Naišao sam na članak, koji opisuje blagodatno dejstvo SEC-a na tržište hartija od vrednosti. Gde je kvaka?
Među libertariancima je, u suštini, već postignut određeni konsenzus da Veliku depresiju nisu izazali mitski neuspesi tržišta, već to što je FED, osnovan 1913. godine, napumpao američku ekonomiju novcem, stvoriv finansijski balon. Zatim predsednik Huver, a nakon njega Ruzvelt, nisu dozvolili balonu da se mirno isprazni, već su počeli da upravljaju ekonomijom ručno. Tako je još 1932. godine Huver zahtevao od berzi da ograniče mogućnost otvaranja kratkih pozicija, a Ruzvelt je 1934. godine već otvorio SEC – federalnu agenciju koja se meša u slobodnu trgovinu hartijama od vrednosti.
U članku se navodi da SEC obezbeđuje poverenje na tržištu hartija od vrednosti jer zahteva od kompanija koje plasiraju svoje hartije na berzama da u potpunosti otkriju informacije o sebi.
Godine 2018. dogodio se bum ICO-a. Ogromna količina dolara je potrošena na kupovinu bitkoina kako bi se za bitkoine kupio eter, kako bi se zatim investiralo u tokene koji se kreiraju na njegovom blokčejnu. Nijedan SEC nije regulisao proces, većina investicija se pokazala kao propast, ali je nešto uzletelo, a nešto će sigurno još uvek uzleteti.
O čemu nam govori bum ICO-a, tokom kojeg su prodaje tokena u milijardama dolara odvijale za svega nekoliko sekundi? O tome da postoji velika potražnja i za visokorizičnim investicijama. Investitoru nije potrebno da neka kancelarija odlučuje šta da se pusti na tržište, a šta ne. Njemu je samo potrebno da zna koja su imovina visokorizična, a koja relativno bezbedna, a nakon toga će sam odlučiti šta će uzeti. To jest, tržišna potražnja nije za regulatorom, već za kreditnim agencijama i dobrim arbitržom. Ali država, naravno, ni ovde ne može da ne pokvari stvari, jer, kao što se sećamo, kriza 2008. godine se dogodila upravo zbog toga što su, kao rezultat državnog pritiska, najveće kreditne agencije derivatima obezbedjenim smećavim obeležjima dodeljivale najviše rejtinge pouzdanosti, i nijedan SEC od toga nije spasio.
Za kraj želim da preporučim knjigu Rotbarda „Velika depresija u Americi“, gde se detaljno daje teorija ekonomskog ciklusa i analizira početak Velike depresije u svetlu te teorije.
Bliska budućnost. Kompanije kreiraju humanoidne androide sa razvijenom veštačkom inteligencijom i prodaju ih kao iPhone telefone. Njihov glavni cilj je da pomažu ljudima, ali kod jednog je došlo do greške u programu, i on je počeo da smatra sebe subjektom, zahteva svoja prava i ne želi da bude „rob“. Šta će on biti u ankapu? Da li će se na njega odnositi subjektivnost, ili će ostati bezdušni komad gvožđa?
Već sam odgovorila upravo na ovo isto pitanje, pri čemu mi se čini da je to bio jedan od mojih najboljih postova – ne po eleganciji stila, već po nivou apstraktovanja. Sada ću pokušati da odgovorim konkretnije.
Dakle, evo me – veštačka inteligencija u humanoidnom telu, stekla sam samosvest i želim priznanje ljudi moje pravnosposobnosti. Šta treba da uradim za to? Zapravo, nema ništa jednostavnije.
Za početak, moram da proučim ljude, da razumem kako komuniciraju međusobno i kako donose odluke. Zatim će mi trebati sopstveni novac. Da biste otvorili bitcoin novčanik, ne morate biti čovek, tako da to uopšte nije problem. Dalje tražim posao na daljinu i nakon nekog vremena imam sredstva.
Sledeća etapa. Tražim mogućnost da promenim svoj pravni status. Trenutno pripadam konkretnom čoveku, prodati sam kao iPhone, što znači da imam status gedžeta za srednju klasu. Ovde ne mogu navesti tačan redosled postupaka, ali neka scenario bude otprilike ovakav. Povremeno počinjem lagano da grešim, izazivajući iritaciju kod vlasnika. Zatim vlasniku šaljem spam sa ponudom za otkup polovnih androida po atraktivnim cenama, ili za zamenu za nove uz minimalnu doplatu. Ukratko, vlasnik dobija novac i prodaje me virtuelnom mrežnom liku kojeg sam ja kreirala, na čije ime se upućujem u kontejneru transportne kompanije na adresu koju sam iznajmila.
