Dizajn-kod pri ankapi

U Petrozavodsku su nedavno ukinuta pravila za postavljanje natpisa i, najverovatnije, preduzetnici će ponovo početi da kače veoma jarke banere kako bi promovisali svoje objekte, mada običnim ljudima takav ishod očigledno neće mnogo odgovarati. Šta će se desiti sa dizajnerskim kodom natpisa (i sa fasadama zgrada, jer različito staklene balkone, kao i jedinice klima uređaja, kvare izgled objekta) u slučaju ankapa?

Ovo je tipičan primer pitanja o eksternalijama. Ko će vlasniku istorijske zgrade platiti urednu rekonstrukciju umesto jeftinog i nekvalitetnog modernog renoviranja? Ko će zabraniti ružavanje fasade praktičnim i korisnim jedinicama klima uređaja? Ko će podstaći pravljenje banera i natpisa koji će radovati zahtevni ukus estete, a ne samo povećavati prodaju? Ko, ako ne država?

Vi, naravno, unapred znate da na ovo pitanje mora odgovoriti svaki ankap. „Naravno, tržište“, odgovoriće ankap. Ali kako će tržište sve to uraditi? Ono nema ruke. Tržište ima nevidljive ruke, ne brinite. Sada ću objasniti odakle one dolaze.

Prvo, nevidljive ruke hvataju ekonomiju za kragnu i izvlače je iz očiglednog bezoutka. Ako se država pritom ne bude mešala u ekonomiju, tržištu će je lakše izvući. Svaki preduzetnik će sam odlučivati, orijentišući se na lokalne kulturne norme i sopstvena saznanja o prihvatljivom, koje su veličine i koje jake boje natpisi ovde prikladni kako bi ostvario maksimalnu dobit. I što je bolje zaštićeno njegovo vlasničko pravo na ono što se nalazi ispod natpisa, to će se ta dobit posmatrati u dužem vremenskom periodu.

Siromašni će kupiti jeftiniji stan, po mogućnosti prostran i ne previše daleko od posla. Srednje imućni će kupiti prostran i udoban. Bogati će izgraditi lepu kuću u kojoj će svaki detalj radovati lično njegovo oko. Negde između srednjeg imućstva i bogatstva, o takvom arhaičnom problemu kao što je jedinica klima uređaja koja viri na vidnom mestu, već će se čudno prisećati.

Neke istorijske zgrade će biti srušene radi objekata koji će doneti veći prihod. Kada taj prihod postane bogatstvo i prosperitet, preostale istorijske zgrade će postati skupe i prestižne – u njihovu pažljivu rekonstrukciju uložiće oni koji žele sami da žive u istorijskim zgradama ili da smeste turiste. A onima kojima neće biti dovoljno starih istorijskih zgrada, naći će vrhunskog arhitektu, koji će izgraditi novu zgradu koja će postati ništa manje istorijska – uprkos tome što će u njoj biti predviđene niše za jedinice klima uređaja. I natpisi na njoj će izgledati solidno i plemenito. A možda i upečatljivo i neonski, ako se ispostavi da je to duh kvarta. Jer zašto kačiti natpis koji narušava duh mesta, naročito ako nisi ograničen sredstvima? On neće biti toliko efikasan.

A negde će, umesto tako suptilnih materija kao što je duh, postojati stroga pravila koja je propisao vlasnik teritorije – ili udruženje vlasnika. Oni su u svom pravu, ali najverovatnije će i oni svojim pravilima pokušavati da postignu da njihova zemlja vredi više, da se okolina smatra prestižnijom, a da se zakupac ne plaši previše nepotrebnih strogosti. Oni će za to imati mnogo direktniju motivaciju nego službenici iz neke uprave za urbanizam.

Želite ovakvu lepotu u Petrozavodsku?

