Mislim da niko ne sumnja u to da oni imaju tehničku mogućnost za takve radnje, a to znači da ih se ne može isključiti. Naravno, takvi incidenti će se dešavati, pitanje je samo u tome ka čemu će to voditi.
Za početak ćemo razmotriti primer monopolističke zaštitne strukture tipa „policija“. Ako joj se pojavi konkurent koji želi da nekome pruža usluge zaštite pored policije, ona će, naravno, stupiti u fizičku borbu sa njim. To može izgledati dosadno: pokretanje postupka, izlazak sa inspekcijom, hapšenje, istraga, sud, kazne i zatvorske kazne. To može izgledati „zabavno“: potere, pucnjave, kovčeg, groblje. Bilo kako bilo, konkurent se uklanja, jednostavno zato što su građani u većini uvereni u korisnost državnog monopola na nasilje, jer je sam Hobbs tako rekao, a i Šulman je potvrdila. Da li će policija mučiti one koji neće koristiti njene usluge? Gore. Mučiće one koji plaćaju njene usluge, jednostavno zato što može, a protiv nje nema šta da se postavi. Preciznije, ovom bezpravlju se predlaže suprotstavljanje aktivnosti specijalizovanih alternativnih zaštitnih preduzeća: tužilaštva, odeljenja interne kontrole i tako dalje. Dakle, čak i u trenutnoj stvarnosti niko nije spreman da pristane na potpun i sveobuhvatan monopol na nasilje od strane samo jednog aktera. Čuvaru se predlaže da čuva.
Sada ćemo razmotriti banditu „zaštitu“ (kryšu) nalik onima koje su, prema predanju, preplavile ulice devedesetih. Ako je grad dovoljno velik, može se desiti da u njemu bude nekoliko konkurentskih zaštita. U kojim slučajevima zaštite stupaju u fizičke sukobe sa konkurentima? Prvo, sukobi moraju biti jeftini (mnogo jeftinih boraca). Drugo, sporni biznis mora biti prilično primamljiv. Ali ako je neki biznis potencijalno sposoban da zaštiti donese dobar novac, on može sebi da priušti izbor one zaštite koja će raditi bolje i jeftinije, jer u suprotnom uvek može da se obrati konkurentima. Tako će konkurencija zaštita neizbežno dovesti do smanjenja iznosa učešća, a to znači da će fizički sukobi sa konkurentima postajati sve manje opravdani. Opet, što brže troše borce, to oni postaju skuplji. I eto, krvavi sukobi postaju retkost, a umesto toga autoriteti sve rešavaju prema „pravilima uličnog kodeksa“.
A šta je sa mučenjem onih koji nisu klijenti? Naravno, zaštitniku je isplativo širiti glasine o kaznama za neukočne. U stvarnosti, vođenje takve aktivnosti će vremenom postati potpuno suvišno, pogotovo što će bukvalno par-tri dobro oglašenih presedana biti dovoljno da retko ko rizikuje da ostane potpuno bez zaštite, a prilaziti tuđem klijentu više nije po pravilima i rizično je. Opet, ako je neko bez zaštite, to još uvek ne znači da je potpuno bezopasan ili da nema nikoga ko bi stao u njegovu odbranu. Jednostavno će u opštem slučaju u to upasti neprofesionalci, ali i neprofesionalci mogu biti retki skotovi. Tako da, zašto rizikovati?
Podrazumevani najupečatljiviji primer je Van Gog – ali i to je veoma relativno. Kako će tržište odlučiti o umetnosti? Naravno, može biti nepravedno što FSB-ovci zatvaraju talentovane muzičare (iako postaju popularni), može biti nepravedno što postoje provincijalni umetnici za koje niko ne zna. Reci o umetnosti u uslovima idealnog ankap-a. Kako tržište rešava pitanje umetnosti?
Jan Libertin
Sposobnost stvaranja, odnosno izmišljanja i kreiranja nečega što ranije nije postojalo, biće cenjena od strane onih kojima nedostaje ono što već postoji. Tragedija Van Goga nije u tome što je posvetio svoj život stvaralaštvu, već u tome što je njegov oblik samoizražavanja bio malo tražen među njegovim savremenicima. To je njegovo sveto pravo – da stvara ono što želi da stvara, od onoga što je stekao legitimnim putem. Ako ipak želi nekome da proda plodove svog stvaralaštva, morao bi ipak da pronađe nekoga ko će to želeti da kupi.
Karakteristika mnogih kreativnih bića je njihova nepraktičnost. Isto tako, Van Gog je tvrdio da su najgori neprijatelji umetnika prodavci slika. Stvorilac koji radi po porudžbini smatra svoju zamisao daleko važnijom i značajnijom od mišljenja naručioca. Nije iznenađujuće što to prilično često dovodi do konflikata. Stvorilac koji radi po pozivu inspiracije često uopšte ne razmišlja o tome kome bi i zašto mogao biti potreban rezultat njegovog stvaralaštva.
Ali sve ono što sam upravo napisala o stvoriocima, može se primeniti i na preduzetnika. On isto tako, umesto rada za nečijeg „ujaka“, odlazi na slobodno tržište, pretpostavljajući da će njegov proizvod biti traženiji. Kažu da se devet od deset kompanija zatvori već nakon prve godine rada, tako da tržište nije ni malo milosrdnije prema preduzetnicima nego prema umetnicima. I jedni i drugi deluju u uslovima neizvesnosti budućnosti, pretpostavljajući da bolje od drugih znaju šta ljudima treba i kako im to pružiti.
