Liberalizam i libertarijanstvo – dva termina sa veoma sličnim, ali oglednim sudbinama. Termin „liberalizam“ etatisti su oteli pristalicama ekonomske slobode sredinom 20. veka. I otprilike tada je termin „libertarijanstvo“ otet pristalicama ekonomske slobode od socijalista. Istina, nisam čula da su se nakon toga libertarijanski socijalisti nazivali klasičnim libertarijancima.
Klasični liberalizam u 20. veku – to su pre svega Mizes i Hajek. Oba su ubeđeni pristalice slobodnog tržišta, oba su ubeđeni protivnici kolektivizma, ali oba smatraju sasvim prihvatljivim postojanje države i vide u njoj određenu korist, a to je zaštita privatne svojine. Zbog toga se državi daje monopol na nasilje, a da ga ona ne bi primenjivala protiv građana, građani moraju imati pravo na oružje i na samoorganizaciju, pa sve do oružanog otpora vladi.
Libertarijanstvo je, zapravo, klasični liberalizam u ekonomiji plus primena istih principa u svim ostalim sferama života, pre svega u etici i pravu. Rotbard je izneo stav da monopol na nasilje protivreči principima slobodnog tržišta, a samim tim treba da bude odbacен zajedno sa državom; dalje, Nozik je precizirao da ako se država ponovo pojavi na slobodnom tržištu u okviru dobrovoljnog procesa, onda libertarijanci, po ideji, ne bi smeli imati zamerke prema njoj.
Kao rezultat toga, pored klasičnih liberala koji jednostavno govore da državu treba ograničiti, a da bi se to postiglo treba voditi političku delatnost, imamo i anarho-kapitaliste koji tvrde da se sve usluge, uključujući i zaštitu privatne svojine, odlično pružaju na slobodnom tržištu, a državu mi ne kupujemo, odnesite je – kao i minarhiste koji nisu protiv toga da država ostane, ali samo pod uslovom da se ponaša dobro, da ne iznudi poreze, već ljubazno traži donacije.
Tako otprilike vidim razlike između klasliba i libertarijanstva
Radije bih govorila ne o planu, već o strategiji delovanja. Plan je dobar kada postoji određenost: konkretan, dostižan, merljiv cilj, mogućnost da se jasno navedu sredstva, podela akcija na faze i tako dalje. Po planu je, recimo, delovao Naaljnikov štab pred izbore kada je započinjao njegovu predsedničku kampanju: do određenog roka otvoriti toliko i toliko štabova, podeliti toliko i toliko novina, prikupiti toliko i toliko novca. Strategija se razlikuje po tome što je poznat samo cilj, poznate su neke specifičnosti okruženja, neka ograničenja za primenjena sredstva – i treba razumeti kako u tim uslovima uopšte može se postići cilj. Primer strategije je „pametno glasanje“, nedavna inicijativa istog tog Naaljnikovog štaba. Cilj je srušiti Putinov režim. Strategija je u ovoj fazi – razbijanje monopola ER-a na izborima. I uz to razne argumentacije i objašnjenja detalja.
Dakle, cilj je anarho-kapitalizam, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim tržišnim odnosima, poštovanju privatne svojine, decentralizovanom ugovornom pravu, koje razume vrednost saradnje i neisplativost agresivnog nasilja.
Početna pozicija je država, odnosno stanje stvari u kojem postoje kategorije lica koja mogu nekažnjeno vršiti agresivno nasilje uz nemo tacitno odobravanje većine, i iako se pretpostavlja da su okviri tog nasilja definisani, to je prilično nejasno i promenljivo.
Strategija se sastoji u podrivanju legitimiteta države kao institucije. U relativno prosperitetnim zemljama ljudi moraju početi sa opravdavanjem zašto je država bandit, a ne pružalac dobara. U Rusiji je to već sada mnogima očigledno, ali je ipak važno učiniti opšteprihvaćenim uverenje da pokušaj pravljenja nečeg dobrog na mestu loše države predstavlja ili potpuno slep put, ili, barem, ne može biti krajnji cilj.
