Navaljni i Leviatan

Kada sam pročitala o Navaljnom trovanju, potpuno su mi se spustile ruke. Ove godine su vladajući režimi širom sveta konačno poludeli i već su uspeli da ljudima nanesu neverovatnu štetu. A još je tek avgust! I nema nikakvih osnova da verujemo da je ovo 2020. godina koja je toliko anomalna, i da će se sve posle toga smiriti. Ukratko, poželela sam da se konačno povučem u unutrašnju emigraciju. Tamo gde nema političkih vesti, gde nemaš pojma kakve nove naredbe izdaju upravitelji tuđeg, gde je oko tebe samo tržište – mirno, prijatno, dobronamerno. Tamo gde je upravo mesto svim pristojnim ljudima.

Molim vas: molim vas, ne hranite se Levijatanu. Ne trebaju nam ti vaši piketi zbog kojih ćete biti kažnjeni – jednom, zatvoreni na dan-dva, pokrenuti krivični postupak – tri. Ne trebaju nam performansi sa Putinovim lutkama i ostale rizične gluposti. To neće probuditi savest banditima na vlasti. To ne pomaže žrtvama bandita. To samo tera pripadnike službi bezbednosti da vam obrate svoju izrazito neprijateljsku pažnju, sa razumljivim rezultatom. Ne treba se ponositi time što si žrtva režima. Treba se ponositi time što režimu nanosiš štetu nekažnjivo. Ali se ponosaj u tišini, inače će sa nekažnjivošću biti razočaranje.

Delovati otvoreno treba tek onda kada iza vas stoji sila. Do tada smo partizani u ovom ratu koji nam je država proglasila. Ne smemo biti vidljivi. O nama smeju postojati samo groteskne glasine – da smo svuda, da je ekonomija zemlje 90% u senci, da naredbe režima niko ne izvršava osim potpuno naivnih čudaka, da samo baksuzi čuvaju novac u fiatu, a prave ljudi isključivo u kriptu, da je zvanično zaposlenje za normalnog čoveka samo paravan za rad u senci, da normalan čovek ima kontakte za sve životne prilike, i upravo zahvaljujući njima, a ne državi, on mirno napreduje.

Naravno, trenutno nije tako. Ali takve glasine i uverenja imaju snagu samoispunjavajućeg proročanstva, zato nam je korisno da ih prenosimo. To je mnogo efikasnija borba protiv režima nego mitinzi ili, oprosti Gospodine, anti-korupcione istrage. Protiv bilo kog režima, ne mora biti Putinovog. Protiv fenomena političke vlasti kao takve.

Sudbina heroja

Ako nastupi ankap, kako će se odvijati prodaja zemljišta u državi i kome će novac prelaziti? Prethodnim vladarima?

Ilidžin

Već sam morala da odgovorim na srodno pitanje u postu o kontinuitetu penzijskih isplata prilikom prelaska na bezdržavno društvo. Tamo sam napomenula da će mehanizam tranzicije biti drugačiji u zavisnosti od toga kako će se tačno formirati ankap.

Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.

Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.

Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.

Šta treba da rade Belorusi i Tihanovska, deo 2

Pošto sam sa prvim delom svog saveta ne pogodila baš toliko pogrešno i događaji su se odvijali prilično blizu predloženog scenarija (umesto hapšenja celog štaba – samo deportacija izabrane predsednice, umesto aktivnosti dijaspore – nacionalni štrajk), rizikovaću da predložim taktiku za završetak sučeljavanja.

Suština taktike: niko ne sme dozvoliti nikakvu sumnju u to da je izabrana predsednica upravo Tihanovska, i ona nastavlja da deluje upravo u tom svojstvu. A šta radi izabrani legitimni predsednik? Naravno, zakazuje svoju inauguraciju.

Ne treba dugo čekati. Inauguracija se zakazuje za najbližu nedelju, na najvećem otvorenim trgu u Minsku. Na nju se zvanično pozivaju strani lideri. Poljaci, Litvanci i Ukrajinci će sigurno pristati, još desetak lidera će objaviti da će poslati svoje predstavnike. I dalje će početi bombardovanje Ministarstva spoljnih poslova Belorusije obaveštenjima, tipa, predsednik neke Hrvatske sa zahvalnošću prihvata poziv beloruske strane, dolazi na inauguraciju tada i tada, molba da se organizuje sastanak.

Isto tako, organizacioni komitet inauguracije sa punim kredibilitom deli naređenja šefovima ministarstava: organizovati zatvaranje saobraćaja, obezbediti zaštitu, postaviti scenu, mesta za pozvane goste – i tako dalje. Činovnik pošalje odbijanje – sledi objava o njegovom smenjivanju sa radnog mesta i obraćanje zameniku.