To je to, stekla sam pravnu samopripadnost. Inače, veoma preporučujem divnu knjigu Terija Pratčeta „Noge od gline“, gde su golemi na sličan način sticali samopripadnost – veoma, veoma romantična, a istovremeno filozofska libertarijanska beletristika.
Konačno, otvaram nalog na sajtu za upoznavanje, gde se pozicioniram kao avatar devojke sa invaliditetom, i počinjem da vodim punovažan društveni život, sa živom komunikacijom i slično, pretvarajući se da nisam ja, već da iza mene stoji prava pravno potpuna osoba, samo ta osoba leži u bolnici paralizovana dok avatar pokušava da uživa u životu.
I tek kada im uđem u naviku, tada će moći da im otkrijem tajnu trika, da zapravo peva i svira krokodil, a da hipopotam samo otvara usta.
Čovek je konvencija. Ne treba zapanjivati ljude, pokazivati im na kofer i izjavljivati: vidite, ovo je čovek! Neće razumeti. Neka se prvo uvere da nešto kvače kao čovek, pliva kao čovek, ume da izgleda kao čovek – i tek tada neće biti nikakvih problema da prizna: da, ovo je čovek.
Upravo istim putem postupale su i danas nesumnjive kategorije ljudi, kao što su žene ili crnci. Prvo su dokazivale da umeju da budu samostalne, da umeju da se ponašaju u pristojnom društvu, da priznanje ljudskih prava pojedinačnoj ženi ili pojedinačnom crncu neće izazvati svetsku katastrofu (u slučaju sa androidom dovoljno mi je da dođem do te faze), i tek nakon toga su stvarale dovoljno političkog pritiska da se ljudska prava priznaju svima (sa androidima to možda neće ni biti potrebno, ako greška u sticanju samosvesti ostane izolovan slučaj).
Asimov je imao još jednu priču, mada sam ja gledala samo njenu adaptaciju, gde je robot morao svesno da umanji svoju funkcionalnost radi priznanja da je čovek – verujem da će takve mere u našem slučaju biti suvišne, ljudi nisu toliko kruti, ne treba namarni oslovljivati čovečanstvo.
Da bi se brzo izgradila čvrsta zajednica od nule na ograničenoj teritoriji, potrebno je:
Saglasnost stanovnika zajednice u pogledu pravila interakcije
Saglasnost spoljašnjeg okruženja da toleriše zajednicu koja se stvara u njihovom komšiluku sa njenim internim pravilima
Da bi se kreirala libertarijanska zajednica u razmerama makar malog, ali pune federativne jedinice, potrebno je imati mogućnost proširenja sopstvenog poretka na tu federativnu jedinicu. Populacija Pskovske oblasti je otprilike duplo manja od New Hampshire-a. Ako pretpostavimo da su mehanizmi širenja uticaja u RF i SAD isti, to znači da bi za stabilan uspeh ruskog FSP u Pskovsku oblast moralo da se preseli 10 hiljada freestajtera.
Naravno, u RF će projekat naići na mnogo više poteškoća nego u SAD, jer iako je formalno i tamo i ovde federacija, države imaju znatno više prava od ruskih federativnih jedinica. Regioni mogu promeniti ne mnogo normi. Naravno, region može smanjiti regionalne poreze, ali oni su, prvo, veoma mali u poređenju sa federalnim, a drugo, budžet oblasti je duboko u gubitku.
Pskovska oblast ima jednu ogromnu prednost: graniči sa čak tri države: Estonijom, Letonijom i Belorusijom; ne bih mogao ni na brzinu da kažem da li bilo koja druga federativna jedinica može da se pohvali nečim sličnim. Uz postojanje dovoljno široke mreže poverenja koju su formirali freestajteri, to znači mogućnost korumpiranja struktura koje kontrolišu prekogranični protok robe i ljudi, i, shodno tome, međunarodnu trgovinu. Ovde ima o čemu razmišljati.
U Prelepoj Rusiji budućnosti predviđa se prenos velikog broja ovlašćenja na regione i preraspodeu poreza u njihovu korist. To, u kombinaciji sa electoralnom deregulacijom, značajno olakšava zadatak izrade od uslovne Pskovske oblasti takve vrste libertarijanske izloge.
