Автор: Анкап-тян

Sa aspekta AEŠ, zašto šemu „pump and dump“ manipulacije cenama na berzama ne treba regulisati?

анонимный вопрос

Prilično detaljno sam već obrađivala ovu temu, tako da čak nije bilo ni jasno šta bih još mogla dodati, ali ovde mi je izašao post o bihevioralnoj ekonomiji.

Šema „pump and pump“ upravo eksploatiše ograničenu racionalnost ekonomskih agenata, kao i, naravno, informacionu asimetriju – kraće govoreći, te iste „štapove u svesnosti“ kojima državni regulatori tako rado pribegavaju kada im je potrebno opravdanje za regulacije.

Sve dok ovakvu šemu praktikuju privatna lica na berzama koje nisu u njihovoj povezanosti, to je, prvo, ponašanje koje je teško razlikovati od poštenog trgovanja, i drugo, ono ne garantuje profit, već nosi iste rizike kao i bilo koja druga strategija trgovanja.

Ako se berza uhvati u nečemu sličnom, to dovodi do toga da od nje odlaze obime – ozbiljni igrači preferiraju ozbiljnije platforme. Tako je Bitfinex, prilično stara berza po kriptovalutnim merilima, bila sumnjičena za manipulaciju kursom bitkoina korišćenjem emitovanog stablecoina Tether sa, verovatno, nepotpunim pokrićem. Kao rezultat toga, berza koja je bila ili prva ili druga na svetu po obimu, sada je skliznula negde na kraj prvih deset, a na tržištu stablecoina se pojavio par novih popularnih novčića koji su odmah prošli punu reviziju u pogledu sto-procentnog pokrića dolarima. Kompanija Bitmain je pokušavala da manipuliše kursom Bitcoin Cash-a i zamalo bankrotirala zbog toga. Jasno je da mnogima ne daju mira lavori Džordža Sorosa, koji je uspešno igrao protiv britanskog funte, ali to je loša tema za duge igre.

Institut reputacije vlada bolje od bilo kojih regulatora.

Ako vam je država zapretila

Bitarch kolumna

Pretpostavimo da se neko od vaših poznanika ili poslovnih partnera zbog nečega uvredio i počeo da vam preti Levijatanom. Recimo da su i zakoni na njegovoj strani i da od vas zahteva novac ili nešto drugo. Vi ne slažete sa tim zahtevima i smatrate da ste u pravu, a državne zakone biste radije ignorisali, samo što je vašem ugovornom partneru isplativo da ih primeni protiv vas. Šta učiniti?

Ako vaša dobra reč nema dovoljno ubedljivu snagu da reši konflikt privatno, nema ničeg užasnog u tome da i sa svoje strane zapretite da ćete se obratiti državi. Njena zakonska pravila su sastavljena tako da je pred njima kriv svako, tako da je vaša pretnja nešto poput primene doktrine uzajamnog nuklearnog odvraćanja.

Opišite mu slikovitije sve one probleme koji će oboma pasti na glavu ako započnete zvanične sukobe, recite da ste spremni da idete do kraja, ali da biste rado izbegli svu tu uzajamnu sramotu ako i on nakon vas pokaže svest i odbije da koristi državu protiv ljudi.

Potpuno je nebitno čime preti. Država će jednog kazniti zbog samovoljne prenamene stana, drugog zbog zapošljavanja radnika na crno, trećeg zbog psovke na javnom mestu. Nešto će se naći.

Pa je to tako sjajno kada se čak i sopstvene male neprijatnosti mogu pretvoriti u akciju neposlušnosti režimu!

Ponašanje ekonomije razbija ideju libertarijanizma, zar ne?

Austrijska ekonomska škola tvrdi da su vrednosti subjektivne, da čovek uvek donosi izbore na osnovu svojih ličnih preferencija koje nikome nisu poznate, neizmerljive su i nepredvidive. Čak i unutar tako strogih okvira neznanja, mogu se izneti određene tvrdnje opšteg karaktera zasnovane na praksiologiji, odnosno logici ljudskog delovanja.

