Prijatelji, otići ću na odmor na par nedelja, tako da objave mogu postati znatno ređe ili potpuno prestati. Ne gubite me.
Odmor
Автор: Анкап-тян
Kako će u Ankapistanu stajati stvari sa grafitima i uličnom umetnošću uopšte?
анонимный вопрос
O grafiti mi se već moralo odgovarati, ali tada se govorilo o trenutnoj stvarnosti. Kako će se situacija razlikovati u Ankapistanu?
Svaki zid je u vlasništvu, gde da ode slobodni umetnik? Slobodna kreativnost može biti samo ilegalna, inače o kakvom pobunarskom duhu može biti reči? Tako da ćemo banalnosti poput onih da će se moći crtati samo po ugovoru sa vlasnikom zida ostaviti ljubiteljima banalnosti.
Dakle, hoće li se u Ankapistanu crtati po privatnim zidovima bez traženja dozvole od vlasnika zidova? Da, naravno da hoće! To može biti iskrena želja da se ukrasi dosadan prostor, to može biti Vasinga namera da objavi urbi et orbi svoju nezemaljsku ljubav prema Oli, to može biti težnja nesrećno zaljubljenog da izrazi svoje gorko žaljenje što njegova voljena odlazi kod Ptiburdukova – koliko god se samo razloga može smisliti da se prazno mesto popuni sopstvenim sadržajem!
Kakve tačno sankcije čekaju grafitistа? Pa, kakvim sankcijama ste spremni da izložite nekoga koga su uhvatili kako crta po zidu vaše privatne kuće? Pa, psovati ćete, pokušati da ga posramite, obećati da ćete mu sledeći put dobro izdedovati. Ili ćete reći: „čoveče, potpisuj svoje crteže, da svi znaju da baš ti toliko užasno crtaš“, i poželeti mu što pre napredak umetničkih veština. Naravno, što je imovina skuplja, što crtež izgleda izazovnije, to je veća opasnost po autora remek-dela. On to zna. Ipak, ne preporučujem streljanje – ljudi neće razumeti. Ako želite da budete loši, bolje je onda da se sudite i zahtevate novčanu nadoknadu štete.
Ako troškove sudskog postupka plaća strana koja izgubi, zar ne bi sudu bilo isplativije da donosi odluke protiv bogatih?
I šta raditi ako gubitnik odbije da plati (njegova imovina nije dovoljna), ne želi da radi, ili je potpuno nestao? I, možda je glupo pitanje, ali kako pouzdano saznati prethodne sudske odluke? To nije kao da čitate recenzije za piceriju.
Jura
Šta da radi vlasnik restorana ako je klijent naručio luksuzan ručak, pojeo, a zatim, ne plativši, zgrabi viljušku, ubode sebe u oko i umre? Obriši gubitak. Šta da radi sud koji je pristao da sudi klijentu koji je svesno nesposoban da plati njegove usluge? Obriši gubitak.
Naravno, sud može pokušati da donese odluku zasnovanu ne na opravdanosti jedne od strana konflikta, već na njenoj solventnosti. Ali u sud se ide dobrovoljno, i bira se među mnogim konkurentskim ponudama na slobodnom tržištu. Na duže staze, takva pristrasnost suda više ne ispoljava se kao isplativa strategija. Druga stvar je da sud nije dužan da prihvati bilo koji slučaj koji mu bude iznet. Mala tužba – tražite jeftiniji sud, ili rešite to sami.
Što se tiče pouzdane informacije o prethodnim sudskim odlukama, u njenom pružanju zainteresovani su kako sami sudovi (ako smatraju da imaju pravo da ih se ponose), tako i njihovi potencijalni klijenti. Da li će se takve informacije prikupljati u registru neke asocijacije sudova, ili će se time baviti privatni agregator koji svima željnim nudi izvode za skromnu naknadu – neću se upuštati u tako detaljnu prognozu, jer ovde postoji mnogo sasvim validnih opcija, pa čak nije ni izvesno da će se tačno jedna na kraju ispostaviti kao dominantna na tržištu. Jasno je da nipošto neće sve odluke svih sudova završiti u takvim registrima, baš kao što se kupovina kese semenki obično ne upisuje u blockchain. Jer sud je jednostavno usluga, i na slobodnom tržištu ona može biti pružena kome god želi, pod uslovom da se poštuje princip dobrovoljnosti.
Kako-kako? Vegetarijanstvo?
Sa nadahnućem nekome govorite o svojim stavovima, vidite da je osoba zainteresovana, ali shvatate da će za pet minuta zaboraviti polovinu čuvenih termina, a prilikom pokušaja da pretraži na Guglu sledećeg dana sazna mnogo novih stvari o vegetarijanstvu i monarhiji, umesto o libertarijanizmu i panarhiji… U tom slučaju je uvek korisno nositi sa sobom nekoliko jednostavnih vizitkartica, i tada ćete, čak i nakon veoma burnog pića, imati šansu da razgovor ne bude uzaludan.
