Poznati ruski pravoslavni republikanac Rodion Belkovič se za sada pojavljivao na mom kanalu dva puta.
Prvi put – kada sam odgovarala na pitanje o tome, da li već živimo u ankapu. Pitanje je očigledno bilo inspirisano Belkovičevim nastupom na prošlogodišnjim Adam Smit čitanjima, gde je prilično isprovocirao publiku tom paradoksalnom tvrdnjom.
I odjednom, stigla je do mene vest da Belkovič obilazi celu zemlju sa prezentacijom te svoje knjige, poput Svetova u pred-covid eri, i da namerava da poseti Novosibirsk 4. oktobra. U današnje vreme, bilo kakva javna predavanja su prava egzotika, već sam potpuno navikla na nešto drugo. Ukratko, ko želi da svrati, evo adrese na Timepad-u za registraciju na predavanje. Prezentacija knjige će se održati 4. oktobra od 14 do 15 sati na adresi Voshod 28, 4. sprat. A od 15 sati će diskutovati o republikanizmu sa lokalnim kolegama. Ne znam koliko retko organizatori primoravaju ljude da ređaju stolice, i, shodno tome, koliki će kapacitet sale biti, ali se nadam da će svi moći udobno da se smeste. Jer, sećam se da sam na Svetovu zamalo nesvestica zbog vrućine, ne želim to ponovo.
U pogledu predavača se jasno vidi želja da zalije neko drvo…
Ankap nije samo profitabilan, kako tvrde ekonomisti. Ne samo pravedan, kako uveravaju pravnici. Ne samo vrlodan, kako smatraju stručnjaci za etiku. Danas želim da podignem toast za lepotu anarho-kapitalizma.
Čovek je slobodan. Čovek je odgovoran za sebe. On ima pravo na ono o čemu se dobrovoljno dogovori sa drugima. Spreman je da stane u odbranu sebe. Ako će pružiti pomoć drugima, to je samo zato što je tako želeo. Ako traži pomoć, uvek planira da zahvali onima koji mu pomažu. Ako nekoga optužuje, uvek ukazuje na to kakva mu je to korist. Ako je slučajno nekome nanio štetu, uvek se interesuje za iznos nadoknade.
Samo zamislite sliku čoveka koja vam se pojavljuje pred očima dok čitate ovakav opis. Zar on nije prekrasan? Zar se ne javlja želja da postanete slični njemu? Tako funkcioniše estetika ankap-a, i ne treba je potcenjivati.
Čovek koji se pozicionira kao ankap, ali ne može da stane u odbranu sebe, koji se vređa zbog nečega što ga se ne tiče, koji opterećuje druge svojim molbama, ne vraća dugove, koji je svađalica i ne može da postigne dogovor – ismevan je. On ne odgovara onoj estetskoj slici koja se javlja kod svih koji čuju za ankap.
Postavite pored slike ankapa sliku nekog poštenog državnika. Uvek ćete naći neki estetski nedostatak. Na primer, državnik će insistirati na tome da se od čoveka izvuče porez, čak i ako to uništi biznis. Ili će insistirati na očigledno nepravednoj optužbi, jer je to zahtev zakona. Ili će zahtevati tone papira za stvari koje normalni ljudi rade mnogo jednostavnije i bili bi spremni da daju mito, ali pošteni državnik ne prima. Odmah se vidi da je pošteni državnik tragikomična figura, koja izaziva mržnju, saosećanje ili smeh, u zavisnosti od toga u kom ste položaju u odnosu na njega.
Ili uzmite doslednog komunistu. On će nositi tipičnu odeću sa javnog skladišta, obedovati kompletne obroke u menzi, decu predavati u vrtić, sagorevati na onom poslu na koji ga pošalje opšti skup – čak i ako sam sanja o sasvim nečem drugom. To je tragična figura, u njegovoj askezi čak postoji određeno veličanstvo, ali čim zamislite kako on fokusirano prolazi kroz tvoju sopstvenu sudbinu tim istim tipičnim čizmama sa javnog skladišta – nešto sa estetike socrealizma počne da ti se odvratno.