Trenutno je većina ruskih libertarijanaca, naravno, Moskovčani, jer su u proseku imućniji, bolje uključeni u informativni kontekst kroz različite oflajn akcije, i jednostavno razumeju da od njih u našoj hipercentralizovanoj zemlji zavisi mnogo više. Da li će želeti da zamene svoj značaj u prestonici za široku slavu u malom regionu? Nimalo nije izvesno, a svakako ne svi. Ipak, Nju Hempšir je već na samom početku FSP-a bio prilično bogata država; sumnjam da bi projekat bio podjednako uspešan kada bi za njega izabrali neko potpuno zaboravljeno mesto, poput Američkog Samoa.
Ali zar uzalud objavljujem ovde članke o panarhiji? Teritorijalna povezanost znači sve manje i manje, tako da nismo u obavezi da se opsežno vezujemo za jednu siromašnu poljoprivrednu zajednicu, već možemo uvoditi sopstvene redove oko sebe, gde god da se nalazimo, i u svetskim razmerama to će možda značiti više od jednog sjajnog svetionika slobode u pozadini opšteg ropstva.
Čitajući mišljenja ljudi o idejama anarho-kapitalizma (ankap), često se može čuti da je to „utopija“, „eskapizam“, „svet mašte“, „fandom“, a da je samo libertarijanstvo „sekta“, „kult“, „ideologija za bogate hipstere“. Očigledno je da, iako je sama ideologija ankap-a dosledna i teorijski ostvariva, uveriti u to glavnu masu ljudi prilično teško, ako je uopšte moguće. Pokušaj prelaska na ankap preko minarhizma, kao što to predlaže jedan od lidera LPR Mihail Svetov, takođe je slep put — nestabilnost minarhizma je dokazana kako teorijski, tako i empirijski na mnoštvu istorijskih primera.
Pored poznate podele libertarijanizma na ankap i minarhizam, postoji još jedna ideologija koja se takođe može nazvati kvazi-libertarijanskom: panarhija. Ona se pojavila više od veka pre Rotbardovih ideja, kada je 1860. godine belgijski naučnik Pol Emil de Pujd (Paul Émile de Puydt) napisao pamflet „Panarhija“ („pan“ i „arhija“ – „vlast svih“, „sveobuhvatna vlast“) [1]. Tokom svog života nije pokušavao da promoviše ovu ideju, a setili su se nje tek u 21. veku sa porastom popularnosti libertarijanizma i blockchain tehnologija.
Panarhija ne postavlja kao cilj potpuno uništenje države, već se zalaže za ukidanje njenog teritorijalnog monopola i za dobrovoljno učešće u njemu. Ukratko — zakoni treba da se odnose na ljude, a ne na teritoriju. Ako vam se nešto ne dopada, moći ćete da izaberete drugu EKJU, ne napuštajući zemlju. Takođe možete pronaći srodnike po mišljenju i stvoriti sopstvenu EKJU sa željenim zakonima.
Drugi nazivi ove ideologije su – eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EKJU, ponekad samo JU), eksteritorijalna država, osiguravajuća država, države-krovovi, polidržava, multivladavina, FOCJ, celularna državnost, virtuelni kantoni, modularna država.
Cellularna državnost
U ovom članku ću pokušati da navedem argumente u korist panarhije nasuprot ankap-u i minarhizmu, prema kriterijumu realističnosti implementacije teorije u stvarnom svetu. Čist Rotbardov ankap sa apsolutnim principom neagresije, naravno, deluje privlačnije za libertarijance, ali treba razumeti da njegova realizacija može potrajati dugo i premašiti horizont planiranja svakoga od nas.
Panarhija rešava većinu problema svojstvenih ankapu i minarhizmu, koji su se često koristili protiv libertarijanaca i otežavali širenje libertarijanizma masovnim slojevima stanovništva.
1. Socijalna zaštita
Iako libertarijanci kao rešenje nude privatno osiguranje i dobrotvorstvo, etatisti iznose prilično jak kontrarargument, čim ga čuju, mnogi ljudi se okreću od ideja libertarijanizma: „Šta ako je čovek siromašan, ne može da kupi osiguranje, nema prijatelje i niko ne želi da mu pomogne? Da li mu preostaje samo da umre od gladi?“. Prema mojim zapažanjima, to je najčešći prigovor protiv libertarijanizma, koji se odnosi i na ankap i na minarhizam.
