Da li bi ugovorne jurisdikcije, u kojima učestvuju samo pojedinci sličnih stavova, mogle dovesti do večite konzervacije svih društvenih institucija i zaustavljanja razvoja filozofske misli?

Sibirski Ekstremist

Ovo pitanje je neko vreme stajalo u redu, a setio sam se njega u vezi sa objavljivanjem recenzije Farida Husajinova o knjizi Rodiona Belkovica o istoriji američkog radikalizma. Glavna poruka recenzije (ali ne nužno i same recenzirane knjige) je da se individualnu slobodu mora braniti kako od centralne vlade, tako i od ljubitelja udobnih konzervativnih zajednica. Slažem se sa ovim opštim zaključkom, ali sada želim da razumem koliko je realna opasnost da filozofska misao u svetu zatvorenih zajednica zaustavi svoj razvoj.

Zaista, izolovane zajednice, koliko možemo suditi po onim izolovanim zajednicama koje možemo posmatrati, nisu sklone buđenju ideja. To mogu biti bilo Indijanci iz Amazonije, bilo starosedeloci Andamanских ostrva, bilo amisi koje voli Mihail Svetov. Veoma stabilna društva, sposobna da postoje vekovima bez ikakvih promena.

Prilično je pokazatan u tom smislu primer antičke Helade. Ona je predstavljala mnoštvo kompaktnih polis, odnosno teritorijalnih jurisdikcija, ujedinjenih u saveze, odnosno u ugovorne jurisdikcije višeg nivoa, a unutar polisa su postojale razne file, deme i druge heterije, koje su se ispostavile kao eksteritorijalne jurisdikcije, kako ugovorne tako i ne. Antičku Heladu znamo kao primer društva sa uzornim, burnim razvojem filozofske misli. Ali i tamo je postojalo ostrvo stabilnosti: Lakedemon.

Dobro je poznato da je Spartance čuvalo od štetnog uticaja stranaca: radikalno smanjenje spoljnih trgovinskih kontakata. Ne može se naročito trgovati kada tvoji oboli, odnosno novčane jedinice čija vrednost iznosi otprilike „jedan obrok“, predstavljaju znatne gvozdene štapove. Ostali polisi su aktivno trgovali i kroz to su bili otvoreni za međusobni kulturni uticaj. Nije teško videti da ista karakteristika postoji i kod modernih stabilnih zajednica: njihova spoljna trgovinska razmena je izuzetno niska.

Hoće li svet mnoštva EKÜ-a moći da funkcioniše bez trgovinskih odnosa između članova različitih EKÜ-a? Vrlo je upitno, osim ako to ne bude kao izuzetak. Eksteritorijalnost jurisdikcija još više olakšava različite veze sa učesnicima drugih zajednica. A gde je trgovina, tu je i potraga za profitom. Gde je potraga za profitom, tu je i preduzetništvo. Gde je preduzetništvo, tu je i stalna spremnost da se posmatraju i prilagođavaju tuđe ideje. Filozofski razvoj pri panarhiji je neizbežan, budite u to sigurne.

Filozofi u potrazi za novim idejama

Zašto minarhisti preferiraju direktne poreze indirektnim?

Analni fokusnik

Pitanje je bilo veoma dugo i u njemu je detaljno opisano kako bi indirektni porezi navodno trebali manje da iritiraju ljude, i zašto onda ti čudni libertarianci radije biraju da se bave onim što iritira ljude više.

Ovde postoje tri aspekta.

Prvo, od direktnih poreza je lakše izbeći plaćanje. Donoseći odluku da ne plaćam poreze, u slučaju direktnih poreza relativno lako postižem uspeh, jer to u velikoj meri zavisi upravo od mene. Od indirektnih je teže izbeći plaćanje, jer moja uplata više zavisi od aktivnosti trećih lica. Jedno je stvar samo zarađivati na crno, a sasvim drugo je uspeti kupovati na crno apsolutno sva neophodna dobra. Nivo muke je neuporediv.

Drugo, što su porezi direktniji, to je lakše razumeti koliko tačno plaćaš. A što je manje neizvesnosti, to je dalje horizont planiranja. Mogućnost dugoročnog planiranja u perspektivi povećava produktivnost rada. Drugim rečima, ljudima je lakše da postanu bogati. Što je porez indirektniji, to je teže reći koliko tačno plaćaš, i, shodno tome, koliko je isplativa neka ili neka druga aktivnost, naročito u dugoročnoj perspektivi.

