Автор: Анкап-тян

Raste popularnost pokreta „građana SSSR-a“, šta misliš o tome?

Ukratko: reč je o tome da neki ljudi uskraćuju državi Ruska Federacija pravo na postojanje zato što je osnovana kršenjem zakonodavstva Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. A pošto SSSR nije bio ispravno raspustio, dakle, on nigde nije otišao, i RF je neka nelegitimna izmišljotina, i pristojnom čoveku ne treba da bude mar za želje njenih zaposlenih.

Neću se zadržavati na pravničkom izvrtanju, jer je, naravno, potpuno nebitno koliko je po dokumentima ispravno formirana država. Halo, mi govorimo o državi, država je bandit, kakva legitimnost? Država postoji u glavama, to je spremnost ljudi da se pokoravaju prisili, jer se ona vrši u ime nečeg važnijeg od čoveka. Ljudima je teško jednostavno izbaciti državu iz glave, direktno izjavivši da ne postoji ništa važnije od čoveka, pa stoga nema ni osnova da trpe prisilu u ime raznih apstraktnih entiteta. Zato izmišljaju drugi apstraktni entitet – i on zauzima mesto aktuelnog formalnog suverena.

Ponekad pokažem određenu slabost i kažem da sam saglasna da se demontaža države zaustavi na nekom takvom ultra-minarhizmu, kada države još uvek postoje, ali predstavljaju samo imena. Znam da se na ovoj teritoriji nalazi država Ruska Federacija. Šta iz toga proizlazi u pravnom smislu? Ništa. Jednostavno postoji takav geografski objekat, dodatno ime za označavanje mesta. Ali pritom nijedna druga država ne može tek tako da uzme i proglasi da će od sada ovde biti država Sibirsko kanstvo, i da svaki kanov podanik, odnosno onaj koji živi na određenoj teritoriji, mora mesečno uplaćivati kanu deset hiljada satoshija, inače će mu imovina biti rasprodana. Ne, dragi, ovde već postoji ustanovljena država, skloni se. Evo njenih granica, evo njenog glavnog grada, evo njene diplomatske predstavnice koja trguje suvenirima.

Ho li sekta svedoka SSSR razvaliti Rusku Federaciju? Veoma je malo verovatno. Ali će uneti svoj udeo sumnje u to da postojeća država uopšte ima bilo kakvo pravo da izdaje naredbe ljudima. Tako da neka ovi zabavni momci nastave da trole aktuelnu vlast, mada će, naravno, ako počnu da koriste svoje alate kako bi kršili privatne ugovore, to biti zloupotreba neformalne konvencije o granicama trolovanja, i to ih, naravno, neće odvesti u dobro

Natalitet kao odraz tragedije zajednica

Bitarh

Etatisti često govore da država pomaže u rešavanju problema tragedije zajednice. Zapravo, naravno, ona ih samo stvara. Najmasovnija od njih, sposobna da dovede do propasti civilizacije, jeste nagli pad nataliteta. Zaista, zašto žena ne bi spavala mnogo noći, menjajući pelene bebi, kada je mnogo zanimljivije otići u klub da se zabavi sa prijateljima i objaviti slike moderne odeće na Insti! A šta će biti u starosti? Potpuno je nebitno — omiljena država je neće ostaviti bez dostojne penzije, a ako se još i pravilno glasa, daće besplatnu negovateljicu.

Ovde se nazire čista tragedija zajednice. Za pojedinačnu ženu, sa stanovišta resursa, isplativije je uopšte ne rađati (ionako će dobiti garantovanu penziju u starosti, ali neće trošiti resurse na vaspitanje dece). Ako tako rade svi stanovnici zemlje, poreski prihodi će pasti zajedno sa brojem stanovnika konkretne zemlje i država će biti primorana da pojača pljačku. Porezi su i ovako sada na istorijskim maksimumima, što znači da će njihovo dalje povećanje sigurno dovesti do pada cele ekonomije, odlaska biznisa kako iz zemlje, tako i „u senku“, a na kraju — do kolapsa države.