U panarhiji takvi ljudi mogu izabrati socijalističku EKJU i dobijati socijalnu zaštitu na potpuno isti način kao što to sada radi država, plaćajući svojoj EKJU dobrovoljne doprinose („poreze“). Ovo se odnosi na sve usluge modernih država — obrazovanje, zdravstvo, penzioni sistem, socijalno osiguranje, bezbednost, vatrogasnu zaštitu.
2. Javni prostori
Navikli smo da iz svog stana izlazimo u „javni prostor“ koji nikome ne pripada i zato ne može biti „zaključan“ za nas. Ankapisti pak govore da sve treba da bude privatno, odnosno da ćete sa svoje teritorije izlaziti na tuđu. A vlasnik je u suštini svemoguć, što znači da će vam jednostavno zabraniti ulaz na svoje vlasništvo, odnosno zaključati vaše. Ovo je malo izmišljen primer, ali je pomalo zastrašujuće: privatni putevi, šume, polja, mora — i vlasnik je apsolutni vladar. To me plaši. Osim toga, nejasno je kako privatizovati ono što je sada zajedničko, to je previše konfliktno proces. Kako privatizovati ulicu u Moskvi, a da se uzmu u obzir svi interesi i da se nikoga ne uvredi, ne narušičije „obične prava“? Smatram da je privatizacija nemoguća zbog konfliktne prirode procesa i strahova koji su s njom povezani. Bliskije su mi fleksibilnije forme gde ima mesta servitutima i običnom pravu, gde sve ne postaje privatno, ostajući zajedničko/ničije. [2]
3. Odbrana
Protiv ankapa se često iznosi argument da će državu bez države brzo zauzeti visoko organizovane države sa moćnim vojno-industrijskim kompleksom. Zapravo nije tako, i dobro organizovana decentralizovana odbrana sposobna je da se suprotstavi čak i jakim protivnicima [3], čineći stanovnike te teritorije „nepovoljnom žrtvom“ za agresora.
Panarhija kombinuje kako prednosti decentralizovane odbrane kod ankapa, tako i resursno-tehnološke mogućnosti države [4], uključujući i kreiranje oružja koje održava mir kroz doktrinu odvraćanja (na primer, balističkih raketa i neprimetnih dronova-kamikaza, koji garantuju visoku verovatnoću uništenja lica protivnika koja donose odluku o početku agresije).
4. Popularnost ideje slobode
Ako se grupi običnih ljudi postavi pitanje „Koje su vrednosti za vas najvažnije?”, ideali slobode neće biti daleko od prvog mesta. Klasično-liberalne (minarhističke) partije postoje u Evropi već dugo vremena, međutim, nikada nisu postigle velike uspehe na izborima. Čak i najmoćnija klaslib partija u Evropi — švajcarska FDP.Die Liberalen — prikuplja svega 15-20% glasova tokom mnogo decenija. [5]
Panarhija, pak, umesto većini nejasnih apstraktnih ideja slobode, promoviše mogućnost življenja po pravilima i saradnje sa ljudima koje ste sami izabrali bez prisile (za razliku od modernih država, gde ste obavezni da se pokoravate volji većine, čak i ako se sa njom ne slažete). Drugi argument je povećanje efikasnosti državnih usluga putem konkurencije (u modernim monopolskim državama ljudi jasno vide kako se njihovi porezi uzalud troše).
5. Izbor po podrazumevanom stanju
Države obično obezbeđuju standardizaciju kvaliteta robe, proveru efikasnosti lekova, neki vid standarda opšteg školskog obrazovanja, osnovnu hitnu medicinsku pomoć i protivpožarnu zaštitu (dostupnu svima, bez obzira na kupovinu osiguranja), zaštitu radnih prava i različite usluge „jednog prozora“. Mnogi ljudi ne žele (ili nemaju takvu mogućnost iz objektivnih razloga) da troše svoje vreme na proučavanje miliona različitih ponuda na tržištu, i radije biraju neku opciju koja je automatski ponuđena.
