Автор: Анкап-тян

Sloboda govora i prvi amandman — da li je to dobro?

Bitarch kolumna

Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?

Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.

Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.

U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.

Komentar Ankap-tjan

Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.

Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.

Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.

Kratka suština naše diskusije

Ne razumem kako izvodite ankap iz varijante kolektivizma – nacionalne države? Iz feudalizma i gradova je mnogo jednostavnije.

Fjodor

Pitanje se očigledno odnosi na našu članak sa Bitarchom o tome kako ideja nacionalnog suvereniteta prirodno vodi do ideje ankap-a. Naravno, ideju ankap-a se može izvesti na još mnogo načina, jer je ankap jednostavno samoorganizacija u društvu na principima dobrovoljnosti i poštovanja privatne imovine. Ankap se može izvesti iz ideje feuda. Istina, feod prvobitno nije vlasništvo, već feudalno posedovanje dodeljeno za službu, ali tu ne možete ništa protiv iz pozicije pravde, tipa: kakva je to glupost, neki degenerisani lik je nasledio ogromne kapitale i rasipa ih. Ne, on je svoje imanje zaslužio. Dalje produžavamo logički lanac i zahtevamo da i onaj ko deli zemlju u feudal, svoje posede takođe zasluži. Preciziramo kako se uopšte može zaslužiti imovina – i eto, već se naziru konture ankap-a.

Sa gradovima je takođe neuključivo. Evo, ljudi su se dobrovoljno okupili radi lakše trgovine, proizvodnje i odbrane, moraju da razviju pravila zajedničkog života, i ispostavlja se da je građanima isplativo da se međusobno poštuju, inače će magična sinergija od toga što mnogo ljudi živi blizu – što kroz koncentraciju napora vodi do neviđenog prosperiteta – jednostavno nestati, i svi će pobeci iz tog zlog mesta. Dakle, kao da su se okupili radi niza malih, jednostavnih i praktičnih zadataka – a dobija se najsloženiji mehanizam interakcije koji rađa gomilu spontanih redova, i to ankap-zajednica može naterati bilo kog preobraženog feudalca da je uzme u obzir.

Možete u slobodno vreme vežbati izvođenje ankap-a iz bilo čega. Ja sam, na primer, jednom povodom 1. aprila čak nastupila sa doktrinom anarko-etatizma.

Pojava prelepog Ankapistana iz mnoštva pojedinačnih želja

Predavanja u Moskvi i regionima

U zemlji se polovično završava intenziviranje političke aktivnosti građana: izbori su prošli, rezultati su skoro svuda poznati, pa se ruski libertarijanci navično prebacuju sa politike na obrazovanje, što me, naravno, uvek raduje.

Ostalo je otprilike mesec i po dana do godišnjih Adam Smith čitanja, ali za sada na sajtu čitanja stoji prošlogodišnji program. Oni koji još uvek razmišljaju da li će tamo otići ili ne, mogu pogledati snimak čitanja iz 2018. godine. To je zaista neobičan izbor – između fizičkog prisustva u gužvi i tesnobi i gledanja snimka u komforu, ali užasnog kvaliteta.

Uopšte, mnogi organizatori javnih predavanja izgleda ulažu maksimum snaga u to da ne bude nikakvih smetnji tokom samog nastupa – a da osiguraju kvalitetan snimak ili, još bolje, prenos, snaga im više ne opstaje. Ja sam pre nedavno reklamirala predavanje Farize Rodrigez u Sankt Peterburgu, a kada se konačno pojavio snimak, dugo sam prskala od gađenja jer je gledanje nemoguće.

Mihail Svetov je odlučio da postigne rekord i organizuje veliku turneju sa predavanjima po regionima: 29 gradova za 34 dana, od 15. septembra do 18. oktobra. Raspored nastupa stoji na njegovom sajtu, možete proveriti da li je vaš grad tamo i registrovati se na istom mestu. Ne treba zanemariti registraciju, jer su već prva predavanja pokazala: za sadašnji režim Svetov odavno nije „no-name“, prate njegovo delovanje i po mogućnosti ga ometaju. Tako da vam u poslednjem trenutku može stići obaveštenje o promeni lokacije ili nečem sličnom. Naravno, ne treba očekivati da će na Svetovim predavanjima biti kvalitetan snimak, zato dođite lično.