Da bi predstav o državi kao o poželjnom ili, barem, neizbežnom stanju civilizovanog društva prestao da bude mejnstrim, može se raditi u nekoliko pravaca, u skladu sa sopstvenim ukusima i kompetencijama:
razvoj i popularizacija alata koji omogućavaju funkcionisanje bez države u onim sferama u kojima ona polaga pravo na dominaciju;
stalno demonstriranje neuspeha države i pobeda privatne inicijative – država mora izgledati kao totalni gubitnik;
masovna diskreditacija glavnih mitova državne propagande – od efikasnosti demokratije do efikasnosti same propagande;
demonstracija neranjivosti društva pred državom, ili, barem, izuzetno male efikasnosti borbe države protiv ideologa ankapa;
podrivanje resursne baze države, putem izbegavanja pljačke i putem direktne privatizacije državne imovine;
demonstracija moralne neprihvatljivosti rada za državu, od „ne trči ispred lokomotive“ do opšte osude.
A šta je sa pravima životinja? Ako me pas pojede, da li će on biti opravdan?
Šta će biti sa mučiteljima životinja u Slobodnom društvu (psi i mačke bez vlasnika, lutalice)
Roman
Zdravo. Pitanje povodom nedavno objavljenog Varlamovog videa: kako ankap gleda na cirkuse i mučenje životinja? Da li se putem suda može ograničiti mučenje i maltretiranje ako životinje nisu subjekti?
Vadim
Tri pitanja o pravima životinja su stigla baš jedno za drugim, što je za mene postalo povod da razgovaram o ovoj temi van reda. Istina, već sam odgovarala na pitanje prilično sličnog smisla, šteta što ne gledate starim odgovorima previše rado, već odmah pitate kao da se ništa nije desilo. Tako da uglavnom pročitajte odgovor u staroj objavi.
Sa velikim poštovanjem sam pročitala Varlamovov post o mučiteljima životinja Zapashnih. Varlamov ne poziva na zabranu Zapashnih, on osuđuje zabranu Cirka du Soleil, dok protiv mučitelja životinja poziva na „glasanje nogama“, jer institut reputacije radi mnogo pouzdanije od državnih zabrana. Danas ih zabrane, a sutra će početi da organizuju ilegalne predstave kojima će odlaziti gomile ljudi. Ne, neka za humanizam odlučuje tržište, a ne car.
Prvi put sam pročitala da je cirkus sa životinjama odvratan u prilično ranom uzrastu kod jednog od svojih omiljenih pisaca (iako je komunist) – kod Džeka Londona. Ne znam da li je njemu pripadalo prvobitno autorstvo ove misli, ali je, barem, veoma dobro odradio posao za moralno osuđivanje takvih stvari, hvala mu na tome. Nadam se da Rusiji neće trebati stotine godina da ukoreni odgovarajuće ideje. Meni je, iskreno govoreći, čak i gledanje klauna u cirkusu neprijatno (previše je šala o nasilju i ponižavanju), a kamoli vazdušni akrobati!
I na kraju, ukratko ću odgovoriti na prvo pitanje koje se malo izdvaja iz opšteg niza. Psog koji je ugrзao čoveka neće ni suditi niti opravdavati. Ako pas nije bio u nečijoj vlasnosti i niko nije bio angažovan da čuva stanovnike te teritorije od divljih životinja, onda nema kome izneti prigovore što je pas nekoga ugrзao. Kako će postupiti sledeća osoba koja ga sretne – to je njegova lična stvar. Ako humanizam prema životinjama, o kojem sam izlagala u prethodnom pasusu, natera nekoga da počne da ga brani od ljudi, to će biti jednako kao preuzimanje psa u vlasništvo i preuzimanje odgovornosti za njegovo dalje ponašanje.
Ne želim slike sa zverima, želim slatkog Džona Grifita Čejnija!
Većinu libertarijanskih argumenata u vezi sa GUN izložio je u svom članku iz 2016. godine ekonomista i član LPR-a Jurij Kuznjecov. U njemu on pokazuje da zamena sistema uslovnih davanja bezuslovnim dohodkom uništava zamku stagnirajućeg siromaštva i povećava ukupnu efikasnost redistributivnog sistema smanjenjem birokratije.
