Imam loše vesti za vas. S jedne strane, tržište nisu izmislili Jevreji, u ovom regionu su se na tom polju mnogo pre njih istakli Feničani. S druge strane, drevni Perzijanci, odnosno čisti prirodni arijski nadljudi koje je Niče oponašao kroz svog Zaratustru, odbacivali su koncept tržišta i kritikovali su svoje susede Grke upravo zbog prisustva specijalnog trga u centru svakog grada, gde se ljudi okupljaju da bi varali jedni druge. Reč je, kao što se može pogoditi, o agori i, shodno tome, o tržištu.
Dakle, tržište nije put ka rođenju nadčoveka. To je put ka svrgavanju nadmenih nadčoveka običnim preduzimljivim ljudima.
Polidržava je ideja američkog pisca Zaka Vinersmita. U knjizi Polystate: A Thought Experiment in Distributed Government predlaže se jednostavna, ali radikalna ideja.
Sada, pri običnoj demokratiji, živimo po zakonima koje je postavila partija koju je izabrao većina. Vinersmit smatra da to nije ispravno i da bi građanin koji je dao glas određenoj sili trebalo da živi po zakonima te sile. Da plaća porez njoj, a ne pobednicima ili konkurentima. Recimo, pristalice komunista bi plaćale više, a libertarijanci manje. Ali penzije i socijalna davanja komunista bi bile veće, dok bi libertarijanci morali sami da štede za starost.
Glasao za levičare — idi u vojsku. Za desničare — plaćaj za ugovorne vojnike. Suštinski, na taj način na teritoriji jedne zemlje nastaje nekoliko država. Zakov sistem se može uporediti sa izborom mobilnog operatera ili internet provajdera. Neko ima bolju pokrivenost, ali manje cene. I obrnuto. Ipak, stvaraju se nove mogućnosti. Recimo, možete ne plaćati porez za skladištenje nuklearnog oružja. U teoriji, ovo će pomoći građanima da zaista razumeju političke programe, a partijama da vode ispravnu liniju.
U osnovi komunističke ideologije leže iste one vrednosti pravde, jednakosti, odbacivanja ropstva i težnje ka saradnji među ljudima, kao i u osnovi libertarijanske ideologije. Zato nema ništa užasno u tome što je neko osetio te divne ideje.
Razlika između komunista i libertarijanaca je u tome što komunisti ne veruju u ljude. Oni smatraju da, kada su prepušteni sami sebi, ljudi neće moći da uspostave poretke koji ih vode ka prosperitetu, stoga komuniste treba da ih vode i u oružanoj borbi dovedu do pobede. S druge strane, plemeniti libertarijanci, ispunjeni čudnom iracionalnom uverenjem u korisnost spontanih poretaka koji se uspostavljaju tokom prirodne ljudske aktivnosti, govore da će tržište sve staviti na svoje mesto, da je agresivno nasilje dugoročno neisplativo i da institucije koje ga praktikuju izlaze iz upotrebe.
Komunisti mnogo govore o tome koliko je poželjna nacionalizacija sredstava proizvodnje, ali kada im pokažete nekog Sečina, odmah ispostavi se da ih takva nacionalizacija ne zadovoljava. Obično im je draža situacija u kojoj preduzećem upravljaju oni koji na njemu rade. I to je već normalna, razumljiva početna pozicija za miran dijalog o ekonomskoj efikasnosti različitih modela upravljanja preduzećima, o njihovoj kompatibilnosti i održivosti.
Komunisti mnogo govore o borbi protiv eksploatacije, a libertarijanci o tome da su porezi pljačka. Ništa nam ne sprečava u komunikaciji sa komunistima da izjavimo da su porezi eksploatacija. Time nećemo nimalo odstupiti od istine, već ćemo samo prevesti svoju tezu na im njima razumljiv jezik. Njihov ideal je bezklasno društvo. Naš ideal je bezdržavno društvo. Država je, iz perspektive komunista, instrument pomoću kojeg vladajući sloj ugnjetava ostale. Rekla bih da je to sličnost do stepena mešanja.