Kao što ste mogli primetiti u Svetovom rasporedu nastupa, od 4. do 7. oktobra postoji misteriozna trodnevna pauza. Ne, to nije slobodan dan. Mihailu se činilo malo jedan izazov, pa u to isto vreme on dovodi u Moskvu Hansa-Hermana Hopea. Nastup žive klasične figure libertarijanizma očekuje se 6. oktobra, detalje kod Mihaila na kanalu.

A za one kojima je dosadno da dobijaju najave tri nedelje unapred, sačuvala sam za kraj najavu za kul event koji će se održati u Moskvi već ovog subote, 21. septembra. Organizatori nisu uspeli da odluče da li će za event pozajmiti naslov Balzakovog romana ili film Terija Gilijama, pa su uzeli i jedno i drugo. Ispalo je malo predugačko: Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija. Ovo je puna konferencija u formatu TED Talks. Na kanalu se pominju četiri govornika, ali u stvarnosti već postoji dogovor sa petoro, i nije sigurno da ih neće biti još. O govornicima i temama predavanja možete pročitati na kanalu organizatora ili preuzeti program konferencije.

Posebno želim da napomenem da, iako je mesto održavanja Moskva, organizator konferencije je Čajni klub. Kao što znamo, nijedna mrežna organizacija u Rusiji ne može da polaga na federalni status dok ne osvoji prestonicu, što je posebno vidljivo po mrežama supermarketa ili, recimo, restorana. Tako da sa velikim interesovanjem pratim ovu hrabru prijavu kluba iz Sankt Peterburga, jer će oni tako, ko zna, stići i do moje provincije. Nadam se da će im se sada uspeti organizovati normalna prijava, a ako im malo dopunimo kroz donacije, šanse za to se povećavaju. Rekviziti za donacije su navedeni tamo gde i u objavi na kanalu kluba.

Mehanika slobode, deo 2, poglavlja 3-4

Objavljujem prevod još dve poglavlja „Mehanike slobode“ Dejvida Fridmana, posvećenih kritici i konstruktivnim predlozima za reformu univerziteta (spojler: univerziteti će postati ekstremno elitistički, iako, naravno, takva reč još nije izmišljena sedamdesetih godina prošlog veka).

Takođe, malo sam izmenila strukturu numeracije poglavlja u drugom delu knjige, jer je ranije moj epigraf imao broj 2-1, kao da je to samostalno poglavlje. Sada je to stranica 2-0.

Dakle.
Poglavlje 3. Nerazrešivi problem univerziteta
Poglavlje 4. Adam Smitov univerzitet

Policijska Rusija sadašnjeg, nova sezona

Država je juče izvela još jedan čin nasilja protiv svojih građana, pljačkajući Navaljnijeve štabove, kao i kuće i stanove njegovih zaposlenih, bivših zaposlenih, rođaka zaposlenih i osoba koje su se jednostavno slučajno našle u zahvatu žrtvovanja.

Uopšte, politički život u zemlji je veoma oživnuo. Da sam posmatrala nešto slično u seriji, bilo bi jasno da se radnja približava kulminaciji, a zatim i raspletima. I, naravno, smatrala bih seriju veoma čudnom ako bi mi, nakon što prikažu događaje poput jučerašnjih, zatim objavili da je to konačno slomilo duh otpora, da su lideri otišli, da su volonteri se vratili svakodnevnim mirnim aktivnostima, a da je tiranin mirno vladao do same smrti, prenoseći presto odrastajućem sinu i ostavljajući vernog kukavicu Ramzana pored njega kao regenta. Pre bi ja ipak očekivala da će se 2021. godine održati visoko konkurentni izbori u Državnu dumu, na kojima će pred sam početak biti žestoka borba za dopuštanje nesistemskih jedinomandatnih kandidata, a po ishodu parlament dobiti prilično raznobojnu sliku, a sa njim i određenu subjektivnost; zatim će uslediti borbe oko ukidanja člana u zakonu o izborima koji zabranjuje Navaljnju da se kandiduje za predsednika, što se neće uspeti ukinuti, i prilično neočekivano za sebe, u 2024. godini, uz podršku Navaljnja i „bombardovanje zadmica“ libertarijanaca, izabrati će se Rojzman. To bi bio scenario! Svi bi sa interesovanjem čekali novu sezonu, koja sigurno ne bi zaostala za prethodnom po dramatičnosti.