Ali, pored preduzetnika koji žele direktno da stvaraju novo, postoje ljudi koji žele da pomažu u stvaranju novog. Umetnicima pomažu mecene. Preduzetnicima inovatorima – ventilački investitori. Neko od njih je vođen željom da zaradi na probojnim projektima, smatrajući da njegov osećaj radi bolje nego u proseku na tržištu. Neko je opsednut idejom da učini svet boljim. Neko je vođen taštinom. Neko jednostavno gaji topla osećanja prema stvoriocu. Istom Van Gogu je, na primer, pomagao njegov brat Teo.
Pokušaj da se umesto privatnog mecenata organizuje državna podrška umetnicima dovodi do pojavljivanja dosadnih čudovišta poput Save pisaca SSSR-a, Save slikara SSSR-a i Save kompozitora SSSR-a. Birajući između pop umetnosti i konjunkturne umetnosti, ipak bih izabrala pop, iako bih radije uopšte ne birala između ove dve stolice, pošto je svet beskrajno raznovrsniji, a pridruživanje mejnstrimu nije nimalo neophodno.
Štaviše, tehnologije su već sada u značnoj meri poništile faktor provincijalnosti, pošto je internet globalan. Alati za monetizaciju umetnosti u okviru ankap sistemа će, u velikoj meri, biti isti kao i sada. To su eBay, Patreon, pa čak i neki DeviantArt, ukratko, ne može se sve nabrojati.
Pozdrav. Imam nekoliko briga u vezi sa ankapom (pre, čak i u vezi sa anarhijskim delom). Prvo, da li je anarhija moguća u pojedinačnoj državi (teritoriji)? Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Koliko dugo je to trajalo? Drugo, ako anarhijski pokret dođe do vlasti u celom svetu, da li se neće desiti da zajednice prerastu u sve poznate države, pa da će stvoriti sopstvenu biti izuzetno teško? Treće, ko će rešavati važna pitanja koja danas rešava država? Ne, ne mislim na puteve. Mislim na novac (ko će vršiti njegovu emisiju?), na emigraciju i imigraciju (da li će postojati sličnosti viznih centara, ko će se time baviti), na osnovna dokumenta (da li će postojati pasoši, ko će se baviti njihovom izdajom?), ko će se baviti ekologijom (često je radi izvlačenja najveće koristi bolje koristiti ekološki štetna sredstva, ona su prosto jeftinija)?
Kiril
Mogućnost anarhije
Već sam više puta pisala o tome da pravo koreni u ljudskim odnosima i definiše se spremnošću da se tolerišu određene ili druge radnje sa strane drugih ljudi. Da li je anarhija moguća na nekoj manje ili više izdvojanoj teritoriji? Da, ako određeni kritični broj stanovnika te teritorije nije nameravan da toleriše „arhiju“, odnosno prisilno upravljanje, oduzimanje resursa pod izgovorom vladinih potreba, i svega ostalog što prati državu.
Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Prilično su dobro dokumentovana dva prilično dugačka: Irska i Island. I tamo i tamo, umesto države, bilo je ono što bi se sada nazvalo ugovornim jurisdikcijama, gde su ljudi imali izbor kome tačno da se obrate za rešavanje konflikata, i kako tačno da koordiniraju svoje postupke.
Sada je svet postao mnogo globalizovaniji, i da bi se anarhijsko društvo osećalo sigurno, nije neophodno da živi kompaktno na određenoj teritoriji. Iako mnogi iz ličnog iskustva znaju koliko to mnogo pomaže kada te fizički okružuju ljudi sličnog duha, i kada možeš sebi da priuštiš upravo onaj stil života koji preferiraš, znajući da ćeš u okolini naći razumevanje i podršku. Tako da će težnja ka teritorijalnim zajednicama ostati, ali im nema potrebe da teže značajnom geografskom prostirenju, retko će se raditi o razmerama većim od grada.
Preobražaj društva u državu
Da li se bojim da će takvi polis(i) (reč „zajednica“ je izobličena kružnom odgovornošću koja olakšava njeno ugnjetavanje od strane spoljašnjeg agresora, zato bih radije izbegao njenu upotrebu) pretvarati u države? U uslovima globalne informacione povezanosti? U uslovima postojanja ekstrateritorijalnih društava pored teritorijalnih? Znate, to mi je sumnjivo, to je otprilike kao bojati se da će ptice ponovo postati dinosaurusi. Uslovi nisu takvi. Kratka epoha država se završava. (I, nadam se, ne moram dodatno da objašnjavam da je polis uslosno ime, dok će stvarna teritorijalna anarhistička društva samo u maloj meri podsećati na antičke uzore)
Vize
Hoće li neki polis omogućavati pristup strancima samo na poseban poziv? Da, sasvim je moguće. Ko pozove, taj je i odgovoran za pozvanog – to je jednostavan i prirodan mehanizam koji odlično funkcioniše bez ikakve države sa njenim viznim centrima i službenicima koji izdaju dozvole za ulazak.
Privatni novac
Novac u obliku kriptovaluta već sada odlično cirkuliše privatnim putem, ne vidim razlog zašto bi trebalo da prestane to da radi, pošto tehnologije to omogućavaju.