Od sebe ću napomenuti da država rešava ovu tragediju zajednice jednostavno: plaća dečije dodatke. Na taj način se povećava natalitet među onima za koje veličina dodatka ima značaj. Tako da, sa stanovišta države, ništa strašno se ne dešava: bezdeca imućni građani plaćaju siromašne i plodne, pravda pobeđuje. Država je čitav konglomerat grupa specijalnih interesa, i svaki izazov koji dođe iz spoljnog sveta, ili čak jednostavno izmišljen, može se iskoristiti kao povod za povećanje veličine države: bilo da je natalitet visok ili nizak, bilo da je imigracija visoka ili niska, bilo da je otopljavanje ili zahlađivanje…

Zašto je kontre-ekonomija mnogo efikasnija od pobunjenictwa i oružane borbe?

Odgovara Bitarh

Kod većine ljudi radikalna promena društveno-političke formacije društva obično se povezuje sa revolucijom, koja se odvija putem oružane borbe i svrgavanja vladajućeg režima. Međutim, ljudi propuštaju glavnu stvar — kada dođu na vlast, revolucionari organizuju masovne pogrome nad svojim bivšim protivnicima, stvaraju atmosferu straha i mržnje u društvu (na primer, crveni teror tokom Građanskog rata, a zatim staljinske represije). Često se se revolucionarna vlast sama pokrene od strane protivnika revolucije i njena dostignuća budu uništena (na primer, jakobinci tokom Francuske revolucije). Sve se to dešava u pozadini gladi, raspada ekonomije i tehnološke degradacije. Takođe, ne treba zaboraviti da ljudi koji deluju iz potajanja ne oklevaju da koriste nasilje. Mi ipak želimo da izgradimo libertarijansko društvo, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim odnosima. Ali evo u čemu je problem — ljudi navikli na nasilje i nasilnu (vojnu) hijerarhiju, najverovatnije će koristiti uobičajene metode protiv nesuglasnika čak i nakon svoje pobede. Jednostavno zato što ne znaju drugačije!

Postoji drugi, efikasniji i humaniji način dolaska do slobodnog društva (voluntarizma, ankapa) — kontrekonomija. Upravo za nju se ja zalažem i nadam se postepenom nenasilnom izgradnji takvog društva.

Pre svega, naravno, treba ljudima preneti same ideje (porezi su pljačka; država je stacionarni bandit; može se proći bez nje, zamenivši njene institucije konkurentskim društvenim organizacijama ili eksteritorijalnim ugovornim jurisdikcijama sa dobrovoljnim članstvom). Država postoji u glavama ljudi kao model ponašanja, pa je prvo potrebno iskoreniti je odatle. Što više puteva promocije savladamo, to bolje — flajeri, grafiti, grupe na društvenim mrežama, internet i oflajn reklame, predavanja, video snimci, knjige itd.

Želim da ljudima prenesem glavnu misao — država sama ne stvara nikakve vrednosti i postoji isključivo zahvaljujući oporezivanju. Čak i prihodi od prodaje nafte i gasa su, zapravo, poreski uplate. Što manje poreza dobija država, to ona postaje slabija i, shodno tome, može potrošiti manje resursa na suzbijanje protesta i represiju svojih protivnika.

Kako običan čovek može stupiti u borbu protiv levijatana, a da se ne boji represija sa njegove strane? Odgovor je jednostavan — svedite poreske uplate na minimum i maksimalno iscrpljujte resurse države kroz socijalnu pomoć (korišćenje svake prilike za dobijanje naknada, povraćaja poreza, socijalnog stanovanja, kupona za hranu, olakšanih karata za prevoz itd.).

Ako postoji mogućnost, vredi dogovoriti se sa poslodavcem o isplati cele plate u koverti. Alternativna opcija je prelazak sa ugovora o radu na ugovor o delu (to jest, postajete zaseban izvođač za firmu poslodavca i značajno štedite na porezima, što je, iznenađujuće, stopostotno legalno). Takođe vredi naučiti kako da koristite kriptovalute, kupovati namirnice i stvari na lokalnim pijacama i od privatnih prodavaca (a ne u prodavnici gde plaćate PDV), kao i koristiti usluge privatnih servisa i majstora (koji ne izdaju fiskalne račune).

