Автор: Анкап-тян

Kako maksimalno približiti ankap u zemljama sa postkomunističkom ekonomijom?

U SAD-u sve izgleda prilično glatko, ali u bivšem SSSR-u uslovi su drugačiji. Često gubitna državna preduzeća, monogradovi, zavisnost ekonomije od vojno-industrijskog kompleksa, mikro-naselja u izgradnji ometaju individualizam i nemešanje države — uklanjanje ili minimiziranje države i zatvaranje gubitnih preduzeća u kratkim rokovima dovešće do nezaposlenosti i izumiranja svih zaposlenih u državnom sektoru, dok će preživeli okačiti reformatore, bez obzira na NAP. Postoji li šansa za uspešne libertarijanske reforme u Rusiji?

Odgovara Aleks Morin

A zašto žuriti? Ankap i libertarijanstvo je ideologija. Ako ljudi dele tu ideologiju, oni će njome rukovoditi. Ako je ne dele, neće. Ne može se naterati ljudi da žive bez države. To su slobodni ljudi, oni sami odlučuju kako će živeti. Samo u monogradovima, u gubitnim državnim preduzećima, ljudi brže dolaze do pomisli da im vlada nije prijatelj. Umesto prodavnica sa lepim izlogima počinju da se pojavljuju štandovi sa jeftinim pivom, umesto akciznog rakije narod prelazi na domaću rakiju. Umesto da kažu „ja sam pošten poreski obveznik“, ljudi radije biraju da kriju prihode i vrše transakcije u gotovini bez dokumentacije.

Visoka gradnja, gde komšije nisu upoznate jedne s drugima, a pojam „svoje“ se završava na pragu stana — to je ozbiljan problem za slobodno društvo. Dok ljudi ne postanu vlasnici svoje zemlje, dok ne shvate da je njihova kuća tvrđava koja pripada samo njima, teško je govoriti o slobodi i samoupravljanju. Ali mi imamo drugi faktor koji nam ide na ruku — siromaštvo. Čovek koji nema šta da izgubi će pre prestati da podržava onoga ko ga iz godine u godinu pljačka, nego čovek koji ima svoju kuću, firmu, koji se ne stidi da kaže „moj deda i otac su glasali za republikance, ja takođe podržavam“. Postoji mnogo puteva do slobodnog društva, mi smo sami izabrali put kroz siromaštvo i ekstremnu društvenu nejednakost. I ne bih želeo da navodim rokove, želeo bih da naznačim pravac.

Dodatak od Ankap-tjan

U periodu raspada države, svi bi trebalo da uzimamo primer iz Venecuele. Dok je zvanična propaganda tamo slavila pobede socijalističke ekonomije, a inflacija obarala rekorde, ljudi su ulagali u ono što državi nije pod kontrolom – u bitcoin. Obim transakcija sa bolivarom na servisu localbitcoins značajno premašuje, na primer, obim transakcija sa evrom. Uostalom, Rusi ne trebaju previše moje savete, jer obim transakcija u rubljama na localbitcoins takođe premašuje obim transakcija u evrima. Dakle, čak i kada država pokazuje ekstremnu neefikasnost, nije uopšte neophodno da zbog toga izgubite sve. Kada se pojavi šansa da se nešto promeni u zemlji, bolje je imati resurse nego što ih nemate.

Naravno, bitcoin nije jedina moguća investicija koja nije pod kontrolom države. Još važnije su investicije u horizontalne veze. Možete i ne biti civilno društvo ako smatrate da su političke metode u ovom trenutku neefikasne, ili ako prezirete političke metode kao takve. Ali kao atomizovani pojedinci, nećete preživeti bez države. Dakle, poznati komunistički slogan sa pozivom na ujedinjenje svetskog proletařijata takođe vredi uzeti u obzir i kreativno preraditi za sebe, jednostavno izbacujući ograničenja o klasnoj sastav vašeg zajedništva.

Konačno, čak i ako ste iz nekog razloga državni službenik i primate sitniš za besmislen i neefikasan rad za državu, glupo je odvratiti vas od tog posla – sami biste odavno napustili taj posao da ste mogli. Ali ne treba se fokusirati samo na njega. Kažu da su u kasnom Sovjetskom Savezu, koji se sastojao od državnih službenika skoro u potpunosti, neobičnu popularnost imali termini koji nedostaju u socijalističkoj političkoj ekonomiji, kao što su šabaška, kalim i slične nazive za kontraekonomske fenomene. Dakle, i sada – dobar levičar u socijalizmu ne jača brak, već lični budžet. Platu možete primati i od države, a glavne snage je bolje usmeriti na dodatne poslove.