I iako niko ne piše scenarije za Rusiju, ipak bez zasićenja i rešavanja osnovnih unutrašnjih problema ovde, naravno, neće biti nikakve dosadne policijske stabilnosti, bez obzira na to koliko Navaljnijeve štabove razbijali ili koliko „Otvorenu Rusiju“ proglašavali neželjenom organizacijom. Nije to vek, nisu to ljudi, nisu to trendovi.

Pametno glasanje je pokazalo ljudima da ih nije samo mnogo, već da ih ima veoma mnogo. To znači da se može izaći iz senke. Dakle, sada je vreme za vizuelno zauzimanje prostora. Nisu potrebni ekstremistički slogani, jer je dovoljno samo naznačiti stav, a ne objašnjavati ga, jer za objašnjavanje postoje internet resursi zaštićeni od pritiska. Na primer, profesor Solovej je predložio masovnu i jeftinu prodaju sitnih silikonskih narukvica sa jednostavnim natpisom „pomoć političkim zatvorenicima“, a prihod usmeravati upravo na tu pomoć. Od toga, prvo, postoji korist zatvorenicima, a drugo, takvo nije sramota nositi, ali je sramota zahtevati da se skine, jer je to potvrda da je osoba lično donirala par stotina rubalja za pomoć onima koje država progoni zbog političkih stavova. Pri tome, u natpisu nema ničeg ekstremističkog. Ne treba pokušavati izumeti jedinstvenu simboliku protesta, čemu nam treba alfabet od jednog simbola? Na kraju krajeva, živimo u društvu potrošnje, što znači da će biti konkurencije i širokog izbora.

Naravno, biće i izlaka na ulice, jer bez njih nema ničega, ali to su jednokratne reklamne akcije protesta, međutim, da bi fronda ušla u modu, potrebno je uključiti i nošenje tih uslovnih marama oko vrata a la fronde.

Dakle, konture sledeće političke sezone zamišljam otprilike ovako:

  • Nastavak trenda normalizacije protesta, svakodnevno demonstriranje sopstvenih raspoloženja svima u okruženju u vidu nosive simbolike. Protest postaje, ako ne prestižan, barem masovno prihvaćen.
  • Pažljivo posmatranje brojnih zveri i malobrojnih pristojnih ljudi koji su nedavno izabrani u okviru pametnog glasanja. Javna podrška bilo kakvim ispravnim gestovima od strane izabranika, čak i ako su prethodno bili u kategoriji zveri: dresura podrazumeva pozitivno potkrepljenje.
  • Odlazak određenog broja poznatih opozicionara u inostranstvo i formiranje trajnih timova od njih za informativno praćenje potresanja čamca. To zahtevaju banalna taktička razmatranja. Voditelj popularnog Jutjub kanala mora uvek biti onlajn, a ne uzalud sedeti u pritvoru. Studio mora raditi, a ne beskrajno se oporavljati nakon upada silovaka. Koordinacija mreže mora se odvijati neprekidno. I tako dalje. Više nema potrebe bojati se da će to negativno uticati na imidž demonstranata: mit o Državnom departamentu je istruleo. Nikoga ne brine što se neka Meduza bazira u Rigi, pa zašto se tamo ne bi nastanili studiji Navaljni.Lajv, MBH.Media i SVTV? Ne može se biti univerzalac u dobu podele rada, ulična politika i medijska propaganda moraju biti razdvojeni. Ulični političar treba da ostane gost strima, a ne redovni voditelj emisije.
  • Medijsko stidjenje (shaming) deanonimizovanih silovaka donosi prve plodove – obični zaposleni počinju da daju otkaze, rukovodioci počinju da se izvinjavaju, a nalozi za nasilno suzbijanje uličnih akcija povremeno počinju da se izvršavaju bez entuzijazma.
  • Ukrajina pokazuje značajan ekonomski rast u poređenju sa ruskom stagnacijom. Ruski građani počinju da žele kao na Ukrajini.
  • Udara dugo očekivana svetska ekonomska kriza. Režim pravi korak koji je ispravan sa aspekta samoočuvanja, otvarajući rezervnu kasu i smanjujući poreze – ali to izgleda kao ustupci zahtevima opozicije i samo nastavlja da slabi režim.