Neoklasična škola je išla drugim putem. Ona je dosledno i marljivo aproksimirala ljudsko ponašanje matematičkim modelima. Počevši od najjednostavnijeg modela homo economicus – sveznajućeg, bezstrastnog maksimizatora koristi, postepeno je uvodila sve nove zakrpe koje bi omogućile da se ponašanje stvarnih ljudi opiše jezikom modela tako da ono bar donekle korelira sa stvarnim, posmatranim ljudskim delovanjem.

U okviru ovog pristupa opisane su različite kognitivne pristrasnosti, uticaj različitih emocija, i tako dalje, pa sve do faza meseca i nivoa glukoze u krvi. Da li je to pomoglo da se bar malo nauči predviđanje ponašanja ekonomskih subjekata? Samo u nekim specijalnim slučajevima i samo na nivou verovatnoća, što, u suštini, ostaje u okvirima zdravog razuma. Pretpostavljam da dostignuća bihejvioralne ekonomije mogu pomoći pri kreiranju realističnih emulatora čoveka koji vode određenu ekonomsku delatnost u informacionom prostoru.

Na desetim čitanjima Adama Smita, Rostislav Kapeljušnikov je održao veoma zanimljivo predavanje o tome kako se dostignuća bihejvioralne ekonomije u proučavanju ograničene racionalnosti koriste kao opravdanje paternalizma. Na primer, pošto čovek ionako donosi ovaj ili onaj izbor, i to iracionalno, zašto ga ne podstaknuti nenasilno ka izboru koji je isplativiji kako za njega samog, tako i za društvo. To jest, ipak pokušavaju da odluče umesto čoveka šta je za njega bolje, pri čemu bihejvioralni ekonomisti tome daju zeleno svetlo, dok klasični ekonomisti, koji su polazili od pretpostavke racionalnosti ljudskog izbora, nisu davali takvu sankciju državi. Tako je država od strane nauke dobila indulgenciju za još veće mešanje u ekonomiju u smislu regulacije.

Da li bihejvioralna ekonomija ruši ideju libertarijanizma? Pre, ona daje nove argumente da bi se nastavio ignorisati libertarijanizam, dok praksa ionako ispada na strani slobodnijih društava gde je regulacije manje, bez obzira na to koliko ta regulacija bila naučno utemeljena.

https://youtu.be/tA4xNn-xV8c

Šta će biti sa svetskim okeanom pod ankapom? Da li će iko imati pravo svojine nad njim?

Ašot

Upravo sada međunarodni neutralni vode predstavljaju zanimljiv prostor delimičnog ankap-a. Sami po sebi ne pripadajući ničijem vlasništvu, one omogućavaju brodu da ostane skoro potpuno eksteritorijalnim (brod se smatra teritorijom države zastave, i zato je tržište odlučilo u korist pogodnih zastava – te države imaju veliku trgovačku flotu, ponekad čak i ne brinući o izlazu na more)

Upravo zbog toga, kada na kopnu nastupi ankap, na moru će promene biti minimalne. Brod će ostati privatno vlasništvo vlasnika, riblji resursi će biti zajednički eksploatisani od strane ribolovačkih kompanija (i ako ne budu pažljivo čitali Elinor Ostrom, tržište će ih kazniti), u moreuzima će postojati povećana verovatnoća susreta sa piratima (ali protiv njih će se moći koristiti bogat alat), voda će ostati slana, u Pacifiku će velika gomila smeća ostati lokalizovana, postojeći po volji dominantnih struja.

Kako divlja riba postaje skuplja, čovečanstvo će sve više prelaziti na uzgojenu, kako plastika postaje skuplja, biće sve veća iskušenja da se izvlači iz okeana radi reciklaže, kako se populacija povećava i sisteding jeftinije, značajan deo okeana može postati teritorijalne vode novih plutajućih ostrva, a do tada je malo verovatno da će iko početi da ga deli na komadiće.