Lep je ne samo imidž anarko-kapitaliste, već i sistem interakcije kod ankapizma. Ako ti nešto treba, uradi to sam, kupi ili pozajmi. Ali ako ti ne pozajme ili ti ne prodaju, uradi to sam – ili odustani od cilja. Uporedite to sa državnim „ako ti treba, onda glasaj za onoga ko će ti to obećati uraditi na račun poreza koje su ti prikupili“. Ili sa komunističkim „ako ti treba, ubedi ostale članove zajednice da ti treba, i tada će oni glasati da ti to dodele“. Kada u opisu interakcije prisustvuje prisilna društvena redistribucija, to je pre svega ružno, makar zbog svoje glomaznosti.
U principu, estetika opisa odnosa uporediva sa ankapovskom postoji i u modelu čiste sile. Ako ti treba, uradi sam ili oduzmi. Ako nisi mogao da oduzmeš – uradi sam ili odustani od cilja. Kada ankapove optužuju da su zastupnici neograničene sile, to je upravo zbog slične estetike. Neko jednostavno ne razume razliku, ali većina (verujem u to) jednostavno svesno manipuliše vašim estetskim opažanjem kako bi vas odvratila od imidža ankapizma.
Naravno, razlika postoji, i to sasvim očigledna. Šta ankap radi kada želi da izgradi komadić ankapizma oko sebe? On jednostavno sklapa dogovore, ne tražeći dozvolu od stranaca i ne plaćajući nikakve poreze. Prema Hobsu, u okviru rata svih protiv svih, on bi pre išao i nekoga opterećivao danakom. To jest, izgradio bi oko sebe delić države.
Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.
Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?
A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.
Kriza 1873-1879
Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.
Kriza 1893-1896
Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.
Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.
Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.
Kriza 1908. godine
Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.
Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)
Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.
Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.
Podsećam da je glavna ideja Bitarha sledeća. Cena oružja se smanjuje, njegova destruktivna moć se povećava, zatim ekstrapoliramo grafikon broja muškaraca kroz vreme i dobijamo da će nakon nekog vremena jednom čoveku, laganim pokretom ruke, biti moguće uništiti celo čovečanstvo. Da bi se to sprečilo, Bitarh predlaže da ljudima unapred vežemo ruke, kako ne bi mogli da izvode lagane pokrete, i tada će čovečanstvo biti spaseno.
Kako vezati ruke? Potrebno je masovno naoružanje. U tom slučaju, svaki napad na život drugog čoveka mora dovesti do trenutnog uništenja agresora. U takvim uslovima, racionalni agenti se neće usuditi da ugroze nečiji život.
Ali postoji problem: pored napada na život, postoje i napadi na vlasništvo, a pravo vlasništva je predmet dogovora između ljudi i ono može biti osporavalo. Zato Bitarh postavlja postulatu: primena nasilja radi zaštite sopstvenog vlasništva je neprihvatljiva. Predlaže se izbor između novčanika ili života – može se izabrati život, a pri pokušaju napada na život, uništiti napadača. Ali ako, recimo, neki skvotersi zauzmu vašu privremeno praznu kuću, onda je gotovo. U najboljem slučaju možete zamoliti komunalne službe da im isključe svetlo. I to je nejasno, da li će vam izaći u susret ako skvotersi plaćaju struju.
Kako rešavati ovakve probleme? Kako želite, odgovara Bitarh, to su vaši problemi, samo da nema nasilja. I navodi kao ohrabrujući primer priču o tome kako su države pod pretnjom nasilja zabranile upotrebu DDT-a, umesto da to prepuste tržištu. Pomoću državnog pendla pobedili su DDT, pobedili su ozonske rupe, pobeđujemo globalno zagrevanje i koronavirus, pobeđujemo zdrav razum – izborićemo se i sa nasiljem.
Etatizam je intelektualna bolest kod koje čovek stavlja pretpostavljene vrednosti spekulativnih kolektivnih subjekata iznad stvarnih individualnih vrednosti.
Objavljuje se još jedno, sasvim malo, poglavlje Mehanike slobode, Konzervativna greška. U njemu Friedman gomila na jedno mesto imigraciju, globalno zagrevanje, fraking, GMO i razne druge istopolne brakove, tvrdeći da neprihvatanje razvoja čovečanstva u odgovarajućim pravcima koreni u jednom jednostavnom kognitivnom pristrasnosti. Pri čemu je ova pristrasnost karakteristična kako za one koji sebe nazivaju konzervativcima, tako i za one koji sebe nazivaju liberalima (reč je o sistemu koordinata SAD, naravno). Pristrasnost se sastoji u pretpostavci da se jedan divan trenutak može zaustaviti. Ne, ne može.
