Već počinju da stižu čestitke povodom 8. marta, što je odlična prilika da kažem par reči o rodnoj ravnopravnosti.
Pravo je spontani poredak. Ovde u našem prijatnom četu smo započeli da svakodnevno analiziramo po jedan članak Vladimira Zolotoreva iz ciklusa „Šta je država i odakle ona dolazi“. Danas smo upravo stigli do članka „Moral i pravo“, što je ispalo baš u pravom trenutku.
Više puta sam definisala pravo kao skup pristupa za rešavanje konflikata. Zolotorev ide dalje i opisuje ga kao jezik ljudske interakcije, odnosno sve one spontano nastale pravilnosti kojima ljudi prate prilikom interakcije jedni sa drugima.
I u okviru moje definicije i u okviru Zolotoreve, nema nikakve rodne ravnopravnosti. Pa, ona se jednostavno ne formira spontano, usled jasnih razlika u pristupima ljudskoj interakciji, ili čak barem u rešavanju konflikata, ako suzimo temu na moju definiciju prava.
Dovoljno očigledan razlog tome što predstavnici različitih bioloških polova teže da koriste različite pristupe interakciji, jeste to što je ljudsko ponašanje u velikoj meri hormonski uslovljeno, a nivo hormona kod polova je ipak različit. Ali što je nivo apstrakcije pravila veći, to ove razlike igraju manju ulogu, i to je normalno. Dakle, zahtevati rodnu ravnopravnost na nivou porodice je prokleto čudno, a na nivou velikih zajednica je prokleto prirodno. Ovde nema kontradikcije, samo ne treba svuda gurnuti absolute i baviti se prokrustičkom (dođavola, počinjem da se bavim samocitiranjem i izmišljanjem sopstvenog jezika, uskoro ću se potpuno zatvoriti u svoju školjku dok ne postanem potpuno nerazumljiva čitaocu).
Počeću oddaleka i preporučiti ću za početak svež video Grigorija Baženova, u kojem on protivstavlja se autoritarnim urbanistima i, u szczególności, objašnjava glavnu svrhu grada – mogućnost zarade.
Naravno, istorijski grad je često imao i funkciju tvrđave. Ali mogućnost očuvanja bogatstva od spoljnog pljačkaša u velikoj meri rezonuje sa mogućnošću samog obogaćivanja. Da se ljudi ne bi gomilali na jednom mestu i ne bi akumulirali imovinu, ne bi mogli sebi priuštiti izgradnju tako praktične gradske infrastrukture kao što su odbrambeni objekti, a ni velika potreba za tim ne bi postojala – vladale bi individualne skrovišta u šumi ili odlazak sa svojim stadima u skrivenim oblastima. Dakle, ipak je mogućnost akumulacije bogatstva, okupljanjem u velikoj i kompaktnoj grupi, primarna.
Sve pogodnosti kojima grad omogućava ljudima prilagođavaju se njegovoj glavnoj funkciji. A ako se to radi loše (na primer, ako gradom upravljaju centralizovano i sprečavaju ljude da zarađuju), grad propada, gubeći u konkurentskoj trci u odnosu na alternative. Ovo se odnosi i na organizaciju gradskog prevoza.
Što je gradski stanovnik mobilniji, to ima veći izbor mesta za rad, što mu omogućava da prosečno pronađe bolje mesto i što postaje bogatiji. Kao rezultat toga, on dobija mogućnost da stvara plaćenu potražnju za različitim pogodnostima, uključujući i još veću mobilnost. U suštini, nije važno kakva je struktura vlasništva u različitim kompanijama koje pružaju usluge transporta, samo da nemaju mogućnost da silom diktiraju svoja pravila konkurentima ili potrošačima. Drugim rečima, pravilno organizovan transport može biti bilo čiji, samo ne ona institucija koja postavlja pravila.