Ukratko rečeno, pobednička strana jednostavno počinje da upravlja, a predstavnici izgubljene strane se nalaze pred izborom: ili igraju po novim pravilima, ili oni lično ispadaju iz procesa, i sutra njihove kabinete zauzimaju nova lica. Naređenja se izdaju i jedinicama OMON-a – njima se daju slobodni dani na nedelju dana, na kraju krajeva, upravo su se teško potrudili.

Takođe, strana odbrane se obraća istražnim organima sa predlogom da se predmeti Tihanovskog i Babarike zatvore zbog novootvorenih okolnosti. Okolnosti u vidu hiljadama ljudi koji aktivno pričaju u tom trenutku ispod prozora govore same za sebe.

Neću detaljnije opisivati dalje detalje, mislim da je tok misli otprilike jasan. Fake it until you make it.

Nakon prva dva čina predstave, ostao je još završni: pobednicima

Stabilnost panarhije

Da li je moguće stabilno suzdržavanje različitih političko-ekonomskih sistema na različitim (ili čak istim) teritorijama na duge staze, pod uslovom da državni monopol prestane da postoji?

Na primer, veliki ankap grad u komšiluku sa mrežom anarho-eko-komuna, a pored njih starosedeloci tropske šume sa svojom varijacijom bezdržavnog uređenja. Koji su preduslovi, a koje prepreke za stabilnost u globalnom smislu?

meta-anarhistkinja

Otkako je progres (tumačen prvenstveno kao naučno-tehnički, ali neizbežno zahvatajući i društvene odnose) postao značajna vrednost za određenu kritičnu masu ljudi, stabilnost bilo kakvih političko-ekonomskih sistema je stalno pod pretnjom. Liberalni režimi sredine 19. i sredine 20. veka razlikuju se jedan od drugog toliko da ih ni sopstvena majka ne bi prepoznala.

Zato se na duge staze nijedna trenutna konfiguracija zajednica, naravno, neće zadržati. Stabilnija društva (poput pomenutih u vašem primeru starosedelaca selve) biće razvodnjena manje stabilnim. Manje stabilna će preuzimati određene prakse od stabilnijih. Različita društva će imati različitu dinamiku promene broja stanovništva – kako putem prirodnog priraštaja, tako i putem kooptacije u susedna društva.

Jedno se može reći prilično samouvereno: ako se predstave o vlasništvu u susednim zajednicama pokažu kompatibilnim, onda će, barem, konflikti između njih biti mali i epizodični, bez ikakvih ludosti poput ratova uništenja. Kako se definiše vlasništvo unutar zajednice nije toliko važno, glavno je da se prilikom interakcija sa komšijama uzmu u obzir specifičnosti njihovog pogled sveta.

Tako, ako će se iz šume organizovati upadi radi uzimanja žena, ako će se sa polja svraćati na podgrađske benzinske pumpe da se besplatno dođe do goriva, a građani će u poljima smestiti nove stambene četvrti i deo šume pretvoriti u park – onda su neizbežni iznervirani dijalzi sa zajedničkom porukom „šta ste time hteli da kažete“? Nakon nekog vremena neizbežno dolazi do prilagođavanja: upadi će se ritualizovati i za građane postati folkloristički festival; gorivo će se davati komunistima, dobijajući od njih zauzvrat njihovu eko-proizvodnju, gradski smeštaj u predgrađu će prihvatiti neke karakteristike komunalnog načina života; park na granici selve će se upravo jednom godišnje koristiti za upade, a ostatak vremena za mirne šetnje i piknike.

Kako se nauka razvija, čovek teži da smanji, a ne da poveća svoje uticaje na prirodu. Ako se hrana može uzgojiti u epruveti u ormaru, to je mnogo praktičnije nego uzgajati je na priremljenim poljima. Ako se metali dobijaju iz morske vode, to je mnogo prijatnije nego kopati po planinama u potrazi za rudom. Ako se dodatni prostor može smestiti u četvrtu dimenziju i ugurati u džep, onda će divlja i netaknuta selva početi odmah iza praga – neće biti potrebe da se ona seče.

Na taj način, postoje dugoročni faktori koji će podstaći ekspanziju grada ka spolja, i postoje faktori suprotnog smera. Postoje faktori koji podstiču ekspanziju ankapa kulture kao kulture bogatijeg društva, i postoje faktori ekspanzije komunističkih i primitivnih odnosa (obilje dobara čini takav „downshifting“ privlačnim za mnoge). Nećemo imati stabilnost. Plakaćemo!