Prevod Mehanike slobode se bliži kraju. Paralelno sa tim, rasporedila sam po poglavljima i objavila na svom sajtu engleski tekst Friedmanove knjige iz 2019. godine o pravnim sistemima koji se veoma razlikuju od naših. Od Vladimira Zolotoreva je do sada izašao prevod tri poglavlja, sva ona su duplirana kod mene, i nameravam da nastavim u istom duhu. Ako želite da ohrabrite prevod – šaljite Vladimiru donacije. A ako on dugo zastane, ja ću preuzeti inicijativu.
U vezi sa incidentom kod Krasnojarska Bitarh je obnovio svoja razmišljanja o izravnavanju ravnoteže potencijala nasilja i objavio članak BitTorrent za oružje, u kojem navodi da je jedan od najočiglednijih načina da se postigne praktično potpuno naoružanje – učiniti cenu oružja nultom. A pošto je pri današnjem nivou tehnologije to neostvarivo, onda makar maksimalno niskom, kako bi volonteri mogli bukvalno da dele oružje svima koji žele, a da pritom ne potroše previše.
On razmatra sledeće tehnološke porodice:
Kompaktno projektilno oružje, gde se slaba energija pucnja kompenzuje hemijom. Čime tačno isporučiti element koji pogađa, a koji je napunjen toksinom – stvar je ukusa i tehnološke mašte.
Slepljujući laseri
Oštećenje protivnika mlazom tečnosti ili sprejem (gasni baloni, vodeni pištolji i slično)
U sledećoj belešci on navodi jednostavnu šemu flamera na bazi vodenog pištolja, ne navodeći, doduše, koliko je šema funkcionalna, dometljiva, precizna i bezbedna. Video snimak sa sklapanjem i testiranjem slične stvari izgledao bi mnogo efektnije, i nadam se da će se i takvi snimci pronaći.
Šta mogu reći povodom predloženog mehanizma izravnavanja RPN?
Nenatalno oružje za samoodbranu – dovoljno razvijena industrija u kojoj se mogu pronaći rešenja za svaki ukus, novčanik i zakonodavni okvir. Konkretno, za Rusiju se kao skoro jedina bez alternativa, optimalna po bezbednosti i ceni, pokazuje gasni sprej. On kombinuje prednosti kompaktnosti i cene – ali što je najvažnije – za njegovu upotrebu ne prijete nikakve ozbiljne sankcije od strane države.
Bitarh više fantazira o nenatalnom napadačkom oružju, poput onih zaslepujućih lasera. Njih je smisleno koristiti izdaleka i protiv zbijenog protivnika, zbog čega se koriste tokom uličnih protesta. Isto tako, upravo za ulične proteste potrebni su ogromni gasni boce iz protivpožarnih aparata, razne improvizovane bacače plamena i slično. Ovde bi odlično odgovarale i razne baliste sa katapultima, koje su pre način za razonodu mašte nego način da se pobedi u uličnom ratu.
U krajnjevskom incidentu, glavni saveznik napadača bila je iznenadnost napada. Oružje ne bi pomoglo. Da je na strani žrtava postojala ozbiljna brojčana prednost, ili da su im imali pri ruci par traumatičnih pištolja, protivnik bi mogao jednostavno sačekati da zasnu i onda zapaliti šatore. Dakle, ako do ovakvih sukoba dođe u nekom tajga corneru, odbrana je ili u javnosti, ili u tome da se identifikuje naručilac i da se on dovede u strah.
Ideja besplatne distribucije oružja od strane volontera je pokušaj da se počne malo na pogrešnom mestu. Oružje je ionako jeftino i praktično ga svako može priuštiti. Stvar je u prioritetima. Potrebni su pre svega inspirativni primeri upotrebe oružja – i tek nakon toga, na talasu hajpa, treba gurati ideju o naoružavanju u masu. A ono što ljudi dobiju besplatno, ne cene.
