Prvi put sam saznala da postoje takvi ljudi, 2014. godine, upoznala sam ih na antimilitaresnom mitingu. Stvara se osećaj da su njihovi najbolji dani prošli i da polako migriraju u ankap.
Određena aproksimacija ankoma se dostiže kada praktično cela korpa tipičnih potrošačkih dobara, usled rasta produktivnosti rada, izgubi svojstvo retkosti. Kliknem na robota, on se baci kao brzi tenuk i donese pivo. Nema smisla posedovati nešto što je opšte dostupno.
Sve vrste kraft proizvoda se sasvim mogu praviti radi samoizražavanja. Administracija društva je minimalna. A projekti koji zahtevaju resurse koji ostaju retki, ostaju u nadležnosti biznisa, ali većini ljudi je to potpuno neinteresantno, oni imaju svakodnevnu izobilje i totalni legalajz. Dakle, ako ova verzija ankapa izgleda kao ankom i zvuči kao ankom, zašto je ne nazvati ankom.
Strogo govoreći, prilikom ankap-a privatni teritorij nije svuda, već samo tamo gde ga je neko privatizovao. Ali, pošto je reč o konkretnoj igri, jasno je da se pre svega govori o gradu, a tamo svaki komadić zemlje nekom i pripada.
Kao što sam već pisala, odgovarajući na klasično pitanje o putevima, a zatim malo razvijala misao odgovarajući na regulaciju saobraćaja, cilj vlasnika zemlje je ostvarivanje dobiti od nje, a da bi se ostvarila dobit od zemlje u gradu, potrebno je obezbediti infrastrukturu, kako bi klijent sa novcem mogao lako i udobno da dođe upravo kod njega i ostavi novac kod njega. Ili, da bi radnici i materijali podjednako lako stizali do nepokretnosti, ako on ne radi prodaju, već proizvodnju.
Jasno je da ako vlasnik nekog objekta želi da privuče najširi krug klijenata, njemu nimalo nije u interesu da filtrira iz opšteg toka one koji bi želeli da uhvate ukusnog pokemona na njegovoj teritoriji i da im u tome protivreči. Naprotiv, ako je takva igra trenutno popularna, oni koji žele da obezbede priliv klijenata morali bi se takmičiti ko će od kompanije koja proizvodi pokemone naručiti najbolji asortiman pokemona upravo na svojoj lokaciji, i bilo bi poželjno da jedan ili dva budu potpuno ekskluzivni. Na primer, hraniti svakog uspešnog lovca pokemona vinom u sinagogi je kul, ali još je bolje ako se tamo može dobiti jedinstveni jevrejski pokemon koji će odbijati da se bori subotom i uvek odgovarati pitanjem na pitanje.
Isto tako, oni koji bi želeli da se pokemoni ne hvataju baš na njihovoj teritoriji, mogli bi jednostavno da se obrate kompaniji koja proizvodi pokemone sa zahtevom da ukloni ceo zoološki vrt iz konkretne lokacije. Na primer, postoje svi razlozi da se u pozorištu ne pojavljuju pokemoni, jer uključeni telefoni smetaju glumcima i drugim posmatračima.
Kako će se tačno odvijati pravne bitke između proizvođača ovakvih igara i njihovih klijenata sa jedne strane, i vlasnika ovih ili onih objekata sa druge strane, ne bih se usudio predvideti u detalje. Jasno je da ako ispred ulaza iz nekog razloga stoji zahtev da se telefon isključi ili preda, biće prilično teško sudski osporiti blago prisiljavanje na izvršenje tog zahteva i izbacivanje sa teritorije u slučaju odbijanja da se on ispuni.
U stvari, sve je to egzotika, pošto se pokemoni češće pojavljuju negde u parkovima i drugim javnim prostorima, jer je jedan od ciljeva igre bio jednostavno izvući ljude u šetnju. Sumnjam da će u privatnom parku biti zabranjeno zuriti u telefon u hodu, tamo čak teško da će zabraniti i seks – čemu, ako umesto toga mogu da prodaju gumice i izdaju prekrivače u zakup?
Uprkos tome što većina libertarijanaca ne vidi ništa osuđujuće niti što zahteva kaznu u tome što žena izvrši abortus, abortusa u društvu dominirajućeg anarho-kapitalizma bi očigledno bilo znatno manje nego sada.