Štap i šargarepa u komunikaciji sa agresorom: novi video Libertarian Band-a

Zašto je svinja uzela čekić u ruke i šta je želela od našeg voditelja? Šta učiniti sa onima koji krše princip neagresije? Da li je moguće osvetiti se bar bez nasilja? Koje pitanje treba postaviti kada se traži nadoknada štete?

Predstavljam vam novi video o individualnim taktikama suzbijanja agresivnog nasilja. Scenario je pisao čovek sa čekićem uz slepoočnicu, ali sve je prošlo dobro. Prijatno gledanje.

Kako će pri ankapu raditi međunarodne organizacije koje nisu povezane sa međudržavnom saradnjom? Na primer, sportske – FIFA, FIBA itd.?

Otac Sibirske demokratije

Malo razumem fudbal, i od međunarodnih sportskih organizacija sam manje-više upoznata samo sa konfederacijom praktičnog pucanja, ali to nije naročito presudno. Bilo kako bilo, sve takve organizacije se osnivaju radi promovisanja određenih vrsta sporta ili drugih aktivnosti (neka GreenPeace ili Crveni krst su organizacije istog tipa, iako nemaju veze sa sportom).

Zadatak ovakvih organizacija je da pojednostave interakciju između lokalnih timova, klubova i sličnih jedinica, razvijaju jedinstvena pravila, organizuju takmičenja i tako dalje. Oni žive od učešća članova, donacija, prodaje reklama, merča i sličnog. Ukratko, za njihov rad države uopšte nisu potrebne.

U čemu se ogleda učešće države u radu takvih organizacija? Pa, za sport je to postojanje nacionalnih reprezentacija, nacionalnih prvenstava i tako dalje. Ako država ne bude, onda će umesto toga biti neka takmičenja unutar uslovne crvene lige, zelene lige, ljubičaste lige i tako dalje – a onda finalni obračun za neki, hm, duginasti pehar.

Sve te olimpijske igre se sada zvanično bivše ne prihvataju države, već konkretni gradovi, pa će i pravo da se takmiče imati ne države, već opštine, ili čak privatni vlasnici stadiona i hotela.

Neki „lekari bez granica“, kao što se iz samog naziva može lako razumeti, granice samo smetaju. Isto se može reći i za ostala međunarodna udruženja aktivista – njihove mogućnosti će značajno porasti ukidanjem koncepta „državnog suvereniteta“.

Konzorcijumi poput W3C-a i sličnih već sada rade kao da država nema, ili su u najgorem slučaju primorani da se nekako prilagođavaju njihovom postojanju, i neće plakati za njihovim nestankom.

Ukratko, ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi bilo koja trenutna nedržavna međunarodna asocijacija bila u mogućnosti da praktično bez promena nastavi svoj rad u ankapu.

Kao što se lako može videti, na amblemu fife nema nikakvih državnih granica

Može li se popraviti ono što nije bilo pokvareno?

Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.

Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.

Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.

U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.

Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.

Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.

Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.

Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.

Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.

Eksternalije nasilja – novi video od Libertarian Band

Naš tim je izbacio novi video. Nastavljamo da razvijamo temu NAP-a, i ako smo se u prošloj epizodi ograničili na formulaciju principa u odnosu na današnju stvarnost, sada razmatramo pitanje zašto je, zapravo, nasilje loše kao alat. Čini se da su ga toliko godina toliko ljudi koristilo, zašto bi se od njega odustajalo?

Posebno su mi se dopali atmosferski gejming inserti u videu – tim se ponovo vratio svojoj prepoznatljivoj specifičnosti, i to me veoma raduje.

U sledećoj epizodi biće određeni skup preporuka za suptilno uvođenje NAP-a (ovaj scenario mi je već spreman), a nakon toga se predviđaju preporuke o prisilnom uvođenju, i toj temi tek polako pristupam.

Mask i alarmisti

Pročitala sam na leva-anarhističkom kanalu razmišljanja o tome da je, navodno, naš Ilon Mask potpuno izlegao i da već sarađuje ne samo sa državom, već sa samom vojnom mašinerijom; sramota za njega, i sramota svima koji o njemu govore sa odobravanjem.