Ekologija
Ekologija je skup znanja i tehnologija koje se primenjuju za transformaciju prirode na način da čoveku u novim uslovima bude što udobnije. Shodno tome, što više ljudi živi na nekoj teritoriji, i što bogatiji žive, to je veća potražnja za ekologijom, a što manje, to je manja. Zato na teritorijama gde niko ne živi, i na koje niko ne polaga pravo, najmanji je zahtev za bilo kakvim ekološkim transformacijama. Tamo može biti bilo koja prašuma, bilo koji kombinat koji dimi nebo, ali tamo gde se pojavi potražnja za ekologijom, biće prirodni rezervat, dobro opremljen park, pogodan travnjak za ležanje na travi, cvet u saksiji ili jednostavno zidovi okrečeni u veselu zelenu boju i mače u aplikaciji na telefonu – u zavisnosti od toga u kojoj meri su elementi žive prirode traženi na konkretnom mestu.
Uslovna zajednica ljubitelja života među zelenilom u savremenom gradu
Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.
Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.
U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.
Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.
Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.
Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.
Prijatelji, ogromna hvala što ste bili uz mene u protekloj godini! Danas je tačno sedam meseci od rođendana projekta. Već je moguće izvući neke zaključke.
Projekat ima skoro pet stotina pratilaca na Telegramu, skoro pedeset na Twitteru i skoro stotinu na Facebooku. To je skromno. Sledeće godine želim da posvetim više pažnje viralnom sadržaju, čiji je zadatak jednostavan – da bude podeljen i privuče ljude na glavni resurs, gde će se desiti detaljnije upoznavanje.
Format redovnih odgovora na pitanja čitalaca, isprepleten sa pojedinačnim beleškama, pokazao se odlično. To zaključujem pre svega po tome što nova pitanja stižu neprestano, i red je poređan za mesec unapred. Vaši donati mi takođe pomažu da razumem da radim pravu stvar.
Oko projekta se polako formirala zajednica (community), koja me ne samo inspiriše za dalji rad, već i sjajno pomaže u radu. Tako, imam stalnog koautora, nekoliko konsultanata za specijalna pitanja, stalne autore zanimljivih pitanja – pa i jednostavno veliki broj dobrih ljudi.
Biće mi drago da u komentarima ili u čatu pročitam vaše čestitke, želje i predloge za saradnju. Biću još više drago zbog deljenja bilo kog materijala projekta na nekim živahnim platformama.
Dobila sam za Novu godinu čestitku neopisive slatkoće (kawaii)
Ekonomska kriza koja je počela 2014. godine snažno je pogodila rusku mašinsku industriju. U poređenju sa 2008. godinom, položaj preduzeća dodatno su otežale političke sankcije protiv Rusije. Dvostruki pad rublje je, s jedne strane, postao pozitivan faktor koji je povećao cenu sličnih stranih mašina i smanjio konkurenciju na domaćem tržištu za domaće proizvođače. S druge strane, poskupela je uvozna komponenta od koje proizvodnja ruske tehnike snažno zavisi. Cena mašinskih proizvoda je porasla. Proizvođački pogoni su se pozabavili zamenom uvoza, ali to pitanje još uvek nije rešeno.
Još jedan negativan faktor bilo je smanjenje potreba ekonomije. Pored porudžbina koje je postavljao vojno-industrijski kompleks i državne korporacije, celo ostalo tržište je naglo opalo. Ukupna potražnja za proizvodima mašinskih kompanija smanjila je više nego 2008. godine.
Za razliku od naših preduzeća, strane kompanije su se brzo reorganizovale i počele su dodatno da stimulišu potražnju za svojim proizvodima u Rusiji uvođenjem novih finansijskih usluga. Počele su da nude kupcima nezapamćene popuste, dugoročne odložene uplate bez kamate, lizing i druge metode koje stimulišu kupovnu aktivnost.
U kriznoj situaciji, domaće kompanije su izabrale različitu taktiku. Niz preduzeća (na primer, fabrika za proizvodnju kranova u Čeljabinsku) je naglo diverzifikovalo svoju delatnost, promenilo asortiman, fokusirajući napore na izvoz i rad sa ključnim klijentima. Međutim, većina mašinskih kompanija odlučila je da naglo smanji količinu proizvedenih proizvoda i fokusira se na različite načine optimizacije troškova i smanjenja izdataka.
Jedno od preduzeća koja su upala u vrtlog ovih ekonomskih događaja i doživela negativne posledice krize je holding „Mašinstroj“ (naziv je promenjen).
O kompaniji
Proizvodni holding „Mašinstroj“ ima dugu istoriju i tradiciju. On obuhvata proizvodna preduzeća, projektni biro i sopstvenu prodajnu jedinicu. Holding proizvodi traktore, komunalnu tehniku, buldožere i specijalnu tehniku za vojno-industrijski kompleks sa prilično širokom linijom modifikacija. To je jedna od retkih mašinskih kompanija u Rusiji koja je zadržala inženjerske kompetencije i proizvodnu bazu neophodnu za proizvodnju moderne robe.
Tržište prodaje
„Mashinstroj“ sarađuje sa kupcima iz Rusije i malih zemalja u razvoju, gde se prodaja uglavnom odvija putem političkih kanala. Konkurentsko okruženje u kojem nudi svoje proizvode nije previše zasićeno. S jedne strane su zapadni proizvođači, čija tehnika nakon pada rublje premašuje vrednost sličnih proizvoda holdinga za 30% i više, a s druge strane kineske fabrike, čija je tehnika lošijeg kvaliteta i još uvek malo zastupljena u Rusiji.