Sve je veoma jednostavno. Abortus za ženu nije dobro. To je uvek neko prisilno zlo na koje žena pristaje jer smatra da je nastavak trudnoće još veće zlo. Ali u ankapu ona će imati mnogo više alternativa abortusu.
Sudite sami. Može se postaviti oglas da se nosi dete, okvirni termin porođaja tada i tada, i da je žena spremna da proda pravo na starateljstvo i svoj odricanje od roditeljskih prava. Može se, naravno, ovaj oglas formulisati pomoću različitih eufemizama, ali suština će biti otprilike ista: spremna sam da podnesem trudnoću i porođaj ako budem sigurna da će se moji problemi završiti time, iako bih volela i kompenzaciju za prenete troškove.
Naravno, ugovor o komercijalnom surogat materinstvu može se sklopiti i sada, iako je u nizu zemalja ova praksa zakonski kažnjiva. Ali čak i tamo gde je to legalno, tema je povezana sa gomilom regulacija, što značajno povećava troškove procedure, a to znači da će mnoge žene ipak preferirati abortus kao nešto sigurnije i manje naporno. Pogotovo zato što je sređivanje papira dug proces, a što se abortus brže obavi, to je manje štete organizmu žene.
Konačno, postoje i medicinski razlozi za abortus, kada trudnoća ugrožava život majke ili kada je dokazano da je dete nosilac nasledne bolesti. Uklanjanje bioetičkih barijera za istraživanja može donekle ubrzati rešavanje problema i u ovoj oblasti u poređenju sa trenutnom stvarnošću, ali to je već pogađanje.
Slika je blagoslovena, kao brošure Jehovinih svedoka. Izaberi ankap, spasi decu!
Nažalost, teško mi je da odgovorim na prvi deo pitanja. Moje znanje o seriji se u potpunosti svodi na informaciju da negde tamo postoji tužni dečak po imenu Karl. Tako da neću ulaziti u detalje, razgovarajmo o zombi apokalipsi uopšte, bez vezivanja za konkretnu seriju.
Zombi apokalipsu ću definisati otprilike ovako. To je fenomen neistraženog prirode, u toku kojeg tela mrtvih ljudi postaju smrtonosna opasnost za žive. U takvoj opštoj formulaciji, čovečanstvo se suočavalo sa zombi apokalipsom nebrojano puta. Svaka epidemija neke kuge postajala je zombi apokalipsa. Prema jednoj od verzija, veliki zombi apokalips u Engleskoj u 17. veku čak je doprineo industrijskoj revoluciji i pojavljivanju liberalizma, jer je povećao vrednost radne snage.
Tipični filmski zombi apokalips se razlikuje od istorijskih analogija samo po tome što mrtvo telo progoni žive ljude uz sve prateće filmske specijalne efekte: prilazi tragičnim hodom, zastrašujuće maše kućnim aparatima i alatima, a u besmoćnom besu grebe noktima po kamenu ako je žrtvi uspelo da se popne na uzvišenje. Higijenske mere protiv zombija su u celini otprilike iste kao i tokom epidemije: spaljivanje leševa.
Dobro, to su sve veoma simpatična razmišljanja, ali kako će zombiji pomoći u izgradnji Ankapistana? Za to ćemo morati da uvedemo još jednu fantastičnu pretpostavku. Zombi se ne baca na sve redom bez razloga. Ne, on ciljano i pronalazljivo kreće da se osveti upravo onome koga smatra krivcem za svoju smrt. Po analogiji sa filozofskim zombijem, nazvaću ovaj podtip „pravnim zombijem“. Slažite se, u poređenju sa fantastičnom pretpostavkom da energični leševi uopšte postoje, takva konkretizacija njihovih motivacija deluje kao sasvim skromno i realistično dopunjenje.
Takav zombi je živa… pardon, neživa inkarnacija principa neagresije: niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Dodajmo još da se pravni zombi takođe baca na svakoga ko smeta drugom pravnom zombiju da ostvari svoju osvetu. Nakon što završi sa odmazdom za svoju smrt, pravni zombi pronađe mir.
Tvrdim da će u svetu pravnog zombi-apokalipse Ankapistan biti izgrađen prilično brzo. Živa osoba je toliko prijatniji saputnik od zombija da će sama ideja o doprinosu pojavljivanju novog zombija izazvati užas. Zato će ljudi ubrzo naučiti uzajamnu ljubaznost, razviti spremnost za dobrotvornost, saradnju u teškim situacijama, pa će čak i sa Titanika izlaziti u čamce, tek nakon što se uvere da su im dobrovoljno omogućena mesta.