Zato ne treba se smejati komunistima, niti uopšte odmah odbacivati ceo kompleks njihovih ideja u celosti. Ima smisla diskutovati sa njima o dopuštenim sredstvima za postizanje cilja. Da li ljubav prema dodeljivanju pune moći harizmatičnom vođi doprinosi postizanju jednakosti? Može li navika oduzimanja imovine ljudima bez jasnih i jednoznačno tumačivih kriterijuma — zašto se to radi — dovesti do građanskog mira? Može li se dostići bezklasno društvo imenovanjem klase-hegemona? U kom trenutku korisna saradnja postaje štetna eksploatacija, i zar ne bi trebalo poveriti otkrivanje te granice samim eksploatisanima?
Dakle, to što je otac komunist je, u suštini, ne loše. To znači da uvek imate odličnu temu za razgovor. Vežbajte na njemu, to će vam koristiti u životu. Takođe, unutar porodice je komunizam u većini slučajeva zaista optimalni poredak, tako da je sa ocem komunistom verovatno sve prilično dobro u porodici. Ili je otac pogrešan komunist, u čemu takođe nema ništa čudno, svet je uopšte prepun pogrešnih komunista. Ti pogrešni komunisti stvaraju pogrešne komunističke režime, od Sovjetskog Saveza do Venecuzele, ali će jednog dana sigurno uspeti ako počnu da koriste ispravne metode. Pa, recimo, poštovanje ljudskog dostojanstva, prema imovini stečenoj poštenim radom, prema slobodi ugovora i mnogim drugim stvarima koje su svakom pravom komunistu drage srcu.
Već sam ovde davala kratak pregled nekih Telegram kanala uz objašnjenje zašto sam se na njih pretplatila i zašto to preporučujem drugima. Danas će to verovatno biti najegzotičnija preporuka.
Paris Burns – to je kanal koji vode hardkor klasični anarhisti. Tamo ima malo razmišljanja, to je više izveštaj o praktičnim aktivnostima. Direktni reportaži o tome čime živi pokret žutih prsluka u Francuskoj, vesti o slučaju Azata Miftahova i drugih anarhista koje država progoni, reportaži sa kripto-forumâ i skotova, praktični trikovi za anonimizaciju na mreži, i još mnogo, mnogo toga. Ja sama se ne šifrujem sa istom pažnjom kao ovi momci, ali ako država počne da se bavi ne samo levim anarhistima, već i ankapovima, imaću od koga da učim.
Ako imate mnogo snage i energije, posebno preporučujem da prođete kroz kanal koristeći tag „stigmergija“ i procenite da li da ne učestvujete u zabavnom kvestu direktne akcije. Ako vam ideja bude privlačna, kontaktirajte posebnog bota gde će vam pojasniti detalje, a onda ćete konačno odlučiti da li ste spremni da se uključite.
Da li ste nailazili na slične čudne oglase na javnim mestima?
Nisi svi libertarijanci koji planiraju da grade Rusku nacionalnu državu. Ali princip ugovornih jurisdikcija ili zajednica ne isključuje izgradnju takve.
Pre svega, princip federalizma podrazumeva konfederaciju i dobrovoljnost. Brojnu zajednica sklapaju ugovore o dobrovoljnosti pridruživanja i izlaska iz konfederacije. A ljudi vraćaju sebi prirodno pravo da žive po pravilima koja su sami sebi smislili.
Oni koji žele da grade RND (Rusku nacionalnu državu) mogu se udružiti, kupiti zemlju, ili objediniti svoja imanja, izabrati sebi oblik upravljanja, stvoriti tamo zakone. Da bi se jurisdikcija smatrala libertarijanskom, oni moraju odustati od iniciranja agresivnog nasilja („ne napadaj me“), priznati slobodu ugovora (svako može postati građanin RND-a po dogovoru sa ostalim učesnicima jurisdikcije, i svako može prestati biti građanin RND-a, izvršivši sve obaveze po imovinskim ugovorima). Granica će se definisati granicama poseda vlasnika-učesnika RND-a i vlasnika pravnih lica – ugovornih jurisdikcija. A ono što odlučite unutar jurisdikcije, to je već vaše pravo, kao slobodnih ljudi koji su se udružili sa zajedničkim ciljem, sve dok ne steneš na rep nekog zatrebanog zmija (druge zajednice-jurisdikcije).