Upravljanje
Mašinsko holding predstavlja niz samostalnih preduzeća smeštenih u različitim regionima Rusije. Njima upravlja upravljačko kompanija sa sedištem u Jekaterinburgu. Ovlašćenja direktora fabrika ograničena su na rešavanje samo operativnih pitanja. Sve strateške zadatke formira upravljačko kompanija. Sve komunikacije između preduzeća su u većini slučajeva takođe išle preko upravljačke kompanije.
Formalizovana strategija razvoja mašinskog holdinga u trenutnim uslovima postala je neaktuelna. Nova antikrizna strategija nije usvojena. U ovoj situaciji, svaki rukovodilac preduzeća koje pripada holdingu samostalno traži rešenja za izlazak iz krize.
Finansije
U holdingu je zadržan visok nivo fiksnih troškova. Pri tome je naglo opala proizvodnja, što je dovelo do pada prometa i rentabilnosti. Visoko zaduženost i nemogućnost uzimanja novih kredita u bankama povećali su potrebu za obrtnim sredstvima. Iz tog razloga su propali rokovi za izvršenje niza ugovora. Finansijski tokovi su u tom kontekstu još više smanjeni.
Osoblje
Kao rezultat smanjenja obima proizvodnje, u većini jedinica holdinga su opale plate. Ključni stručnjaci su počeli da daju otkaz. Nivo motivacije i angažovanosti osoblja je naglo opao. Postepeno, deo preduzeća je počeo da prelazi na nepunu radnu nedelju, što je poslužilo kao još jedan podsticaj za odlazak niza važnih stručnjaka.
Proizvodi
Linija proizvedenih proizvoda je prilično široka: to je komunalna, poljoprivredna, rudarska i građevinska tehnika. Pored toga, niz preduzeća poseduje kompetencije za proizvodnju vojne tehnike. Inženjerska kompanija neprestano radi na razvoju nove tehnike, uključujući i inovativnu. Stalno se razvijaju nove modifikacije postojećih proizvoda i obnavljaju modeli koji su se već dokazali na tržištu.
Opšta situacija
Počev od 2014. godine, situacija u holdingu se konstantno pogoršava. Deficit obrtnih sredstava ne omogućava poštovanje rokova izvršenja postojećih ugovora. Uprkos potražnji za tehnikom holdinga, mogućnosti preduzeća da zadovolje potrebe mašinskog tržišta takođe su opale. Paralelno sa tim, smanjuje se kapacitet ruskog tržišta.
Zbog nedostatka aktuelne strategije u oblasti prodaje i marketinga, pojavio se veliki broj nedovršene proizvodnje, što u kontekstu deficita obrtnih sredstava još više pogoršava položaj mašinskog holdinga.
Uz naglo opadajući promet, stalni troškovi holdinga su dovoljno dugo ostali na istom nivou. Rentabilnost je počela naglo da opada, te je već nakon godinu dana prešla u minus. Imajući veliki kreditni portfolio, holding je počeo da kasni sa otplatama kredita. Na preduzeću su se pojavila kašnjenja u isplati plata u svakoj od poslovnih jedinica.
Pitanja
Kakva rešenja vidite za izlazak holdinga „Mašinstroj“ iz krize?
Kako bi ta rešenja trebalo da budu uklopljena u opštu strategiju razvoja holdinga?
Odgovor
1. Koji su nedostaci ovakvog tipa organizacije preduzeća kao što je holding? Pre svega – transferno određivanje cena. Vlasnik holdinga uvek ima iskušenje da proizvode jednog svog preduzeća prodaje drugom svom preduzeću ne po tržišnoj, već po nižoj ceni. Do čega vodi takva protekcionistička politika? Upravo isto kao i protekcionizam na državnom nivou. Preduzeća holdinga postaju manje konkurentna u poređenju sa svojim direktnim konkurentima na svetskom tržištu, jer ne moraju previše da brinu o prodaji. Zašto se brinuti ako je kupac „svoj“? On će ionako kupiti.
U periodu ekonomskog rasta sve to deluje kao sitnica, ali u krizi sitnica nema.
Na taj način, prvi i očigledan pravac optimizacije je povećanje autonomije preduzeća unutar holdinga.
2. Kriza je uvek karakterisana time što se u budžetima preduzeća smanjuje udeo CAPEX-a i povećava udeo OPEX-a. Tako da će drugi očigledni pravac optimizacije biti reorientacija sa tržišta gotovih proizvoda na proizvodnju rezervnih delova, garantno i postgarantno održavanje, a što se tiče gotove tehnike, ne treba se toliko boriti za skupljajuće rusko tržište, koliko se svim silama probijati na svetsko.
3. Snažna strana ruskog mašinstva do sada je prilično moćna projektantska škola. Ima smisla dogovarati se sa Kinezima o proizvodnji u Kini prema ruskim projektima. Da, to znači da projektantske jedinice holdinga deluju direktno na štetu proizvodnim. Sa aspekta socijalnih obaveza, smanjivanje više zahtevne proizvodnje nekako nije pristojno, a sa aspekta vlasnika holdinga, razvijanje potencijalno profitabilnijeg istraživačko-projektantskog pravca je, nesumnjivo, isplativo.
4. Kada cena radne snage još više opadne u poređenju sa kineskom, proizvodnja u Rusiji će moći da se obnovi, i prodavati mašinsku proizvodnju made in Russia u Podnebesnoj, što za sada zvuči fantastično, ali rusko rukovodstvo odlučno vodi zemlju upravo u tom pravcu. Naravno, to će značiti ulazak kineskih kolega u kapital odgovarajućih preduzeća holdinga. Moguće je i da će se preduzećima moći prepustiti u celosti, i to čak po relativno dobroj ceni. Naravno, taj plan možda neće proći, jer nikada ne znaš u kom tačno trenutku će država odlučiti da veže ruke onome ko tone, kao da je smislio da spasi sebe. Uostalom, ova napomena se odnosi na apsolutno svaki korak koji pravi legalno poslovanje, tako da nije neophodno to ponavljati svaki put.