Modernim ankapima budućnost okeana, uz zadržavanje država na kopnu, vidi se otprilike ovako

Devojka je naručila sopstveno ubistvo.

Zanimljivo je razmotriti ovaj slučaj sa tačke gledišta ankap-a. Istovremeno, roditelji su protiv toga i toliko su uzrujani što je lik osuđen na 48 godina (to je pitanje o žrtvama, očigledno postoji konflikt). I još drugi tvrde da je devojku moglo se spasiti i da joj je bila potrebna psihološka pomoć.

Temu eutanazije sam već jednom prilično detaljno obrađivala. U samom ubistvu po nalogu ubijenog nema ničeg kriminalnog, ali da bi se dokazao dobrovoljni karakter dogovora i pravna sposobnost naručioca, poželjno je izvršiti određene pravne procedure. Prema okolnostima razmatranog slučaja, jasno je samo to da nalog zaista jeste postojao, ali svest o radnjama ostaje nedokazana.

Naravno, u odsustvu države, devojci bi bilo mnogo jednostavnije da ode u kliniku u pratnji notara, kako bi on zabeležio njenu jasno izraženu nameru i rezultate pregleda psihologa koji potvrđuje da je pri svojem razumom i zdrave volje, nakon čega bi od lekara dobila svoju smrtonosnu injekciju heroina i mirno umrla sa blaženim osmehom na licu. Ako se prognoza iz pesme da će pod ankap-om verovatno uopšte ne morati da se umire ne ispuni, ja lično planiram da u dubokoj starosti okončam svoj život upravo na taj način.

U razmatranom slučaju je previše okolnosti koje je veoma teško zamisliti kada je svuda ankap i nema nikakvih zabrana za eutanaziju. Počeću da izmišljam kako bi se to moglo desiti, a vi ćete u odgovoru tvrditi da je ankap čisto ljudozverstvo, pa idite dođavola.

Pa, nema nikakve potrebe angažovati prvog čoveka sa ulice kada postoje lekari. Nema nikakve potrebe skrivati činjenicu ubistva ako se sve desilo prema ugovoru i to se može lako potvrditi. I, konačno, roditelji nemaju nikakvo pravo da traže osvetu savesnom izvršiocu pravno besprekornog ugovora.

A ako želite da razmotrim baš taj slučaj na koji je dat link, kada je sve oko toga još uvek država, ali vam je iz nekog razloga važno moje nebitno mišljenje, onda u redu. Smatram da je izvršilac ubistva kreten koji nije skrenuo sa te klizave teme, iako je imao sve prilike za to. Ako je njegom motivala radoznalost, onda bih se plašila takvih radoznalaca, jer ko zna šta će sledeći put odlučiti da istražuje nožem u mojim crevima. Ako je smatrao da su takve stvari veoma romantične, onda je mogao da uzme drugu dozu heroina, pa bi to bilo dvostruko samoubistvo, u lepom japanskom stilu. Ako su mu jednostavno bili potrebni novac, postoji mnoštvo mnogo etičnijih načina za zaradu. Ipak, to sve, naravno, nije razlog za zatvor na pola veka, bilo bi sasvim dovoljno društveno koristan rad u morgu.

Ne želim naturalističke slike, biće samo lepa devojka u šumi!

Ovde sam imao spor sa pristalicom ideja Žaka Freska.

Njegova ideja je da je država u vidu birokrata loša (on se slaže sa mnom u vezi toga). Samo što je njegovo rešenje problema drugačije. Šta ako to ne budu birokrate, već kompjuter koji će sve savršeno izračunavati. Kompjuter nije podložan korupciji. Njegov argument protiv kapitalizma je taj što se u kapitalizmu resursi troše neefikasno, što usporava razvoj čovečanstva. Kaže da je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tj. postoji nedostatak nečega – to stimuliše preduzetnike koji pokušavaju da zadovolje potražnju za deficitom i ostvare dobit. Mislim da treba razraditi ovu temu, ako to već nije učinjeno.