Država već oseća da nešto nije u redu i nije tako davno najavila lov na samozaposlene. Pa, neka trče: troškovi prikupljanja takvih poreza daleko će premašiti obim prikućenih sredstava.

Slažem se, izuzetno optimistična slika: Levijatan je uginuo, a čovek je ostao

Zdravo, hteo sam da saznam kako će izgledati kontrola kvaliteta (da npr. ne jedemo otrovnu hranu) kod Ankape?

анонимный вопрос

U ovom trenutku u oblasti kontrole kvaliteta proizvoda, kao i svuda gde država bilo šta kontroliše, prisutno je više pozorište bezbednosti nego stvarna zaštita. Videći sertifikat još jednog „bla-bla-nadzora“ o tome da je proizvod prošao proveru, krajnji potrošač nikada ne zna: možda je proizvod zaista temeljno proveren, možda je proveren površno, možda je sertifikat falsifikovan, a možda je kupljen. Reputacija tela koje izdaje sertifikate može biti koliko god niska, ali proizvođač će i dalje biti obavezan da ide pred njega na poklon i dobija papire ako radi legalno. Tako da se prinudna državna sertifikacija kvaliteta uvek prilično brzo izроди u fikciju, koja, međutim, košta nekog novca, i potrošač će taj novac u potpunosti platiti.

U odsustvu prinudne kontrole kvaliteta, klijent od početka nema nikakvo poverenje prema proizvođaču robe. Do čega to dovodi? Najelementarnija provera kvaliteta robe, koja se trenutno pojavljuje na svakoj pijaci: pre kupovine, potrošač isprobava robu. To je fenomen relativno siromašnog tržišta, kada nijedni skuplji načini kontrole nisu pristupačni ni prodavcu ni kupcu.

Kako raste blagostanje i pojavljuju se složeniji proizvodi, pojavljuje se i potražnja za sofisticiranijom kontrolom, na primer, hemijskom analizom i drugim instrumentalnim istraživanjima. Šta znači „pojavljuje se potražnja“? Ljudi počinju da se pitaju koliko se cifre i reči na pakovanju poklapaju sa istinom. Dalje, na primer, neki videobloger (za sada je to češće televizija, ali mi posmatramo čisti ancap) sprovede istraživanje i na osnovu njegove demonstracije zabavi se publika. Potom prodavnica može pozvati se na to istraživanje, govoreći da je njihova roba sasvim ispravna. Pored toga, mogu se pojaviti udruženja potrošača, udruženja proizvođača (i njima je takođe neispećajivo da neko na sranje lepi etikete „kobasica“ pa ljudi misle da je svaka kobasica sranje), osiguravajuće kuće koje teoretičari ancapa stalno pominju – reč je o tome da će se na zadovoljavanju tržišne potražnje za proverom kvaliteta robe naći mnogo onih koji žele da zarade.

Kako objasniti etatisti-hoplofobu da je takva smešna stvar kao državna regulacija kriptovaluta ne samo besmislena, već i da neće učiniti svet bar malo bezbednijim?

Nisam baš razumela zašto je reč o etatisti-hoplofobi, a ne o etatisti-gitaristi, na primer, ako je reč o kontroli prometa kriptovaluta.

Svojim dizajnom većina kriptovaluta ne zahteva učešće pouzdanog posrednika, a kamoli nužno od strane države ovlašćenog posrednika. Tako da je izbegavanje državne regulacije prometa kriptovaluta veoma jednostavno, a zabranjivanje toga nema smisla. Jedino što država može manje-više efikasno da reguliše jeste konverzija kriptovaluta u fiat novac, dok se za sada zarađeno u kriptovalutama mora trošiti pretežno u nacionalnim fiat valutama.

Dakle, država koja želi da reguliše promet kriptovaluta može postupati kao Sjedinjene Države, koje pritiskaju kriptobirše na svojoj teritoriji i zahtevaju da odaju svoje klijente, dok su kriptobirše iz ostatka sveta te potčinjene jednostavno poslale dalje i prilikom registracije zahtevaju potvrdu da nisi državljanin SAD. Tako da je obavljanje nekontrolisane razmene kriptovaluta u fiat na značajne iznose za državljanina SAD ne tako lako.

