Автор: Анкап-тян

O smešnim sporovima kod ankapacije

Pretpostavimo da vlasnik privatnog vrta sa drvećem podnosi tužbu jednom od komšija sa zahtevom da komšija udiše kiseonik koji proizvode drveća iz vrta, ali ne plaća za njega, i zahteva da plati za taj kiseonik po ceni od 1 ankcapodolar po litru. Kakvu će odluku verovatno doneti sud koji sledi libertarijanske principe?

Odgovara Aleks Morin

Najverovatnije će reputacija pohlepnog tužioca teško постраdati, a sud će ga kazniti zbog pokušaja da se obogati preko suda. Teret dokazivanja leži na tužiocu. Shodno tome, tužilac će morati da dokaže da tuženi zaista udiše njegov kiseonik. Na primer, da pronađe molekule kiseonika koje su njegova biljka proizvele u telu tužioca. Ne da to pretpostavi, već da iznese stvarne dokaze. Pošto niko nije naručio uslugu, niti obećao da će je platiti, tuženi nije imao zlu nameru da dobije imovinu tužioca u vidu kiseonika. Tužilac nije preduzeo odgovarajuće mere za očuvanje svoje imovine, na primer, nije postavio kupolu nad svojim vrtom. Takođe, i sam tužilac diše, i to vazduhom koji sadrži kiseonik ne samo iz njegovog vrta. Tužilac je na neki način dobio ugljen-dioksid koji je potreban za fotosintezu. Da li je gas koji je dobio jeftiniji od onog koji je izbacio u zajednički prostor?

Za svakog tužioca koji voli da dovede stvari do apsurda, naći će se sudija koji to može dovesti do još većeg apsurda: naterati ga da ogradi svoj vrt kupolom i prestane da ispušta svoj skupoceni kiseonik u zajedničku atmosferu i bezobzirno krade ugljen-dioksid.

Važna stavka: udeo kiseonika u atmosferi od vlasnika par hektara šume je zanemarljiv, a hermetička kupola nad par hektara zemlje je veoma skupa zabava.

Dopuna od Ankap-čan

Važan faktor je to što je sud o imovinskom pitanju između dva komšije, sa svom očiglednošću, arbitražni. Njegov zadatak nije formalno razmatranje zahteva, već rešavanje konflikta. Ovim ljudima će još dugo živeti jedno pored drugog, i ako između njih počinju ovakve smešne tužbe, ima smisla otkriti u čemu je stvarni zahtev, u čemu je stvarni konflikt – i već na osnovu toga pokušati da reši pitanje tako da konflikti više ne budu nastajali.

Po mom mišljenju, odluka suda bi idealno trebalo da izgleda otprilike ovako: 1) izvršiti međusobnu kompenzaciju isporuka kiseonika koji proizvodi tužilacov vrt i ugljen-dioksida koji proizvodi tuženikov dah; 2) obavezati tuženika da tužioca uključi u broj pozvanih lica prilikom organizovanja roštilja u svom dvorištu u svrhu kontrole dodatne emisije ugljen-dioksida tokom pečenja mesa na ćumuru; 3) obavezati tužioca da tuženiku nadoknadi dodatnu emisiju ugljen-dioksida od roštilja isporukom proizvoda iz vrta.

Dišite dublje, drveću je potrebno više sirovina za fotosintezu!

Navođenje na samoubistvo/pomoć pri samoubistvu je li zločin?

Rak**

U najjednostavnijem slučaju imamo ovakvu sliku. Čovek izvršava samoubistvo i ostavlja poruku: u mojoj smrti molim da krivite nekoga, jer se prema meni ponašao na ovaj način. To je, suštinski, isto kao kada bi čovek izašao na trg ispred palate tirana i spalio se u znak protesta protiv njegove politike. Mogao je da organizuje teroristički napad ili pokušaj atentata, ali je radije izabrao ovakav oblik izražavanja svog mišljenja.