Tako da u moskovskom metrou vlasnik može biti kod svake linije, ili kod svake stanice, ili posebno vlasnik stanica, tunela i depoa, i posebno vlasnici vozova. U principu, jedinstven vlasnik može biti i nad metropolitenom u celini, on će i u tom slučaju nastaviti da deluje na konkurentskom tržištu, a konkurenciju će mu činiti svi alternativni načini da se stigne od tačke do tačke unutar grada. Ali čak i ako celom gradu sa svim ulicama, zgradama i prevozom pripada jedinstveni vlasnik, alternativa korišćenju gradskog prevoza postaju video pozivi ili preseljenje na drugo mesto. Jer grad je pre svega mesto gde se može zaraditi više novca nego van grada, i tek onda sva infrastruktura za zajedničko provođenje slobodnog vremena velikim grupama ljudi. Možeš zaraditi dovoljno novca za tebe na drugom mestu – i grad te već ne drži tako čvrsto.
Prilično sam zabrinut neformalnim konsenzusom koji se formira među raznoличnom nepriznatom opozicijom Rusije, a koji glasi da se vrh (da, da, baš taj najviši) aktuelne vlasti RF i njihovi prijatelji iz kooperativa „Ozero“ itd., neće moći javno osuditi, likvidirati, sve im oduzeti, propasti u rudnicima ili bar doživeti javnu surovu smrt. Zašto ti „ljudi“ treba da ostanu nekažnjeni i uopšte da žive nakon onoga što su uradili našoj zemlji? Brinem se.
kaučarski zlodvor
Već sam odgovarao na slično pitanje, objašnjavajući nepraktičnost terora protiv silovaca. U suštini, svi ti argumenti, čak i u većoj meri, odnose se i na državni vrh. Postoji poznato politološko zapažanje da će nova vlast biti demokratičnija i manje agresivna što je manje krvi proliveno tokom tranzicije vlasti.
Dakle, osvetu je zaista bolje poslužiti hladnu. Prvo mirna tranzicija vlasti umesto krvave revolucije. Zatim mirno smanjenje broja zaposlenih umesto lustracija. I tek nakon što se sprovede deregulacija prava i povrati poverenje u mogućnost pravednog suđenja, građani će sami postepeno početi da podnose tužbe protiv starog talasa bivših tirana i njihovih starog talasa bivših sledbenika. Njihovo prljavo veš će se prati pred širokom javnošću, njihovi zločini će se nepristrasno i javno razmatrati, a milijarde će nestajati u isplati potraživanja. Ostatak njihovog života proći će u neprekidnim iscrpljujućim sudskim sporovima. Ali u trenutku tranzicije ništa neće nagoveštavati nešto slično. Čak će dobiti garancije od tranzicione vlade narodnog poverenja da ona, vlada, neće progoniti njih. I zaista, takve važne stvari ne može se poveriti vladi, to je stvar privatnih, pravno jednakih lica.
Ova knjiga je strukturisani zbir najznačajnijih članaka iz ŽŽ bloga poznatog libertarijanskog filozofa Olega Tarakanova („Laxy Catal“). Članci su navedeni u potpunosti u nepromenjenom obliku, bez izmena od strane autora kompilacije.
Prema mišljenju autora kompilacije, u radu Tarakanova razmatra se najrealističniji model društvenog uređenja sa stanovišta mogućnosti implatacije u ovom trenutku. On je pozvan da reši stalno množeće probleme ljudi u gotovo svim savremenim državama zasnovanim na teritorijalnom monopolu sa „tiranijom većine“.
Sam Oleg Tarakanov umesto reči „panarhija“ koristi termin koji je sam izumeo „osiguravajuće krovi“, ali je autor kompilacije smatrao mogućim da koristi opšteprihvaćeniji pojam. Panarhija ne postavlja kao cilj potpuno uništenje države, već zastupa ukidanje njenog teritorijalnog monopola i dobrovoljno učešće u njemu. To je sistem eksteritorijalnih ugovornih (i/ili konkurentskih) jurisdikcija (EKJ), u kojem različiti ljudi mogu birati sebi „virtualnu državu“, nalazeći se na istoj teritoriji.