Postoji uobičajeno mišljenje da bi svaki IT stručnjak radije zamenio bilo kog birokrate jednim jednostavnim skriptom. Na slobodnom tržištu se upravo tako i dešava: veštačkom inteligencijom se zamenjuju različiti profesionalci prosečnih sposobnosti, uglavnom, naravno, oni koji rade glavom, a ne rukama: novinari, pravnici, berzanski trgovci, dizajneri i tako dalje. Tako da tehnički nema problema ni sa ukidanjem birokrate, ali postoji nerelačnost birokrate da bude ukinut, jer je državna birokratija najjači sindikat na Zemlji.

Dakle, ako se administracija države uvodi pomoću veštačke inteligencije, a da se prethodno ne ukinu birokrate, to je izuzetno resursno zahtevan zadatak koji uopšte ne leži u okvirima ideala Žaka Freska. Oni će proces uvođenja opštim mnoštvom birokratskih odobrenja, za izvršenje bilo koje komande elektronske uprave tražiće potvrdu sa mokrim pečatom, i naravno će se pobrinuti da sve radi na domaćem hardveru i domaćem softveru sa bekdorima za službe bezbednosti.

Mnogo je efikasnije prvo ukinuti birokrate, a kada se pojavi deficit usluga administracije, tržišna ekonomija već ume da reši taj zadatak – jer je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tako će preduzetnici brzo obezbediti tržišnu potražnju za uvođenjem veštačke inteligencije radi rešavanja zadataka koordinacije.

Iskreno govoreći, po mom mišljenju, Fresko je nešto poput Antikejnsa. Kejns kaže da se izlazak iz krize postiže povećanjem potrošnje putem državne regulacije, a Fresko mu pridružuje: ne, ljudi moraju da odustanu od svojih nepotrebnih potreba zahvaljujući državnoj regulaciji, tada će resursi biti u izobilju, ah, kako će naša ekonomija orijentisana na resurse procvetati! Pa, to je jednostavno Eskobarova aksioma u čistom obliku. Ali pristalice Žaka Freska to ne moraju sve da govore, dovoljno je ponuditi pametan tržišni način realizacije njihovog sna, opisan u prethodnom pasusu.

Otprilike ovako bi, iz perspektive aktuelnih zvaničnika, elektronski službenik trebalo da izgleda: analogni interfejs za postavljanje potpisa, pečata, rukovanja, primanje mitovanja i stavljanje lisica. I obučen prema dres kodu.

U Novosibirsku postoji ćelija LPR-a. Imam utisak da si ranije imala zajedničke interesovanja sa njima, a onda si se malo distancirala.

Objašnjenje „da se mišljenje tjan ne bi mešalo sa zvaničnim stavom partije“ mi nije baš jasno. Tjan je tjan, partija je partija, ko je šta tu mešao? Možeš li da mi pojasniš, kao budali, u čemu je razlog?

John Griffith (odgovor plaćen u iznosu od 0.0025 BTC)

Već sam jednom odgovorila malo o svom razumevanju unutrašnje kuhinje LPR-a. Prema svom dizajnu, partija je organizacija koja se bavi organizovanjem političke borbe za mesta u organima vlasti. Oni koji dolaze u partiju isključivo zbog svojih libertarijanskih stavova osećaju se u njoj pomalo nelagodno, njima cela ta politička borba može čak delovati kao prilična glupost. To stvara potpuno nepotrebne trenja unutar partije.

Ipak, nijedna partija organizovana odozdo ne može dostići uspeh bez brojnih pristalica koji će u pozadini uplaćivati novac za njen rad. Pri čemu ne toliko kroz direktne donacije, koliko kroz kupovinu atributa ili karata za javna predavanja. Ali njihova glavna задача je da služe kao agenti za promociju libertarijanske ideologije u društvu.