Zato nesrećni građani SAD i dalje kupuju drogu za stare dobre gotovinske dolare, a kriptovalute koriste mnogo manje nego što bi mogle. Šta to znači u smislu potrebe da se droga kupuje za fizički keš? Potreba za ličnim kontaktom sa dilerom, dodatne mere bezbednosti za sve uključene u lanac prodaje, jer su oni laka meta pljačke — ukratko, krv, prljavština i beskrajni ulični sukobi. Da li svet postaje bezbedniji zato što bande trgovaca krakom dele teritoriju?

Uporedite ovu situaciju sa mirnom i bezbednom Rusijom, gde je jedini faktor opasnosti za distributera i korisnika droge policija, dok je nivo uličnog nasilja povezanog sa prometom supstanci, dolaskom kriptovaluta u ovu industriju, znatno opao. Odakle će doći nasilje ako su proizvođač, kupac i kurir fizički odvojeni i ne poznaju jedni druge?

Potpuno je nebitno kakav stav imate prema psihoaktivnim supstancama, ali činjenica da je ovo tržište prešlo na kriptovalute učinila je život običnih i neumešanih ljudi bezbednijim, a tamo gde tržište nije prešlo, sve je ostalo po starom. Čak bi i ovaj jedan razlog trebalo da bude dovoljan da ubedi osobu koja je zaista zabrinuta za svoju bezbednost da kriptovalute ne treba regulisati.

A ako je on, kao što je to uobičajeno među etatistima, uveren da država treba da reguliše apsolutno sve što se može bilo kako pripisati tržištu bilo čega što je bar malo opasno, jer je potrebna kontrola, a kako bez kontrole, onda je ovde razgovor uzaludan, samo će ga lično iskustvo ubediti.

A da momku ima kratkosatni, izvini, bitcoin…

Kada je tržište rešilo sve

Stanovnici stambenog kompleksa „Pravij bereg“ u Himkinu su ogorčeni jer je investitor namerno nagurao stare automobile u dvorište kako bi popunio sva parking mesta. Kao alternativu, ljudi su primorani da kupuju mesta u podzemnoj garaži, čija cena počinje od 800 hiljada. Kako se ovaj problem može rešiti uz ankap?

Dmitrij

Ono što ste opisali je varijanta tragedije zajednice, gde nedovoljno jasna prava vlasništva dovode do toga da je svakome isplativije da eksploatiše zajedničku resurs što intenzivnije mogu, što dovodi do njegove brze degradacije.

Kao što se iz uvoda može lako pogoditi, najjednostavniji recept sastoji se upravo u jasnijem definisanju prava vlasništva, za šta je ankap prilično dobar. Hajde da razradimo detalje.

Šta imamo sada? Investitor dobija dozvolu od opštine da izgradi zgradu, nekako se dogovori sa prethodnim vlasnicima zemljišta, izgradi zgradu, proda stanove i podzemna parking mesta, ali nema pravo da stupi u posed nad zemljištem; zemljište ispod zgrade i pored zgrade je kolektivno vlasništvo stanara, jer je država tako odlučila.

Kako stanari koji žele da se parkiraju pored zgrade, a ne žele da kupuju skupo podzemno parking mesto od investitora, mogu da odbrane to pravo u trenutnoj situaciji? Moraće da organizuju stambno zajednicu (TSŽ) i ovlašćenje je istom da uvede plaćeni parking pored zgrade, za šta na opštoj skupštini stanara mora glasati određeni broj vlasnika stanova koji poseduju najmanje polovinu ukupnog stambenog kvadrata. Nakon toga, investitoru će biti neisplativo da zauzima plaćeni parking pored zgrade svojim automobilima, pa će razmatrati druge načine monetizacije svoje neprodate imovine, na primer, da mesta takođe izdaje u zakup, umesto da ih prodaje.

Šema nije loša, ali je organizaciono veoma složena, a i kao rezultat njenog primenjivanja, vlasnici automobila će biti primorani da troše novac na zakup parkinga, što očigledno nije ono što bi želeli, jer je mnogo prijatnije koristiti resurs besplatno.