Ali ne moramo čekati nastanak pravnog zombi-apokalipse, već se možemo unapred učiti uzajamnom poštovanju, saradnji, saosećanju prema slabima, i biti spremni da se jurnemo na bilo kog kršitelja NAP-a. Zašto odlagati za posmrtno ono što se može uraditi danas?
U osnovi dokumenata kao što su konstitucije leži prilično specifičan paradoks razmišljanja. S jedne strane, pravo se izjednačava sa zakonom, a zakonom postaje bilo koja naredba aktuelnog suverena. S druge strane, nazire se određeno razumevanje da dosledna primena takvog pristupa stvara veoma nepovoljne uslove za život i, naročito, značajno otežava dugoročno planiranje.
I evo šta su uradili tvorci ideje konstitucije. Predložili su: hajde da usvojimo zakon koji će proglasiti narod suverenom, a stvarnog vladara samo izvršiocem volje suverena. Šta će to doneti? Evo šta: u istom tom dokumentu ćemo direktno zapisati ograničenja vladarevih ovlašćenja. A pošto vladar nije suveren, on ih neće moći ukinuti, što znači da će morati da ih poštuje – jer zakon je ono što je na papiru napisano.
Tokom nekoliko vekova primene ideje ustavnih ograničenja državne vlasti, pokazalo se kako to funkcioniše.
Ako su u konstituciju uloženi relativno jednostavni mehanizmi za njeno menjanje, ona će se menjati u skladu sa željama interesnih strana u vladi.
Ako se u članovima konstitucije umesto konkretnih normi daju upućivanja na zakone koje vlada treba da usvoji kako bi se poštovala želja konstitucije, onda ti zakoni veoma brzo postaju takvi da se prema njima u ime suverena „naroda“ u punom opsegu represivno postupalo protiv predstavnika tog istog naroda koji nemaju nikakve veze sa vršenjem državnih ovlašćenja, dok se predstavnici servisne organizacije „država“ nežno izvlače iz udarca.
Naposletku, ako konstitucija naglo kontrastira sa željama dovoljno uticajnih aktera u vladi, njene norme se jednostavno ignorišu, jer u konstituciji obično nisu sadržane norme o tome kako tačno suveren ima pravo da pozove na odgovornost vladu koju je on, suveren, ustanovio, kada vlada odbije da poštuje ustavna ograničenja koja je on, suveren, odredio.
Reč je o tome da je ideja konstitucije zanimljiv pokušaj da se, ne odstupajući od principa legalizma, ograniči apsolutna vlast, i taj pokušaj je imao izvesnog uspeha. Međutim, nijedna konstitucija nikada nije radila sama od sebe. Konstitucija uvek funkcioniše samo na osnovu opšte vere u to da konstitucija, prvo, mora postojati, i drugo, da se mora poštovati.
Dakle, dok god još živimo u državi, treba imati na umu da je ustav ograničenje državne vlasti, a ne građanskih prava. Građanin ne može prekršiti ustav, njega može prekršiti samo lice obučeno državnim ovlašćenjima. Pošto ustav funkcioniše na veri, onda češće gurajte službenike u lice tim svetim spisima. Recite im da su svi zakoni ono što ste napisali protiv nas, a samo je ustav ono što ste napisali protiv sebe. Dakle, zahtevaću od vas poštovanje ustav, i to upravo onako kako ga ja, suveren, razumem, odnosno doslovno. A ako neki zakon, podzakonski akt, službena instrukcija ili usmeno naređenje vašeg neposrednog nadređenog krše taj isti ustav, onda ja, suveren, u tome vidim zaveru protiv sebe, suverena, i to ću sprečavati, zato bolje pomerite na stranu svu ostalu makulaturu i razgovarajmo o tome kako treba da poštujete moja ustavna prava.
Kao što je rekao advokat Mihail Benjaš u intervjuu Mihailu Svetovu: budite naivni kao deca, zahtevajte poštovanje ustav.
Jer ove investicije možda neće biti isplaćene dobijanjem kvalifikovane radne snage u budućnosti — ako osoba ne bude želela da radi za kompaniju koja ju je „stvorila“.