Takav pristup obezbeđuje konkurenciju između jurisdikcija, primoravajući ih da efikasnije troše budžet i da ne ugrožavaju lične i ekonomske slobode građana. Ali još važnije je to što ljudi stiču mogućnost da žive po pravilima koja su im lično bliža, a ne onima koja su nametnuta voljom većine, koja živi na nekoj teritoriji. Jer u običnoj teritorijalnoj državi samo mali deo ljudi je zaista sposoban da emigrira, dok su ostali primorani da trpe bilo šta, čime vlade zapravo i koriste, ignorišući njihove interese.
Mogu pretpostaviti da deo uverenih sledbenika Rotbarda neće smatrati panarhiju istinskim libertarijanstvom. Ipak, ako se poredi sa nestabilnim minarhizmom i teško ostvarivim anarho-kapitalizmom (ankapom), panarhija je najrealističnija i najlakše „prodajuća se ljudima“ opcija za odlazak iz trenutno tužnog stanja stvari. U režimu panarhije već sada, prema međunarodnim sporazumima, žive diplomate, tako da je reč samo o širokoskaleznim implementacijama gotovog mehanizma koji se već dobro pokazao.
Ako vam se nije dopao potestarni („siloviti“) pristup podvržavanju jurisdikciji i sprovođenju sudskih odluka u modelu Olega Tarakanova, nemojte potpuno okrenuti leđa ideji panarhije. Razmotrite projekat Bitnation, gde se sve to vrši apsolutno bez ikakvog prisila na osnovu blokčejn sistema reputacije.
Kratak uvod za čitaoce. Efikasni altruizam – porodica pristupa problemu menjanja sveta na bolje. U okviru ove doktrine razmatra se kako minimalnim sredstvima postići maksimum efekta, kojim razlozima se voditi prilikom postavljanja ciljeva i kako sebe motivisati za altruizam. Howard Roark je lik iz romana En Rend „Vodec“ (The Fountainhead), koji propoveda egoizam kao najvišu moralnu vrednost.
Naravno, oba ova koncepta sasvim dobro koegistiraju, i neću morati da pišem tone teksta o tome, jer je Mihail Požarski nedavno bio toliko altruističan da je objavio video o tome. Pokretač altruističnog ponašanja je egoizam. A pokret efikasnog altruizma je prilično dobar dokaz za to. Prvo čoveku postane malo da se hvali luksuznim jahtama, pa počne da troši na dobrotvorstvo. Potom mu taj prostor postane tesan, pa počne da se hvali time što troši na dobrotvorstvo efikasnije od drugih. Vi, navodno, ulivate ogromne sume bez posebnog učinka, mogli biste ih jednako uspešno koristiti za druge stvari, a ja sam, potrošiši deset puta manje, stvarno pomogao gomili ljudi u stvarnim problemima, evo dokaza, evo analize metodologije, a ovde možete slati donacije.
Ono što još povezuje efikasni altruizam i egoizam prema En Rend, jeste uverenje mnogih pristalica efikasnog altruizma da je za uspešnog čoveka, recimo, efikasnije ne da ide sam kao volonter, već da plati rad profesionalaca, jer je korisniji na svom mestu gde zarađuje novac za plaćanje tih istih profesionalaca. A od toga je bukvalno jedan korak do ideje da je zapravo najbolji način pomaganja ljudima izgradnja maksimalno slobodnog društva, gde se svako bavi onim što donosi maksimalnu korist drugima – jednostavno zato što se upravo takvo ponašanje najbolje nagrađuje na slobodnom tržištu.
Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?
Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.
Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.
Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.
A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.
Razumem da se ovo može regulisati u okviru ugovornih jurisdikcija, ali kako postupati u opštem slučaju? Na primer, ako vidim da osoba izvlači oružje na javnom mestu, mogu li ja pucati prvi, dok još nikome nije naškodio?
Han Solo
Veoma dobro razumem vašu želju da skinete odgovornost sa sebe za izbor najboljeg načina postupanja u ekstremnoj situaciji. Nažalost, to ne funkcioniše tako.