Svi ti ljudi, udaljeni od političke borbe, ipak žele da znaju da predstavljaju snažnu i brojnu zajednicu. Partija, s druge strane, ne može i ne treba da organizuje zabavne programe za njih, to nije njen zadatak. Odavde prirodno proizilazi zahtev za pojavljivanje mnoštva različitih libertarijanskih asocijacija: strelačkih, kriptovalutnih, edukativnih – pa čak i običnih malih društava bez neke specijalizacije, koja, na primer, neizbežno nastaju među publikom nekog blogera.

Partija, pak, mora nekako da definiše da li je neko društvo deo partijske strukture ili je autonomno. A ako je autonomno, u kojoj meri partija može sebi da dozvoli da se sa njim povezuje. Jer upravo kroz takve asocijacije državi je veoma zgodno da razvodni libertarijansku agendu. Juče je neki Enteo razvaljivao izložbe, danas se naziva libertarijancem, sutra ljudi, čuvši za libertarijance, misle da su svi oni takvi odmocci kao Enteo.

Odavde proizlazi sva ta partijska budnost u vezi sa tim koliko određeni lider javnog mnjenja, koji sebe naziva libertarijancem, zaslužuje taj naziv, i ako je neko nešto rekao, na primer, o idejama jednog od istaknutih partijskih ideologa, da li to smatrati još uvek intelektualnom diskusijom ili već unutarpartijskim raskolom. Ne sudite ovim ljudima strogo, očuvanje jedinstvene koordinisane partijske pozicije po ključnim pitanjima je zaista važan zadatak za političku borbu.

Ali istovremeno, što bogatija i raznovrsnija bude libertarijanska zajednica, to će biti teže uslovnom Enteu da privuče pažnju na sebe. Decentralizacija spasava od preuzimanja kontrole otprilike isto kao što spasava blokčejn od izvršavanja prevarantskih transakcija. I u ovom slučaju više neće postojati velika potreba za jednim centralizovanim validatorom javno iznetih stavova, kao što je partija, i za njom će ostati samo čisto političko delovanje. A dokle god je to moguće, bolje je da stojim po strani, jer se moji stavovi u velikoj meri ne poklapaju sa partijskim programom, pa zašto naprezati dobre ljude i insistirati na zvaničnom statusu projekta? Konfederalni princip interakcije u našem slučaju je upravo ono što treba.

Distancirala se…

Kako se prelazak na ankap može ostvariti političkim metodama?

Objašnjava Bitarh

Ljudi često pitaju kako se može izgraditi libertarijansko društvo, doći na vlast kroz izbore. Neću se detaljno zadržavati na tome može li uopšte libertarijanska partija doći na vlast kroz izbore, jer je to najslabija tačka cele ideje.

Koje opcije izgradnje libertarijanskog društva može izabrati donosilac odluka? Mihail Svetov ih često pominje u svojim predavanjima, pa ću pokušati da ih objasnim razumljivim jezikom i navedem svoje komentare.

1) Federalizacija. Mihail stalno hvali SAD i Švajcarsku zbog njihovog modela uređenja zemlje, podsećajući da je RF takođe de jure federacija (ali ne i faktički — zbog kršenja ustavom od strane prve ličnosti države). U ovom slučaju bi bilo moguće testirati različite modele libertarijanizma u različitim regionima i prenositi najbolje prakse iz jednog u drugi. Prednost ovog pristupa je u tome što će se, u slučaju greške, posledice ograničiti na jedan region, a ne proširiti na celu zemlju.

2) Homstejd (homestead). Ideja je pozajmljena iz istorije naseljavanja SAD, kada su doseljenici iz Evrope zauzimali neiskorišćene zemlje, a potom je vlada priznavala njihovo pravo vlasništva nad tim parcelama. Svetov predlaže da se na taj način rasporede nenaseljene teritorije Sibira i Dalekog istoka, dajući doseljenicima pravo autonomije, kao da kolonizuju Mars (odnosno, mogućnost eksperimentisanja sa različitim libertarijanskim modelima). Uspešne prakse iz ovih regiona bi se kasnije mogle postepeno prenositi na glavni deo zemlje. Ipak, sudeći po komentarima na ovu ideju, ljudi nisu previše željni selidbi u regione sa tako surovom klimom i potpunim odsustvom infrastrukture.