Zaista, zanimljiva tema. Jedan subjekt ulaže sredstva i napore kako bi stvorio drugog subjekta, pri čemu stvoreni subjekt nema nikakav dug prema tvorcu, osim možda moralnog. Postavlja se pitanje: šta će zapravo primorati tvorca da ulaže resurse u svoje stvaranje?
Pri tome, vi nekako ne sumnjate da sa roditeljima problema neće biti, oni će nesumnjivo biti zainteresovani da ulažu u stvaranje naprednijih dece iz njihove perspektive. A zašto, zapravo?
Evo, ja, recimo, razmišljam o detetu i čitam cenovnik genetskih modifikacija koje se mogu uneti. Ukloniti predispoziciju za rak i aids? Naravno, uzimam, to je mnogo pouzdanije od zdravstvenog osiguranja, a košta, ako se rasporedi na životni vek, mnogo je jeftinije. Čistimo nasledne bolesti. Treba li? Naravno. Sklonost ka gojaznosti? Verovatno ću korigovati, i to će se isplatiti. Visina? Boja očiju? A zašto? Pa, samo ako te postavke idu u opštem paketu, jer svaki roditelj neće posebno kupovati te modifikacije.
Drugim rečima, roditelji će prvenstveno biti zainteresovani za one modifikacije koje će uštedeti njihove, roditeljske, troškove održavanja deteta. Drugo u redu — one koje u perspektivi mogu povećati šanse deteta za uspeh u životu, iako nikada ne možete pogoditi šta će imati tržišnu potražnju. Na kraju — sva neka stvar koja zavisi od ukusa.
Zašto uopšte roditelj dobija dete i ulaže u njega? Radi dobijanja radosti iz procesa vaspitanja i zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Dete je kreativni projekat koji, kako se ne zna, može doneti i komercijalni uspeh.
Može li sličan kreativni projekat pokrenuti, na primer, ne roditelj, već velika kompanija? Zašto da ne, ali motivacija tvoraca kompanije će pritom biti ista: dobiti maksimum zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Pri tome, da bi slobodni ljudi, koje proizvodi ova kompanija, donosili i neku novčanu dobit, potrebno je da to rade dobrovoljno. Dakle, treba u njima vaspitati lojalnost.
Ako se uda u to pronaći gen slepe ljubavi, možda će se problem lojalnosti tako moći rešiti. Ali iz nekog razloga imam ozbiljnu sumnju da će se taj gen ispostaviti da je povezan sa genima odgovornim za intelektualni razvoj, što znači da će životni uspeh takvog deteta generalno biti mali (naročito jer kombinat za proizvodnju dece teško može svakom maturantu dati značajan početni kapital).
Fantazije o uzgajanju kompetentnih specijalista sa kasnijim prisilnim zadržavanjem u ropstvu, molim vas, ostavite komunistima, mi ovde razmatramo ankap, a ankap je samopripadnost.
Dakle, ako govorimo o tržišnim modelima za ovakva preduzeća, radije bih predložila da se pogledalo u pravcu sadašnjih privatnih škola i univerziteta. Tamo talentovani učenik isto tako može dospeti u školu besplatno, pa čak i imati stipendiju, a ustanova se finansira putem endaument fonda. Novac u fond potpuno dobrovoljno unose bivši učenici koji su uspeli u životu. Razlika u našem slučaju će biti samo u tome što talentovanu decu u početku ne traže, već ih proizvode.
Čini mi se da je to sasvim simpatična budućnost u kojoj su deca pretežno željena, i mnogo će manje razočarati one koji su u njih investirali.
Slatki mališani, ali u ankapu to ne funkcioniše tako
Istražujući libertarijanstvo, nikada nisam razumeo čemu je idealni model društvenog uređenja „ancap“ bolji od nekih socijalističkih utopija iz 18-19. veka.
U utopijama su hipotetski ljudi sa drugačijim moralom — slobodni, jednaki, srećni, uvek spremni da pomognu jedni drugima. Za istinite se uzimaju niz očigledno fantastičnih uslova u modernim realnostima, a jasne programa prelaska u takvo divno društvo nema.
Kod vas je otprilike isto, ali postoji eksploatacija, ekonomska zavisnost i ostalo. Za istinite su prihvaćene niz prilično upitnih pretpostavki — o NAP-u, o tome da će iz slobodne konkurencije likova sa pištoljima izaći nešto slično sitoj potrošačkoj kulturi, o neophodnosti uveriti ljude u nepostojanje „kolektivnih subjekata“.