Komentar Ankap-tjan
Počevši od 2014. godine, Putin ubija ideju ruskog sveta. Ruske nacionalne države neće biti. Libertarijanci je svakako neće graditi.
Postoji mnoštvo drugih ideja i interesa oko kojih će se ljudi udruživati. Jedino rusko što ima smisla oko čega će se udruživati sada i u vidljivoj budućnosti – to je oko ruskog jezika, negde za granicom. To nešto olakšava komunikaciju, iako daleko nije uvek olakšava razumevanje.
A nacije… Zabeleite već na nacije, smešni, dirljivi, mali hitleri.
Jer i jedno i drugo može jednako dobro funkcionisati uz neizbežnost kazne. Zar zatvori (oni će ipak biti u ankapu, zar ne?) ne krše NAP? Ili čak ne zatvori, nego bilo kakvo ograničenje slobode ili prisila. Razumem da je kažnjena osoba sama prekršila NAP, ali onda dobijamo neki princip „oko za oko“. Lično, prema mom razumevanju, tako ne bi trebalo da bude.
Kiril
Već sam morala da odgovorim na pitanje, u čemu se NAP razlikuje od ugovornih jurisdikcija, i sada mi se isto tako nudi da pronađem razlike između različitih stvari, između opšteg principa i pojedinačnih propisa koji mogu biti zasnovani na tom principu, a mogu i ne biti.
NAP je princip koji glasi da niko nema pravo da neopaidano inicira nasilje — on ne precizira kakva bi mera odmazde trebalo da bude. Državni zakoni, naprotiv, regulišu meru odmazde kako za kršenje NAP-a, tako i za mnoštvo radnji druge vrste, ali pritom obavezuju da se ta ista odmazda vrši uz posredovanje stručnjaka plaćenih iz poreza, uskraćujući to pravo onima koji su, zapravo, direktno zainteresovani za odmazdu.
Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća državi da bi ona držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Obično nije spreman, pa država sama poseže građaninu za novčanikom i nemarljivo izvlači potrebnu sumu, nakon čega je neuredno troši na šta joj padne na pamet, ali nešto i za zatvore ostane.
Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća nekoj privatnoj kompaniji po svom izboru, kako bi ona, u odsustvu države, držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Jasno je da je spreman ne više nego kod države. Dakle, jedini koji bi u ankapu mogao da plati usluge držanja čoveka u zatvoru je sam čovek koji se nalazi u zatvoru, i o tome sam takođe dovoljno detaljno pisala. Druga stvar je što bi, recimo, lopovu, ako imam isključivo imovinske zahteve prema njemu, teško imalo smisla da se zaključava u zatvor, uvek se može dogovoriti o isplati nadoknade, kao civilizovani ljudi.
Da li će se prilikom ankapije obezbediti ta ista neizbežnost kazne? Nije izvesno. Šteta može ispasti previše mala da bi se pokrenule potrage samostalno. Ali ako se neko bavi oduzimanjem tuđe imovine na sistemskoj osnovi, na kraju će skoro sigurno biti uhvaćen. Može imati sreće, pa će od njega ljubazno zahtevati solidnu nadoknadu. A može i nemati sreće, pa će biti upucan na licu mesta. Opasan posao, šta da se kaže.
Ali što je društvo bogatije i prosperitetnije, to je veća verovatnoća da će hvatanje raznih bandita i lopova biti stavljeno u sistem, i da će se time baviti stručnjaci. Na kraju krajeva, dok država nije regulisala tržište potrage do krajnjih granica, u istim SAD je Pinkertona agencija veoma cvitala.
U Vzgledu se u poslednje vreme diskutuje pitanje „Vreme je za beg“. Prvo je izašao članak o rezultatima poslednjeg anketa Levada centra na ovu temu. Potom je usledio članak kao nastavak teme: kome, kuda bežati i ko šta od toga dobija. Kako Ankap-tjan gleda na ovo pitanje? Da li je to ne vuče bliže drugim tjan?