Za sve ostale, to je težak argument da se ispita šta je tačno uradio onaj koga je samoubica zamolio da ga krivite za njegovu smrt. Posebno će u tome, naravno, biti zainteresisani rođaci i prijatelji pokojnika. Zanimljiv slučaj može nastati sa osiguravajućom kompanijom. Uopšte gledano, samoubistvo nije osiguravajući slučaj. Ali, ako naslednik samoubice tuži onoga ko je naveden u oproštajnom pismu i predstavi sudu dovoljno dokaza o nasilju od strane tuženog prema samoubici, sud može smatrati optuženog zaista krivim za nesnamerno ubistvo, a u tom slučaju se pojavljuje osnov za zahtev za osiguranje. Zapravo, kolika je razlika između situacija „snažno tukao, pretučeni je preminuo od batina“ i „sistematski tukao, pretučeni je izvršio samoubistvo“? Ali ne mislim da će u okviru ankap-a ovakve složene situacije biti unapred kodifikovane; najverovatnije će sud donositi odluku o suštini u svakom konkretnom slučaju.

U situaciji kada nema eksplicitne optužbe od strane samoubice, dokazati da je došlo do navođenja na samoubistvo je znatno teže, ali ako oni kojima je pokojnik bio blizak u tome uspiju, zadatak se svodi na prethodni.

Što se tiče pomaganja u samoubistvu, već sam imao objavu o devojci koja je naručila sopstveno ubistvo. Svako ima pravo da zatraži pomoć u tako osetljivom pitanju, ali da bi se zaštitio od prigovora najbližih pokojnika, potrebno je preduzeti mere za obezbeđivanje potpune pravne čistoće ugovora. Najlogičnije bi bilo kada bi takvu uslugu pružali profesionalci – na primer, lekari koji sprovode eutanaziju.

A što se tiče kabina za samoubistvo na svakom ćošku – to je, naravno, već hiperbola. Teško je da će usluga ispasti toliko tražena.

Kraj minarhizma u Švajcarskoj

Bitarch kolumna

Adepti minarhizma često navode Švajcarsku kao uspešno funkcionišuću minimalnu državu kojoj bi svi trebalo da težimo. Konfederalnu strukturu smatraju ključem za neproširivanje ovlašćenja vlade. U stvarnosti se primećuje polako širenje države sa znacima ubrzanja u poslednjoj deceniji. Na primer, nedavno je usvojen zakon o zabrani kritike homoseksualizma, što de facto uništava slobodu govora – osnovu slobodnog društva. On stavlja konačni pečat na veru u mogućnost održivog postojanja minimalne države.

Teritorijalni monopol će uvek težiti rastu i nijedne mere nisu u stanju da ga zaustave. Samo konkurencija za ljude može preokrenuti ovaj trend. Čak i ako smatrate anarhokapitalizam utopijom u ovom trenutku, predlagati minarhizam kao prelazni model je još više utopično! Ne gubite uzalud svoje vreme i radije obratite pažnju na model eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ, panarhija).

A woman with a painted face underneath a rainbow umbrella

Evo Singapura. To je ptica u zlatnom kavezu. Ali žive bolje od SAD-a, i nema nikakve korupcije. Ankap vs Singapur?

Neko Nepoznato

Singapur – država sa veoma strogo ograničenim ličnim slobodama i veoma značajnim nivoom ekonomske slobode. Faktički, to je država organizovana kao komercijalna kompanija, gde je čitav život regulisan u okviru logike poslovnih procesa. Naravno, ovaj model ne može podrazumevati nikakvu političku konkurenciju. Kao da, pored vladajuće partije „Narodna akcija“, u Singapuru radi pristojnosti postoji i opoziciona Radnička partija. Čak i po samom nazivu već se može pretpostaviti da je njena uloga nešto poput podkutvene sindikalne organizacije, koja svakako ne može da polaga na upravljanje preduzećem, ali teorijski može pružiti menadžmentu određenu povratnu informaciju ako počne da greši sa upravljačkim merama.

Ako bi se neki Sovjetski Savez mogao uslovno nazvati diktaturom proletarijata, onda je Singapur, u okviru marksističke terminologije – diktatura buržoazije. Sve za biznis, sve za ekonomski rast! Lozinka je otprilike istog tipa kao „sve za front, sve za pobedu“.

Da li je umesto Singapura koji vidimo sada mogao nastati grad sa anarho-kapitalističkim redom? Generalno govoreći, da. Da su oni sami investitori, za kojima je Li Kuan Yu jurio sa uveravanjima, došli i nametnuli svoj red, prvo otkupiv na korenu veoma jeftine lokalne službenike, a zatim potpuno ukinuvši državnu vlast zbog nepotrebnosti, imali bismo sada na ovom mestu samoupravni grad sa veoma kompaktnom administracijom koja postoji zahvaljujući endovment fondu, udeo malog i srednjeg biznisa u njegovoj veoma dinamičnoj ekonomiji iznosio bi otprilike četiri petine, bio bi malo siromašniji, malo prljaviji, siromašnih bi bilo oko tri puta više, a srećnih za red veličine više. Odakle crpim svoje procene? Uglavnom prepisujem sa Hong Konga, uzimajući u obzir lokalne specifičnosti i činjenicu da u Hong Kongu ipak postoji neka država.