    • Kao što se kaže, zapamtite ovaj tvit.

    Vlada uvek pokušava da uradi manikir brusilicom

Uncap za babe

Objavili smo novi video sa Libertarian Band timom, ovog puta o ankapu. Još zimi sam želela da napišem tekstualni pregled o tome kako vidim odnos između glavnih pravaca libertarijanizma (koji se razlikuje od tradicionalne podele na minarhizam i ankap) – ali to na kraju nisam uradila. Umesto toga, uspela sam to da izvedem kroz seriju od čak pet videa, koja se danas konačno završava.

Ciklus „Libertarijanizam za bake“ će biti nastavljen, u drugom delu ciklusa bavićemo se objašnjavanjem pojedinih ključnih pojmova za libertarijanizam. A za sada, kao što se kaže, pretplatite se, lajkujte, šaljite bitkoine ako vam se dopada ono što radimo. Biće još bolje!

A ko želi da produbi svoje znanje o ankapu, ne čekajući nove videe – dobrodošli, pročitajte naš prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana, koji je takođe još uvek u toku, ali je značajan deo knjige već preveden.

Video o specifičnim rizicima pri igranju šaha

Socijalni laser profesora Hrennikova i ostale gluposti

Podmetili su mi ciklus od dva članka i tražili da prokomentarišem:

  1. Socijalni laser protiv obojenih revolucija
  2. Od socijalnog lasera ka socijalnom hiperboloidu

    3. Tekstovi su izuzetno naučanstveni, prepuni su „vode“ i referenci na autoritete, pa ću vam dati kratak sažetak, možete se proveravati sa originalom.

    Rezime članka

    Prvo se u člancima formuliše ono zapažanje koje je očigledno onima koji poseduju minimalni konceptualni aparat AES-a, a to je da pri pokušaju primene metoda prirodnih nauka za opis interakcije subjekata istraživača čeka neizbezan neuspeh, pošto akcije subjekata nisu determinisane, jer oni imaju sopstvene interese i slobodnu volju.

    Zatim se pravi korak napred i kaže: a glede, kvantna mehanika – i tamo nema nikakvog determinizma, i tamo posmatranje direktno utiče na rezultat, i uopšte sve veoma liči na ponašanje delujućih subjekata. Zar ne bismo mogli da primenimo aparat kvantne mehanike na praksiologiju?

    Dalje, konceptualni aparat se koristi kao primer za opis kontekstualno zavisnog izbora (to je jedan od objekata proučavanja današnje moderne behavioralne ekonomije), i pokazuje se da, vidite, opisivanje je uspelo, tako da ćemo vam sada bilo koji subjektivizam i iracionalnost dokazati algebrom.

    Zatim se pravi sledeći korak. A glede, kvantna mehanika nam je dala laser. Sada smo primenili terminologiju kvantne mehanike na društvo, pa hajde da konstruišemo socijalni laser. Običan fizički laser daje snop koherentnog zračenja, socijalni bi trebalo da nam daje usmerenu koherentnu društvenu delatnost. Običnom laseru je za iz koherentnog izbacivanja potrebno pumpanje, i društvu je potrebno pumpanje. Ostalo je samo shvatiti kako pravilno sprovesti pumpanje društva, i moći će se, vešto šaljući mu seriju signala, na izlazu dobiti akciju koja je inicijatoru potrebna. Sve je samo pitanje finansiranja, i oni koji su se već setili, već troše grantove.