Tata
Da li me vuče baš u Japan, oto-san? Ne baš: jezik ne znam, običaji su čudni, strancima ne pridaju mnogo značaja. Sjajna je zemlja da se ode i divi, upravo zbog svoje egzotičnosti, ali se tamo uopšte ne želi zadržavati dugo. Iako, naravno, sa Severnom Korejom ili Haitijem svoju željenu budućnost povezujem još manje…
Pročitala sam ponuđene linkove i bila prilično iznenađena time što se čak i u tako prilično lojalističkom izdanju kao što je Vzgled, masovna emigracija i značajni emigracioni trendovi u zemlji diskutuju ne samo na nivou „stranom agentu su platili još jednu laž“, već i donekle promišljeno.
Ja, iskreno govoreći, uopšte ne razumem kako u 21. veku može ozbiljno govoriti o poželjnosti stalnog prebivališta na bilo kojoj teritoriji. Mobilnost je postala jedno od najvažnijih dostignuća čovečanstva tokom naučno-tehničke revolucije. Ljudi stiču mogućnost da se kreću sve dalje, sve češće i sve jeftinije, a svaki odstup od tog trenda doživljava se kao stagnacija ili čak degradacija.
Do 20. veka je ogromna većina živela i radila u granicama jednog sela. U 20. veku ljudi su se navikli na pendlarsku migraciju: ujutru u fabriku, uveče nazad u spavaću četvrt. U 21. veku se postepeno normalizuje život tamo gde je komforno, jeftino i gde još nije dosadilo, rad na daljinu tamo gde se više plaća, a pritom povremeno putovanje tamo gde je zanimljivije. A ako ima dovoljno novca da se stalno putuje tamo gde je zanimljivije, onda se čak i ne mora brinuti o pronalaženju mesta gde se može jeftino živeti veći deo godine. Države, sa svojim smešnim birokratskim ritualima pri prelasku granica, doživljavaju se kao dosadna smetnja, za čije nestajanje čovek neće ni malo žaliti, jer osim pitanja dobijanja vize, čovek sa državom praktično ne komunicira ni o čemu drugom. Bar tako svet izgleda očima onih koji se osećaju usklađeno sa novim trendovima.
Kako udeo takvih nomada u svetskoj ekonomiji bude nastavio da raste, sve veći broj servisa, koji su trenutno po tradiciji više zabrinuti za mišljenje rezidenata, orijentišaće se ka zadovoljavanju upravo njihovih potreba. Upravo zato prilično smešnim izgledaju strašilačke priče poput „šta ako neko kupi put i zabrani prelazak preko njega?“. Izgubiće klijente, to je sve. Zemlju i infrastrukturne objekte na njoj ljudi kupuju da bi iz njih izvukli maksimalnu dobit, a u novim realnostima to znači da svaka osoba koja dođe mora lako da se snađe u lokalnim pravilima, inače će jednostavno otići tamo gde ga ne nerviraju razni pohlepni ljudi.
A stalni rezidenti, koji uopšte nemaju želju za promenom mesta, u nadolazećoj stvarnosti će se naći u ulozi osoblja koje obezbeđuje rad lokalne infrastrukture i stvara kolorit. Ako to dobro rade, biće protoka klijenata. Ako loše, okolina će se pretvoriti u malo posećivano zaboravljeno mesto. I u zaboravljenim mestima će biti nekakvog života. Gle, čak i u amazonskoj džungli neko živi, i ništa se ne dešava.
Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.
Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.
Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.
A sada o svemu ovome detaljnije
Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.
Tukidid, sin Olora, prvi istoričar koji polaže pravo na naučnost
Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.
Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.
Pa, priznajte, staviti ovde Mihaila Svetova bilo bi previše banalno
Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.
Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.
Dugo sam odlučivala čime da ilustrujem privilegovane manjine u liberalnom društvu: LGBT ili islamistima. LGBT su pobedili sa zanemarljivom razlikom.
Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.
Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.
Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.
Jan Smit, borac za izborne cenzuse, branilac Rodezije od Zimbabvea
Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.
Hans Herman Hoppe i njegova nostalgija za prirodnom aristokratijom
Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.