Treće, što je porez direktniji, to manje informacija o svojoj delatnosti otkrivaš poreskim organima. Najdirektniji porez je glactionBar porez. Sve što se zna o tebi kao poreskom obvezniku je činjenica tvog postojanja. Ako plaćaš porez na promet, ti saopštavaš koliki je iznos prodaje. Ako je porez na dobit – saopštavaš svoju dobit, ali ne i na koji iznos si kupio, niti po kojoj ceni si prodao. A ako je u pitanju indirektni porez kao što je PDV – tada već moraš detaljno da izveštavaš od koga i po kojoj ceni si kupio, a zatim kome i po kojoj ceni si prodao. Što je više informacija o tvojoj delatnosti poznato, to je državi lakše da planira koliko još može da te ogoli.

Postoji, međutim, jedan veoma indirektan porez, plaćajući koji državi saopštavaš čak i manje nego plaćajući glactionBar porez. To je monetarna emisija. Zato neki minarhisti dopuštaju upravo takav model izgradnje državnog budžeta: nema nikakve reedistribucije novca od strane države, već se samo odvija godišnja emisija novca od strane države u malom fiksiranom obimu, uporedivom sa rastom ekonomije. Iz ovog novca se finansira neki izuzetno uska lista državnih rashoda, a ako iz nekog razloga novca nedostaje, država skida šešir i ide da moli donacije, ili pak vrši sekvestraciju budžeta.

Jedini prihvatljivi indirektni porez za minarhiste

Mehanika slobode, Poglavlje 61

Stigao mi je još jedan donat za projekat prevođenja Fridmana, a takođe je stiglo i pitanje: da li će prevedena Mehanika slobode biti objavljena u fb2 formatu. Zapravo, planirala sam da se ograničim na epub, ali pošto je već tako, biće i fb2. I pošto je stigao novac, ovo je odlična prilika da objavim novo poglavlje.

Poglavlje 61 ima svečano ime: Moj izgubljeni spor: odakle počinje moja moralna filozofija. Fridman deli sećanja stara pola veka, o tome kako se sporio sa filozofom Isajom Berlinom i nije uspeo da mu dokaže da su moralne sudove više stvar ukusa nego objektivne činjenice.

Ugledni filozof je studentu Dejvidu kao dva i dva jasno objasnio da je, sve dok se oslanjamo na opažanja naših čula, objektivnost bilo kojih činjenica krajnje uslovna. Dalje je razvijena ideja da je, možda, dovoljno korisno međusobno usaglašena opažanja smatrati činjenicama, pošto se dobro slažu jedna sa drugom, kao i sa opažanjima drugih ljudi. Na isti način, međusobno usaglašene moralne sudove hrabro možemo smatrati moralnim činjenicama, a one koji nisu sposobni da ih primete smatrati ludacima.

Kao rezultat toga, Fridman je u velikoj meri promenio svoj stav u vezi sa moralom, i sada je mnogo skloniji tome da osnovne moralne tvrdnje doživljava slično činjenicama fizičke stvarnosti. Međutim, pritom je svestan da nema pristojne argumentacije protiv moralnog nihilizma, i da se ona teško može pojaviti.

Odgovornost naručioca zločina

Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.

Razmotrimo niz situacija.

1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.

2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.

3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.

4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.

5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.

Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.

U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.

Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.

Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?

Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?

Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…

Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.

Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.

Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.

Projekat GrOb za posmatranje

Pokret „Građansko društvo“, predvođen Mihailom Svetovim, najavio je ambiciozan projekat organizacije exit-poll-ova u 13 regiona i posmatranja u 123 opštine.

Nemam pojma odakle će pokret uzeti toliko volontera da ispuni svoje obaveze i sumnjam da će se sve svesti na delimično pokrivanje Moskve. Uostalom, organizovati exit-poll je relativno jednostavno: postaviš par ljudi sa tabletima na izlazu iz nekoliko lokalnih biračkih komisija – i to je exit-poll. Za organizaciju posmatranja nije dovoljno samo naći volontere, već se i moraju dogovoriti sa različitim kandidatima i izbornim udruženjima kako bi tim volonterima izdali ovlašćenja.

Tako se desilo da su me nedavno ubedili da radim kao volonter za koaliciju Novosibirsk-2020, koja je nominovala više od trideset jednomanadataca u gradsko veće deputata. Ako saznam da se predstavnici Građanskog društva obraćaju štabu koalicije i nude svoje ljude za posmatranje, svakako ću javiti, ali za sada nisam čula za takvu aktivnost.