Još uvek nisam siguran kako da se odnosim prema građanskom ratu u SAD, njegovim uzrocima i ishodima. Kako ankapi izgledaju na ropstvo, dobrovoljno prodavanje u ropstvo i prisilno oslobađanje robova?

Mislim da je najbolje odnositi se prema događajima iz prošlosti pomalo distancirano i ne pokušavati ozbiljno osuđivati one ljude današnjim merilima. Sasvim druga stvar je ako neko danas pokušava da izvadi zastarele recepte i sprovodi ih u delo danas pod izgovorom da je to poštovana tradicija koja seže u dubinu vekova.

Zato je jedna stvar pažljivo proučavati složeni sukob etike i prava koji se formirao u 19. veku u SAD, dodatno zakomplikovan ozbiljnom razlikom u ekonomskim uređenjima Severa i Juga, kao i trenutnim interesima političara. Druga stvar je smatrati, na primer, Deklaraciju nezavisnosti SAD štetnim dokumentom na osnovu toga što je njen autor bio vlasnik robova. A treća stvar je smatrati ropstvo opravdanim na istom tom osnovu – pošto je Džefersonu bilo dozvoljeno, zašto nama ne bi smelo.

Južne države su imale kako pravno pravo da proglase svoju secesiju, tako i sasvim važne razloge, jer je američki predsednik Linkoln drsko prekršio krhki kompromis prema kojem je polovina novonastalih država bila robovlasnička, a polovina ne. Na rat između SAD i Konfederacije potrošeno je toliko sredstava da bi bilo dovoljno da se otkupi i oslobodi svako ropstvo, nauči ih čitanju i pisanju i izgradi im domove. Poginulo je više ljudi nego u svim kasnijim ratovima u kojima su SAD učestvovale. Tokom rata i neposredno nakon njega, ovlašćenja federalne vlade su proširena, a ovlašćenja država smanjena. Reč je o tome da je rat bio ogromna tragedija, i, naravno, ishod u kojem će o ropstvu odlučiti tržište, a ne rat, lično bi mene mnogo više zadovoljavao.

Upravo zato nemam teorijskih prigovora protiv toga da ljudi dobrovoljno stupaju u odnose koji bi nekome drugome mogli delovati kao ropstvo. Ali isto tako nemam ništa protiv privatnog abolicionizma, ako abolicionista pruži ubedljive dokaze o nenasilnom karakteru robovlasničkog stanja. Ipak, više bih volela da se takav aktivizam odvija sredstvima moralnog pritiska, a ne putem nasilja, jer zar ne želite kao u Građanskom ratu!

Dobrom reči i pištoljem može se postići više nego samo pištoljem. Smatra se da je ovu frazu izmislio tek u 20. veku, i veoma mi je žao što Linkoln, koji je živeo u 19. veku, nije sam na to došao. Moje saosećanje je potpuno iskreno: ipak je ovaj momak platio svojom životom za svoju politiku.

Evo još jednog koji je izgubio život zbog svog abolicionizma, ali je barem ubio manje nevinih

Šulman na Telegramu

Ekaterina Shulman, moja omiljena politikološka naučnica, koja je još sasvim nedavno tvrdila da ne razume Telegram i da ga skoro i ne koristi, 13. decembra je otvorila svoj kanal. Tako da, ako ste ranije plakali, strugali, ali čitali je na Fejsbuku, sada možete uzdahnuti od olakšanja i prebaciti se na svoj omiljeni interfejs. I što više ljudi dođe kod nje, to će joj više pažnje posvetiti.

Telegram osvaja svet čak i brže nego mačići!

Može li se hvaliti tiranin da bi se spasili životi?

Na primer, hvaliti i promovisati Putina kako biste dobili mogućnost postojanja svog dobrotvornog fonda, gde ćete spasavati živote. Da li ovde postoji kršenje NAP-a?

Predstavljam vam mog novog koautora, on će povremeno odgovarati na vaša nagomilana pitanja, a tamo gde poželim nešto da dodam, uradiću to. Dakle, odgovara Aleks Morin.