Umesto demokratije
Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.
Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.
Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.
Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.
Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.
Fridrih fon Hajek, otac spontanih poredaka
Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.
Pa, na primer, prilikom korišćenja usluga striminga sa korisnikom se sklapa sasvim slobodan ugovor u kojem je navedeno kako se sadržaj može koristiti. Ako ti se ne dopada — ne ulazi u taj ugovorni odnos! Problem je možda samo kod kupovine fizičkih medija, jer tamo nisam video ugovore (ali tamo se obično navode odgovarajući zakoni, koji su, grublje rečeno, isti taj ugovor, jer je stvar dobrovoljna). Umesto zaključivanja — zar neću moći prilikom ankapije, nakon što izdam knjigu, da zabranim čitaocima, recimo, da je čitaju na ulici danju? Gde se ne bi složio?
Atomski tramvaj
Odgovara Aleks Morin
Počnimo od toga kako se trenutno štiti autorsko pravo. To je čitav 4. deo Građanskog zakonika. Da biste pravilno upravljali plodovima svog stvaralaštva, potrebno je poznavati zakone. Trenutno zakon zabranjuje kopiranje bez dozvole, pretpostavljajući da autor inicijalno nije dao takvu dozvolu. Takođe pretpostavlja da vaše interese, bez vašeg znanja, može štititi neka organizacija, poput Rusko autorskog društva. Zakon štiti i vaše potomke koji nisu napisali ni jednu notu niti jedan kilobajt koda.
Niko ne namerava da ograničava slobodu ugovora prilikom ankapije. Ako vam se takav ugovor dopada, onda ga predložite korisniku ili novom vlasniku da ga zaključi. Neka vam napiše papir da je zaista pročitao, sve razumeo, da mu se uslovi dopadaju i da je platio. Ako smatrate da se vašu knjigu ne sme čitati danju na javnim mestima, napišite o tome i dobijte saglasnost od kupca. Ne u obliku „otvaranjem linka priznajem da sam od sada večni rob izdavača koji je autoru kupio dva piva i time stekao ekskluzivna prava na delo“, već tražite da izvrši svestan čin: da napiše papir ili elektronski dokument i potpiše ga. I izuzetno je poželjno da to bude bez skrivenih zamki, kako bi kupac razumeo šta radi. I bez državnog lobiranja, pri kojem se stvarni autor nađe u rupavim cipelama u hladnoj šupi.
I da, moraćete sami da pronađete sud koji će vas primorati da dobijete odštetu, a ne da predajete tri stotine rubalja Okružnom sudu Ust-Labinskog, po čijem nalogu će bezobraznika uhvatiti, dovesti u lisicama i smestiti u kavez sa razbojnicima. Ako vam se sviđa autorsko pravo, potrudite se da ne postavljate zamke prilikom izvršenja takvog ugovora, jer bi neko to mogao smatrati direktnim napadom. Dobrovoljnost mora biti zaista dobrovoljna, a ne jama u koju će upasti korisnik koji nije pritisnuo pravo dugme. Ili onaj čija će država pronaći pesmu koja mu je ostala u kešu pretraživača, čak i ako je nije slušao.
Dopuna od Ankap-tjan
Ovde nemam šta posebno da prigovorim na ovu strogu opomenu. Da, možeš zahtevati od potrošača svog sadržaja određena ograničenja u njegovoj upotrebi, ali ćeš morati sam da plaćaš sprovođenje tih zahteva. Zato je bolje deset puta razmisliti pre nego što postavite bilo kakve zahteve, jer će mnogo pouzdanije biti osvojiti lojalnost potrošača, nego pokušavati da im nametnete svoju volju. Recimo, neki Kiril Jeskov ili Pavel Usanov pišu novu knjigu, izdaju je i upozoravaju čitaoce: ljudi, hajde da omogućimo izdavaču da zaradi, neka knjiga tri meseca bude dostupna samo u štampanom izdanju, a onda ću ja sam objaviti tekst besplatno, pa nećete morati da se bavite piratskim tehnologijama. I to funkcioniše! A onda, kada tekst postane slobodan, zahvalni čitaoci čak šalju i donacije. Jer ne treba biti kreten, to se ne isplati.