Glavni problem takvih gradova sa slobodnom ekonomijom je u tome što ih ima premalo, neverovatno su privlačni, i zato su pretrpani gomilama onih koji žele da se naseljavaju na ovom divnom mestu. U međuvremenu, da bi se uspešan model nenasilno reprodukovao, potreban je slobodan tržišni pristup zemlji. Tada nema problema, investitori iz recimo Singapura organizuju konzorcijum, otkupe pogodnu teritoriju od neke države – i razvijaju je. Ali za države teritorija previše često ispostavlja se kao neka sakralna vrednost, zbog koje su spremni da polože milione ljudi, i pustite ih jebem, te ludake sa takvim fiksacijama. I tako se ljudi željni slobode i prosperiteta tesne na sićušnim teritorijama, višestruko preplaćujući tako retku priliku.

Ali sva ekonomska istorija nam govori da je to potpuno normalno: određena roba je prvo premium, postepeno se reprodukuje, njena vrednost se smanjuje do prihvatljivog nivoa, a potom ona uopšte postaje obična široka potrošnja. Sloboda je u ovom slučaju primer slične robe. Potražnja za njom postoji, ona raste, a to znači da će ponuda rasti.

Big brother is watching you!

Pitanje u vezi sa lekovima za retka oboljenja.

Kakve postoje garancije da će se prilikom ankapije ljudi koji boluju od retkih bolesti (koje boluje manje od 200.000 ljudi) ostati bez lekova zato što im jednostavno neće biti isplativo da se razvijaju i prodaju (tako malom broju potrošača)?

Odgovara Aleks Morin

Najčudnije pitanje koje sam ikada sreo. A zašto je državama isplativo da finansiraju naučnike koji vode takva istraživanja? Možda zato što je uopšte isplativo finansirati naučnike? Oni prave korisna otkrića, pri čemu su u poslednjih 100 godina ona sve češća, sve korisnija i zanimljivija.

Firma koja razvija novi lek dobija slavu. To je trenutno najbolja reklama za farmaceutsku kompaniju koju se može zamisliti. Možete angažovati stotinu PR stručnjaka koji će pisati da su vitamin C i lekovito bilje ove kompanije najbolji na svetu. Ali mnogi prodaju vitamin C i biljne preparate. Tako će PR stručnjaci većinu vremena proizvoditi informacioni smeće. A možete angažovati još desetak naučnika koji će razviti lek za retku bolest. Novinari mnogih izdanja će se okupiti da vide i ispričaju o otkriću, naziv kompanije će dospeti u vrh vesti svih sajtova na par dana, a još na mesec dana u vrh specijalizovanih izdanja. Pored te retke tablete, kompanija pravi i stotine drugih, manje retkih. Otkriće znači nove klijente, poštovanje lekara, pažnju njihovih pacijenata.

Što se tiče prodaje: prodaja lekova je uvek isplativa. I kao što je bilo isplativo u primitivnom društvu, kada bi lovac doneo šamanu najbolji komad mesa za lonac magičnog napitka, tako je i u postindustrijskom, kada stotine farmaceutskih kompanija proizvode aspirin, a milioni apoteka ga prodaju. Možda retki lek neće biti isplativo držati u apoteci, ali niko ne sprečava da se on naruči. Trenutno ograničenja u internet trgovini lekovima postavljaju države.

Koja je uloga države u proizvodnji lekova za retke bolesti, još uvek nije baš očigledna. U finansiranju naučnika? Njih mogu finansirati dobrotvorne fondacije i osiguravajuće kuće. Osiguravaču je uvek isplativo da njegov pacijent bude zdrav i redovno plaća premije, a ne da leži na samrti.

Inače, čuvenu EU direktivu 141/2000 (smanjenje regulativa pri razvoju orphan lekov) usvojena je upravo zahvaljujući privatnoj inicijativi, a ne po predlogu bilo koje od država. EURORDIS, asocijacija za podršku bolesnicima sa retkim bolestima, jedna je od organizacija koja je doprinela razvoju i usvajanju takve inicijative.