Programa prelaska u „bolji“ društveni poredak nema (podsećam da su karikaturalna masovna kulturna predstavljanja o levima kao o ljubiteljima masovnih pucnina proistekla, prvo iz propagande ere Hladnog rata, a drugo iz prakse izgradnje industrijskog društva u Rusiji).
Zašto preferirati nehumane ancap fantazije u odnosu na humane utopijske fantazije ljudi iz 18-19. veka?
Vasily Vasilyev
Uf. Pa, hajde da pokušam da odgovorim.
Zašto odabrati baš utopiju anarhokapitalizma? Ona za realizaciju ne zahteva pojavu nekog posebnog humanog novog čoveka, spremna je da radi sa bilo kakvom početnom situacijom, brzo i garantovano čini život ljudi bogatijim i blagostojnijim nego što je bio na početku. I, što je veoma važno, to je lako proverljivo u praksi.
Pretpostavimo da imamo Somaliju. Zemlju razorenu socijalističkom diktaturom i brojnim ratovima. Država se ukida. Ljudi počinju da organizuju svoj život samostalno. Imaju veoma kratak horizont planiranja, tako da su potpuno spremni da dobiju resurse od komšija putem direktnog nasilja. To znači da moraju trošiti velike resurse na samoodbranu. Kvartovi se pune kontrolnim punktovima, a kretanje je neophodno uz konvoje. Došao je Hobbes i poslovno šeta. Dakle, šta je ovde kod vas? Rat svih protiv svih? Bravo, momci. A ko je to ovde kod nas ko ne ratuje? Hajde, dođavola, odmah u rat!
Dobro, poslednja ratna konzerva mesa će uskoro biti iscrpljena, nešto se mora jesti, ali ni od komšija nema šta ozbiljno uzeti. Pre ili kasnije moraćemo da se raširiamo u uglove i skrenemo deo ljudi sa uzbudljivog procesa pucanja u bližnje iz zasede na vođenje dosadnog i banalnog domaćinstva. I eto, neko već pase stoku, neko uzgaja povrće, neko drži benzinsku pumpu, neko održava mobilnu mrežu i internet, a neko se bavi piratstvom. Različitost početnih uslova (jedni imaju more pored sebe, drugi savanu) dovodi do podele rada. Podela rada donosi trgovinu. Trgovina donosi mir. Mir donosi povećanje horizonta planiranja. Elegantni plodovi taktičkog razmišljanja odlaze u prošlost. Jučerašnji hrabri ratnik danas vozi turiste na safari, jer je to profitabilnije nego organizovati safari nad turistima. Jučerašnji pirat danas mirno peca i vozi ronioce, jer je dosta, dovoljno se ratovao. A njegove piratske priče mu donose plus na harizmu i velikodušne bakšiše. Hobbes tiho plače na plaži: njegov omiljeni Leviatan nikada nije izašao iz mora zbog nedostatka potražnje.
Šta može da spreči ovaj raznobojni scenario? Prvo, postupci komšija koji uporno žele da instaliraju državu na ovoj teritoriji. Za sada se društvo opire takvim pokušajima, ali se na to troše snage, i put ka ankapu se ispostavlja trnovitijim. Drugo, davne i uzvišene tradicije preraspodela. Malo se uzdigneš – moraš da podeliš sa saborcima iz klana. Oni su ti pokrivali leđa u ratu, a i uopšte nema šta da se ističeš. Vremenom će ova tradicija izrasti u osiguravajuća društva i razne fondove uzajamne pomoći koji deluju na dobrovoljnoj osnovi, ali u početku, prosto zbog siromaštva, takva preraspodela će značajno kočiti razvoj institucije privatnog vlasništva.
Ankap će se uspostaviti tim lakše što je teže voditi prirodno gospodarstvo na teritoriji oslobođenoj od države. Ako su svi resursi za preživljavanje tu pored vas, zašto trgovati sa komšijama? Od komšija treba pucati, oni su neprijatelji, dolaze da nam oduzmu pivo i žene. Tako da se u džunglama Amazonije ankap još dugo neće videti ni bez države, ali tamo gde su uslovi života raznovrsniji – gde bi on drugde otišao?