Princip odbacivanja agresivnog nasilja podrazumeva samo odbacivanje agresivnog nasilja. Sve što pišete, govorite, ne odnosi se na NAP. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip. Postoji još princip slobode ugovora, institucija reputacije, javno mnjenje, tradicije. Uopšte, postoji mnogo različitih faktora koji nemaju veze sa NAP-om. Ako sve svedemo na NAP, možemo se jednostavno izgubiti u logičkim i pravnim konstrukcijama. Ne vredi to raditi.

Sa tačke gledišta NAP-a, hvaliti Putina kako biste dobili novac za dobrotvorstvo ili javnu organizaciju je dopustivo. Vi ne napadate ljude da biste ih ubili ili opljačkali.

A zatim postoji reputacijski momenat: ubeđujete ljude u to da je sistem koji trenutno postoji u Rusiji jedini moguć, da zemljom upravlja čovek koji je vodi ka prosperitetu. Ako u to ne verujete, već želite da od toga dobijete novac za realizaciju humanitarne misije, onda sami sebe osuđujete. Niste napali, niste ubili, niste opljačkali. Napisali ste ili izgovorili reči koje ćete kasnije na neki način ponoviti. Ljudi koji vas nisu videli, sudit će o vama na osnovu tih reči. Hoće li želeti da primaju pomoć od osobe koja veliča sistem koji ih je odgurao na dno života? Sve navведено u pitanju nema nikakve veze sa zabranom agresivnog nasilja. Ako, po vašem mišljenju, lažete, a zatim činite dobra dela kako biste okupili sopstvenu krivicu, onda radite dvostruki posao. Ako verujete u to da je Vladimir Vladimirovič čovek kojeg vredi uzdići, a pritom činite dobra dela, onda je „blagosložen onaj koji veruje“, vaša savest je čista. Ako tako zarađujete novac, vaš sudija je vaša savest. Ukratko: to nema veze sa NAP-om, na osnovu definicije. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip.

I da, ne bih koristio trikove baptističkog propovednika da utičem na vaše mišljenje, to bi bilo nepošteno.

Možeš li nekako da pročitaš 11. poglavlje Hajnlajna „Mesec je surova gospodarica“ o sudu i da daš procenu? Čini mi se da je to upravo primer (iako ne u potpunosti) takozvanih libertarijanskih sudova. Hvala!

Ankap-kun

Ne znam da li je Hajnlajn čitao Hajeka, ali u knjizi „Mesec je surovi gospodar“ on na kvalitetan način kroz primere opisuje pojavu spontanih poretaka, naročito suda koji se ne oslanja na bilo kakve zakone silazne prirode ili presude koje su došle iz dubine vekova.

Suština procedure je sledeća. Strane suda obraćaju se bilo kome ko je voljan da ih presudi, a koga bi želele da vide kao sudiju u svom slučaju. Postoje oni koji sudsku praksu rade kao svoju profesiju, oni koji pored toga rade druge poslove, i oni koji se mogu iznenada naći pozvani da sude. Naravno, sudija može odbiti da razmatra konflikt.

Zanimljiva karakteristika suđenja je to što sudija uzima novac od svake strane podjednako pre početka postupka, zasnivajući se samo na iznosu tužbe. Što je više u ulogu u konfliktu, to sudija više rizikuje svojom reputacijom, i što više novca za to uzima.

Ako bilo koja od strana poželi, sudija može pozvati bilo koga kao porotnike u bilo kom broju. Zadatak porotnika je da donesu presudu „kriv“ ili „nevin“, i za svoj rad imaju fiksnu naknadu koju određuje sudija. Iskreno govoreći, ova tradicija mi deluje kao rudiment sa Zemlje, i u opisanom društvu izgleda kao nešto prisilno dodato.

Nakon razmatranja slučaja po suštini, porotnici, ako ih ima, donose presudu, a sudija proglašava presudu – ko kome i koliko duguje.

Smisao celog rituala je u tome da se gase konflikti i sprečavaju osvete. Umesto suda, može se dogovoriti o sudskom dvoboju, gde će, opet, postojati sudija i, možda, sekundan.*/

Naravno, sistem koji je opisan mi se dopada, naročito zato što veoma snažno podseća na to kako sam i ja sama opisivala pretpostavljeno suđenje u ankapu. O sudovima se često pita, ovo je već petnaesto pitanje, ali sve se lako nalazi prema odgovarajućem heštegu.

Čime se sa pozicije libertarijanizma objašnjava uspeh modernog Kine? Kakva je u tome uloga državne regulacije?