5. Nedostatak obrtnog kapitala znači da je potrebno tražiti strateške investitore. Možda će za to biti potrebno izvesti neka od preduzeća holdinga na IPO, što će u suštini značiti njihov izlazak iz holdinga i zadržavanje, recimo, kontrolnog paketa akcija kod sadašnjeg vlasnika. S druge strane, dodatno finansiranje, zamena menadžmenta efikasnijim i uključivanje u nove tehnološke i prodajne lance može dati ovim preduzećima impuls razvoja, a za sadašnjeg vlasnika značiti prelazak sa gubitka na profit.
Jedan naučnik i talentovani rukovodilac, recimo ga UR, u sumrak sovjetske vlasti preuzeo je eksperimentalnu laboratoriju, a nakon 1991. godine osnovao privatnu firmu koja je monetarizovala njena naučna istraživanja. Partnerstvo se pokazalo uspešnim. Pojavila se klijentela koja je postavljala komercijalne porudžbine i stabilan priliv gotovine. Zarade naučnika su porasle, u laboratoriju je postalo prestižno upasti, uključujući i odbranu disertacije. U novim ekonomskim uslovima, UR je učvrstio svoje dobro ime, lični brend, kako se sada kaže.
Naučnik je bio mudar, razumeo je da nije večan, i sredinom nultih godina, u svojih dobrih sedamdeset godina, izabrao je za naslednika svog najboljeg učenika (LU), koji je šefu bio veoma zahvalan. Usmeno su se dogovorili da će nakon nekoliko godina učitelj učeniku, pod određenim uslovima, predati svoju naučnu poziciju i udeo u biznisu. Dok se to nije dogodilo, naslednik je imenovan na funkciju zamenika UR-a sa pravom prvog potpisa.
Vreme je prolazilo. Ali deka je stario polako. Naprotiv, razvijši zavistnu energiju, uspeo je da se još jednom oženi mladom (veoma mladom i lepom) učenicom — kandidatkinjom za naučni stepen sa periferije. UR je intenzivno počeo da uređuje svakodnevni život nove porodice: široko je rešavao stambeno pitanje, počeo je da putuje sa mladom ženom na odmore, u starosti je zavoleo skijanje, a pritom se sve manje posvećivao radu. Ali poslovi su išli dobro: zamenik ga nije izneverio, novac je redovno leteo na UR-ovu karticu. Komercijalne porudžbine su rasle, laboratorija se učvršćivala novim kadrovima koje je već dovodio LU. Sa svoje strane, UR nije maltretirao budućeg naslednika i, kako je on sam smatrao, plaćao mu je velikodušno, veoma velikodušno. Sve je bilo dobro, za šefa je počela topla, skoro boldinska jesen.
Kulminacija
Međutim, u duši zamenika su se gomilala neprosta i loša pitanja poput „dokle čekati?“. Pojavljivale su se iste misli kao kod Puškinovog Onjegina o ujaku koji je, kako je poznato, bio najpoštenijih pravila. Najbolji učenik je nastavio da ostaje broj 2, iako se veoma trudio da zauzme poziciju broj 1. Direktno da pita šefa kada će je zauzeti, LU nije mogao. Ali pritom je od UR-a dobijao indirektne signale da su dogovori i dalje na snazi. Smisao je bio sledeći: sačekaj, druže, i biće ti sreće, a za sada naš biznis — to je moj lični biznis.
Ne odmah, ali LU je shvatio da je vreme da prestane da brine i da počne nekako da deluje. Počeo je od jednostavnog, kreiranjem sopstvene baze klijenata preuzimanjem klijenata svog šefa. Registrovao je sopstvenu kompaniju i podsticao naručioce ka tome da se, iz poreskih razloga, formalni ugovor o izvršenju radova treba zaključiti upravo sa njom, a ne sa šefovom firmom.
Vremenom je LU pokušao da preuzme najveće kompanije čiji su rukovodioci lično poznavali njegovog UR. Oni su potpisivali dokumente, šireći poverenje u ime učitelja na njegovog učenika. Možda bi i ovde sve prošlo bez problema, ali LU je počeo povremeno da „isceđuje“ u razgovorima sa starim naručiocima: da, na primer, sve poslove u naučnoj kompaniji zapravo vodi on, LU, a da od dede nema nikakve koristi. Da njime upravlja mlada žena, da malo razume u poslovi i da mu je već davno vreme za penziju. Sve to nije promaklo pažljivim ušima sagovornika. I neki od njih su ga, u ljubaznim izrazima, informisali o opasnosti koju on nije primećivao, budući zauzet intenzivnim porodičnim životom.
Rasplet
Tako je prošlo nekoliko godina. UR-ova žena je uspešno odbranila rad i uz protekciju dobila veoma dobro mesto, ostajući i dalje mlada i lepa. Što se nije moglo reći za njenog supruga, koji je prešao granicu svoje osme decenije. Ostao je besprekoran u obezbeđivanju materijalnih potreba porodice, ali više nije mogao da održava na odgovarajućem nivou značajno porasle duhovne i druge potrebe, koje je takva lepotica žudela i, svakako, zasluživala. A neki drugi muškarci, daleko od toga da su doktori nauka, sasvim su te druge potrebe obezbeđivali. I do takvog utešnog zaključka profesor je jednog dana došao, upoređujući odgovarajuće početke i krajeve. Porodični život je dobio pukotinu i brzo je došlo do logičnog kraja. Supružnici su se rastali, pri čemu je žena uspela da sebi, kao uspomenu na muža, osigura poželjnu zajedničku stambenu površinu.