Veoma retke tablete

Da li će takvo stanje prilikom ankape biti u granicama normale?

https://www.youtube.com/watch?v=9CoAlxgwXcM

Norma u ovom slučaju uopšte nema veze sa tim da li je ankap u pitanju ili socijalizam. Postoji veliki svetski trend smanjenja agresije, uključujući i odnos prema deci. Čitate nekog Kasila – tamo se opisuju daleko suroviji običaji, kako među decom, tako i između dece i odraslih. Sumnjam da bi u to vreme ovakva epizoda uopšte privukla bilo kakvu pažnju. Nije ubio, nije oslepio, samo je naterao razmazno dete da ustane i odveo ga za ruku, šta je u tome problem? Prošlo je sto godina i ova epizoda se već percipira kao očigledna grubost običaja, ali ipak ne toliko skandalozna da bi se umesto nastavljanja snimanja izleteo u dvorište i odmah intervenisao u zaštitu deteta, ili, recimo, da se iskoči kroz prozor sa puškom i zahteva trenutno prekid.

Veoma je teško predvideti kakve će norme u vezi sa nasiljem nad decom biti u vidljivoj budućnosti. Trend se može nastaviti, i tada će ideje koje se trenutno promovišu, recimo projektom Dobroum, vremenom postati banalni, pa čak i samoprozračni. Ili se trend može okrenuti, i tada će naša era potomcima delovati kao vreme mekoće i degeneracije.

Pri tome, ankap se može razviti u okviru bilo kog pravca navedenog trenda. Ako svet postane nenasilniji, ključni princip u odnosima sa decom biće princip neagresije. Pa, dete nije napalo? Ne, samo je ležalo i nije htelo da ustane. Kako ga možete mlatiti? Kako uopšte možete mlatiti decu? Ako najveće nasilje postane norma, akcenat će biti pomeren ka pravosposobnosti. Da li dete nije pravosposobno? Znači, nalazi se u zoni odgovornosti staratelja. Videli ste kako mlate dete? Pa, raspitajte se čije je ono. Ako ga mlači staratelj – pa, verovatno ga mlači s razlogom. Ako ga mlači neko ko nije staratelj, to je napad na tuđu imovinu, nije u redu, treba to sprečiti, na primer, razbijanjem agresoru lobanje.

Meni se, naravno, čini prirodnijim i verovatnijim prvi scenario. Trend ka nenasilju prati sve veća vrednost ljudskog života i u velikoj meri je upravo tim uzrokovan. Ankap podrazumeva ukidanje države, koja je između ostalog sistemski faktor koji umanjuje vrednost ljudskog života (prvo, ona proizvodi nasilje, a time nasilje postaje svakodnevica, drugo, ona čini ljude siromašnijim, čime smanjuje vrednost života). Dakle, uz ankap vrednost života će porasti, a nasilja će biti manje.

Ali, nažalost, uzroci trenda nisu do kraja jasni i ne mogu ništa da garantujem u ovom pitanju. Ipak, ublažavanje i oštrenje morala tokom svetske istorije očigledno ne podleže jednostavnoj linearnoj zavisnosti.

P.S. Kada je post već bio spreman za objavu, stigla je vest da je ćerka Anastasije Ševčenko umrla na intenzivnoj nezi. Za one koji ne znaju: majku su optužili za članstvo u neželjenoj organizaciji i zatvorili su pre suđenja u kućni pritvor, oduzimajući joj pravo na komunikaciju sa ćerkom. Ćerka je bila teško bolesna i bila je potrebna stalna nega. Sud je, birajući meru pritvora, ignorisao tu okolnost.

Dakle: uz ankap ovo ne samo da neće biti norma, već će postati potpuno nemoguće. Država – ubija. To nije samo mašina nasilja, već i potpuno neodgovorna mašina.

Šta misliš o agorizmu? Postoje li razlike između anarhokapitalizma i agorizma?

Klasični liberal

Razlika između ankap-a i agorizma je prilično jednostavna. Ankap je stanje društva u kojem nedostaje institucionalizovano prisiljavanje, a agorizam je strategija za postizanje ankap-a. U jednom od svojih ranih postova „Ankap ili minarhizam?“ nazvala sam ovu metodu kontrakulturnom, nasuprot političkoj, ali spremna sam da se složim da je taj termin loš, da se jezik na njemu slomi, te ću u daljem tekstu koristiti upravo reč „agorizam“.