    Štaviše, grant se troši na neki anti-laser, čiji zadatak nije stimulacija društva, već njegovo smirivanje, putem odabira signala u protivfazama ili nečeg sličnog u tom duhu.

    Diskusija

    A sada hajde da razgovaramo o tome šta nije u redu sa predloženim modelom društva i mogućnostima upravljanja njime.

    Čovek stalno prima senzacije preko svojih čulnih organa, interpretira ih i izvodi zaključke. Nove senzacije se interpretiraju uzimajući u obzir prethodno donete zaključke. Dobijajući informacije koje je lakše interpretirati ili koje doprinose postizanju subjektovih ciljeva, on će težiti tome da u budućnosti taj izvor informacija smatra autoritativnijim i pokušaće da se oslanja na njega. Tako neizbežno svako za sebe formira određeni skup preferiranih izvora informacija.

    Dobijajući informacije koje se naglo razlikuju od prethodnog iskustva, ili koje su pri pokušaju korišćenja dovele do neprijatnih posledica, čovek je sklon tome da označi izvor informacija kao štetan i da kasnije pokušava da ignoriše signale odatle.

    U principu, čovek može biti iracionalan (sa tačke gledišta spoljnog posmatrača). Verovaće u ono što je apsurdno, radiće ono što mu nanosi štetu, stavljaće tuđe interese ispred svojih. Ali i on će na isti način formirati za sebe određenu sliku sveta, što u ovom slučaju znači preferencije u pogledu izvora informacija, skup predrasuda i obrazaca ponašanja.

    Štedeći energiju za razmišljanje, čovek uvek teži izvorima informacija koji se najlakše interpretiraju. Zato će naučnom traktatu dati prednost popularno-naučnoj brošuri, brošuri – publicističkom članku, članku – memu.

    Zbog toga ne treba da bude čudno što su ključni izvori najsvežijih i najpouzdanijih saznanja za čovečanstvo uvek bile tračevi. Sa erom društvenih mreža, tračevi su napravili kvalitativni skok, i sada je njihov uticaj u poređenju sa bilo kojim drugim izvorima još više porastao.

    Dakle, neki uslovni gospodin Kiseljov želi da sastavi socijalni laser i da negde pucne koherentnom zrakom društvenog entuzijazma. On nastupa na popularnom televizijskom kanalu sa porukom da Hlohlji žele da Rusima u Novorosiji budu salo. Prigozinska fabrika počinje da piše o salu na društvenim mrežama, komentariše i deli jedne druge, komentariše sve koji su bilo šta pomenuli o Ukrajini, salu, bilo kojoj od naseljenih mesta oblasti označene u priručnicima kao Novorosija, ili jednostavno popularne blogere. Dalje, prema autorovoj zamisli, počinju pozivi da se ide u Novorosiju i da se tamo iz Hlohlja izvuče gorilka. Određen broj ljudi se zaista okuplja i odlazi, tamo ih pretvore u crnicu. Tema se diskredituje, kao i kanali koji su se pojavili u toj temi. Sledeći pokušaj sastavljanja lasera pomoću ovih alata biće neuspešan, mora se smisliti nova tema.

    Ili drugi primer. Neki uslovni gospodin Navaljni objavljuje razotkrivajući film o premijeru, ovaj ignoriše signal, i tada počinje pumpanje: ljudima se nudi da izađu na ulicu i zahtevaju javnu istragu činjenica osvetljenih u filmu. Hajp, milioni pregleda, ljudi izlaze, dobijaju štapove u glavu, razilaze se. Pokret postaje još širi, u prodavnicama nestaju žute patke, krug podrške Navaljnom višestruko raste, i on započinje predsedničku kampanju.