Takođe, GUN i strahove neoludista dotakla je Ekaterina Šulman u jednoj od svojih emisija na Ehu Moskve. Ukazala je da masovne nezaposlenosti zbog robotizacije treba da se plaše pre svega one zemlje gde su institucije loše. Njima nema šanse za GUN, već im preti prelazak na samoodržavanje. Tako da Ekaterina Mihajlovna građanima daje jednostavan recept: više se baviti politikom kako bi ih doživljavali kao političke subjekte.
U Rusiji, s jedne strane, postoje loše institucije, a s druge strane – snažan zahtev za socijalnom zaštitom. Ako odjednom počne globalna robotizacija, kod nas će pre otvoriti još nekoliko miliona budžetskih radnih mesta, nego uvesti GUN. Budžetni radnici su previše dragoceni za obezbeđivanje administrativnog resursa na izborima i sličnih stvari.
A evo argumenata za GUN još jednog člana LPR-a, Mihaila Požarskog. GUN nije samo manje birokratije, već i zajednička pravila igre za sve, što je najvažniji deo liberalne doktrine.
Ali i Kuznjecov i Požarski ipak ostaju u okvirima minarhizma. Jedinstvena pravila igre nameću se svima, i videćemo koliko će dugo taj model moći da izdrži. Takođe, takozvani bezuslovni dohodak ipak ostaje uslovljen, jer je uslov njegove isplate posedovanje državljanstva zemlje koja je svojim građanima uspostavila GUN.
Može li ankap poboljšati društvo u kojem nezaposlenost iznosi 90%? Da, ako je nezaposlenost izazvana državnom regulacijom, a u suprotnom ljudima je spremno ponuditi posao i oni su spremni da ga prihvate. Ne, ako rad od 90% ljudi nije potreban jer im je za život dovoljno i bez toga.
Da li će postojati BOD pri ankapu? Da, ako na fazi demontaže države oni koji su uplaćivali u fond BOD odluče da nastave da se time bave na dobrovoljnoj osnovi. Da li je nešto slično verovatno? Da, ako to ne bude opterećujuće i ako donosi respekt i poštovanje. Šta uraditi da bi se približila ta svetla budućnost? Ili povećavati produktivnost svog rada, ili povećavati svoju sposobnost da iskazuje respekt i poštovanje. Strategije se mogu kombinovati.
Sećam se da sam definisala kapitalizam kao društveno uređenje u kojem su dominantni oblik odnosa između ljudi robno-novčani. Klasičnija definicija, koja je bila u upotrebi u Sovjetskom Savezu, kaže da je kapitalizam društveno uređenje u kojem su sredstva proizvodnje u privatnoj svojini. Sasvim je očigledno da u devedesetim godinama u Rusiji nije bilo čistog kapitalizma prema nijednoj od ovih definicija, već se radilo o tranzicionom obliku društva, kada su stari socijalistički (ili despotički, u mom razumevanju) odnosi izumirali, a njih smenjuju kapitalistički (što se tiče crta feudalizma u Sovjetskom Savezu, one nisu nestale ni sa novim uređenjem i sačuvane su do danas).
Međutim, treba imati na umu da je termin „kapitalizam“, uopšte govoreći, više publicistički nego naučni, stoga, govoreći o postojanju kapitalizma u određenoj zemlji u određenom vremenu, govorimo više o usklađenosti društva u to vreme sa određenim vrednostima. To jest, govorimo o kapitalizmu više u Veberovom razumevanju (duh kapitalizma kao racionalnost i protestantska radna etika) ili Šumpeterovom (duh kapitalizma kao preduzetništvo i kreativna destrukcija).
Dakle, u Rusiji devedesetih godina prošlog veka, duh kapitalizma prema Šumpeteru bio je prisutan u izobilju. To je bilo vreme ogromnih mogućnosti i tog istog kreativnog uništenja. Što se tiče duha kapitalizma prema Veberu, njega nije ni bilo na vidiku. Kakav radni etos? Čovek čoveku vuk, hoćeš da živiš – moraš se okretati. Kapital je stvaran bio prvenstveno na razgrabljanju sovjetskog nasleđa, na tom istom kreativnom uništenju, na sposobnosti da se bolje od drugih prilagodi ostaci starog novim uslovima, a ne na sposobnosti da se mnogo trudi, pažljivo štedi i precizno investira.