Učitelj je, ostavši sam, kao da se probudio iz nesvestice, i nakon kratkog razmišljanja se vratio svojoj laboratoriji, ili, reći po novom, svom biznisu. Svojim biznisu. Ispostavilo se da radne veštine nisu nestale, omiljeni posao nije samo pružao utehu, već je ponovo počeo da donosi zadovoljstvo. Ali euforija povratka nije trajala dugo, samo sve dok UR nije počeo sa detaljnom analizom porudžbina i ugovornih odnosa. Prvo su se javile sumnje da porudžbine negde odlaze, a zatim je pogledao dokumenta, brzo se setio upozorenja svojih prijatelja i sastao se sa njima. I istina se pred njim otkrila u svom surovom obličju, i shvatio je, obrativši se konačno činjenicama, da ga njegov zamenik drsko i praktično otvoreno odvodi iz biznisa.
Došlo je do razgovora između učitelja i učenika, ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom. Nakon toga, smirivši se i razmišljajući konkretno kao biznismeni, ali bez ekstremizma koji ponekad prisutan kod biznismena (ipak su inteligentni ljudi), UR i LU su shvatili da se našli u nezgodnoj situaciji i počeli da razmišljaju kako dalje živeti. U početku je svako video argumente emocionalne prirode za trenutni i oštar „razvod“. Ali prilikom detaljnije analize pojavljivali su se faktori za nastavak saradnje, šta god to podrazumevalo.
U međuvremenu, raskol između UR i LU se izrazio, što je dovelo do svađe među zaposlenima. Pri tome, kako bi bilo čudno, linija borbenog sukoba nije prošla između „starih“ i „novih“ kadrova koje su angažovali šef ili njegov zamenik, već po moralnim pozicijama strana, uglavnom po pitanju toga ko je koga prevario. A uz to je i zamršena šema prolaska porudžbina počela da utiče na kvalitet radova. Kod naručilaca se pojavilo i počelo da se učvršćuje nepoverenje prema laboratoriji, njenom rukovodiocu i zameniku: ko je od njih u pravu, a ko nije, sa strane se ne može razbediti. Pojavili su se i drugi negativni faktori, što je na kraju dovelo do oslabljivanja protoka porudžbina i odrazilo se na finansijsku situaciju zaposlenih.
Svakim danom situacija je postajala sve gora…
Pitanja
Kako su heroji ovog slučaja trebalo da postupaju kako ne bi upali u sličnu situaciju?
Kako rešiti nastalu koliziju? Šta biste vi preporučili UR i LU da preduzmu kako bi postigli sporazum?
Može li se u takvoj situaciji sačuvati profitabilan biznis koji je stvorio UR? Kako to učiniti?
Ograničenja. Vlasnik kompanije već ima više od 70 godina. Čak i ako se vrati operativnom upravljanju biznisom, neće moći dugo da se bavi razvojem kompanije. Pored toga, važno je uzeti u obzir da je privatna istraživačka firma osnovana zahvaljujući autoritetu i vezama vlasnika na bazi državne laboratorije. Jedan deo biznisa ne može postojati bez drugog.
Odgovori
1. Kako su protagonisti slučaja trebalo da postupaju?
Kao što se lako može videti, sva nesporazumi u navedenom slučaju pojavili su se zbog nejasnih dogovora. Prvi nejasni dogovor: LU je prinuđen da vuče sav posao za platu, uz obećanje da će u neodređenoj perspektivi naslediti biznis. Drugi nejasni dogovor: nedostatak bračnog ugovora i, shodno tome, konflikt očekivanja između UR i njegove supruge. Treći nejasni dogovor: sumnjiv pravni status celokupnog biznisa, pošto to zvanično sve ostaje laboratorija u državnom naučno-istraživačkom institutu, i upravo ta pravna forma primorava da prvi dogovor ostane nejasan.
Jasno je zašto je UR početkom devedesetih radije ostao pod okriljem države: to pruža ogromnu uštedu u fazi kada biznis još nije ustao na noge. Evo ti prostorije u institutu o trošku budžeta, plus gomila raznih neformalnih veza u državnim strukturama različitih nivoa, zahvaljujući kojima se mogu realizovati razni poslovi.
U novoj postsovjetskoj ekonomskoj realnosti, prenositi na nasleđe mesto rukovodioca laboratorije je pomalo arhaično. Blagovremeno postavljanje adekvatnije šeme organizacije kompanije moglo bi obezbediti instrumente za sprečavanje konflikta između UR i LU. Tako je UR mogao, pored plate, dobiti udeo u biznisu i postepeno ga povećavati. Sam biznis bi se mogao mnogo sigurnije skalirati, a ne ograničavati na razmere laboratorije – ali to je, naravno, već pitanje ukusa, ambicija i tržišne konjunkture.
Uopšte, jedini zadatak vlasnika biznisa koji je nemoguće delegirati menadžerima jeste kontrola nad tim da menadžment ne raznese biznis. Ako vlasnik biznisa ne izvršava ovaj jedini zadatak, onda samo on na kraju snosi odgovornost za to što biznis izmiče iz njegovih ruku. U meri u kojoj se država može uporediti sa komercijalnom kompanijom, naravno, narod snosi odgovornost za odvratan kvalitet državne uprave i za raznošenje državne imovine u džepove državnih službenika – ali to je u ovom slučaju oftopik.