3) Minarhijizam. Sprovođen je postepeni prelazak ka ankapu kroz postepeno smanjenje funkcija države u celoj zemlji odjednom (kao da je RF unitarna država, što de fakto jeste sada). Svetov misli upravo na taj put kada sebe naziva „prisiljenim minarhijistom“. Ovde se odmah postavlja pitanje održivosti minarhijizma kao takvog, koji dodatno biva pojačan centralizacijom vlasti. Neka jedna neuspešna reforma lako može izazvati bes naroda i okončati boravak donosioca odluka na vlasti, što će potom dugo stvarati negativnu sliku cele libertarijanske ideje u očima običnih ljudi.

Lično bih predložio drugu opciju — federalizaciju zemlje (samo poštujte trenutni Ustav RF, u njemu to već postoji) i kreiranje konkurentskih ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija u okviru regiona koji su odobrili eksperiment na referendumu. Kako se model bude doterivao i kako se budu uklanjale „skrivene opasnosti“, moglo bi se proširiti geografski, postepeno čineći celu Rusiju libertarijanskom.

Od sebe želim da dodam na poslednji pasus, da je ekstrateritorijalna jurisdikcija upravo ekstrateritorijalna da ne bi bila ograničena nekom uskom listom regiona. Danas u svetu postoji jedna ekstrateritorijalna jurisdikcija – jurisdikcija Sjedinjenih Američkih Država. Ovom državi je svejedno na čijoj se teritoriji nalazi njihov građanin, oni nastavljaju da vrše svoju jurisdikciju nad njim. Ali ona, naravno, nije ugovorna.

Zamislimo da je neki lud vlasnik zemljišta u gradu okačio poster džinovske veličine sa, recimo, erotičkim motivima.

Iz razloga zdravog razuma, za takav izpust bilo bi ispravno i pravedno odmah kazniti, a plakat naterati da se skine. Pod državom bi se to i desilo. A šta bi bilo pod ankapom?

Anonimno pitanje (plaćeno u iznosu od 0.0005 BTC)

Pre svega, želim da se izvinim što nisam odmah primetila donaciju uplaćenu u četvrtak, pa zato odgovaram tek sada. Potrudiću se da u budućnosti ne razočaram.

Pod državom mi, zapravo, stalno viđamo ogromne slike erotičkog karaktera, raspoređene po gradu na najvidljivijim mestima, od reklamnih tabli usred trotoara, do bilborda i banera preko celog zida višespratnice. Na slici je obično neka minimalistički odevena devojka koja uživa osvežavajući se nekom koka-kolom ili proverava koliko je udobno sedeti na haubi sportskog automobila. Ne znam kako je feministkinjama, ali meni se takva reklama dopada, naročito sada, jer me podseća na leto.

Ako sutra istraživanja marketologa u fokus-grupama pokažu da prodaju proizvoda može povećati reklama homoerotičkog karaktera, ili scene nasilja, ili nešto slično u tom duhu, onda ćemo ili ubrzo videti i radosno pozdraviti sveže reklamne slike, ili će tome prethoditi lobistički rad za dobijanje dozvole od države za prikazivanje takvih stvari, ako ih država trenutno direktno zabranjuje.

Ali vaše pitanje se, suštinski, malo više odnosilo na nešto drugo. Šta ako je neko odlučio da postavi ne reklamu, već sliku očigledno odvratnog karaktera, koja ne poziva ništa da se kupi, već samo izaziva gađenje? Pod državom, čak i ako važeći zakoni ne predviđaju zabranu za takve stvari, slika može biti uklonjena običnim nalogom nekog organa reda, ili, u slučaju da je reč o civilizovanoj državi, postoji šansa za uspeh privatne tužbe.