Agorizam podrazumeva da je jedina delotvorna strategija za postizanje ankap-a direktna akcija. Ako ti treba ankap – živi po ankapu, ne pokušavaj da pregovaraš sa državom i da primenjuješ od strane države odobrene mehanizme interakcije sa državom, jer ova praksa, upitna u pogledu zaštite prava, jača same te mehanizme, a državu zajedno sa njima.

Agorizam je crno tržište, privatno obrazovanje, kriptoekonomija, horizontalne veze, dobrovoljna uzajamna pomoć. Kao što se lako može videti, agoristi su poslednjih godina postigli priličan uspeh u razvoju neophodne infrastrukture i ne planiraju da stanu.

Samo što se lako može videti da najveći intelektualni doprinos razvoju agorističkih mehanizama ipak daju ljudi koji žive u relativno slobodnim državama, dok agoristi u nekoj Kini sede tiho kao miševi. Dakle, da bi agorizam uopšte munculio kao ideološki pravac i stabilno se razvijao, a ne predstavljao spontane, lako suzbijive akte neposlušnosti nasilju, neophodan je određeni osnovni nivo političkih i ekonomskih sloboda, a taj nivo se postiže upravo političkim metodama.

Sa druge strane, recimo, ekonomska transformacija iz planirane u tržišnu ekonomiju u Rusiji dogodila se u velikoj meri zahvaljujući već razvijenom crnom tržištu u kasnom Sovjetskom Savezu; da nije bilo njega, privatnu svojinu bi trebalo stvarati bukvalno od nule, i to bi bilo neuporedivo teže.

Napokon, primetiću da je za pojavu tržišta neophodan određeni minimalni nivo poverenja u društvu, bez kojeg troškovi obezbeđivanja sigurnosti jednostavno pojedu svu korist od većine transakcija, što čini tržišne odnose marginalnim, dok na prvi plan izlaze prirodna privreda i različite vrste prisile. Najbolji mehanizam za pojavu poverenja je uspešno iskustvo zajedničkog delovanja. I ovde su podjednako pogodni i političko delovanje, i neka vrsta kooperativne ekonomije, i filantropija, pa čak i sportska takmičenja ili masovni praznici.

Dakle, i agorizam i političko libertarijanstvo uspešno rade na isti cilj. Što je više političkih prava uz nerazvijena ekonomska, to je agorizam aktuelniji. Što je više ekonomskih prava uz nerazvijena politička, to je političko delovanje aktuelnije, iako ono takođe može poprimiti prilično neobične oblike – i kako ne, ako partije ne registruju niti uključuju u listiće. A u situaciji kada nema ni političkih ni ekonomskih prava, izvini, ali najdirektniji put je bekstvo iz ovog pakla ili oružani ustanak.

Još jedna prepreka agorizma: sličnost metoda sa levim anarhistima može pokrenuti migraciju ka njihovoj ideologiji. Budite oprezniji sa tim.

Liberalni arhipelag

U mojoj omiljenoj biblioteci Hajd-parka nedavno je postavljena knjiga koju će retko ko pročitati, barem zbog odvratnog formata (sken papirne knjige) i ogromne veličine (skoro petsto stranica). Reč je o „Liberalnom arhipelagu“ Čandrana Kukatasa. S druge strane, sigurno ćete imati snage da se upoznate sa predgovorom knjige koji je napisao Vadim Novikov.

Neću da lažem, i ja sam uspela da pregledam samo predgovor, dok sam ostatak knjige prelistala ukratko, uglavnom da bih se uverila da je bar napisana razumljivim stilom. Da, sa stilom je sve u redu, može se čitati.

Šta je zanimljivo u idejama koje Kukatas iznosi? On analizira liberalna shvatanja o pravdi (Rulzov princip „vela neznanja“ i slično) i dolazi do zaključka da je sve to teorijski veoma privlačno, ali da ljudi u praksi ipak neće moći da im nametnu jedinstvena uverenja. I ne treba ni. Najvažnija osnovna sloboda, prema Kukatasu, je sloboda izlaska iz zajednice. Najvažnija liberalna vrlina je tolerancija. Ako zaista iskreno veruješ da su tvoji etički principi najbolji, dokazuj to u mirnoj konkurenciji, a ne nametaj silom.