Prema istraživanjima, u Koloradu je nakon legalizacije marihuane „…crno tržište je, suprotno očekivanjima, nakon legalizacije samo nastavilo da raste; država je nakon legalizacije izbila na prvo mesto po konzumaciji marihuane među tinejdžerima, a školski sistem nije dobio nikakve pozitivne promene.
Došlo je do porasta kriminala, kao što su pljačke i krađe automobila. Rast nivoa kriminala u 2016. godini premašio je 11 puta prosečnu vrednost među 30 najvećih gradova SAD. Broj ubistava je porastao za 10%“.
Da bi se odgovorilo na pitanje, bilo je potrebno upoznati se sa izveštajem na engleskom jeziku o posledicama legalizacije, navedenim u literaturi na kraju članka.
Najzabavnije je ispalo sa crnim tržištem. Zašto je ono poraslo? Zato što su preduzetnici iz drugih država dolazili u Kolorado da se legalno zalihe, a zatim su pokušavali da iznesu proizvod u svoje države, gde je on ostao ilegalan. To je i razumljivo, jer je tamo zbog ilegalnosti trava ostala znatno skuplja. Naravno, deo saobraćaja je presretan, na to su trošeni novac, sve je to upisivalo u izveštaje, što rezultira paradoksalnom situacijom: izgleda kao legalizacija, ali obim ilegalnih operacija raste, a na njihovo suzbijanje troši se više sredstava. Drugim rečima, troškovi federalnih službi za borbu protiv legalizovanog posla u državi su se povećali, i govori nam se o povećanju troškova borbe protiv crnog tržišta u državi. Pa legalizujte travu u ostalim državama, i ti troškovi će nestati, a za sada patite u tišini.
Prilikom analize smrtnosti, izveštaj se koncentriše na smrtnost na putevima. Prilikom donošenja zakona o legalizaciji marihuane, pretpostavljalo se da će se povećanjem broja ljudi pod dejstvom supstanci za volanom smanjiti broj pijanih vozača, jer je vožnja pod dejstvom supstanci sigurnija. Šta je od toga ispalo? Citiram: „But while traffic deaths in general have declined in Colorado, the percentage of marijuana-related fatalities increased, the report said.“ Drugim rečima, ispalo je upravo ono što su i želeli, ali pošto je izveštaj napisala komisija za borbu protiv supstanci, oni stavljaju akcenat na to da je baš u njihovoj nadležnosti došlo do većeg broja smrtnih slučajeva, i da je to, navodno, loše. Pa, to što država nije monolitna i da tamo postoje različite grupe interesa je davno poznata činjenica, međutim, građanima je važno samo to što se ukupna smrtnost na putevima u državi smanjila.
Ekonomski efekat legalizacije je takav da je samo u 2017. godini obim prodaje marihuane iznosio petnaest stotina miliona dolara. Pored običnih poreza, marihuana je oporezovana posebnim porezima, i samo putem njih je u 2017. godini od građana u opštinama i državi oduzeto 247 miliona dolara, ili 2,3% celokupnog prihoda budžeta države.
Kako je država raspodelila taj novac? Delimično je novac potrošen na pružanje medicinske pomoći korisnicima marihuane, što se može smatrati barem malo legitimnom potrošnjom, iako je taj novac mogao jednostavno i biti neuzet, pa bi ga ljudi sami odneli lekarima, bez posredovanja zvaničnika. Ali veći deo je otišao na razne gluposti poput finansiranja škola ili policije, odnosno na protekcionističke mere za razvoj jednih grana privrede na račun drugih i na direktno razbacivanje novca. Pa, efikasnost države u ovakvim pitanjima je odavno poznata i ne izaziva iznenađenje.