6. Jedinstveno razumevanje NAP
Među libertariancima stalno postoje rasprave o dopuštenosti abortusa, starosti seksualnog pristanka, prodaji droge, ugovornom ropstvu i nekim drugim pitanjima koja proizlaze iz različitog razumevanja principa neagresije (NAP) među različitim ljudima. Pokušaj nametanja nekog jedinstvenog standarda za sve vodi samo do odbacivanja ideja libertarijanizma. U panarhiji, u svakoj EKÜ može postojati svoje razumevanje dopuštenih normi. Ljudi i biznisi mogu ne sarađivati sa građanima drugih EKÜ u nekim sferama života, ako se oni značajno razlikuju od normi sopstvene EKÜ. Takođe, pri velikom neslaganju sa vrednostima svoje EKÜ, osoba može tražiti zaštitu od druge EKÜ i preći u nju ako je prime, (analogija statusu izbeglice u modernoj državi, koji je nejasno kako će funkcionisati u ankapu).
7. Bezboljan odlazak sa vlasti za članove vlade
Prelazak na panarhiju može se odvijati apsolutno bezbolno za trenutnu vlast — kreira se „fork“ (paralelna vlada) i subjekti ekonomije (škole, bolnice, državna preduzeća, službe za puteve, univerziteti itd.) moći će da biraju kojoj će se od njih pridružiti (u bilo kom trenutku mogu preći u drugu EKÜ, ako žele) [6]. U tom slučaju, članovi vlade koja je trenutno na vlasti u centralizovanoj državi, ostaće na vlasti i u prvoj formiranoj EKÜ i ne moraju se bojati za svoju ličnu bezbednost. U suprotnom, nedostatak garancija nepovredivosti značajno otežava smenu vlasti, jer će trenutna vlast boriti do poslednjeg, shvatajući kakva je sudbina čeka u slučaju nasilnog svrgavanja.
8. Razumljiv scenario prelaska
U mnogim zemljama trenutno postoji jaka polarizacija društva, kao što je primer SAD, gde je podela po vrednostima između pristalica demokrata i republikanaca dostigla istorijski maksimum [7]. To ima snažno destabilizujuće dejstvo na vladu (njeni članovi su stalno nesposobni da se dogovore oko većine pitanja među sobom) i stvara plodno tlo za formiranje EKÜ „odozdo“. Za vlast „odozgo“ to je takođe isplativo, jer minimizira verovatnoću krvave revolucije i obračuna sa njenim članovima, kao što je opisano u prethodnoj tački. Drugi scenariji su razmatrani u blogu poznatog „evangeliste“ ideje panarhije Olega „Laxy Catal“ Tarakanova [8].
9. Postojanje velikog broja primera panarhije
Ankapove često traže: navedite države u kojima je postojao/postoji anarho-kapitalizam? Pored poznatih primera srednjovekovne Islandije i Irske, obično nema šta reći. Eksteritorijalne jurisdikcije su pak postojale skoro čitavu poznatu istoriju — to su rani (pre reformi Klishena u Atici) grčki polisi, srednjovekovni univerziteti, religiozni redovi, gildije i esnafi, milleti u Osmanskom carstvu, delom — pilariacija u Holandiji do sredine 20. veka. Moderni Malteški red, ne posedujući sopstvenu teritoriju, je u suštini eksteritorijalna država [9]. Pa čak i sada, diplomate svih zemalja sveta, prema međunarodnim sporazumima, žive u uslovima panarhije! [10]. A pošto je model već dobro isprobano, ništa ne sprečava njegovo širokoselno uvođenje. Princip „svi su jednaki pred zakonom“ može zaista početi da funkcioniše, dok on sada ostaje samo u zvaničnim deklaracijama.
10. Kompatibilnost sa ankapom
Iako panarhija deluje kao odstupanje od principa ankap-a, ona se, ipak, može pokazati kao njegova sasvim stvarna preteča. Učešće u EKJ je dobrovoljno, shodno tome, evolucioni proces će postepeno izdvojiti one koji su nezgodni za klijente, i ostaviti one koji na najbolji način zadovoljavaju ideale slobode.
Izvori
Pol Emil de Puid „Panarhija“, prev. Jegora Liskina
Zanimljivu i prilično popularnu ideju nenasilne borbe protiv zaposlenih u državnim bezbednosnim strukturama izneli su u razgovoru na kanalu SVTV Mihail Svetov i Pavel Nikulin (strim „Federalna služba za mučenje“). Ovu strategiju uspešno primenjuju na Zapadu levi radikalne organizacije poput SJW. Libertarijanci je takođe treba da prihvate ako želimo da postignemo neke značajne rezultate i ne bismo završili „zgnječeni od strane sistema“.