Vidite kako neko izvlači oružje na javnom mestu. Možete i vi izvući oružje i pucati prvi, ili ne možete to da uradite. Ne znate koja će odluka biti ispravna jer ne raspolažete potpunim informacijama o situaciji. Mogu se navesti stvarni primeri iz života kada je osoba izvlačila oružje da bi se zaštitila od napada, ali su prolaznici odlučili da upravo ta osoba napada i pucali u nju. A šta ako ta osoba sama izvlači oružje da bi se zaštitila od nekoga van vašeg vidokruga?
Zato se kao bezbednija praksa smatra da, pre nego što u nekoga pucate, viknete sakramentno „Stoj, pucam!“ – to se radi prvenstveno da bi se obavestili svedoci da niste vi započeli napad i da računate na mirno rešavanje konflikta. To se, inače, uči na kursevima bezbednog rukovanja oružjem, tako da ovde ne otkrivam Ameriku.
Da, svako odlaganje pre pucanja nosi rizik da ne budete prvi koji puca. Ali niko bolje od vas u konkretnoj situaciji neće odlučiti koji je rizik poželjniji: pucati bez upozorenja i odgovarati za to što ste napali, ili upozoriti i primiti metak.
Svet postaje sve transparentniji. Već sada niko ne može biti siguran da njegova radnja ili neka druga neće ubrzo isplivati u javnom prostoru. Tehnologije nadzora postaju sve savršenije. Potrebno je imati solidno znanje kompjuterskih tehnologija kako ne biste ostavljali jasan digitalni trag tokom surfovanja internetom ili tokom putovanja u stvarnom svetu. U budućnosti će potrebna kvalifikacija za očuvanje privatnosti samo rasti, i na kraju čak ni sredstvo kao što je skrivanje pod jorganom neće pomoći: videće vas i ispod jorgana.
Sve je teže i sa privatnošću novčanih transakcija. Može se dugo raspravljati o tome da li će kvantni računar hakovati asimetrično šifrovanje koje koristi bitkoin, ali kakve koristi ima čak i najpouzdanije šifrovanje ako će napredne tehnologije nadzora omogućiti bilo kome da pregleda vaš privatni ključ – negde ga ipak čuvate.
Dakle, ne bi bilo nimalo suvišno unapred razmisliti o tome kako živeti u ovom čudnom novom svetu, gde niko ne može ništa da sakrije od bilo koga.
Pretpostavljam da će u takvom svetu najpouzdaniji način obezbeđivanja sopstvenog identiteta biti kontinuitet. Dozvolite mi da objasnim. Recimo da imam bitkoin, i teoretski bilo ko može da prebaci taj bitkoin sa mog novčanika na svoj. A ja mogu u bilo kom trenutku prebaciti nečiji drugi sebi. Da bi novac u ovim uslovima mogao da opstane kao koncept, potrebno je da ja sama budem potpuno digitalizovana i uneta u blokčejn. Na osnovu čega ja polagam pravo na bitkoin? Na tome što sam prodala stan. A gde je dokaz da sam prodala baš svoj stan, a ne nečiji drugi? Ja mogu da priložim neprekidan lanac događaja iz svog života unazad u vremenu, od prodaje stana do njegovog sticanja, tokom kojih stan nije menjao vlasnika. A ako je tokom tog perioda neko treći generisao moj potpis ispod fiktivnog ugovora o prodaji, bilo ko može da prati lanac događaja unazad u vremenu od potpisa na ugovoru do kriminalne namere, i ispostaviće se da u nijednom trenutku tog vremenskog perioda nisam dala nalog da se proda moj stan, što znači da se transakcija neće izvršiti.
Ako se sve beleži i o svima, onda je sve u redu, u ovom svetu se može živeti, čak i prilično dobro, naročito će izumreti gomila glupih predrasuda. Ono čega treba se bojati jeste asimetrija informacija, kada jedni mogu da prate sve, a drugi su ograničeni u takvim sredstvima. To bi upravo značilo potpuno bezpravlje, kada prema svim dokumentima i video zapisima vodiš srećan život, a u stvarnosti si davno ubijen.
Post je izašao netipično. Hvala Karambi iz ugodnog čata što je navela na ove čudne misli.