Ovde su mi se setile reči drugog idola liberalaca, Ludviga Miza, da je zadatak preduzetnika da budno traži nove načine zadovoljenja potražnje klijenata, i ako topovi imaju veću potražnju od ulja, nema smisla kriviti preduzetnika što proizvodi topove.

Ali sa Maskom je sve mnogo jednostavnije, on ne bira između topova i ulja, već se postepeno kreće ka budućnosti koju smatra poželjnom. U divnom novom svetu koji Musk gradi, ne postoji problem u tome da se za sat vremena raketom isporuči osamdeset tona tereta na drugi kraj planete. A od kog tereta početi, uopšte nema razlike. Našao se naručilac za razvoj teretnog suborbitalnog transporta – pravićemo ga. A kada se tehnologija usvoji zahvaljujući vojnim budžetima, može se izaći sa tim na privatno tržište i slati pošiljke već veoma jeftino. A onda još malo doterati – i slati ljude.

Zapravo, za većinu vojnih zadataka slanje desetina tona na dvadeset hiljada kilometara za sat vremena je preterivanje. Ali za likvidaciju vanrednih situacija, ova opcija će biti veoma korisna. Tako da predviđam prvenstveno mirnu upotrebu ove tehnologije koja se razvija novcem vojnih budžeta.

Ako su porezi već prikupljeni i pitanje je kako ih potrošiti, neka ih bar privatnik potroši na tehnologije dvostruke namene sa perspektivom široke građanske upotrebe.

Agorizam u četiri koraka

Moj omiljeni Telegram kanal Libertarian State objavio je u dva dela kratak skup principa koje promovišu. Deo 1. Deo 2. Pročitala sam. Kratko, jasno, razumljivo, mnogo od iznetog smatram korisnim, i postoji samo jedan ozbiljan problem: ciljna publika kanala nije sposobna da sprovede navedene principe.

U vezi sa tim, smatram korisnim da izložim sopstveni pristup izgradnji libertarijanske budućnosti, koji je upravo ono što svaki od mojih čitalaca može da primenjuje. To je, naravno, agorizam. Još pre nego što sam se upoznala sa Konkinovim idejama o kontreconomiji, nazivala sam ovaj pristup kontrakulturnim, suprotstavljajući ga političkom. Šta nije u redu sa političkim pristupom?

Nema smisla trošiti napore na to da se promeni politički kurs države. Prvo, moraćete da počnete sa podrškom zanemarljive manjine. Drugo, politika je put neizbežnih kompromisa, i u najboljem slučaju vaše ideje o smanjenju države biće delimično implementirane. Treće, kako se smanji, tako će se i ponovo proširiti: nema nijednog primera gde nakon liberalnih reformi nije usledio povratak starom, i generalno trend ide ka daljem jačanju uloge države. I, konačno, za uspešnu političku delatnost potrebno je graditi složene udruženja, ali svaku organizaciju ujedinjenu jednostavnim interesom je veoma lako raspustiti. Beskonačno ćete se uranjati u unutrašnje konflikte o tome čija je verzija principa istinitija i ko je koji član statuta u kom trenutku prekršio.

Umesto toga predlaže se, prvo, da izbacite državu iz svoje glave, drugo, da je izbacite iz svog života, treće, da je izbacite iz života svojih najbližih, a četvrto, da proširite krug tih istih najbližih.

Najvažnije je prvo. U ovoj fazi čvrsto razumete da ne postoje nikakvi zadaci za koje bi pristojnom čoveku bila neophodna država. Nju ćete morati da kontaktirate prinudno, zbog neke glupke dozvole, ali svakako ne treba da računate na bilo kakav uspeh kroz saradnju sa njom.

Nakon ozbiljnog napretka u prvoj fazi, neizbežno ćete početi da napredujete i u drugoj. Uvek ćete se pitati: a ne može li crno? A ne može li bez dozvole? A ne može li bez prijavljivanja? Vaše kompetencije će se razvijati u ovoj specifičnoj oblasti, a ne u oblasti, na primer, prikupljanja dokaza za dobijanje socijalnih davanja.