Upoznala sam se sa sajtom, preko kojeg GrOb privlači ljude da učestvuju u svom projektu. Tekst se svodi na to da su ovo kontakti preko kojih možete ostaviti prijavu za posmatranje, a ovo su podaci za uplatu preko kojih nas možete podržati novčano. Koliko ljudi se planira privući, koliko je već privučeno, koliko novca je potrebno i koliko je već prikupljeno – svega toga na sajtu nema.

Još jedan zabavan trenutak. U tekstu se svuda navodi da projekat sprovodi Civilno društvo, ali je prisutan i logo Libertarijanske partije. Kakva je uloga partije u ovom poduhvatu, iz teksta je odlučujuće nejasno.

Ali ne bih želeo da post izgleda kao površno kritikovanje dobre inicijative. Na sajtu postoji jedna lepa stvar: ako skrolujete dole i izaberete svoj grad, učitaće se mapa tog grada, na kojoj su označena sva birališta. Čak i ako organizatori potpuno zajebu sve, mapa birališta je korisna već sada. Nadam se da će funkcionalnost sajta vremenom dodatno berkembangati. Na primer, biće vidljivo na koja birališta se već neko prijavio. Tada će se barem moći proceniti obim urađenog posla.

Libertarian Band – novi video

Kao što sam obećala u najavi za prošli video, novi ciklus na kanalu Libertarian Band biće potpuno posvećen NAP-u. Ako smo ranije princip neagresije posmatrali kao neki spontani poredak koji karakteriše prilično održiva društva, u novom ciklusu, umesto spontanih poretaka, opisuje se potpuno suprotan pristup: veštačko nametanje principa neagresije.

U uvodnom videu se objašnjava da je prepustiti društvene običaje prirodnoj selekciji previše nepromišljeno i da su potrebne svesne mere za uvođenje kulture neagresije. Sledeći video će biti posvećen odgovoru na čudno pitanje: šta je zapravo loše u agresivnom nasilju, pa to je odličan alat, zašto ga izbegavati?

Belorus 3

Ovo je već moja treća objava o Belorusiji. U prvoj dala sam očigledne preporuke koje su se zapravo pokazale kao prognoza. U drugoj dala sam neočigledne preporuke, i, naravno, stvarnost se razlikovala od tih preporuka. Zato sada, umesto davanja sopstvenih saveta, želim da se radujem preporukama kojima razmenjuju sami Belorusi.

Reč je o tekstu na Telegramu sa ponosnim naslovom Plan pobede. U njemu se predlaže nastavak Šarpove nenasilne transformacije iz diktature u slobodnije društvo. Ukratko, plan uključuje:

  • formiranje glavnih pravaca otpora (frontova): protestni akcije, ekonomsko gušenje države, propaganda, politički pritisak, uključujući i međunarodni nivo, moralni i pravni pritisak na konkretne izvršioce.
  • izgradnju paralelnih struktura koordinacije (ministarstava): vandržavne ekonomske usluge, страхоsne fondove za nadoknadu troškova od državnog nasilja, raspada državne socijalne zaštite, štrajkova.

    • To je veoma dobar plan jer će tokom njegove implementacije društvo dobiti praktikum iz agorizma, i postoji velika šansa da će u to ući. Kada se ispostavi da je vandržavna koordinacija efikasnija i da će diktatura ipak propasti, postoji šansa da će nova država, koju će svakako početi da grade umesto stare, preuzeti najbolje crte liberalne opuštenosti i prilično dugo izbegavati da se meša u tuđe stvari. A ako ipak počne, ljudi će imati gotove recepte kako tačno staviti državu na mesto.

    Postoji li šansa da se nakon odlaska starog režima na njegovom mestu ne počne graditi novi? Ona je veoma mala, jer libertarijanske ideje još uvek nisu dovoljno široko rasprostranjene u društvu, i misao da je svima bolje bez države ljudima ne deluje očigledno. Oni će radije pasti u istu zamku: „ovo je bila loša država, više je nema, sada ćemo izgraditi dobru“.

Mehanika slobode, Poglavlje 60

Poglavlje 59, o problemu izvlačenja onoga što treba iz onoga što jeste kod Ajn Rend, objavila sam pre otprilike godinu dana. U njemu je Fridman razmatrao argumentaciju za objektivističku etiku u govoru Džona Golta, pronašao je mnogo logičkih rupa i konstatovao da se pomoću same retorike one ne mogu zatvoriti.