анонимный вопрос

Zapravo, savremeni Kina nije samo Narodna Republika Kina, već i Republika Kina, kao i Makao, Hong Kong i u značnoj meri Singapur. I upravo u smislu blagostanja građana, Narodna Republika Kina živi lošije od svih ostalih navedenih država, uprkos tome što su polazni uslovi u smislu ekonomskog razvoja za NRK, Republiku Kina i Singapur bili otprilike isti.

Dakle, sa pozicije libertarijanizma, potrebno je objašnjavati pre neuspeh Kine, a nikako ne njen uspeh. Da, naravno, Deng Sjaoping se pokazao boljim za NRK nego Mao Ce Tung. Ali stanovnici Republike Kina, bez ikakvih svetski poznatih reformatora, postigli su daleko značajnije uspehe. Kakva je ovde uloga državne regulacije? Kao što se lako može videti, ona je negativna.

U stvarnosti, naravno, ovde postoji doza lukavstva, i velikoj kontinentalnoj zemlji je mnogo teže da se izvlači iz siromaštva i socijalizma nego maloj i morskoj. Ali bilo koji od gradova na obali kontinentalne Kine mogao bi danas živeti ne lošije od Hong Konga ili barem Republike Kina, i ako to nije slučaj, odgovornost za to leži isključivo na rukovodstvu NRK. Prevelika je uloga vođstva i usmeravanja komunističke partije, preveliki je udeo državnog sektora u ekonomiji, previše resursa se troši ne na ono što ljudi žele da kupe, već na izgradnju velikog fajrvola i sistema socijalnog rejtinga.

Veliki kineski fajrvol i njegova uloga u uspehu savremene Kine

A kako će se stvari s kvalitetom i bezbednošću hrane postaviti uz ankap?

Pitanje veoma uspešno dopunjuje moju jučerašnju objavu o pokretu besplatne distribucije snižene hrane, zato sam iz reda izabrala upravo njega.

Bilo krajem 19, bilo početkom 20. veka, u SAD je postojela pomama za razotkrivajućim publikacijama u presi. Novinare specijalizovane za to nazivali su onima koji „kopaju po blatu“, i tada su uništili više od jednog karijere. Uglavnom je prljavštinu trebalo tumačiti u prenesenom značenju kao političku nečistotu, ali danas nas zanima slučaj kada je prljavština u publikaciji figurisala u svom direktnom značenju. Reč je o seriji objava o užasnim antisanitarnim uslovima u klanicama, proizvodnji kobasica i tako dalje. Kampanja razrađena u presi dovela je do toga da je federalna vlada počela da uvodi sanitarne norme u prehrambenoj proizvodnji, i zaista, građani SAD su danas društvo koje posvećuje ogromnu pažnju kvalitetu i bezbednosti proizvoda.

U Sjedinjenim Državama početkom prošlog veka, zemlji sa ogromnim udelom siromašnih imigranata koji su dolazili za svojim američkim snom, većina stanovništva imala je jednostavno zahtev prema hrani: ona mora biti jeftina i dostupna u izobilju. Država je prvo počela da reguliše kvalitet hrane, a na prelazu tridesetih godina stigla je do regulisanja kako cene, tako i količine, usled čega su tokom Velike depresije vladini agenti bavili uništavanjem proizvoda u ogromnim količinama kako bi sprečili njihovo jeftinjenje. Tako je, kao i obično, putem dobrih namera popločan put do ropstva.

Ali kako bi, umesto toga, slobodno tržište moglo da deluje na poboljšanje kvaliteta hrane? Naravno, kroz eksploataciju tako niskih ljudskih osobina kao što su taština i pohlepa. „Kopači po blatu“ objavljuju izveštaje o antisanitarnim uslovima u klanicama. Preduzimljivi pohlepni mesar otvori klanicu koja se održava u takvoj čistoći i redu da čak i pacovi nose salvete pre jela, pozove novinare i plati seriju reklamnih izveštaja: kupujte meso samo kod Butcher & Co, vlasnika najčistije klanice u obe Amerike! Meso se prodaje u namenskoj prodavnici po trostrukoj ceni, taštinavi novobogataši (Amerika je zemlja mogućnosti!) kupuju samo tamo, gospodin Batčer postepeno proširuje proizvodnju, počinju ga pritiskati konkurenti, i nakon nekih pet godina, sama pomisao da u klanicama može biti prljavštine već deluje potpuno nezamislivo.