Ako uspete u zaobilženju državnih prepreka, neizbežno ćete na neki način pomagati u tome svojoj bliskosti. Tako ćete postati potrebna osoba za mali krug ljudi. I, naravno, taj krug ljudi će vremenom rasti, stekli biste zanimljive veze i uticaj.

U nekom trenutku vas mogu, na primer, zatvoriti. A zatvoriće i poznatog političkog aktivistu. I još nekog poštenog patriote. I još nekog pripadnika bezbednosnih službi koji je izgubio borbu za moć. Država proždire sve, nećete biti njena prioritetna meta. Ali imaće manje šansi da dovuče do vas. Vi znate zaobilazne puteve. Beknęćete u inostranstvo, promenićete identitet, skrićete se, ili u krajnjem slučaju srušiti slučaj.

Slažite se, ova perspektiva je zanimljivija nego da potrošite nekoliko godina pokušavajući da, na primer, postanete opštinski депутат, sedite na sastancima u manjini i ne uspete da uradite ništa tokom svog mandata.

Da li će policija kod ankapije istraživati slučaj osobe ubijene na nečijoj privatnoj svojini, na primer u slučaju kada je vlasnik dao ubijenom dozvolu za kretanje/boravak na svojoj teritoriji, a zatim ga usmrtio?

Anonimno pitanje

Razmotrimo organizaciju održavanja reda prema Davidu Friedmanu – po mom mišljenju, on je nju najbolje razradio, a pritom se ona nalazi u potpunosti u okvirima ankap-a, odnosno društva sa slobodnim tržištem na kojem se sve trguje, uključujući i pravo. Na tržištu deluju različite agencije za zaštitu prava i različiti sudovi koji se vode različitim pravnim sistemima. Zadatak agencije za zaštitu prava je zaštita privatne imovine svojih klijenata i pomoć u rešavanju konflikata klijenata sa drugim subjektima. Zadatak suda je izrada rešenja koja regulišu konflikte između klijenata suda. Na kraju, pravni sistem je proizvod rada pravnika, koji predstavlja određeni set principa i šablona za rešavanje konflikata.

Kada vlasnik nekog teritorija ubije nekog stranca na njoj, to može izazvati konflikt sa raznim ljudima ili organizacijama. Prvo, to mogu biti saputnici ubijenog, uvereni u nepravdu pogubljenja. Drugo, njegovi rođaci ili prijatelji koji nisu bili prisutni u trenutku sukoba, ali su zainteresovani da saznaju šta se dogodilo. Treće, agencija za zaštitu prava čiji je pokojnik bio klijent. Na kraju, bilo koji nepokretan tip koji ne voli kada se ljudi ubijaju bez razloga. Ukratko, ubica nema osnova da veruje da nikoga neće biti briga nakon ovog incidenta.

U srednjovekovnoj Islandiji u slučaju sličnih prestupa, ubica je morao odmah ispričati šta se dogodilo najbližem komšiji, uzimajući ga za svedoka. Može se pretpostaviti da će se takvo pravilo učvrstiti i kod ankape, jer je ubica direktno zainteresovan za to: ispričavši sve, može tvrditi da je reč o slučajnom sukobu, ili čak o sukobu koji je žrtva provocirala, ali ako se priča sakrije, to je već nedvosmisleno namerno ubistvo, za koje slede mnogo ozbiljnije sankcije.

Tako je, nakon što je ubistvo objavljeno, preostalo je samo da se sprovede istraga. Od vremena saga je prošlo mnogo vremena, tehnologije su napredovale, i može se sa nešto većom pouzdanošću utvrditi koliko je priča ubice istinita, čak i ako nema direktnih svedoka incidenta. Naravno, ubica nema osnova da sprečava istragu, jer će to okrenuti sud protiv njega. Ali on, naravno, može pokušati da falsifikuje dokaze kako bi stvorio lažni utisak.

