavanju zadatka daće i organizacije kao što je UNESCO, koje su u određenoj meri sposobne da utiču na turističke tokove lepljenjem etiketa: ovo je objekat svetske baštine, a ovo nije. Uostalom, sumnjam da će uticaj UNESCO-a na turistički biznis uskoro postati manji od uticaja nekog TripAdvisor-a, i neće biti potrebe da se taj birokratski dinosaur sponzoriše od državnog budžeta.
6. Kako regulisati
odnose u oblasti prirodnih resursa,
posebno onih specifičnih kao što su voda,
vazduh, morski bioresursi (koji se kreću
preko teritorije, a samim tim nisu vezani
za koordinate u prostoru)?
U svoje vreme, lov i sakupljanje su izgubili ekonomsku konkurenciju u odnosu na poljoprivredu i stočarstvo zbog svoje niske efikasnosti. Takođe će, kako će besplatna slatka voda, besplatna morska riba i besplatan čist vazduh postajati sve skuplji, industrijska proizvodnja ovih resursa u blizini njihovih mesta potrošnje postati isplativa. Ukratko, to uopšte nije pitanje jurisdikcija, već čisto tehničko-ekonomsko pitanje.
7. Kako regulisati
odnose na mestima visokog gustog naselja
nepokretne imovine, gde akcije
jednog vlasnika mogu uticati na
bitne karakteristike imovine
komšijskog vlasnika (na primer,
izgradnja zgrada koje blokiraju
već postojeće)?
Naravno, takva pitanja je lakše rešavati u okviru funkcionalnih jurisdikcija, kao što su udruženja vlasnika stanova. U okviru Šustove model, slično nije predviđeno, stoga pitanje ostaje u sferi sporova između različitih jurisdikcija, i ovde je teško predvideti kakve će se prakse formirati.
8. Kako organizovati efikasnu zaštitu od kartelskih dogovora najjačih igrača na različitim tržištima, koji imaju sklonost ka monopolizaciji?
Na slobodnom tržištu monopol se formira samo ako je ukupna veličina tržišta uporediva sa optimalnom veličinom kompanije u pogledu produktivnosti rada. U svim ostalim slučajevima monopolizacija je neisplativa, i može biti ili preduzetnička greška koja će brzo osiromašiti kompaniju, ili se taj monopol nameće silom, što više nema veze sa slobodnim tržištem. Dakle, efikasna zaštita od monopolizacije je upravo slobodno tržište, i u situaciji konkurentskih jurisdikcija sa slobodnim ulaskom i izlazakom, preduslovi da tržište bude slobodno su mnogo veći nego u trenutnom stanju.
9. Kako se suprotstaviti pokušajima asocijalno nastrojenih lica (onih koje danas nazivaju kriminalcima) da poljuljaju sistem obezbeđivanja javne bezbednosti,izgrađen na principu ravnopravnih ugovora, i postižu haos koji je njima koristan?
Sloboda posedovanja oružja i pravo na samoodbranu čine čuda u tom pogledu. Određene EKU, koje ne priznaju svojim klijentima pravo da samostalno pružaju naoružani otpor nasilju, biće primorane da zaista uložite sve napore kako bi suzbile naoružano nasilje pomoću profesionalne policije, u suprotnom će izgubiti lojalnost klijenata, koji će otići u jurisdikcije koje barem ne smetaju na put.
A potencijalni prestupnik ne može uvek odmah da odredi kojoj jurisdikciji pripada njegova potencijalna žrtva, i, shodno tome, da li je ona spremna da pruži otpor. Tako čak i jedna EKU, koja dozvoljava svojim klijentima da se naoružaju, već postaje pozitivna eksternalija za ostale.