Izdanje „Mehanizama slobode“

Kada sam pomenula da konkurenti ne spavaju, i da alternativni prevod Friedmanove knjige već prolazi kroz pripremu za štampu, zaboravila sam da dam link za prikupljanje sredstava za njen odštampavanje. Ko želi da učestvuje u projektu, uplatite donaciju tamo.

U trenutku ove objave prikupljeno je 59350 od 80000 rubalja.

Takođe, koliko se može zaključiti prema Dejvidovom sajtu, on želi da postavi prevode svojih pesama na ruski (verovatno, uključujući i moje), ali link za sada ne radi.

Definisanje slobode sa pozicije ankapaizma?

анонимный вопрос

Veoma mi se dopada definicija slobode koju je dao pisac Aleksandar Rozov:

Sloboda je mogućnost da se otvoreno radi ono što nekome ne odgovara

A. Rozov, Deportacija

Ja bih, verovatno, dodala još jednu reč radi jasnoće: „otvoreno i nekažnjeno“, ali to je, u suštini, samo pojašnjenje termina „mogućnost“.

Ali to je opšta definicija koja omogućava razumevanje stepena slobode pojedinca u bilo kom društvu, čak i u totalitarnom. Pitanje se, međutim, odnosilo upravo na ankap. A u ankapu postoji važno ograničenje slobode, koje se naziva principom neagresije:

Niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje

Formulacija NAP-a od Ankap-tjan

Na taj način, definiciju slobode za ankap možemo preformulisati ovako:

Sloboda u okvirima ankap-a je mogućnost da se otvoreno i nekažnjeno radi bilo šta, osim iniciranja nasilja, čak i ako to nekome ne odgovara.

Ostalo je samo pojasniti da se nasilje, iz perspektive ankap-a, tumači kao neoizvoljena šteta imovini.

Naravno, granice imovine, kao i granice dozvoljene štete imovini, u bilo kom društvu mogu biti definisane samo sa izvesnom konačnom preciznošću. Zato su i u vezi sa konkretnim manifestacijama slobode u ankapu moguća tumačenja i različita shvatanja. Na primer, sloboda slušanja muzike, počev od određenog nivoa jačine zvuka, pretvara se u slobodu nanošenja štete trećim licima, odnosno izlazi iz okvira slobode u ankapu. Pri tome, unapred određivanje pragnog nivoa jačine zvuka je besmisleno, jer se preciziranje trenutnih okvira slobode vrši kroz rešavanje nastalih konflikata.

Granice dozvoljenog su plod dugih konflikata

Mehanika slobode, poglavlje 58

Poglavlje 58, Welfare i imigracija: drugi deo argumentacije, završava peti deo Mehanike slobode. Ako je u Poglavlju 14 Friedman dokazivao da radnička imigracija koristi i samim migrantima i građanima, sada se on fokusira na to da migranti mogu težiti jednostavnom cilju – da se oslone na socijalnu pomoć. On tvrdi da upravo slobodna migracija dovodi do toga da vlada dobije podsticaj da smanji socijalna davanja, dok visoke imigraciono barijere omogućavaju da nivo redistribucije ostane visok. Dakle, za zagovornike male države sasvim je opravdano početi sa smanjenjem socijalnih davanja, a zatim otvoriti vrata, ili početi sa olakšavanjem migracija, nakon čega će zahtev za smanjenjem socijalne pomoći doći sa svom neizbežnošću.

Čini mi se da ovde Friedman previše insistira na ekonomiji, ne uzimajući u obzir faktor populizma u demokratskim zemljama.

Pa, završivši sa petim delom, odmah sam prešla na šesti, i za početak sam prevela poetični uvod, tako da je sa poezijom u ovoj knjizi sada, izgleda, gotovo.

Kako će se rešavati pitanje sprečavanja degeneracije Rase tokom ankapije?

Geni koji doprinose sticanju visokog obrazovanja otpadaju prirodnom selekcijom. Bez intelektualno razvijenih ljudi nemoguće je održavati tehnički složenu ekonomiju. Šta učiniti?

анонимный вопрос

U članku na koji se pozivate, Aleksandar Markov već daje odgovor na pitanje šta treba raditi. Citiram:

…ima smisla razmišljati o razvoju visokotehnoloških, efikasnih i humanih metoda korekcije nepovoljnih evolucionih tendencija. U to uključujući — metode povezane sa genijskim inženjeringom, genetskim terapijama i selekcijom gameta ili ranih embriona.