Ovo nas podseća na moj nedavni post o građanskom ratu u SAD. Da, ropstvo vređa osećaj pravde. Ali pokušaj da se južne države oslobode ropstva putem zakona usvojenih u Kongresu doveo je do secesije, secesija do rata, i na kraju je skoro niko nije prošao bez posledica.

Kukatas dolazi do zaključka da bi principima liberalizma odgovaralo društvo u kojem se pitanje vlasti rešava društvenim ugovorom, ali pri čemu svaki pojedinac sklapa taj ugovor u okviru svake konkretne zajednice u koju pripada, i iz koje može slobodno da izađe. To je ista ona ideja ugovornih jurisdikcija koju libertarijanci neprestano zastupaju. Dakle, ako vam trebaju još argumenata u njihovu korist – znate šta još vredi pročitati.

Kako je to sa ženskim obrezivanjem u Prelepoj Rusiji budućnosti?

Odgovara Aleks Morin

Žensko obrezivanje, kao i bilo koja prisilna medicinska procedura izvršena bez neophodnosti, predstavlja zločin protiv čoveka. Glavni problem je u tome što je ona najčešće počinjena od strane rođaka nad maloljetnom devojčicom. U Rusiji su slučajevi ženskog obrezivanja zabeleženi u Dagestanu. Ako pokušamo da to analiziramo sa stanovišta NAP-a (Principa neagresije), to je napad na osobu sa ciljem nanošenja telesnih povreda, pri čemu je njen život ugrožen. Obrezivanje se najčešće izvodi u kućnim uslovima, i to od strane ljudi koji nemaju čak ni minimalno medicinsko znanje.

Princip neagresije podrazumeva zaštitu osobe u bilo kom uzrastu. Shodno tome, rođaci devojčice u Prelepoj Rusiji Budućnosti snosiće odgovornost: bilo u vidu naknade štete, bilo u vidu odbitaka od prihoda stečenih u privatnom zatvoru.

Smatram da je stav koji posmatra dete kao vlasništvo njegovih roditelja neodrživ; dete i roditelj su u odnosu starateljstva. Namerno nanošenje štete pod starateljstvom je zločin strašniji od agresivnog nasilja nad osobom koja bi mogla da se odbrani. Uz to, logično bi bilo da sud prizna starateljstvo od strane takvih rođaka nelegalnim. Žrtva, koja nije sposobna da se sama izdržava, ima pravo da izabere dostojnijeg staratelja ili da živi i uči u ustanovama koje finansiraju privatni fondovi.

Vremenom će ta tradicija otići u prošlost. Trenutno se ona održava zahvaljujući nekažnjivosti onih koji su izvodili operaciju. Razlog ove nekažnjivosti je totalno kumstvo u onim regionima gde je ova praksa rasprostranjena. Tamo dete jednostavno nema kome da se obrati za zaštitu. Policija neće prihvatiti prijavu za nanošenje teške telesne povrede jer je tamo tako običaj. Nezavisni sud opštine ili arbitražni sud će sa većom verovatnoćom stati na stranu žrtve kako bi potvrdili svoju reputaciju.

Ova tradicija teško da će naći podršku kod osiguravača. Veoma često kod ženskog obrezivanja dolazi do infekcije. Najčešće komplikacije ovakve procedure su: upale, stvaranje ožiljaka, otežano mokrenje i izbacivanje menstrualnih izlučevina. Osiguravači će morati da plaćaju lečenje svakog neuspelog slučaja. Još jedan motiv koji će zaustaviti rođake biće višestruko povećanje troškova osiguranja.

Takođe, na iskorenjivanje tradicije može uticati i narušena reputacija onih koji praktikuju takvo maltretiranje. Ako sada ne možemo na bilo koji način uticati na silovce i vođe klanova Severnog Kavkaza, bez državne podrške oni će morati da se pomire sa opštom praksom primene zakona u celoj zemlji, inače ljudi neće pristati da žive u njihovim jurisdikcijama.

I da, postoji možda izuzetak. Ako žena želi na taj način da dobije određeni status, poštovanje među muslimanima koji se pridržavaju takve tradicije, ona ima pravo da se obrati klinici i dobrovoljno prođe proceduru. Prilično je teško sprečiti je, ona je gospodarica svog tela.