Počeću od kraja. Moja lična simpatija je, naravno, na strani stanovnika onih regiona Rusije koji redovno plaćaju gas koji im se isporučuje, a ne neefikasni monopolista koji, trpeći gubitke na Kavkazu, opravdava svako novo povećanje tarifa neplaćanjem. Ovog puta, zakonodavna tela regiona, pod uticajem činjenice da je Čečenskoj još jednom proglašeno privilegovani subjekt federacije, takođe su uglas razvila zahteve da se njihovim stanovnicima otpišu njihovi mnogo skromniji dugovi.
Da li je ovaj troling uspeo ili su jednostavno konkurentske kavkaske bezbednosne službe iskoristile ovaj incident da bi se dokazivale jedna protiv druge, ali odmah nakon sudske odluke o otpisivanju dugova, počeli su da isplivavaju zanimljivi činjenice. Ispostavilo se da su otpisani dugovi stajali na stanovništvu bez ikakvih osnova, a zapravo je gas ili kraden, ili je rasipan (a novac za popravku infrastrukture je krađen) na višem nivou. I eto, već se pokreću postupci protiv onih koji su upravljali raspodelom gasa, i uopšte, izgleda da će u rezultatu svega ovoga pasti dosta glava.
U mirnom regionu, neplatiocu komunalija brzo će biti odsečeni svi isporučeni resursi i počeće da se naplaćuju već potrošeni. U regionima poput Čečenske Republike, onaj ko donese takvu odluku moraće da počne da brine o svom zdravlju, pa će radije do poslednjeg trenutka ignorisati problem, iako je sa mnogo većom verovatnoćom, budući da ne može da pobedi krađu, on predvoditi istu.
Malo je verovatno da će Gazprom, kao rezultat svih ovih ispitivanja, povratiti makar i bilo koji primetan deo ukradenog novca. Najrazumnije što bi njegov menadžment mogao da uradi jeste da pokuša da se oslobodi gubitničkog aktiva i proda svoje kavkaske podružnice onima koji su spremni da vode posao u regionu po tamošnjim mnogo brutalnijim pravilima. Gazpromu će preostati samo da pošteno isporučuje gas regionalnom privatnom gasnom operateru po ruskim cenama, i to uz unapred plaćanje. Neka dalje prodaje tri puta skuplje na licu mesta i pokušava da za to dobije bar neki novac.
Od davnih vremena predstavnici vojne aristokratije smatrali su sramotnim za sebe da plaćaju za ono što se može uzeti silom, jer bi tada saveznici mogli pomisliti da su oslabili i okrenuti im leđa, a neprijatelji bi iz istih razloga mogli odlučiti da napadnu. Zato, naravno, troškovi za obezbeđivanje poštovanja ugovora u Čečeniji i drugim banditskim enklavama moraju biti ogromni. U tako neefikasnom sistemu, održavanje bilo kakve stabilnosti zahteva konstantan priliv spoljnih resursa, ali baš oni počinju da se odsuzuju.
Tako da ćemo u vidljivoj budućnosti tamo videti žestoku borbu za iscrpljujuće tokove budžetskih sredstava, za bilo kakve loše kontrolisane isporuke resursa, pa čak i jednostavno za pravo upravljanja ljudima. Nažalost, postoji i velika verovatnoća da će nasilje još brže početi da se širi odatle ka spolja.
Međutim, ako se ne pokušava problem preplaviti novcem, od čega on samo raste, sve te neefikasne prakse relativno brzo izumiru, naročito ako se žestoko suprotstavi pokušajima širenja arhaičnih redova na teritorijama gde su prihvaćeni efikasniji. I to se ne odnosi samo na Čečeniju, već i na divnu tolerantnu Evropu, koja svoje unutrašnje bandite takođe radije umiruje mrvicama, nego što ih suočava sa činjenicom da ovde niste tamo i da kod nas to nije običaj.
Zapravo, Čečenija ima svoje ugljovodonike, ali je sa njima kao u Venecueli: politički režim nije pogodan za njihovu eksploataciju