Može se izdvojiti tri osnovna vida organizacije sistema — centralizovani, decentralizovani i distribuirani. Ovo se odnosi na sve složene sisteme sa mnoštvom čvorova, kako tehnološke, tako i društvene prirode. U centralizovanom sistemu postoji jedinstvena tačka kontrole (server), preko koje prolazi sva interakcija običnih čvorova (klijenta) kako sa samim serverom, tako i međusobno. U decentralizovanom sistemu ne postoji jedinstven server, već postoji određeni broj super-čvorova koji su povezani kako sa drugim super-čvorovima, tako i sa klijentima (interakcija klijenata međusobom odvija se uz učešće super-čvorova). U distribuiranom sistemu mreža je potpuno peer-to-peer, i klijenti komuniciraju jedni sa drugima direktno, bez bilo kakvog posrednika.
Razmotrimo istoriju Interneta. Na njegovom početku, ako ste želeli da podelite neki fajl drugim ljudima, morali ste ga postaviti na svoj server (Web, FTP), odakle ga je kasnije mogli preuzeti svi zainteresovani. Sa povećanjem protoka posetilaca, vaš server možda nije mogao da izdrži opterećenje, ili je mogao biti iscrpljen protok komunikacionog kanala, što je na kraju činilo preuzimanje tog fajla nemogućim. Mislim da ovde ne treba pominjati ekstremnu ranjivost takvog sistema na „silovano“ isključivanje servera — to bi i tako trebalo da bude očigledno.
Kasnije su se pojavili decentralizovani sistemi razmene datoteka, kao što su Kazaa, eDonkey, BitTorrent. Oni više nisu imali centralni server koji lako može izbaciti iz funkcije. Interakcija korisnika odvijala se preko mnoštva nezavisnih super-čvorova (na primer torrent tracker), koji su obezbeđivali pretragu fajlova i koordinaciju podataka o njihovoj prisutnosti na računarima običnih korisnika. Radi veće otpornosti i povećanja kvaliteta usluge, kasnije su se pojavile potpuno peer-to-peer (distribuirane) mreže, kao što je, na primer, BitTorrent sa DHT-om, koji može raditi potpuno bez torrent trackera, ili Interplanetarna datotekarna mreža (IPFS) na blockchainu, koja je potpuno otporna na cenzuru i otkazivanje pojedinačnih čvorova.
Odlucili ste da kreirate sopstveni internet resurs? Imate sreće! Trenutno postoji more opcija za njegovo postavljanje. Pre četvrt veka bilo bi znatno teže. Tada vam je bilo potrebno da posedujete ogromnu sumu novca kako biste kupili fizički server, postavili ga u prostoriju sa brzim internet priključkom, snažnim napajanjem, hlađenjem itd. Nije iznenađujuće što u to vreme praktično nije bilo individualnih onlajn projekata.
Uspeh interneta se poklopio sa pojavom tehnologije virtuelizacije, koja je omogućila pokretanje više virtuelnih mašina (VM) istovremeno na jednom fizičkom serveru. Na primer, to su svima poznati VirtualBox i VMware. Svaka virtuelna mašina je omogućavala rad sa njom kao sa fizičkim serverom, rešavajući problem pokretanja više aplikacija istovremeno (svaka od njih može zahtevati svoje verzije sistemskih biblioteka i podešavanja operativnog sistema, pa bi njihovo istovremeno pokretanje pod jednim operativnim sistemom moglo izazvati konflikt).
Broj aplikacija je rastao, a mogućnost fizičkog servera da pokreće VM bila je ograničena veličinom memorije i diskovog prostora. Pojavilo se rešenje — kontejnerizacija — virtuelizacija na nivou operativnog sistema (na primer, Docker). U njoj se koristi zajedničko jezgro operativnog sistema fizičkog servera, a u svakom kontejneru je enkapsulirana samo sama aplikacija, biblioteke potrebnih verzija i specifična podešavanja operativnog sistema (a ne puni operativni sistem, kao kod VM). To omogućava značajno smanjenje veličine slike kontejnera u poređenju sa VM (što olakšava prenos sa servera na server), a takođe smanjuje opterećenje fizičkog servera (što znači da se na njemu može pokrenuti veći broj aplikacija i smanjiti cenu za krajnje korisnike).