    U čemu je razlika između ova dva slučaja? Razlika je u tome što nije dovoljno samo preneti informaciju čoveku – potrebno je da se informacija potvrdi neposrednim osećajima, upravo to jača autoritet izvora informacija. Može se pokušati uključiti „antilaser“ i ubeđivati ljude u uspehe zamene uvoznih proizvoda domaćim, ali te informacije će se veoma loše potvrđivati neposrednim podacima iz frižidera. A laser, gde će se u pumpanju gurati tema „sve su pokrali“ praznim frižiderom, savršeno se potvrđuje.

    Zato je polje za manevrisanje predstavnika režima, koji ne žele da prestanu sa pljačkom, prilično malo – morat će da traže neke spoljne ili unutrašnje neprijatelje krive za trenutnu nesrećnu situaciju. Međutim, to je veoma klizav put:

    Propagandista gomili:
    – Ako u slavini nema vode, to znači da su je popili Židovi! Udari Židove, spasi Rusiju!
    A gomila mu odgovara:
    – Ej, braćo, pogledajte ga samo, ima oprano lice, znači, u njegovoj slavini ima vode! Udari Žida!

    Rezime

    Ono što se u razmatranim člancima naziva zamršenom reči „lazer“ – to je najobičnija kampanja za kreiranje hajpa. Opis društvene kampanje jezikom kvantno-slične matematike neće doneti novo razumevanje, već će samo zbuniti one koji će morati da rade na kampanji, jer oni neće raditi sa nejasno fiksiranim infopoljima i nejasno izmerenom socijalnom energijom – već sa temama, smislima i konkretnim ljudima. Ukratko, čista humanistička stvar.

    Ali neka grantofageti u institutima sa velikim prozorima pokušavaju da izračunaju vektor društvene napetosti i simuliraju kaskadu info-talasa u medijskim poljima, a neka zvaničnici u kancelarijama sa visokim plafonima čekaju od njih rezultate koji daju magični ključ za upravljanje podređenim narodom – ljudi će u međuvremenu relativno mirno baviti svojim svakodnevnim poslovima.

    Kvantno-sličan model za opisivanje kognitivnih distorzija tokom uzastopnog češanja leve pete iza desnog uva i češkanja desnim malim prstom u levoj nozdrvi

Juneman. Onaj koji je pobedio Navaljnog

Vladislav Zdolnikov i Mihail Požarski su objavili objašnjenja zašto je Navaljni bio kategorijski u grešci u svojoj podršci Žukovskom i odbijanju podrške Junemanu…

Dakle, ko su svi ti ljudi i zašto o tome pišem ovde?

Navaljni je Jedinstveni Bezalternativni Lider Opozicije, koji je 8. septembra, na jedinstveni dan glasanja, potvrdio tu svoju titulu pobedom nad Jedinom Rusijom (ne znam kako je kod vas, ali mene boli pogled od reči „jedinstveni“).

Zdolnikov je bivši IT konsultant FBK-a, koji je upravo podneo ostavku na toj važnoj funkciji zbog etičkih neslaganja sa Navaljnim.

Požarski je klasični liberal, bivši nacdem, a u poslednje vreme videobloger i predavač.

Juneman je nezavisni kandidat na izborima za Moskovsku gradsku dumu, kojeg Navaljni nije preporučio u okviru „pametnog glasanja“, ali koji je ipak zauzeo prvo mesto u svom okrugu u oflajn glasanju. U njegovom štabu je radilo dosta libertarijanaca.

Žukovski je kandidat iz Junemanovog okruga od KPFS-a, preporučen od strane Navaljnog u okviru „pametnog glasanja“, i jedini je Navaljnikov kandidat koji je zauzeo sramotno treće mesto (ostali imaju prvo i drugo mesto).

Upravo sada Juneman, koji je pobedio, kao što sam već rekla, u oflajn glasanju, pokušava da poništi rezultate onlajn glasanja koji izgledaju očigledno lažirano. Takođe je poznato da je elektronsko glasanje imalo prekide tokom tri sata upravo na dan izbora, ne omogućava mogućnost praćenja verodostojnosti rezultata, a sama odluka o njegovoj uvođenju doneta je uz kršenje zakona o izborima. Uz to, elektronsko glasanje ima nepopravljivu manu: ili je javno, pa se otvara mogućnost administrativnog pritiska na birače, ili je tajno, pa je tada nemoguće sprečiti i dokazati falsifikovanje glasova.