Večeri 18. septembra pod Krasnojarskom, na grupu od oko deset društvenih aktivista koji su tamo boravili u libertarijansko-konzervativnom kampu Krst Kapela, napala je uporediva brojnost rikotaša sa balaklavkama i štapovima. Učesnici kampa su teško pretučeni, oduzeta im je i uništena telefoni, deo stvari, šatori, spaljeni su pasoši. Napadači nisu skrivali politički karakter napada.
Jedan od napadnutih uspeo je da pobegne, zakloni se u napuštenoj vikendici i kontaktira policiju. Koliko mogu da razumem, od okružnog centra Jemeljanovo do mesta održavanja kampa ima oko tri sata vožnje, pa se policija do poslednjeg izviđala, ne želeći da ide noću u neku pustovinu, i krenula je tek nakon što je napad dobio medijsku pažnju. U trenutku dolaska policije, na mestu kampa bilo je već prazno, a do ujutru su počinji da se pojavljuju detalji napada i fotografije pretučenih aktivista. Oni su sami stigli do najbližeg naseljenog mesta i odatle se evakuisali u Krasnojarsk.
Informacija o tome gde će se tačno održati kamp, nije vidljiva u otvorenim izvorima. U javnoj grupi kampa na VK, za dobijanje dodatnih informacija, sugerisalo se da se kontaktira sa organizatorima lično. Na taj način, potencijalnim napadačima je bilo potrebno ili da organizuju praćenje, ili da unapred imaju podatke o mestu održavanja kampa.
Sve ove detalje objavljujem radi razumevanja:
Vaš politički aktivizam može postati razlog napada paramilitarnih grupa.
U ovom napadu biće vam teško sresti protivnika naoružanog do zuba. U ovom slučaju napali su u mraku na ljude koji sede pored logorske vatre sa gitarom – skoro savršena situacija za napadače. Čak i ako budete imali oružje kod sebe, njegova upotreba će biti problematična, a nakon napada ćete ga gotovo sigurno izgubiti.
Susreti na napuštenim mestima nisu konspiracija. Ako postavite cilj da vas pronađu, naći će vas, dok će vama, naprotiv, nastati problemi pri pokušaju bekstva sa napuštenog mesta.
Kakve organizacione zaključke se iz ovoga mogu izvući:
Male događaje za deset do petnaest osoba bolje je organizovati u gradu ili, recimo, u obezbeđenim odmaralištima.
Ako vas se skuplja nekoliko desetina, možete sebi priuštiti kamp sa šatorima, ali tada je važno da sopstvenim snagama organizujete obezbeđenje. Trezveno i naoružano. Po mogućstvu sa legitimacijama čuvara.
Lokalne političke paramilitarne grupe imaju vezu sa teritorijom, baš kao i policija. Ako želite miran i izolovan odmor – idite van svog regiona, a ako imate federalnu poznatost – onda u inostranstvo. Na Navalnoga su napali kada je iz Moskve dolazio da se odmara negde blizu Anape, čini se. Ali ako ste samo upali u oči centru E u Krasnojarsku, izlazak u Tomsk će vas osloboditi njihovog pažnje.
VK je loše mesto za planiranje bilo kakvih događaja. Potpuna konspiracija nije moguća, ali podizanje cene operativno-istražnih aktivnosti je u vašoj moći.
U malom poglavlju sa čudnim naslovom Kapitalistički kamioni Friedman odgovara na pitanje o tome u čemu se država razlikuje od kondominijuma, a takođe savetuje potencijalne kupce kamiona o tome da li vredi uzeti Kamaz.
S jedne strane, Friedmanovi argumenti bi mogli ohrabriti pristalice ugovornih jurisdikcija. S druge strane, on u istom trenutku ukazuje i na njihova ograničenja: takve zajednice će neizbežno biti kompaktne i maločlane, jer je u demokratijama veoma izražena negativna ekonomija obima. Tako da entuzijasti charterskih gradova imaju o čemu da razmišljaju. Na primer, da li je u njihovim gradovima potreban jedinstven pravni sistem, ili ipak prepustiti izradu većeg dela normi kondominijumima i drugim lokalnim organizacijama.