Kako se sve ovo odnosi na društveno uređenje? Trenutno živimo u potpuno centralizovanoj državi sa teritorijalnim monopolom (tzv. vestfalska država) i stalno se sa njom susrećemo. Kao i u prethodnom primeru sa različitim verzijama sistemskih biblioteka za različite aplikacije, različiti ljudi imaju različite vrednosti, religiju, predstave o životu. To je potpuni apsurd — smatrati da bi, na primer, Turci i Kurdi mogli da žive po istim zakonima! I, kao što vidimo, svaki pokušaj turskih vlasti da nametnu jedinstvena pravila nailazi na otpor, sve do oružane borbe.
Najjednostavnije rešenje u ovoj situaciji vidi se u prelasku na decentralizovani sistem u vidu panarhije (sistemi ugovornih jurisdikcija — ECU), gde će svaka grupa sa zajedničkim pogledima imati svoju vladu, koja nije vezana za teritoriju. Neki libertarijanci možda neće želeti ovakvu opciju, jer žele sami da biraju „komponente“ na tržištu potpuno prema svom ukusu i da ne zavise od ECU. To već predstavlja potpuno distribuirani model, koji nazivamo anarho-kapitalizmom (ancap).
U istoriji je bilo mnogo primera prelaska sa centralizovanog sistema na decentralizovani, a zatim na distribuirani. Evo još jednog primera — elektronski mediji. Prvo su postojali potpuno centralizovani radio i televizija, zatim se pojavio decentralizovani Internet sa veb-sajtovima, i tek sada se pojavljuju seme potpuno distribuiranih aplikacija (kao što su, na primer, Bitcoin ili Ethereum sa pametnim ugovorima). Ne mogu da navedem čak ni primer prelaska sa centralizovanog sistema direktno na distribuirani (zaobilazeći decentralizovani), tako da smatram da je takvo ekstremno malo verovatno. Ovo se odnosi i na društveni poredak, i naivno je pretpostaviti da iz centralizovane države (čak i ako je minarhistička) možemo odmah preći na ankap. Praktične argumente sam naveo u svom članku „Realistično libertarijanstvo“.
U tekstu postoji jedno, ali prilično značajno, neispravno pretpostavljanje. U oba razmatrana modela društva postoji neki apsolutni bezlični spoljni enforcer koji nameće taj model. U Federaciji je zabranjeno pomagati bez pitanja, i neka spoljna sila suzbija sve takve pokušaje; u Uniji je zabranjeno ograničavati tuđu slobodu čak i u malom, i neka spoljna sila, ponovo, suzbija sve takve pokušaje.
Ali u stvarnosti nema nikakve spoljne bezlične sile, sva pravila se utvrđuju i sprovode od strane samih ljudi. U Federaciji slobode čovek može upasti na tuđi teritorij i osloboditi tamo robove, a onima koji žele da mu zameraju zbog kršenja tuđih granica, može pokazati ono što je otkrio unutar tih granica. U Uniji slobode čovek može vezati epileptičara, a onome ko zahteva da ga odveže, može pokazati video snimak prethodnog napada.
Naravno, zdrav razum ne mora nužno pobediti u apsolutno svim slučajevima, dovoljno je samo da ne postoji ta ista spoljna glupačka lex koja ne mari za zdrav razum, već joj je samo bitno da zakon pobedi.
Jasno je da je Kukatas, govoreći o hipotetskim libertarijanskim redovima, zapravo sve svelo na analogiju sa građanskim ratom u SAD, gde je jedna strana branila prava država da donose sopstvene zakone, a druga je branila neophodnost poštovanja jedinstvenog standarda slobode od strane svih. Sam Kukatas je u ovom konfliktu zauzeo poziciju uslovnog Juga, što je, zapravo, i glavni provokativni poruk predavanja.