A šta je loše kod socijalističkih utopija? To što do njih nema prirodnog prelaza, neophodna je neizbežno revolucija koja će silom uspostavljati slobodu, jednakost i bratstvo, čak i ako je to bez masovnih pucanja – Francuzi su sasvim dobro izdržali sa giljotinom.
Izgledaju kao divljaci – a trigger control je prisutan
Vreme stalno nedostaje. Srećom, prilično mnogo informacija o libertarijanizmu se sada može dobiti u audio formatu. Najpopularniji kanal za isporuku takvog sadržaja je, bez sumnje, YouTube. Samo što se tamo podrazumeva da sediš i gledaš u ekran, a ne da šetaš ulicom sa slušalicama, a mobilna aplikacija odbija da radi u pozadinskom režimu. Tačnije, milostivo pristaje, ali samo u plaćenoj verziji.
Srećom, za Android je tržište rešilo situaciju, i oni koji žele mogu sebi instalirati NewPipe – besplatan open-source klijent za YouTube, koji podržava pozadinski režim i čuvanje video snimaka lokalno na telefon za kasniji offline pregled. Može se preuzeti instalaciona datoteka direktno, ili, ako želite da primate ažuriranja aplikacije, uz alternativni YouTube klijent instalirati i alternativnu prodavnicu aplikacija F-Droid, pa instalirati NewPipe preko nje. Zatim ćete morati da eksportujete svoje pretplate sa YouTube-a u obliku datoteke i uvezete tu datoteku u NewPipe, i tek nakon celog tog niza naporih manipulacija konačno ćete dobiti željenu mogućnost da prevarite Google. Inače, nek’ ide u propadost taj pozadinski režim, ali u NewPipe-u se seče i dosadna reklama, i to definitivno čini sve napore opravdanim. U svakom slučaju, preporučujem.
A dalje, Bitarch preporučuje izbor kanala na koje vredi pretplatiti se. Nisam upoznata sa svima njima, tako da ću samo ponegde komentarisati kurzivom.
Dobroum (Aleksander Elesev) – zanimljiv evanđelist nenasilja, živi u Sjedinjenim Američkim Državama, govori na ruskom, okupio je oko sebe određenu zajednicu, konkretno, sam Bitarch je došao upravo odatle, tako da kanal zaslužuje počasno prvo mesto)))
Stefan Molyneux (Stefan Molyneux) — na engleskom, ali je veoma lako razumeti, postoje titlovi – nisam slušala, ali sam zabeležila, znam da se Svetov povremeno pozivao na njega.
Aleksej Šerstnjov – koliko sam razumela, to je momak iz Zlatoreovske ekipe, a sam Vladimir, nažalost, nije predstavljen na YouTube-u, ali se s vremena na vreme pojavljuje na televiziji.
Pavel Usanov – pa, to je uopšte moj najomiljeniji kanal na YouTube-u)))
SVTV (Mihail Svetov) – frontmen LPR-a, koji se ovde više puta pominje, sa kojim se ne može složiti, ali se ne može a da se ne uzme u obzir
Žukov blog (Egor Žukov) – momak kojeg zbog nečega ne vole u LPR-u, svedok Džina Šarpa, propovednik divne ideje da se policiji poklanja cveće i uopšte talentovani samouk, otprilike kao i ja)))
InLiberty – nisam ni znala da imaju video kanal, moraću da se pretplatim
Ruslan Sokolovski – najpoznatiji u Rusiji uhvatilac pokemona i prinuđeni kriptovalutni praktičar
BitNovosti — uglavnom o kriptovalutama, ponekad izlaze podkasti o ankapu.
Mister Dedlajn kao da nagoveštava da se video treba slušati u pozadini, kako se ne bi ubijalo Vreme
Hm. Objasni kako planirate da proverite istinitost ugovora, da je on postojao, ako nema nikakvih očiglednih dokaza za to (ni ljudi, ni audio ili video zapisa)? Ili kako ćete dokazati da oni nisu falsifikovani (na primer, mejl)?
Usni ugovor
Za nijedan događaj iz prošlosti ne može se reći da se zaista dogodio sa stopercentnim garantovanjem, čak i ako je reč o prirodnim fenomenima, a da ne govorimo o ljudskim aktivnostima.