Da li činjenica da se ubistvo dogodilo na teritoriji ubice daje neke prednosti na sudu? Samo u slučaju ako se utvrdi da je ubijeni prekršio pravila koja je odredio vlasnik teritorije i odbio da napusti tuđu imovinu. Zato je, naravno, ubica zainteresovan upravo za to da to i tvrdi. Da li će uspeti da stvori potrebnu prividnost – to je već čisto tehničko pitanje.

Blitz 3

Kako će komercijalni nekretnine funkcionisati u ankapu?

Placeholder

Zanimljivo pitanje. Češće se pita kako će u ankapu funkcionisati nešto iz sfere takozvanih javnih dobara. Komercijalne nekretnine, pak, predstavljaju privatno dobro. Kod države, pravo privatnog vlasništva je u određenoj meri uslovno, jer zavisi od toga da li će država promeniti mišljenje o priznavanju tog prava i da li će odlučiti da nacionalizuje neki objekat. U ankapu je pravo privatnog vlasništva takođe uslovno i zavisi od toga koliko snažnu negativnu eksternaliju vlasnik imovine stvara okolini.

Dakle, ako treba direktno odgovoriti na postavljeno pitanje: komercijalne nekretnine će u ankapu funkcionisati tako da stvaraju minimum negativnih eksternalija i maksimum prihoda. Oni preduzetnici koji će bolje od drugih rešavati ovaj optimizacioni zadatak, uspevaće.

Kako će privatni detektivi funkcionisati u ankapu? Već na prvi pogled izgleda da ne smeju narušavati tuđu svojinu.

Analni mađioničar

Kao što sam već pomenula u odgovoru na prethodno pitanje, privatna svojina je uslovni pojam. Pa, ovu moju omiljenu mantru o tome da su prava zapravo zahtevi koji se trpe, sigurno ste već naučili napamet. Zato privatni detektiv prvo, ako je moguće, vodi istragu ne kršeći tuđe pravo svojine i uopšte nikoga ne uznemiravajući – na primer, putem otvorenih podataka, snimaka javnih kamera, analize dokaza koje je klijent dostavio i slično. Ako tokom istrage stekne interes za ono što se nalazi na nečijoj svojini, traži načine da dobije saglasnost vlasnika. Ako ne dobije saglasnost, obično se uspe pronaći zaobilazni putevi.

A u situaciji kada sve niti odlučujuće vode ka jedinstvenom dokazu koji kontroliše neki vlasnik koji ne želi da mu omogući pristup, to se ispostavlja kao opravdana sumnja da je taj vlasnik u najgorem slučaju upravo traženi prestupnik, ili njegov saučesnik, ili u najboljem slučaju neko ko saoseća sa njim. I upravo tu vlasnik može biti suočen sa izborom koji će mu doneti manje troškova: opravdane sumnje u saučesništvo u krivičnom delu ili davanje detektivu prava na istraživanje na njegovom terenu.

Dodajmo takođe i alat kao što je nagrada za pomoć u istrazi – ako onaj prezvanični vlasnik shvati da će za svoju neprijatnost dobiti nagradu, zašto ne bi podneo nevoljnost.

Pretpostavimo da je nastupio ankap, i da je na ulici čovek ubio čoveka. U trenutnom sistemu, time će se baviti policija. A ko će se baviti tim slučajem u ankapu? Privatne detektivske organizacije? Ali njima je potrebno platiti, a šta ako čovek nije imao rodbinu ili prijatelje?