Dakle, Juneman je pobedio Navaljnog, a sada namerava da pobedi i tako izuzetno štetnu novost kao što je elektronsko glasanje. Zar nije odličan? Navaljni sada mora bukvalno da se žrtvuje branimći Junemanovu pobedu, kako bi oprao krivicu pred njim i vratio poverenje mnoštva poštovanih ljudi. Naša задача je da ne zaboravimo da to podsećamo samom Navaljnom, zbog čega ova priča mora ostati u vrhu teme dovoljno dugo.

Malo je repostovati upravo sada celu ovu priču. Trebaće nastaviti da se interesujemo za nju i širimo vesti o njoj, a ako bude potrebno, i učestvovati u protestnim akcijama. To je tema koja dugo traje, baš kao i uzbudljivo putovanje jakutskog šamana, koji za sobom ostavlja mitinge, i seje paniku među visokim zvaničnicima.

Navaljnom su 43 godine, počinje da gubi stisak i da se ovakvim mladima

Resanimacija vokontaktika

Nekoliko vremena sam imala nezvanično ogledalo na VKontakte-u. Međutim, svima je poznato da je to jurisdikcija sa prilično neprijatnom politikom administracije u vezi sa izdavanjem svojih građana administraciji RF. Tako da su u vezi sa publikom preduzete neke mere bezbednosti (nemam pojma koje tačno, ja se samo uzdržavam od tog mesta), što je kao sporedni efekat dovelo do gubitka svih pretplatnika i istorije.

Dakle, ako vam je iz nekog razloga lakše da budete baš na ovoj društvenoj mreži, možete ponovo zapratiti publiku. Za svaki slučaj, ne preporučujem lajkovanje objava – glupo je sedati zbog lajka, sedite barem zbog repostova.

Zavijamo zastavu ankapa na nestabilno tlo

Mehanika slobode. Deo 2, poglavlja 1-2

Posle duge pauze, konačno sam stigla da se pozabavim lekturama nakupljenih prevoda pojedinih poglavlja „Mehanike slobode“.

Drugi deo Mehanike slobode, „Libertarijanski deriban, ili kako prodati državu na komadiće“, posvećen je različitim idejama liberalnih reformi koje za svoj pokret ne zahtevaju ukidanje države, ali suštinski smanjuju njenu ulogu.

Rimac „Paranoja“, koji ide kao epigraf ovom delu knjige, bio mi je prilično težak zbog svog košmarnog ritma. Naravno, sa pozicije akademskog pristupa, trebalo bi da izbegnem psovke u rimama, već da ostavim tri tačke kao autor, rimujući potrebnu reč, na primer, sa krevetom. Ali, pošto sam feministkinja, ograničavam upotrebu reči „jebati“ samo na idiome, poput „jebati vola“ ili „jebati mozak“, što se tiče dobrovoljnog seksa između ljudi – onda je samo „jebati se“, i ni na koji drugi način. To ne ulazi u ritam, pa je reč skrivena u sredinu reda, što je, sa svoje strane, zahtevalo njenu eksplicitnu upotrebu. Tako je politička korektnost pobedila pristojnost)))

U poglavlju „Prodajemo škole“ Fridman iznosi koncept školskih vaučera, koji je od trenutka svog prvobitnog iznošenja bio prilično široko promovisan, ulazeći, između ostalog, u program Libertarijanske partije Rusije, ali se čini da nigde nije u potpunosti implementiran – država očajnički čvrsto drži svoje pravo da j*** deci mozak.

U poglavlju „Radikalna kritika američkih univerziteta“ Fridman je skratio posao i potpuno prepustio kritiku poznatom ekonomisti iz 18. veka, Adamu Smitu. On je, ukrcavši se u vreme i prostor, sišao na nivo molbe i detaljno iskritikovao američke univerzitete sredine 20. veka.