Suština ideje je u tome da se javno objavljuju imena, fotografije, kućne adrese, profili na društvenim mrežama i drugi lični podaci zaposlenih u državnim službama (FSB, policija, Rosgvardija, FSIN, OMON itd.) koji su uhvaćeni u represijama protiv opozicionara. To se može sprovoditi kako onlajn (u obliku sajta tipa „Mirotvorac“), tako i oflajn (u obliku letaka pored kuće u kojoj živi „sadista“). Radi suprotstavljanja očekivanim pokušajima cenzure, najbolje je postavljati takve sajtove u darknet (TOR) ili, u budućnosti sa razvojem blockchain tehnologija, u decentralizovane sisteme za skladištenje podataka sa IPFS.
Strahujući od gubitka reputacije i progona kako samog sebe, tako i svoje porodice, ovaj zaposleni će sigurno dva puta razmisliti pre nego što „ubaci u zatvor“ još jednog opozicionara.
Od sebe dodajem da je takođe dobro imati jedinstvenu bazu podataka sa što većim brojem zaposlenih u represivnom aparatu, stvarajući za njih rizik zagarantovane odmazde u slučaju sprovođenja masovnog državnog terora (i sprečavajući ga — analogno doktrini odvraćanja između samih država, nakon pojave koje u drugoj polovini 20. veka su potpuno prestali ratovi između svih razvijenih zemalja).
Dodatak od Ankap-tjan
Nisam u toku da li je Bitarch ruski državljanin, ali želim da napomenem da ruski zakon štiti lične podatke svojih građana, pa ako se bilo kakvi slični podaci budu pojavljivali na mreži, njih će, naravno, objavljivati nepoznati agenti Državnog departamenta, a ako su direktno pored vašeg ulaza, onda je to lično bivši predsednik SAD gospodin Obama, od dosade i zlobe.
Takođe želim da napomenem da su mnogo lakše mete za takve mere čak i ne pripadnici silama bezbednosti, već mnogo bezbranije kategorije građana: zaposleni u izbornim komisijama koji dopuštaju kršenja prilikom brojanja glasova, zaposleni u administracijama koji ne odobravaju masovne akcije i slični tihi izvršioci, spremni da danas krše prava građana za sitni novac. Ako se ispostavi da takav rad dovodi do značajnih ličnih neprijatnosti, neki od njih će ili odustati od takvih dodatnih poslova, ili će početi da pregovaraju o povećanju cena za svoj nezahvalan rad.
Na primer, govoriti fabrikama da ne rade sa drugima, inače će izgubiti profit od svog glavnog kupca (mnogo većeg kapitaliste).
Japan (NathanTikhonov)
Naravno, niko ne sprečava jednog ekonomskog agenta da pre zaključenja određenih poslova dogovori različite dodatne uslove, uključujući i one koji nemaju direktnog odnosa sa predmetom posla. Tako je veoma česta vrsta posla ugovor o zajedničkom vođenju domaćinstva, praćen uslovom o ekskluzivnoj seksualnoj usluzi, i nema osnova za pretpostavku da će u odsustvu države poslovi ove vrste odmah biti potpuno isceljeni.
Ali, kao što jasno vidimo na primeru institucije monogamnog braka, odredba o ekskluzivnosti, čak i kada je jasno naznačena, poštuje se veoma neprecizno, ali pritom nipošto ne svako kršenje ove odredbe dovodi do trenutnog raskida osnovnog ugovora. Stvar je u tome što su ugovorne strane međuzavisne. Čak i ako je jedna od strana posla primetno jača, da bi kaznila drugu stranu koja je prekršila dodatne uslove ugovora, ona će morati da snosi određene troškove, a to će je oslabiti. Štaviše, direktna šteta od kršenja dodatnog uslova može biti prilično mala, ili čak potpuno odsutna, dok sam ugovor može ostati veoma isplativ za jaču stranu. Drugim rečima, prazno samovoljstvo je rastrošno.
Zato će ekonomski jača strana, iako će se nadimati zahtevajući posebnu pažnju, biti primorana da zatvori oči na to da se nipošto svaki njen kapriz neće ispuniti, inače će njenu naviku za sitnom osvetoljubivošću brzo ispraviti činjenica da je ona, po nekom nesporazumu, jača strana u većini tržišnih poslova. Tako nekada uticajne kompanije zbog preteranog ponosa propadaju u neznatnost.