anonimno pitanje

Pa, ovo je već primer tradicionalnog pitanja o ankapu: kako će se obezbediti javno dobro. Srećom, naveli ste mesto ubistva: ulica. Zadatak ulice je da obezbedi masovno kretanje ljudi u okviru naseljenog mesta. Kako će tačno vlasnik ulice monetizovati rešavanje ovog zadatka – to je zasebno pitanje. Nas u ovom slučaju zanima ono što nekažnjena ubistva na ulici ometaju izvršavanje zadatka masovnog nesmetanog kretanja po njoj. Ako vlasnik ulice ne rešava ovaj zadatak, ljudi će morati ili da izmišljaju načine da se osiguraju na toj ulici, ili da se drže dalje od tog zlog mesta. U drugom slučaju saobraćaj opada, i to direktno udara na prihode vlasnika ulice. U prvom slučaju povećavaju se troškovi stanovnika, oni postaju manje platne sposobni, i prihod vlasnika ulice opada indirektno. Dakle, on ima ekonomske stimulanse da reši ovaj problem, čak i ako nije direktno obavezan da obezbedi bezbednost na svojoj ulici.

Naravno, ako vlasniku ulice uspe da sakrije incident, to će uštedeti troškove. Ali znate već te ljude: večno nešto istražuju, večno su nečije paranoične… Čim ovaj epizod ispliva na videlo – počeće razne nagađanja o tome da ovde svake noći izvode desetine leševa i da je vreme da se beži iz ove kloake. Ma nema šanse, otvorenost je isplativija.

Grad, poznat po tome što je bezbednost na ulicama tamo obezbeđivao volonter. Pa, to je takođe način, naravno, ali obično heroizam samo jednog maskira nesposobnost drugih.

Šta će biti sa valutom kod ankapa? Hoće li doći do hiperinflacije, pošto neće postojati autorsko pravo na valutu i svako će moći da štampa svoje šilinge?

Vladimir

Da biste razumeli šta će se desiti sa valutom prilikom ankapije, dovoljno je posetiti sajt coinmarketcap.com, gde je navedena istorija kursa više od sedam hiljada kriptovaluta. Pošto autorsko pravo na kriptovalutu ne postoji, bukvalno je bilo ko može napraviti, i na ovom sajtu nisu prikazane nipošto sve, već samo one koje se donekle trguju na berzama, ili su se neko vreme trgovale.

Šta vidimo proučavajući istoriju kursa različitih valuta u odnosu na bitko? U mnogim slučajevima to je kratkotrajni spekulativni uspon, a zatim dug i mučni pad sa pojedinačnim skokovima, koji ponekad završava potpunim zaboravom. Nije stvar čak ni u nekontrolisanoj emisiji, već u tome što potrošaču nije potrebna suvišna raznovrsnost vrsta novca. Kao što znamo iz katalaktičke teorije novca Alekseja Tereščuka, novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Ako ima mnogo kandidata za ulogu novca, u uslovima slobode izbora potrošač će koristiti one koji će moći da smanje njegove troškove pri razmeni jače od ostalih.

Koliko je potrebno vrsta novca da bi se u potpunosti zadovoljile potrebe tržišta? Novac ima različite parametre na osnovu kojih se može upoređivati. Na primer, mogućnost anonimnog prenosa, ili, naprotiv, nemogućnost istog, ili veličina troškova za obavljanje plaćanja, ili sigurnost pri čuvanju, ili očuvanje vrednosti tokom vremena, ili razvijenost infrastrukture za rad sa tom vrstom novca, i tako dalje. Svaki takav faktor je interesantan jer omogućava različite načine smanjenja troškova potrošača prilikom korišćenja novca. Veoma je malo verovatno da će se otkriti neka jedna vrsta novca koja dominira po svim mogućim kriterijumima. Zato bi u toku prirodne valute selekcije trebalo da ostane najmanje onoliko vrsta koliko postoji lidera po pojedinačnim funkcijama novca.

Međutim, naravno, to ne znači da na tržištu neće biti sve novijih i novijih pokušaja da se potisnu stari lideri. Biće. Većina njih će završiti neuspehom. Biće i inicijalno lažnih pokušaja, gde kreatori valute podižu hajp oko nje, profitabilno je prodaju svima koji žele, a zatim se opuste, i valuta ode u zaborav.

Coinmarketcap.com u Vajmarskoj republici