Dakle, ako se u onome što se tiče biznisa rešenje sastoji u tome da se on po mogućstvu potpuno izvuče iz pod države regulacije, onda se u onome što se tiče braka, slično porodičnim kodeksom nije dozvoljeno. Bračni ugovor prema kodeksu ne može predviđati ekonomske sankcije za ljubavne veze van braka, što čini poziciju UR u ovom poslu ranjivijom. Uostalom, to nije baš ni važno. Svi dogovori se ipak mogu sklopiti unapred. Druga stvar je što su takve romantične avanture u starosti neizbežno povezane sa određenom afektacijom, pa bi bilo čudno očekivati od UR trezven pogled tokom bračne gonje.
Inače, da je kompanija u svoje vreme izvučena iz sastava NIJ i predstavljala samostalan biznis, pojavljivanje supruge UR na horizontu neizbežno bi dovelo do toga da bi LU zahtevao jasne garancije za preuzimanje biznisa, jer bi u suprotnom on po automatizmu išao u nasledstvo supruzi UR, bez svih ovih igrica sa imenovanjem novog rukovodioca laboratorije na naučnom savetu.
2. Kako rešiti nastalu koliziju?
Savetovala bih formalizaciju podele uloga. UR ostaje rukovodilac u NIJ dok ne odluči da ode u penziju, a takođe ima u kompaniji LU status naučnog konsultanta sa dobrom platom. LU zadržava u laboratoriji šefa poziciju rukovodioca sektora, ili šta god da je već imao, i ostaje generalni direktor svoje kompanije. U kom obliku sačuvati UR-ovu kompaniju, neću se usuditi da savetujem. Može se preneti rukovođenje na LU. Može se likvidirati jedna od kompanija. Može ih se spojiti u holding. Nije bitno.
Smisao predloženog rešenja je u tome da svaka od strana ima alate protiv druge, ali nema podsticaje da ih koristi bez krajnje neophodnosti. UR nastavlja naučni rad, što bi trebalo da blagotvorno utiče na njegovo raspoloženje i ukus za život, a plata u kompaniji LU će mu omogućiti da nastavi život na visokoj nozi, kao što je i navikao. Pri tome, on više ne mora da pazi da se posao ne krade, pošto je posao već predat, ostala je renta. LU zadržava sve klijente i operativno rukovodstvo, što znači da ima garancije za očuvanje kontrole nad poslom i podsticaje da ga na svaki način razvija. On može da otpusti UR, ali tada će izgubiti svoju poziciju u laboratoriji.
Переведи интерфейс сайта на английский, пусть сами вопросы задают
55%, 32 votes
32 votes55%
32 votes - 55% of all votes
Начни с общемировой проблематики, например, про космический мусор https://ancapchan.info/2018/12/16/1180/ *45%, 26 votes
26 votes45%
26 votes - 45% of all votes
Total Votes: 58
Voters: 54
28.12.2018 - 07.04.2020
* - added by visitor
Voting is closed
Мне поступило предложение начать вещать на англоязычную аудиторию. Это заманчиво, но трудоёмко, поэтому я пока не готова переводить всё подряд. Предлагается выбрать, с каких постов начать. Какие статьи были бы для иностранной аудитории наиболее понятны, актуальны и интересны?
Когда будете предлагать свои варианты, указывайте ссылки на соответствующие посты.
1. Zamislimo situaciju: u bolnici iznenada počinje lokalna epidemija neke infekcije i lekari vam zabranjuju da napuštate zonu karantina. Ali time oni zapravo ograničavaju vaše pravo na slobodu kretanja. Kako rešavati ovakve situacije u okviru ankapela?
2. Takva situacija: leti je dete u automobilu, leži/sedi, plače, možda se guši zbog nedostatka vazduha i vrućine, roditelji su otišli negde obavljajući poslove i zaboravili na njega, prolaznik to vidi i razmišlja kako da postupi. Da li on ili policija mogu bez dozvole da provale u automobil, razbiju staklo, ako je automobil privatna svojina (koja je u okviru ankapela nepovrediva)?
3. Da li je moguće naneti štetu nečijoj imovini koja očigledno ugrožava druge ljude? Primeri: automobil koji je na ručnoj kočnici počeo da se kotrlja na drugi automobil, kula koja se nagnula zbog starosti i uskoro će pasti na susedne zgrade itd. Nijansa: nema kontakta sa vlasnikom imovine koja predstavlja pretnju ili nema vremena za to (automobil se kotrlja).
Odlučila sam da spojim tri slična anonimna pitanja u jedno, kako ne bih izmišljala tri slična odgovora.
U prvom slučaju se ispostavlja da ostvarivanje vašeg prava na slobodu kretanja može dovesti do značajne štete trećim licima, pa vam se predlaže da ne insistirate na njegovom ostvarivanju dok ne budete sigurni da je pretnja prošla. U drugom i trećem slučaju, nanošenje štete privatnoj svojini sprečava štetu trećem licu. U svim slučajevima, vi jednostavno stavljate pred činjenicu kršenja vaših prava.
Odakle dolaze prava? Prava dolaze iz interakcije jednih članova društva sa drugima. Neki ljudi pristaju da tolerišu određeno ponašanje drugih ljudi jer veruju da oni imaju pravo na takvo ponašanje.