Mi smo sa Bitarchom pripremili primer za vas. Jednostavno odštampajte jednu stranicu na debelom papiru u bilo kom kopir-centru, skoro sigurno će vam zatrebati. Vizitkarte su napravljene tačno onih dimenzija kao bankovna kartica, tako da nećete morati da nagađate gde da ih čuvate – kartice ipak negde čuvate.
Istaknute trake na privatnim putevima
Ja sam vlasnik autobuske kompanije, želim da učinim autobuse privlačnijim za putovanje kako bih povećao novac. Odlučujem da koristim posebnu traku.
U gradu putevima vlada nekoliko privatnika. Sa dva sam uspeo da se dogovorim, ali sa poslednjim ne. Štaviše, on poseduje najopterećenije delove.
Šta da radim?
Maksim Barbuhin
Izuzetno sumnjam da će se na slobodnom tržištu vlasniku puta isplatiti izdvajanje trake za javni prevoz. Druga stvar je da privatnik može da jednu od traka učini plaćenom, pa neka pretplatu za pravo korišćenja kupuju i autobuske kompanije, i hitne službe, i taksi agregatori, i jednostavno oni kojima je to hitno i redovno. Kako god bilo, ovde ste uspeli da se dogovorite o prednostnom pravu prolaska, a detalji nisu previše važni.
Ali, vaše rute nailaze na deo puta gde je saobraćaj gušći, a posebna traka ne postoji – na primer, ovde se ona jednostavno ne može ugurati, to je stari grad, preusko je. Ili jednostavno vlasnik ima drugačiji poslovni model i nema nameru da se prilagodi vašim potrebama. U ovoj situaciji bih probala sledeću opciju. Kupuje se reklama duž problematičnih delova puta, gde se izlaže molba da se ustupi put autobusu. Motivacioni deo može biti različit. Može se pritiskati na svest, na primer: „autobus je hitna pomoć za one koji čekaju na stanici, molimo vas, ustupite mu traku kako ljudi ne bi čekali predugo, i biće vam zahvalni“. A može i ovako: „Ustupanjem trake autobusu naše kompanije, učestvujete u izvlačenju. Svakog dana izvlačimo vredne nagrade za ljubazne vozače“. I na reklamnom tablu se puštaju snimci od jučerašnjeg dobitnika, snimljeni kamerom iz autobusa: evo automobila sa ovim brojem se skreće levo, ustupajući put, dragi vozaču, osvojili ste toliko i toliko, kontaktirajte nas radi preuzimanja nagrade.
Može se smisliti još mnogo načina motivacije, usmerenih ne na neustupljivog monopolističkog vlasnika konkretnog dela, već na konkurentno tržište korisnika tog dela. Na kraju krajeva, ne treba vam cela traka odjednom, dovoljno je da vaš autobus bude pušten. Što će ljudima prijatnije to raditi, to će pre propustiti.
Ako će u zajednici novođece zadržavati nasilno i uopšte ne puštati strance, kako osigurati deci pravo da odatle odu?
Koje akcije loša strana može preduzeti da ih zadrži, delujući po ankapu, a koje dobre?
анонимный вопрос
Počeću sa tim da, naravno, bilo koja grupa ljudi već sada može otići u dubinu i živeti tamo, ne kontaktirajući nikakav stranac. Amazonija, Andaman Islands, Papua – ima, u suštini, dovoljno mesta. Ako se bilo gde u svetu odnosi u društvu razviju do ankapa, slične izolovane zajednice će svakako biti ostavljene na miru, kao egzotična fauna koju se može snimati dronom, ali njima lično bolje ne prilaziti.
Druga stvar je kada vaša zajednica ima redovne trgovačke odnose sa spoljnim svetom. Tu ne možete proći kao egzotična fauna, jer se setimo Istočnog Berlina: čak ni veoma složena fortifikacija nije omogućila potpuno isključivanje emigracije. Ako postoje bilo kakvi odnosi sa spoljnim svetom, režim izolacije je već narušen, i što se pažljivije pokušavate da ga poštujete, to će zabranjeni plod biti slađi. Iz vaše izolovane zajednice će ljudi bežati bilo živ ili mrtav, i postepeno će ceo svet saznati kakve običaje vladaju unutra. Dalja dekompresija zajednice je samo pitanje vremena. Sve više kompanija će odbijati da sarađuje sa vama dok god ograničavate emigraciju, i moraćete da idete na kompromise, kao što je SSSR radio u jevrejskom pitanju. Postepeno vaš rezervat jednostavno više niko neće moći da održava i raspastiće se iznutra – previše njegovih stanovnika će želeti pristup spoljnom svetu.
Naravno, ne isključujem da će biti i pojedinačnih specijalnih operacija, kada će kao odgovor na molbu za pomoć iz rezervata grupa volontera sa Velike Zemlje punktualno izvući par dece odatle. To će nesumnjivo imati PR efekat, ali verujem da će glavni mehanizam raspada zajednice sa zatvorenim granicama, koja je uključena u trgovinu sa spoljnim svetom, ipak biti narastanje unutrašnjih protivrečnosti.