Na kraju, pogledala sam šta se dešava sa kriminalom. U izvoru koji se koristi u članku navodi se priča policijskog narednika o tome da je u državi „zelena groznica“, te da avanturisti iz cele zemlje dolaze da uzgajaju marihuanu i zarađuju na tome. A pošto je država ovaj posao opremenila regulatornim preprekama, kako to voli, ljudi uzgajaju travu ilegalno, na primer, iznajme kuću, izvuku podove i naprave farmu ispod krova. Naravno, uz potpunu legalnost posla, nikome ne bi palo na pamet da se bavi takvim glupostima kada je jeftinije iznajmiti komad zemlje nego praviti ilegalne farme u kućama, pritom kršeći imovinska prava vlasnika tih istih kuća.
Što se tiče porasta ukupnog nivoa kriminala od 10%, želim da napomenem da priliv turista i preduzetnika verovatno nije precizno uzet u obzir od strane vlasti države, za razliku od nivoa kriminala, tako da se ne bih čudila ako je nivo po 100.000 stanovnika ostao otprilike isti kao što je bio.
Rezime. Veći deo problema navedenih u članku je ili izmišljen, ili je povezan sa preostalim zakonskim ograničenjima u ovoj industriji, ili sa specifičnostima statističkog vođenja evidencije (nešto je postalo vidljivije, na primer, odlasci lekarima, a nešto manje, na primer, broj stanovnika države). Kako se legalizacija marihuane bude širila u svim državama, sve će se prilično brzo stabilizovati, ljudi će postati bogatiji i srećniji.
U zapadnoj Evropi, posebno u nemačkom govornim zemljama, već godinama postoje minarhističke (klasično-liberalne) partije. Ideologija LPR-a i, naročito, Mihaila Svetova, veoma je slična idejama švajcarske FDP.Die Liberalen, što nije iznenađujuće, jer on skoro u svakom svom predavanju hvali Švajcarsku kao zemlju najbližu libertarijanstvu.
Zapravo, on navodi samo činjenice izvučene iz konteksta, izostavljajući pritom premoć sve veće regulacije i sasvim nesimboličkih poreza. To uopšte nije iznenađujuće – uticaj FDP.Die Liberalen na švajcarsku politiku nije toliko veliki, a poslednjih godina ona dobija tek nešto više od 15% glasova u parlamentu. U poređenju sa drugim zemljama, u mnogim od kojih minarhističke partije nisu čak ni predstavljene u parlamentu, to je dobar rezultat. Ali za izgradnju libertarijanskog društva kroz pobedu na izborima, to je sasvim nedovoljno. U Nemačkoj je slična slika – rezultati lokalne FDP su čak i malo skromniji od švajcarskih i iznose približno oko 10% tokom više decenija.
Procenujući perspektive LPR-a u Rusiji, vredi obratiti pažnju na to da su ideje minarhizma u našem društvu još marginalnije nego u Evropi. Ovoj partiji će teško uspeti čak i da uđe u Državnu dumu, a da ne govorimo o bilo kakvom značajnom uticaju na politiku države. Minarhistima u Evropi to nije uspelo tokom decenija aktivne političke borbe, i potpuno je glupo nadati se da će u RF biti drugačije.
Za promociju libertarijanizma, put partijske borbe očigledno ne može biti jedini. Nadati se prelasku na slobodno društvo postepeno, kroz minarhizam, takođe je besmisleno. Realističnije je, po mom mišljenju, prosvetljavanje ljudi idejama slobodnog društva i modelom ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ), kao prelaznog modela ka slobodnom društvu sa punim NAP-om.
Zaista, prema principu samoposedovanja, i dete i veštačka inteligencija su vlasništvo svojih tvoraca. Ali sam pojam vlasništva je konvencija. I koji tačno prava podrazumeva pravo vlasništva je takođe konvencija. Neka razumna bića pristaju da trpe određeno ponašanje drugih razumnih bića ako iz nekog razloga veruju da oni imaju pravo na to. Generalizujući nebrojeno raznoliko ponašanje najrazličitijih razumnih bića, mudri pravnici formulišu pravne principe u kojima se, između ostalog, kaže:
o tome koji skup prava naziva se pravom vlasništva
o tome šta je čovek
o tome da razumno biće poseduje pravo vlasništva nad samim sobom
o tome da pošto dete gotovo neizbežno izraste u razumno biće, smisleno je unapred mu priznati deo prava razumnog bića
o tome na koji način će dete koje raste dobijati ona prava koja mu pri rođenju još nisu bila dodeljena
o tome kako razumno biće, koje nije čovek, može dobiti prava jednaka ljudskim
Zaključci različitih pravnika se mogu razlikovati. Različiti ljudi mogu deliti mišljenje različitih pravnika u različitoj meri. Neki ljudi su spremni da primenjuju nasilje radi potvrđivanja svojih predstava o pravnoj doktrini, a neki nisu spremni.