Kod ankapa ne postoji spoljni regulator koji zahteva da zemljište ispod kuće pripada vlasnicima stanova, pa će izvođač biti zainteresovan da ga zadrži za sebe, a stanarima iznajmljuje i stanove i sva vrste parking mesta. Ili, kao varijanta, da prodaje stanove, a parking mesta iznajmljuje. Ili da prodaje stanove i podzemni parking, a nadzemni iznajmljuje. Ili da uopšte ne pravi jednu od vrsta parkinga.

Fanati ovakvog oblika, kao što su stambene zajednice, moći će ili da kupuju zemljište i grade kuću zajednički, ili da kupuju stanove od izvođača zajedno sa zemljištem, ako on to bude želeo.

Bilo kako bilo, u odsustvu spoljnog regulatora koji nastupa u ulozi sila nepredviđene, ljudi neće morati da izvode čudne i neprirodne izbegavajući manevri, kada se sopstveni interesi mogu zahtevati i braniti direktno.

Kosan Maksim Kaca…

Skup nagrabljenog

Ako nezakonito prisvajam tuđu svojinu – to je agresivno nasilje i kršenje NAP-a, a ako kupim tuđu svojinu koju je drugi pojedinac prisvojio nezakonitim putem, da li će se to smatrati kršenjem NAP-a? A šta ako naručim bilo kakvu robu od osobe koja se bavi takvim?

Emmanuel Goldstein

Ovo pitanje odjekuje pitanjem o tome da li naručivanje ubistva krši NAP. I isto tako, odgovor na njega je jednoznačno „ne“. Potpuno je nebitno da li je neko stvorio pozitivnu materijalnu motivaciju lopovu, razbojniku ili ubici – odluku da izvrši agresivno nasilje on je doneo sam. Međutim, ako je reč o tome da je neko pretio izvršiocu nekim sankcijama u slučaju neizvršenja krađe/razbojstva/ubistva, tada, naravno, i naručilac i izvršilac nose odgovornost: jedan za pretnju akcijom, drugi za akciju kojoj je pristao kako bi izbegao pretnju.

Znači, da li to znači da kupac ukradenog stiče legalna prava na kupljenu stvar? Ne, ne stiče. On upravo zato kupuje stvari sa ogromnim popustom što dobija stvar samo na faktično posedovanje, i u cenu uračunava rizik da će se pojaviti bivši vlasnik kojem će morati da je vrati bez ikakve nadoknade.

Dakle, ako vlasnik servisa automobila kupi ukraden auto i rastavi ga na delove kako bi otežao pronalaženje, da li će mu se desiti bilo šta? Hoće. On će i dalje ostati dužan da vrati auto vlasniku, ali zbog tehničke nemogućnosti da to uradi, morat će da pregovara o odšteti, koja će očigledno biti sa značajnom premijom u odnosu na tržišnu cenu automobila.

Na kraju, želim da napomenem da imovinski zahtevi ne moraju uvek biti povezani sa kršenjem principa neagresije. Ako postanete žrtva prevare, NAP nije prekršen, ali imate pravo na zahtev, i sud, uz postojanje dokaza, ima svako osnovno pravo da stane na vašu stranu. Zapravo, kupac ukradenog prema zakonitom vlasniku je upravo prevarant: on vas obmanjuje tvrdeći da nije bio svestan statusa stvari, rekavši da su mu delovi bili hitno potrebni, pa zašto ne bi kupio skoro nov auto za delove.

Dakle, iako u ovoj delatnosti nema kršenja NAP-a, to ne znači i nekažnjivost.

Ako su levi izmislili termin „kapitalizam“, da li pokušaj da se ta reč rehabilituje i koristi u pozitivnom kontekstu nije igra po njihovim pravilima?

(prvi put, koliko ja znam, ovaj termin je upotrebio Luis Blan, francuski socijalista, u negativnom kontekstu, suprotstavljajući ga socijalizmu)

анонимный вопрос

Nezapamljivi su putevi memova… Suprotstavljanje „kapitalizam-socijalizam“, čini se, prilično tačno odražava suprotstavljanje velikog novca velikim bataljonima, i zato je i potrlo.