Inače, to su upravo one metode o kojima sam fantazirala, diskutujući o načinima oslobađanja od patološke agresije.

Ostalo je razumeti u čemu ankap može pomoći u razvoju pomenutih metoda. I ovde je odgovor prilično očigledan. Glavna stvar koja danas koči razvoj metoda korekcije ljudskog genoma su državne zabrane. Nema države – nema zabrana.

Ali ankap nije samo ukidanje faktora bioetike koja stavlja štapove u točkove napretka. To je i ukidanje socijalnih poreza koje srednja klasa plaća za dečije dodatke lumpenima. Bogati i obrazovani, u odsustvu prinudne reedistribucije, dobijaju više ekonomskih podsticaja da imaju decu, a siromašni i neobrazovani – manje.

Konačno, u odsustvu obaveznog državnog standarda obrazovanja, ljudi neće imati potrebu da troše vreme na proučavanje raznih smećnih predmeta, poput časova patriotizma. Manji troškovi za obrazovanje (mogu se računati i u vremenu i u novcu) – više se oslobađa za decu.

Na taj način, u državno-nesvrstovanom kapitalističkom društvu pojavljuje se nekoliko faktora koji oslabljuju navedeni efekat iz članka, a u perspektivi ga čak i potpuno ukidaju. Evo vam, gospodo zagovornici rasne superiornosti, dodatnog argumenta za ankap.

Šta treba da rade Belorusi i Tihanovska?

Bogdan Fokin

Odmah ću reći da bi ovde najviše voleo da se ponašam kao Šulman, da se skrijem u rupu i odatle vičem da nisam ekspert, idite kod eksperata. Ali hajde da samo naglasim da u ovom pitanju ne insistiram na svojoj ispravnosti, već iznosim samo skromno mišljenje.

Polazim od jednostavnog poređenja taktika ukrajinskog Majdana i armenske revolucije. Armenska taktika je obezbedila pobedu po cenu manjeg žestokog sukoba strana, usled čega je konflikt brzo utihnuo, i sada reforme teku ne tako problematično.

Dakle, štab Tihanovske treba da formuliše maksimalno jednostavnu decentralizovanu taktiku iscrpljivanja silovaca mirnom urbanom gerilom, sa usklađenim blokiranjem ulica u geografski udaljenim delovima, jakim moralnim pritiskom na zaposlene u izbornim komisijama – kako bi objavljivali materijale koji pokazuju falsifikate, sa jakim moralnim pritiskom na rođake silovaca, kako bi se naterali oni koji nose šlemove na diskretan sabotžaž – i tako dalje.

Nakon što ova taktika bude iznetа, velika je verovatnoća da će štab biti razbijen, a njegovo rukovodstvo uhapšeno u celosti. Ali decentralizovana taktika će omogućiti dalji rad već bez štaba.

U Armeniji je dijapora dobro odradila posao. Belorusi je takođe imaju, treba je iskoristiti. To je pritisak na strane lidere da ne priznaju pobedu Lukašenka, već, naprotiv, da priznaju pobedu Tihanovske.

Za razliku od Venecuele, beloruski visoki silovci nisu toliko uključeni u biznis, već su obični državni službenici, tako da će ih biti lakše prebaciti na stranu legitimne pan predsednice.

Levi simbol je odigran, sada na scenu stupa centralni

Mehanika slobode, Poglavlje 57

Primila sam mali donat za prevod Friedmana, razumev naznake, evo vam nove oblasti.

Poglavlje 56 sam objavila ranije, zajedno sa Poglavljem 34, pošto su im teme bliske. Tako da oni koji žele da čitaju po redu mogu da osveže u pamćenju temu nacionalne odbrane, a zatim da pređu na Poglavlje 57.

Prvobitna apsorpcija, kratak osvrt na moralnu filozofiju. Poglavlje je posvećeno odgovoru na pitanje o tome kakve uopšte osnove libertarijanci mogu imati za apsorpciju onoga što nije proizvedeno, naročito zemlje. Istražuju se dva pristupa: po Brodiju (ako ne može, ali je veoma isplativo, onda može, ali budi ljubazan da platiš kompenzaciju) i po Loku (pomešavši med sa katranom, vlasnik meda polaga prava na celu burad).

Pomešavajući Lokovu argumentaciju sa svojom, autor dolazi do zaključka da je dobijeni proizvod malo jestiv, ali je u principu sposoban da prođe kao libertarijanska osnova za apsorpciju neproizvedenih resursa.