Naravno, preuveličavam, ali složite se, može se navesti mnoštvo primera kada je slobodna konkurencija dovodila do povećanja kvaliteta, a težnja da se pritom zadrže niski troškovi do razvoja tehnologije, i svakako nema razloga da proizvodnja hrane predstavlja neko čudno izuzeće. Prvo određeni proizvod ili usluga pojavljuje se kao luksuzni predmet, ali nakon nekog vremena, zahvaljujući konkurenciji i širenju prodaje, postaje potpuna svakodnevica i neizostavan atribut civilizacije.

Lepota!

Tvoj odnos prema FNB (Food not bombs)? Zar nije sramota libertarijancu učestvovati u takvom pokretu, pošto je on antikapitalistički, ali članovi tog pokreta bave se humanitarnim radom?

Koliko ja razumem, aktivnost pokreta se sastoji u tome da volonteri u supermarketima, na veleprodajnim skladištima i u objektima pronalaze hranu koja je tamo dospela zahvaljujući kapitalizmu, a koja će uskoro biti bačena jer inače neće odgovarati državnim propisima o rokovima trajanja, a zatim je pripremaju i dele gladnima, izražavajući time nezadovoljstvo prioritetima vlade u budžetskim troškovima.

Pri tome se ignoriše činjenica da bi u socijalizmu ta hrana, koja u ovom slučaju truli u kontejnerima, već trulila na poljima ili na bazama povrća, kao i činjenica da su socijalistički režimi obično trošili procentualno mnogo više novca na bombe nego na socijalnu zaštitu, kada se uporede sa manje ili više demokratskim kapitalističkim državama.

Takvo ponašanje podseća na ponašanje dame koja, pripremajući se da prati džentlmena kroz siromašan kvart, ubeđuje ga da kod kuće ostavi oružje i da ponese hranu sa sobom kako bi nahranila sirotinju. Ali, radi pravde, primetimo da je, u okviru naše analogije, kvart postao problematičan u velikoj meri zbog delovanja samog džentlmena. Dakle, s jedne strane, damine zamerke su opravdane, ali s druge strane, takvo ponašanje deluje prilično infantilno.

Ali, koliko god mi retorika aktivista ovog pokreta delovala neispravno, on je potpuno nenasilan i predstavlja vid moralnog pritiska. Uz to, sumnjam da mnogi učestvuju u njemu ne zbog svojih antikapitalističkih uverenja, već isključivo iz filantropije, ili radi propagande veganizma, ili zato što su gladovali u detinjstvu, pa im je nepodnošljivo da vide hranu koja se baca u smeće – koliko god samo razloga može postojati da se organizuje podela domaće hrane na ulici!

Kako ću ja lično reagovati na to ako u redovima FNB-a pronađem nekog mi poznatog libertarijanca? Zainteresovaću se i ispitivaću koji ga ljudi tamo okružuju, kakvi su ljudi koji dolaze po besplatnu hranu, kako uspeva da uspostavi zajednički jezik sa dobavljačima hrane, da li ima problema sa državom i slično. To je odlična radionica o privatnoj dobrotvorstvu, bez koje bi čisti ankap bio prilično surovo životno okruženje, tako da će mu upoznavanje sa tim biti korisno bilo kome u trenutnoj fazi. A i prebaciti razmišljajuću osobu sa antikapitalističke retorike na antietatističku nije tako težak zadatak.

A još imaju i vragolast emblem, mada bih za Rusiju predložila da umesto šargarepe crtaju koren rena

Spremnost na ankap

1. Koje su osobine potrebne čoveku za život u ankapi? A prilikom izgradnje?
2. S obzirom na to da će biti obezbeđena potpuna sloboda — da li su moguće neke ustaljene vrednosti koje bi, donekle objektivno u nekoj perspektivi, mogle poništiti takve osobine (i od kojih bi trebalo uzdržati zbog praktičnih razloga)? Ne znam zašto mi kao ilustracije toga isplivavaju Svetovlje omiljene amishe, koji odbijaju tehnički progres i prilično su izolovani.

Atomski tramvaj

Čini se da ste u sporu između Marksa i Makloskija na strani devojke, i da sledite nju misleći da za prelazak na određeni tip društva nije dovoljno imati neki tehnološki poredak, već je potrebna i određena ideologija. I meni se čini da je to tako, inače bi moja działalnost na uceњу vrednosti ankapa ljudima bila besmislena.

Vidim dve takve ključne ljudske osobine. Prvo, težnja ka slobodi, inače odakle će se uzeti anarhija. Drugo, težnja ka bogatstvu, inače odakle će kapitalizam?