U Poglavlju 60, Ekonomija poroka i vrlina, autor analizira moralne osobine i postupke sa pozicije ekonomske analize i teorije igara, nudeći na taj način sopstveni pristup objektivizmu – odnosno izvlačenju onoga što treba iz onoga što jeste. I ranije sam nebrojeno puta konstatovala u diskusijama i odgovorima na pitanja čitalaca da je tržišno društvo bogatije i blagoludnije, te da je stoga manje sklono dominaciji težnje da se uspe na tuđi račun nego društvo sa jakim državnim intervencijama. Fridman je pod ovo empirijsko zapažanje postavio strožu osnovu, hvala njemu.

Brzi pregled davno razmatranih tema

Serija pitanja od strane Jaroslava

Da li je naručilac ubistva kriv za plaćenog ubicu, i da li je angažovani izvršil čin agresije iz perspektive libertarijanstva?

Već sam odgovorila skoro precizno na isto ovo pitanje. Ukratko: ako angažovanog i izvršioca povezuju samo tržišni odnosi, onda je sva odgovornost na izvršiocu. U meri u kojoj je izvršilac u ne tržišnoj zavisnosti od angažovanog, deo odgovornosti pada na angažovanog, jer taj deo zavisnosti je zapravo njegov udeo u organizaciji ubistva.

Da li je nenamerno zaražavanje osobe bolešću kršenje NAP-a?

Pravno gledano – to je nesrećan slučaj. Par puta sam odgovarala na pitanja o srodnim temama: o provociranju epileptičnog napada i o ubistvu kao odgovoru na lažnu pretnju.

Mera odgovornosti onoga ko je zarazio određuje se time koliko je bio u stanju da spreči zaražavanje i koliko su te mere predostrožnosti bile očekivane sa njegove strane. Tako, u situaciji kada se dešava epidemija, očekuje se da ljudi poštuju distancu, nose maske itd. Ako je sve to bilo ispunjeno, a ipak došlo do zaražavanja – odgovornost se ne snosi. Ako je zaražavajući nepažljivo vodio uobičajen način života – odgovornost se ne snosi. Isti kriterijumi se primenjuju i na zaraženog – šta je on uradio da se ne bi zarazio. Ali ako epidemije nema ili o njoj još ništa nije poznato, onda se prema zaražavajućem ne postavljaju posebni prigovori.

Da li smatrati zaražavanje kršenjem NAP-a? Kako želite. Kršenje NAP-a je čisto teorijska konstrukcija, a u stvarnom životu je važno kome treba pripisati imovinsku odgovornost.

Koja je razlika između ugovorne jurisdikcije i države?

U prisustvu ugovora koji jasno definiše uslove nadležnosti. Što je krug pitanja po kojima je subjekt pod nadležnošću neke organizacije neodređeniji, što mu je teže da zapravo izbegne nadležnost, i što je ugovorni odnos implicitniji, to je razlika između ugovorne jurisdikcije i države manja.

Dak, uslovni vlasnik ostrva, koji postavi na obali tablu kojom navodi da svako ko stane na zemlju ostrva time prihvata ugovor o nesrazmernom besplatnom zakupu za neodređeni krug radnih obaveza – de facto je stvorio državu koja će postojati tačno onoliko koliko on bude u stanju da sprovodi izvršenje goreopisanog ugovora o ropstvu, koji pretvara u robove sve slučajne turiste i brodolomce.

Kada čovek dostiže uzrast subjektivnosti?

Ima smisla pročitati moje stare odgovore pod tagom „deca“, tamo su u nekoliko postova razbacana razmišljanja o emancipaciji. Ukratko: okolina priznaje staratelju pravo starateljstva sve dok dete ne izrazi jasnu želju da prekine taj odnos. Shodno tome, dete ima pravo da prekine vezu sa trenutnim starateljima u bilo kom trenutku, a zatim ili da živi samostalno, ili da dogovori starateljstvo sa nekim drugim. Pošto dete ne uči da brani svoje interese odmah, verovatno će mu biti potrebna pomoć odraslih, a njihov zadatak je ne samo da osiguraju prava deteta, već i da ubede druge odrasle u to da su prava deteta ispoštovana.

Katalaktička teorija novca, kratak osvrt

Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.

Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).

Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?

Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.

Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.

Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.

Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.

Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.

Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.