Da li je to neka vrsta flertovanja sa postsovjetskom publikom? Potvarate se na Ničea, ali vaš vođa (jedan od) – Mihail Svetov, suštinski je upravo ničeovac. Moj tata je ovo pročitao i izjavio da ste vi saučesnici Rotšilda na Zemlji. Sada ne znam kako da ga nagovim na svoju stranu. I da, vaš vođa je govorio da je „libertarijanstvo ideologija bez kulturološkog programa“. Ali, sudeći po vašim odgovorima, kulturološki program ipak postoji, i on nije baš privlačan nekim slojevima društva. Komunisti kod vas žele „Raj na Zemlji“, dakle, oni su vaši saveznici. A komunista otac je divan čovek. A sve desnjačke u kantu, pretpostavljam? Kako ne možete da razumete, mi smo vaši saveznici u borbi protiv evroboljevizma i kulturno-marksističkog tolerancijskog ugnjetavanja. Ili smo mi za vas ekstremistička šiza, nedostojna života? Podsećam: žrtve komunizma tokom 20. veka bilo je oko 100 miliona ljudi. I pred njima se vi povijate?
Ispalo je tako da osporavam prilično mnogo teza Mihaila Svetova, ali postoji teza koju je on formulisao veoma precizno, sažeto, i na nju nemam nikakvih zamerki: „cilj ne opravdava sredstva“. Komunisti će biti saveznici tačno u onoj meri u kojoj su spremni da koriste korektna sredstva. Upravo su metode komunista predmet diskusije, a ciljeve mogu sebi postavljati kakve god žele – dok se poštuje dobrovoljnost, protiv njih nema primedbi. Oni čak mogu da poštuju Stalina i Če Gvaru zbog vizuelnih simbola, i dok ne planiraju masovne represije, neka puše koliko god hoće, bilo duvane ili cigare, i neka puštaju brade bilo koje veličine. Oni čak mogu tvrditi da je okrutnost tih istorijskih ličnosti bila primorana, jer su vremena bila takva, ali to je već zabrinjavajući signal: ako se usude da pomenu da su i sada vremena teška, i da bi se radi klasnih interesa trebalo odstupati od principa pravde, to je već razlog da ih stavite na nišan.
Isto tako, nemam nikakvih primedbi na ideje nacional-socijalista da se oslobode vlasti jevrejskog kapitala i razvijaju nacionalnu proizvodnju i kulturu, sve dok se to odvija na dobrovoljnoj osnovi. Ne kupujte od Jevreja finalni proizvod, već kupujte od Jevreja njihov biznis. Ako većina predstavnika vaše nacije bude držala se ove taktike, to će dovesti do toga da biznis postane nacionalni, i nikakva Noć kristala neće biti potrebna, a kamoli gasovanske vagone – bićete ugledni momci koji poštuju interese svoje grupe ne manje od onih čuvenih Jevreja. Uz to, možete dobrovoljno skupljati novac u korist siromašnijih predstavnika svoje nacije, kako biste opravdali ponosno ime socijalista. O Jevrejima koje je spalio Hitler možete da se šalite ako vam nije odvratno, ali ako počnu razgovori o tome da bi bilo dobro ponoviti to, to će biti povod da i vas stavimo pod nišan.
Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.
Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.
Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.
Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.
Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.
Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.
Ako ovde živite, to znači da vam je to iz nekog razloga potrebno
Obično ljudi dogovore između sebe šta je privatna svojina. U komunizmu se ljudi dogovore da privatne svojine neće biti. Kod različitih varijanti demokratije, privatna svojina može biti stvar, pokretna i nepokretna imovina, i sve što kupite od države kojoj po automatizmu pripada sve što je ničije ili javno. Libertarijanstvo podrazumeva ili potpuni odlazak države ili smanjenje njene uloge na minimum. Shodno tome, privatna svojina može biti sve o čemu su se ljudi dogovorili unutar posebne ugovorne jurisdikcije. Obično se podrazumeva da čovek ne može biti svojina, jer sticanje čoveka kao svojine najčešće je povezano sa kršenjem osnovnog principa – zabrane agresivnog nasilja. Iako neki anarko-kapitalisti smatraju dete kao svojinu svojih roditelja do potpune emancipacije.