Dodatak od Ankap-tjan

U situaciji kada je slična praksa sveprisutna u nekoj zajednici (pri čemu obrezivanje može biti i muško, što nije ništa manje odvratno), besmisleno je pokušavati na sudu da se oštećeno dete oduzme roditeljima i preda drugim rođacima, jer će oni verovatno imati slične stavove. Još besmislenije je pokušavati da se kažnjavaju roditelji novčanim kaznama, jer oni imaju zajednički budžet sa detetom, pa će dete, pored invaliditeta, biti kažnjeno i novcem.

Ali, kada odraste i stekne samostalnost (a u PRB čak i tradicionalno društvo će biti primorano da ženi pruži tu samostalnost), žena tada može tužiti roditelje za svoj invaliditet na sudskom putu; možda će postati poznata kao nezahvalna skotina, ali će odbraniti tu verziju pravde koju sama deli.

Država, naravno, takođe ume da se nosi sa tradicionalnim društvom, ali je takav lek gori od same bolesti. U libertarijskom okruženju, tradicionalno društvo će se rastapanje dešavati mnogo brže i pouzdanije, kroz bunat pojedinaca.

Šta misliš, može li da nastane punovažni ankap u procesu kolonizacije planeta?

Ogromna količina naučnofantastičnih dela posvećena je temi odnosa između Zemlje i njenih vanzemaljskih kolonija. Takođe se dosta pažnje pridaje temi društvenog uređenja u vanzemaljskim kolonijama u sličnim delima. U suštini, sve se svodi na to koje su tačno naučnofantastične pretpostavke bile u osnovi određenog zapleta.

Predlaže nam se da krenemo od suprotnog: da razumemo koje minimalne naučnofantastične (a još bolje – realistične) pretpostavke treba postaviti kako bi društvo koje se formiralo u vanzemaljskoj koloniji Zemlje bilo anarho-kapitalističko. Pa, hajde da razmislimo.

Po ideji, naravno, u trenutku pojave vanzemaljskih kolonija na Zemlji ankap bi već trebalo da postoji, pa bi za koloniju, shodno tome, bilo sasvim prirodno da zadrži upravo taj tip društvenih odnosa. Ali to je previše trivijalna pretpostavka, iako sasvim realistična.

Iz interesovanja bih, na primer, suprotno, pretpostavila da su, iz nekog misterioznog razloga, tehnologije za osvajanje drugih planeta već dostupne, ali ankap još uvek nije ugurao. Nije mi baš jasno kako bi to moglo biti moguće, jer nema nikakvih osnova da bi države opstale toliko dugo. Ali mi pričamo o naučnoj fantastici, i evo takve naše naučnofantastične pretpostavke.

Idemo dalje. Da bi u koloniji postojao anarho-kapitalizam, potrebno je da se tamo formira slobodno tržište. Ako, recimo, čitava kolonija predstavlja jednu firmu koja trguje sa Zemljom, odnosi u njoj će verovatno biti novčano-radnički, i dobićemo sasvim drugačije društvo. Dakle, neophodna je dovoljna autonomija kolonista, jer ako oni u svemu zavise od centralizovano raspoređivanih resursa, gde bi tu bila kakva anarhija. To znači da je planeta ili terraformisana, ili je izvorno pogodna za život, ili su tehnologije za uređenje životnog prostora oko sebe veoma jeftine i dostupne otprilike svima.

Kao rezultat imamo višak životnog prostora koji omogućava suživot samo u onim slučajevima kada to donosi korist, a ne samo zato što je tesno i nemaš gde da pobegneš. Ovo je veoma važno za pojavu čuvene autonomije pojedinca i dominaciju dobrovoljnih odnosa – prinuda u takvom okruženju jednostavno nije potrebna, a i veoma je neefikasna.

U suštini, sa kolonizacijom takve planete dobijamo situaciju sličnu iskustvu SAD, samo bez Indijanaca i robova, te dve rodne traume Sjedinjenih Država koje su doprinela širenju ovlašćenja federalne vlade i vodile ka građanskim ratovima.

Fantastičnu pretpostavku o mogućnosti međoplanetarnih ratova odbacićemo sa gađenjem: dobro za blokbaster, ali je previše neverovatno. I to takođe ide u prilog ankapu: nema potrebe održavati odbranu od kosmičke invazije, jer iz straha od nečega sličnog tome država može slučajno da se pojavi, a onda je izvlači iz mozgova…