Ja se sama trudim da ne koristim reč kapitalizam u čistom obliku, jer ako se u ovu vodku doda paradajz sok anarhizma, ispalo bi mnogo ukusnije, a naziv koktela ne zvuči toliko vulgarno. Ali tako je ispalo da se izrazi tržišni anarhizam ili anarhizam slobodnog tržišta ispostavljaju kao duži i nespretniji od jednostavnog ankap.

U principu, to nije jedini termin koji je počeo kao uvredljiva etiketa, a kasnije je stekao određeni akademizam i moralnu neutralnost (na primer, minarhizam), i obrnuto, mnoge reči su počele kao nešto svetlo i lepo, a sada se koriste isključivo kao uvrede, pa pristojni ljudi pokušavaju da se distanciraju od takvih asocijacija (ovo mislim pre svega na liberale, koji su u SAD sada sinonim za reč socijalisti, a u Rusiji sinonim za reč socijal-darwinisti).

Najbolje što se može uraditi, želeći da se prema jeziku odnosi što pažljivije – jeste da se koristi manje vrednosnih sudova. Evo Svetov sada, recimo, aktivno pokušava da oživi poluzaboravljenu reč nomenklatura, koja je za mene, predstavnicu prve nesovjetske generacije, termin više iz skladišnog računa. Zašto kvariti reči? Postoji ipak divna reč činovnik, koja je mnogo jasnija od neke nomenklature, a znači upravo isto što i ona. Dobro, to su već prepucavanja i stvar ukusa, dajem je samo kao ilustraciju toga da nikoga ne možeš ugoditi.

Dakle, u celini se slažem sa vašom tezom da se postojeće konotacije moraju uzeti u obzir, ali nimalo nije neophodno u svemu ih slediti, a još manje kršiti ih iz principa samo na osnovu toga što su to pravilo nekada osmislili protivnici.

Postoji određeni neobuzdan cinizam u tome da se prikazuje ono čudovište koje drugi vide u tebi…

Zašto država stalno raste? Zašto je minarhizam nestabilan?

Odgovara Bitarh

Istorija pokazuje da na dugim vremenskim intervalima stalno raste „veličina države“ (obim resursa koje ona kontroliše i stepen uticaja na živote svojih podanika). Ovo se odnosi na sve oblike vladavine — liberalne demokratije, republike sa cenzusnom demokratijom, ideokratije, teokratije, čak i monarhije. Neke države su prvobitno bile stvorene na ideji minarhizma („ograničene vlade“), kao na primer SAD, gde su oci osnivači razumeli mogućnost širenja veličine države i pokušali da u ustav upišu mehanizme za suzbijanje tog procesa. U svim slučajevima to nije funkcionisalo i čak su i naj„manje“ vlade izrasle do džinovskih dimenzija.

Zašto se to onda uvek dešava? Postoji mnogo verzija, ali najverovatnija deluje ideja koju je izneo Pavle Usanov u svom nedavnom predavanju „Spontani poretci kao alternativa državi“. Rast se dešava zato što je svaki službenik zainteresovan da preraspodeli rentu (resurse oduzete stanovništvu putem poreza) u svoju korist. Ako on to ne uradi sam, uradiće to neko od njegovih kolega. Pojavljuje se stalno iskušenje da se bavi populizmom i izmišlja nove funkcije za mešanje države u oblasti koje pripadaju grupi interesa koja je iznudila tog konkretnog službenika. Na primer, službenici iz državne agencije za socijalno osiguranje zainteresovani su za POVEĆANJE broja nezaposlenih i siromašnih, jer mogu da „izdejstvuju“ veće finansiranje za sebe i, shodno tome, povećaju svoje plate, zaposle svoje prijatelje, dodela sebi bonuse.

Если вы пришли сюда по ссылке из других соцсетей, напоминаю, что на мой канал можно подписаться в телеграме, а для обсуждения деятельности канала там же, в телеграме, создан уютный чатик.

Ah, kakve su bile plemenite namere!