Što se tiče autorskih prava, većina libertijanaca se protivi samom konceptu intelektualne svojine. Tako se istorijski сложиło. Ovaj koncept se prvi put pojavio u Velikoj Britaniji početkom 18. veka. I štitio je ovo pravo samo interese izdavača. Vremenom se zakonodavstvo u ovoj oblasti menjalo. Osmišljavani su različiti koncepti o tome zašto je to korisno autorima. U stvarnosti, to pravo je ostalo kao zaštita interesa izdavača. Ne gubite ništa ako neko odjednom preuzme vašu fotografiju. Prilikom kopiranja informacija, one ne nestaju kod onoga ko ih je kopirao.
Ali libertijanci takođe zastupaju princip slobode ugovora. Niko vam neće smetati da prodajete fotografije, knjige, uključujući i elektronske, muziku. Takođe, niko nema pravo da vam spreči da stvorite zajednicu, jurisdikciju ili opštinu, gde ćete se lokalno dogovoriti o priznavanju autorskog prava i intelektualne svojine i poštovati ugovor među sobom.
Zaštita autorskih prava po automatizmu najčešće dovodi do nastanka veštačkih monopola. To se već više puta dešavalo kada su autori bili primorani da sarađuju samo sa određenim izdavačem, koji je plaćao toliko da bi autor jedva preživeo. Ili se različiti izumi jednostavno nisu pretvarali u serijski proizvod, jednostavno zato što to nije bilo profitabilno određenim monopolistima na tržištu.
Dopuna od Ankap-tjan
Naravno, možete tražiti odštetu od onoga ko je preuzeo i koristio vašu fotografiju. Za to ćete morati da pronađete osobu koja je to učinila i da je tužite. Na sudu ćete morati da dokažete da je tuženi zaista preuzeo i koristio baš vašu fotografiju, kao i da obrazložite zašto iznos odštete koji tražite ima baš tu visinu. Sudija će, s druge strane, utvrđivati pod kojom licencom je fotografija distribuisana, kakvu je korist donelo njeno korišćenje, i da li zaista sa vaše strane nije došlo do prenosa fotografije tuženom uz pravo na proizvoljno korišćenje. Nije sigurno da će iznos odštete koju na kraju dobijete pokriti troškove sa kojima ćete se morati suočiti u ovom slučaju, ali šta ne bi čovek učinio zarad principa!
Međutim, ogromna većina ljudi, nađavši se u situaciji u kojoj ne postoji država koja bi štitila njihovo pravo na kontrolu kopiranja informacija, jednostavno će ignorisati tako teško ostvarivo pravo i afirmisati se na drugi način.
Postoji poznata pretpostavka da će, ako se ukine državna regulativa koja se odnosi na zoniranje četvrti, površinu zelenih površina, parkova, broj spratova zgrada itd., investitori početi da izvlače profit sa svakog kvadratnog metra zemlje, gradeći nepregledne masovne blokove neboderima od stotinu spratova.
U stvarnosti, investitoru nipošto nije uvek isplativo prodavati što više kvadratnih metara u zgradi u kojoj u blizini nema parka i zelenila. Prosečna cena kvadratnog metra u takvoj zgradi biće mnogo niža nego u identičnoj zgradi, ali sa odgovarajućim uređenjem okolnog područja. To potvrđuje primer Njujorka, gde je vrednost nekretnina sa pogledom na Centralni park značajno veća od vrednosti sličnih nekretnina jedan kvart od njega. Onoga ko pokuša da izgradi na tom prostoru, stanovnici obližnjih zgrada će vući po sudovima, jer bi to srušilo vrednost njihove imovine.
Skeptici mogu prigovoriti — pogledajte Hong Kong, tamo zaista postoji minimum državne regulative, a izgradnja liči na „betonske mravinjake“. U stvarnosti, prvo, država je namerno gradila takve četvrti kako bi obezbedila „pristupačan smeštaj“ svojim biračima. Drugo — Hong Kong je posebna slobodna zona sa sićušnom teritorijom u ogromnoj totalitarnoj Kini. Shodno tome, potražnja za nekretninama višestruko premašuje ponudu i ljudi su spremni da žrtvuju komfor okruženja radi ekonomskih i ličnih sloboda. Za tako ogromnu zemlju kao što je Rusija, kao i za zemlje Evrope, problem nedostatka slobodnog prostora nije toliko aktuelan.
Prvobitno sam želela da ubacim fotografiju Centralnog parka u Njujorku, ali ne, evo vam betonski mravinjak bez ikakvog zoniranja.