Bez prvog ćemo lako dobiti klasično piramidalno društvo, gde će biti normalno ponižavati sebe i ponižavati druge – radi toga da bi sebi otkinuli komad. Bez drugog imaćemo višak konzervativizma, kada će svako ko je postigao nešto veći uspeh od ostalih, pre nego što investira ta sredstva za postizanje još većeg uspeha u budućnosti, radije organizovati proslavu za komšije gde će se sav višak pojesti. Guglajte šta je potlač i dobićete dobru ilustraciju onoga što mislim.

I odatle glatko prelazimo na drugi deo pitanja.

Imamo društvo ljudi koji cene svoju slobodu, teže bogatstvu, i stoga su oko sebe izgradili ankapi, odnosno slobodno tržište, koje bi nakon toga trebalo da reši bilo šta. Koja ljudska osobina, koja ne protivreči dvema osnovnim za ankapi, može postepeno da ih podgrati i dovede do uništenja društva slobodnog tržišta?

Možda bih kao takvu osobinu mogao nazvati opsesivnom sumnjičavošću. Ako čoveka previše mnogo stvari kod drugih ljudi uznemirava, to će sprečavati kooperaciju. Da, on i dalje može biti slobodouman, da, i dalje može težiti bogatstvu, ali svuda žive takvi kreteni! Kod jednog dete muči mačku, kako da od njega kupuje namirnice? Drugi ima odvratan muzički ukus, pa neka se ne nada dizajnu enterijera. Treći je uopšte seksista, sa njim je i da bude na istom hektaru neprijatno. I eto, čovek počinje da se koleba i računa kuda da beži, i gde će ga konačno prestati da iritiraju ti jadni ljudi.

Tako da ni bez određene zdrave debljine kože u ankapu ne može proći. Toliko voljeni institut reputacije kod ankap je onaj trojanski konj koji je sposoban da reši čak i tržište!

Pogledajte, kakav simpatičan institut!

Nesposobnost ankapa

Grigorij Baženov, ekonomista, široj zajednici poznatiji kao inicijator projekta Akcizu – nema (inače, zanimljiv primer prilično kompetentne društvene kampanje, pridružite se), objavio je članak o nesposobnosti koncepta ankapa.

Jezik članka nije najjednostavniji, ali, kako sam razumela, prelistavši Grigorijev kanal (takođe preporučujem, inače), on je mejnstrim ekonomista koji smatra, da se nemejnstrim stvari moraju saopštavati jezikom mejnstrima i uz oslanjanje na njega, inače ćeš ostati na margini. Za ekonomistu – logično. Za popularizatora to je hodanje po tankom ledu.

Ali vratimo se na članak o ankapu. Grigorij rezimira da je nesposobnost koncepta ankapa u tome što „anarho-kapitalizam polazi od ekonomskog tumačenja pojmova konkurencija i monopol, ali pritom prenosi ove pojmove u one sfere gde je to prosto neprimereno“. Veoma mi je žao, ali ovo je borba na pogrešnom mestu.

Doktrina anarho-kapitalizma ne podrazumeva slobodnu konkurenciju organizacija koje vrše agresivno nasilje za pravo da pljačkaju one koji su manje efikasni u toj oblasti. To je bliže doktrini eksteritorijalnih osiguravajućih krovova, koju zastupa Oleg Tarakanov, i koju on smatra prelaznom varijantom između minarhizma i ankapa.

Anarho-kapitalizam je pre svega pravna, a ne ekonomska doktrina, i ona tvrdi da niko nema pravo pljačkanja, i da su bilo koji nametnuti ugovori ništavni, bez obzira na status onoga ko ugovor nameće.

Ekonomska teorija samo potvrđuje ovu pravnu doktrinu, jer dokazuje da je čisto ekonomski slobodno tržište bolje od neslobodnog iz perspektive ekonomskih subjekata. A dalje Mizes kaže da je pametnom čoveku taj zaključak dovoljan da izabere slobodno tržište, a Rotbard dodaje da bi čak i ako bi se dokazalo da je određeni oblik neslobode ekonomski isplativiji, „pravi momci“ i dalje bili za slobodu. Može se odnositi prema Rotbardu kao prema friku zbog takve pristrasnosti, ali, srećom, zahvaljujući Mizesu, to je zaista neprincipijeljno.

Dakle, ankap je samo kritičko hmuckanje na račun minarhističkog državnog uređenja, kao i na račun sveta konkurentskih osiguravajućih kuća: nije loše, kaže se, ali može bolje.