A ankap u kontekstu razmatranog pitanja je samo takva pravna doktrina koja tvrdi da ne postoji niko čije bi mišljenje po tom pitanju bilo jedino i aprijorno tačno, i koje treba nametnuti svima ostalima putem neograničene upotrebe sile.
U trenutku kada izjavite da je ankap princip samoposedovanja uveđen u apsolut, ili princip neiniciranja nasilja uveđen u apsolut, ili princip slobode ugovaranja uveđen u apsolut – vi odstupate od principa ankap-a. Držite svoj apsolut dalje od dece (i drugih graničnih pravnih fenomena).
Nedavno sam vežbala da istražim odakle mi dolaze donacije i iznenadila sam se otkrivši da imam još jednog stalnog sponzora, koji je već uspeo da uplati priličnu sumu. Posebno me je, naravno, raznjele uplata od 31. decembra u iznosu od 2019 mikrobitkoina. Hvala ti puno, takve stvari inspirišu za 146%!
Dakle, imamo situaciju: most se srušio, kuća izgorela, rudnik se urušio, dogodio se tifun, ljudi su stradali, a Putina nema tu pored nas, i nema nikoga ko može da obeća svaku stradalu osobu po par miliona rubalja iz budžeta.
Najpouzdanije i sistemsko rešenje, na koje teoretičari ankap-a stavljaju glavni fokus, su naravno osiguravajuće kuće. Znajući da država ne postoji i da se moraju osloniti na sebe, ljudi imaju mnogo više motiva da osiguraju svoje rizike. Tako osigurani dobijaju isplate, neosigurani tuguju što su škrtili, i sve ide svojim tokom: neke osiguravajuće kuće su dostojanstveno izašle iz situacije, neke su morale hitno da uzmu nove kredite, a neke su bankrotirale, čime su pročistile tržište. Kapu se nove premije osiguranja, i to čak i više, jer je problem rizika privremeno isplivao na vrh liste prioriteta, polise je lakše prodavati, i svi kuju gvožđe dok je vruće.
Ali malo je samo platiti novac onima koji su tražili isplatu; prvo treba očistiti ruševine, evakuisati, ugasiti požar i tako dalje – kraće rečeno, zaustaviti dalje širenje nesreće. To je isplativo za osiguravajuće kuće, ali nastaje efekat besplatnog vozača: recimo, jedna kompanija započne radove, a druga neće, čime će snositi manje troškove. Logično rešenje deluje unapred unaprednje stvaranje i održavanje službi spasavanja od strane osiguravajućih kuća, sa finansiranjem, na primer, proporcionalno prodatim polisama, ili jednostavno jednako, kako se već dogovore. U suštini, to je za osiguravajuće kuće nešto poput reosiguranja rizika.
Napokon, može se desiti da pomoć bude hitno potrebna, a specijalne službe su daleko, ili su razmere nesreće takve da stručnjaci očigledno neće uspeti. U toj situaciji, naravno, u pomoć pristižu volonteri. Volonteri dolaze u pomoć ljudima čak i u Putinovoj Rusiji, sa svim njenim paternalizmom i svim opasnostima koje država predstavlja za one koji se bave krandfandingom – tako da će, u odsustvu tog faktora, situacija sa spremnošću da se pruži pomoć samo postati bolja.
Ankap nije neki novi, neviđeni društveni poredak u kojem će sve biti potpuno drugačije i u kojem nijedan stari mehanizam neće raditi. Jednostavno mentalno uklonite državu i u većini slučajeva ćete otkriti da ona ovde ili uopšte nije potrebna, ili se veoma lako može zameniti.