Lekari veruju da imaju pravo da ograniče vaše kretanje, njima preostaje samo da ubede ostale u tome, a za to mogu koristiti različite trikove. Najočiglednije i najispravnije: kada odete u bolnicu, potpisujete ugovor u kojem su definisani različiti okviri, uključujući i situacije više sile poput karantina. Ponovo, radi sprovođenja karantina, lekarima se obično angažu stručnjaci upravo za sprovođenje zakona. Ko će to platiti? Kao što je već pomenuto u objavi o epidemijama, najočigledniji zainteresovani su osiguravajuća društva. Upravo su oni zainteresovani da epidemija bude sprečena, a obim isplata po osiguravajućim zahtevima minimizovan; radi toga se može platiti i onima koji će obezbediti karantin i onima koji su upali u karantin – kao kompenzacija za neprijatnost. Ili će osiguravajuće društvo smatrati da je opasnost mala i neće uvoditi ograničenja – to je njihov rizik.
Prolaznik veruje da ima pravo da naruši vašu privatnu imovinu i spase čoveka, njemu preostaje samo da ubedi ostale u tome. To je veoma jednostavno uraditi: drugim prolaznicima je samo potrebno pokazati spaseno dete, i pridružiće se iskrenom ogorčenju spasioca prema kretenu koji je ostavio dete u automobilu, i možda čak pomoći u potrazi za vlasnikom automobila.
Opšti principi proizilaze iz generalizacije privatne prakse. Oni dobro funkcionišu za tipične situacije i omogućavaju uštedu mentalnih napora. Kada se dva sukobljena opšta principa sudare u jednoj glavi, mentalni napor će ipak morati biti uložen. Ništa strašno, sposobnost razmišljanja će uvek biti korisna.
Ovo je verovatno bio najiščekivaniji video godine: Ekaterina Šulman je obećala da će dati intervju Mihailu Svetovu još kada sam tek počela sa svojim kanalom, prošlo je pola godine i snimak je konačno izašao.
Figure učesnika razgovora su zapravo podjednako značajne. Oba su popularni videoblogeri (Mihail ima par desetina hiljada više pretplatnika na Jutjubu, dok je Ekaterinin Fejsbuk više razvijen). Oba su popularni javni predavači (Mihail je obišao više provincijskih gradova, dok Ekaterina nastupa češće i više je u fokusu medija). Ekaterina iza sebe ima naučne radove, koautorstvo u udžbeniku i brojne objave u presi. Mihail iza sebe ima dva velika mitinga. Ekaterina ima profesorsku poziciju i članstvo u Savetu za ljudska prava. Mihail ima rukovodeću poziciju u političkoj partiji koja brzo dobija na popularnosti i desetodnevni zatvorski staž. Oba su političari po obrazovanju, što znači da bi, teoretski, trebalo da se razumeju bar dobro, ako već ne govore istim jezikom. Konačno, oboje imaju odanu armiju pristalica.
Jasno je da razgovor nije bio direktan sukob, inače ne bih znala šta da radim sa sobom i za koga da navijam. S jedne strane, Mihail mi je ideološki bliži, iako imamo mnoštvo nesuglasica. S druge strane, Ekaterina je moj model za oponašanje i strašno mi je teško da njene reči analiziram nepristrasno. Ali ovo ipak nisu bile debate, već poštovan razgovor političkih saveznika o različitim detaljima i nijansama, tako da sam mogla bez griže savesti da navijam za Ekaterinu.
Mihail se je sjajno pripremio za razgovor, a takođe je pokazao sposobnost razmišljanja bar istom brzinom kojom Ekaterina govori, tako da je uspevao da se ubacuje sa trenutnim opaskama u pauze njenog govora (svi koji su slušali Šulman mogu da zamisle koliko su reči u njenim frazama zbijene).
Najzanimljivije je počelo u poslednjih petnaest minuta razgovora, kada su prešli sa dijaloga o zanimljivim temama na ciljano diskutovanje o neslaganjima. Ovde me je Mihail ponovo iznenadio. Uspeo je da probije oklop nepokolebljivog optimizma sagovornice, nacrtavši joj ne baš fantastičan scenario sukoba između kavkaskih etničkih grupa usred prestonice Ruske Federacije. Zatim se Ekaterina prilično vešto vratila svom izgubljenom prednostu prilikom diskusije o Svetovoj omiljenoj temi – lustracijama, koje smatra podjednako malo verovatnim i malo korisnim, ali vidi realnije alternative njima.
Ve odmah nakon razgovora, Mihail je na svom tviteru sumirao komunikaciju otprilike ovako: Ekaterina je veoma korisna na svom mestu, i to upravo zato što je sluša krug ljudi oko Kremlja. Pritom nije stvar u tome što ona može doprineti blagoj liberalizaciji odozgo, već u tome što ona uspavljuje vlast svojim slatkim rečima, i kada grmi revolucija, to će za režim biti potpuni iznenađenje. I ovaj trenutak je i za mene bio prilično neočekivan – u kom tačno trenutku se Mihail pretvorio iz pevača libertarijanstva u vatrenog revolucionara. On je, zaista, tokom celog razgovora uzalud pokušavao da izvuče od Ekaterine saglasnost sa tezom da će Rusija uskoro eksplodirati i da će biti krvavog pokolja, nije uspeo (uz čečensku napomenu), i na kraju je zaključio da u redu, neka vlast sluša Šulman, ali vi, moji mali prijatelji, slušajte Svetova, on zna kako treba.