Prilično davno sam već pisala o nekim mogućnostima za harmonizaciju gradskog okruženja pod ankapom, sada ću razmotriti malo drugi aspekt.

U odsustvu države, skandalozna slika će se razvijati sve dok je vlasnik spreman da troši na to. Neko će organizovati proteste, pozivati na bojkot, neko će pokušati da otkupi zgradu u cilju uništenja slike, neko će se (apsolutna većina!) ograničiti na svađe na internetu, neko će čak rizikovati da zasipa vlasnika objekta jajima – a neko će izbaciti suvenire i početi da slavi novi simbol grada. Šta ako, magnet sa Ajfelovim tornjem, za koji se smatralo odvratno ružnim i zahtevalo se da se sruši početkom 20. veka! Nije kao magnet sa našom gradskom sranjem i pičkom! Proći neće mnogo vremena, i bez ovog spomenika grad više neće moći da se zamisli. Slobodno tržište je uvek eklektično, i nigde u oflajnu se to ne manifestuje toliko jasno kao u izgledu gradova.

Kako bi se u okviru ankapizma mogao regulisati problem zagađenja Zemljine orbite svemirskim smećem? Jer na svemir se ne može uspostaviti privatno vlasništvo.

anonimno pitanje

Postoji Zemlja. Oko Zemlje se nalazi neki zemljoliki prostor, u koji ljudi redovno šalju satelite. Satelit može prestati da funkcioniše sam od sebe ili može onesposobiti drugi satelit, kako kao rezultat namernih komandi vlasnika, tako i kao rezultat mnoštva nepredvidivih prirodnih faktora.

Prema kojim pravilima bi interakcija zainteresovanih strana u ovoj sferi mogla da se odvija u okviru ankap-a? Suštinski, otprilike po istim kao i sada. Pravni okviri u kojima se odvija imovinska sporazv oko satelita i njihovog međusobnog uticaja već sada u velikoj meri odgovaraju principima slobodnog tržišta: subjekti su ravnopravni i deluju na osnovu jasno definisanih sporazuma.

Kakva će biti reakcija sada na to da neko počne svesno da obara tuđe satelite? Strane oštećene će pokušati da dokažu taj čin, široka zajednica potencijalno uključenih u konflikt takođe je zainteresovana za takvu istragu, a dalje su svi zainteresovani da agresoru oduzmu mogućnost da nastavi napade, kao i da naplate odštetu u korist oštećenih strana.

Dakle, sa prelaskom na ankap na Zemlji, u svemiru se malo toga suštinski menja. Osim što su sada delovi geostacionarne orbite podeljeni između država na osnovu geografskih kriterijuma, kada ne bi bilo država, tamo bi važili neki drugi sporazumi između igrača u svemirskoj industriji. Možda jednostavan princip homsteada.

U redu. Prošlo je dosta vremena, na orbiti se nakupilo gomila smeća, kako će tržište rešiti problem? Uopšte, ono što je nekome smeće, drugima je dragocen resurs. Neko je već platio da pošalje masu na orbitu. Pojavljuje se iskušenje da se koriste materijali koje je neko već podigao, umesto da se svoje podiže na orbitu. Za sada je to komercijalno neefikasno. Što je više smeća na orbiti, to je potrebno manje troškova za dobijanje sirovina iz svemirskog smeća u poređenju sa lansiranjem.

Naposletku, treba napomenuti da se nakupljanje smeća dešava samo na dovoljno visokim orbitama, dok na niskim smeće ubrzo samo ode sa orbite i bezbedno izgori u gustim slojevima atmosfere. Tako da je za niske orbite pre relevantno produžavanje radnog veka satelita, nego nakupljanje onih satelita koji su već postali smeće.

Dakle, u svemirskoj industriji se mogu videti svi pristupi koje je čovečanstvo razvilo u borbi protiv problema smeća: povećanje radnog veka proizvoda, manje stvaranja smeća, prerada smeća.