Uopšte gledano, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo super, što u potpunosti odgovara sliku sveta svakog običnog čoveka)
Ali zlatni standard u SAD je ukinut tek nakon glavne krize, 1933. godine. Znači li to da „prekomerna proizvodnja novca“ nikako nije mogla biti njen uzrok i da su kejnsijanci u pravu?
Solo 322 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 322.8r)
Da bi se detaljno razjasnili uzroci Velike depresije, ima smisla upoznati se sa knjigom Rotbarda Velika depresija u Americi. Ali to je 560 stranica, i ja sama nikako ne stižem da je pročitam. Tako da su moja saznanja zasnovana uglavnom na mnogo kraćem eseju Pavla Usanova Velika depresija i Novi kurs – lekcije za savremenost. To je svega 44 stranice, sa svim dodacima i listom literature, sa takvom obimom će svako uspeti.
Dak, tam se navodi da je Kejns 1926. godine pisao da zahvaljujući delovanju FED-a više neće biti kriza (ovo predviđanje će kasnije masovno prenosati mejnstrim ekonomisti nakon svake velike krize, upravo pozivajući se na to da se FED sada naučio da se sa njima nosi). Hajek 1927. i Mizes 1929. su, naprotiv, predviđali krizu, i to upravo na osnovu austrijske teorije ekonomskog ciklusa, prema kojoj je uzrok takvih kriza kreditna ekspanzija centralnih banaka.
U periodu od 1921. do 1929. godine, ponuda novca u SAD je porasla sa 45,3 milijardi dolara na 73,3 milijarde. To je postignuto smanjenjem kreditne kamatne stope FED-a, na osnovu približno istih mehanizama delimične rezerve kao i danas. Naduvan finansijski balon je pukao 1929. Nešto veoma slično se dogodilo 1921. godine, kada je pad berze bio sasvim uporediv i bio je uzrokovan istim razlozima – nadimanjem novčane mase tokom Prvog svetskog rata. Ali tada je Hardingova vlada ignorisala krizu, i ona se sama od sebe rasveteala bukvalno za godinu dana. Godine 1929. Huverova vlada je počela da se bori protiv krize putem regulacije cena, upumpavanja likvidnosti u bankrote banke, programa javnih radova, a potom i uvođenjem protekcionističkih tarifa. Kao rezultat toga, depresija je zaista postala velika.
Ruzvelt, koji je došao na vlast pod sloganima deregulacije i smanjenja državnih rashoda, naprotiv, samo je ojačao ovu politiku, koja je postala poznata kao Novi kurs. Kao rezultat toga, Velika depresija je trajala do kraja Drugog svetskog rata, kada je Ruzvelt konačno preminuo, i značajan deo njegovih regulatornih mera je ukinut, uz istovremeno utvrđivanje zabrane jednom licu da obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata u dvadesetetomestom amandmanu konstitucije. Kao primer daću samo par cifara: udeo državnih rashoda smanjio se sa 44% BDP-a u 1944. godini na 8,9% u 1947. godini – kako bi drugi način ostao osim ekonomskog rasta uz takvo smanjenje državnih apetita!
A šta se to dogodilo 1933. godine, o kakvom se tome ukidanju zlatnog standarda radi? Reč je o konfiskaciji zlata od građana i proglašenju plaćanja u zlatu unutar zemlje nezakonitim. U međunarodnoj trgovini zlato je zadržalo svoj značaj, a cena zlata u dolarima je fiksirana od strane vlade, što znači da je zlatni standard opstao, ali u veoma iskrivljenom obliku: postoje papirići za koje je navedeno da vrede toliko i toliko zlata, da u njih treba verovati kao u zlato, ali za njih se zlato ne može dobiti. Kada je zlatni standard konačno ukinut, već sedamdesetih godina, zlato je postalo obična roba sa plovnom cenom.
Ruzveltova konfiskacija zlata nije bila uzrok rasta monetarne mase, već, naprotiv, njen posledica. U tom trenutku vlada je imala zlata za otprilike 4 milijarde dolara, dok su zahtevi za zamenu dolara za zlato iznosili 25 milijardi. Da nikoga ne bi uvredila, vlada je odbila da ispuni zahteve apsolutno svima)))
Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.
U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.
Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.
Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?
Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.
Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.
Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.
Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