Takozvani zakoni prirode su opšti principi izvedeni iz posmatranja na osnovu nepotpune indukcije. Bilo koji dokument je mogao biti sastavljen i potpisan retroaktivno, ili falsifikovan na drugi način. Svedočenja su sistematski lažna. Novčanice se falsifikuju. Čak ni svemoćni blockchain ne može u potpunosti garantovati da vas neće prevariti prilikom prenosa novca na vaš novčanik.
Dakle, potpisi na ugovoru, gomila svedoka, snimci video kamera, zakletva na ustav i tako dalje – to su samo neki dodatni argumenti koji se navode kako bi sudija pov相信: da se određeni događaj u prošlosti desio. Nakon čega sudija donosi odluku: ja, taj i taj, ulogu svoju reputaciju i tvrdim da se taj i taj događaj desio, i iz toga izvlačim sledeće zaključke.
I ako nemate ni potpisan ugovor, ni svedoke sporazuma, ali je poznato da do sada niste davali povoda da se posumnja u vaše reči, i da ste u ovom slučaju postupali kao da je ugovor zaključen, to jest da postoji velika verovatnoća da će sudija pov相信 vašu tvrdnju o činjenici zaključenja usnog ugovora i doneti odluku u vašu korist.
Da, dopuštam da u okviru nekog državnog zakonodavnog sistema sudiji može biti izričito zabranjeno da smatra istinitim transakcije koje nisu overene po propisima koje je odredila država. Ali kada pitate kako mi planiramo da postupimo u odsustvu pouzdanih dokaza, može se pretpostaviti da se pitanje ipak postavlja u vezi sa ankapom.
Kloniranje ljudi je odavno poznat prirodni fenomen, sa posledicama sa kojima se većina nas susretala, ne iskusući pritom nikakve preterane poteškoće. Klonovi su, zbog svojih karakteristika, voljeni u beletristici – toliko da uvođenje klona u radnju postaje znak određene banalnosti. Klonirani ljudi se aktivno koriste u psihološkim i drugim medicinskim istraživanjima, kada je potrebno isključiti uticaj genetskih razlika i fokusirati se na faktore okruženja. Uopšte, to što postoje klonovi ljudi je jednako uobičajena stvar kao i postojanje albinoza. Šta mnogo, monozigotni blizanci, zar mi jednojjajčane blizance nismo videli?
Krajem prošlog veka razvijene biotehnologije omogućile su kloniranje već odraslih organizama. Teorijski ništa ne sprečava da se na taj način kloniraju i ljudi. Po čemu će se klonovi dobijeni od odraslih ljudi razlikovati od klonova dobijenih u fazi deobe zigote? Samo po tome što će imati različitu starost. Drugim rečima, socijalne posledice će biti znatno manje nego kod prirodnih blizanaca – njih je barem moguće pomešati, iako će, recimo, otisci prstiju već biti različiti, a različito starosne blizance je mnogo teže pomešati.
Kakav je smisao kloniranja celog odraslog čoveka? Praktično nula. Običnu decu je mnogo lakše i jeftinije napraviti. Ono što zaista može doneti korist jeste kloniranje tkiva. Organ izrastao iz samog sebe mnogo će se bolje prihvatiti prilikom transplantacije.
O strašilima
Religijske odmah odbacujem, jer besprizorične fantazije mogu biti apsolutno proizvoljne, sve se ne može analizirati.
Ljude će klonirati, uzgajati, a onda seći na organe. Pa, ljudi, to je isto kao tvrditi da će se automobili sklapati, a onda rastavljati na delove. Uzgoj manje diferencirane ćelijske kulture je mnogo lakši i jeftiniji.
Bogataši će kopirati svoju svest u svoje klonove. Do tehnologija kopiranja svesti još uvek smo dalje nego do pilotiranog leta do granica Sunčevog sistema. Let barem možemo isplanirati sa postojećim tehnologijama, a za prenos svesti nema čak ni pristupa. Kada se pojave takve tehnologije, može se desiti da klonovi tu uopšte neće biti potrebni, i da su ljudi uopšte savladali procedure podmlađivanja.
Više puta su me pitali kako će se fundamentalna nauka razvijati bez države. Pa, evo, kloniranje je upravo primer kako država direktno zabranjuje nauku, tako da bi se bez države ona bar razvijala, dok se sada u nizu oblasti obeleženih crvenim zastavicama primorana da napreduje čudnim, bočnim stazama.