Efektivnost nasilja
Šta kažeš na to da su troškovi obezbeđenja bezbednosti i zaštite prava svojine kod privatnih kompanija veći nego kod države, i da ona, zahvaljujući svojoj izuzetnoj efikasnosti u primeni sile i održavanju reda, može bolje obezbediti zaštitu i očuvanje pravnog reda i sudove od privatnih kompanija, pa je stoga ona neophodna u ovom pogledu?
Na koji način troškovi države za zaštitu prava svojine mogu biti niži nego kod privatne kompanije? Samo kroz igranje sa budžetskim stavkama. Da, policajcu je dovoljno da okači tablu „zabranjeno, kazna je takva i takva“, i par puta pokazno kazni – dok će privatnik morati stalno da stoji nad nekim i bdije kako zabrana ne bi bila prekršena. Ali to ne znači mega-efikasnost policajca. To znači da on sam može primati sitniš, ili se čak hraniti od mitovanja, dok glavne troškove država mora snositi kako bi se taj policajca plašili da mu se protivreči. I troškovi za obezbeđivanje tog straha su rasuti po gomili budžetskih stavki, od obrazovanja do održavanja zatvora.
Privatnik se pak često mora takmičiti sa državom u potpuno nejednakim uslovima. Tamo gde država pruža uslugu koja je već plaćena iz poreza i ne zahteva dodatni novac, privatnik je primoran da od klijenta uzima dodatni novac, jer se država sa njim ne deli porezima.
Država unosi izobličenja, i često prilično nepredvidiva, u tržišnu sliku, i dok ta izobličenja deluju, suditi o tržišnoj efikasnosti postaje teže. Možete započeti posao računajući na postojeću konjunkturnu situaciju, a usred projekta se suočiti sa potpuno novom regulatornom osnovom, i to je to, projekat ćete morati da ugasite, odbacujući gubitke. Državne institucije obično mogu računati na to da će njihovi interesi biti uzeti u obzir prilikom zakonodavnih novina, tako da je tamo sa planiranjem nešto jednostavnije. Ali čudno je na osnovu toga izvoditi zaključak da je država potrebna. To je samo primer nepoštene konkurencije, koju sama država i proizvodi.
Rezimirajući. Zaista, država može privatnim kompanijama nametnuti koliko god visoke troškove za bilo šta, primenom sile ili pretnjom sile. Ali kome je potrebna takva država? Sigurno ne potrošaču, na kojeg će svi ti troškovi na kraju biti prebačeni.
Mitin su za slobodu interneta
Gledam sada prenos moskovskog mitinga. I paralelno stižu vesti poput „u Piteru
aktivisti su blokirali zgradu Roskomnadzora“.
Svako, kao i obično, misli da je strateg dok gleda borbu sa strane, ali čini mi se da nije ispravno organizovati istovremene akcije u različitim gradovima. Pa ko će danas pažljivo pratiti Piter kada postoji Moskva? S druge strane, zamislite kako bi bilo kul da se svakog dana jedna velika, moćna, dobro pripremljena akcija održava u novom gradu! Neka akcije budu različite po stilu, po formatu, neka ljudi pokušavaju da nadmaše jedni druge. Neka kažu: pa, u Piteru je bilo prilično dobro, ali je onda u Krasnodaru bilo potpuno ludo! Pri tome, ljudi u svakom konkretnom gradu će do trenutka kada ponovo dođe red na njihov grad stići da se odmore, skupi novac, nabere entuzijazam, pogledaju tuđe kreativne ideje i smisle svoje.
Tako, pomerajući fokus sa mesta na mesto, moglo bi se pokrenuti zaista neprekidna opšteruska društvena kampanja, a ne još jedno „viknuli smo i razišli se“.
Radi preglednosti
Dodala ilustraciju članku Bitarh „Realistični libertarijanizam“.
Kako će u Ankapistanu biti sa telefonskim prankovima i IRL prankovima?
Da li će zaista svi biti na ivici živaca i spremni da se odmah brane (oružjem), uništavajući svu zabavu?
анонимный вопрос
Prilično sočnu sliku onoga kako je nesrećnim pranksterima u društvu gde su svi na ivici živaca i spremni da se odmah brane, nacrtao je Aleksandar Rozov u svojim nedavnim knjigama iz beskrajnog Meganezijskog ciklusa. Tamo su pranksteri ozbiljno protraćivali, ali pošto je slika toga kako su protraćivani išla uživo, njihovi rejtingi su samo rasli, zajedno sa monetizacijom. Čudan način zarade, ali ljudi idu u potrazi za zabavom, kao i za ozbiljnijim čudностima.
Uopšte gledano, smisao za humor je sposobnost uživanja u neskladu onoga što se posmatra i onoga što se očekuje (definicija nije moja, gde sam je pročitala, ne sećam se). U društvu gde su svi na ivici živaca, zaista će biti teško sa smislom za humor u situacijama kada imaš sve razloge da smatraš postupke subjekta napadom, a on se na kraju ispostavi da je samo šala. Ali već poznati prank sa Vejderom i uličnim toaletom sasvim je pogodan za reprodukciju u bilo kom naoružanom društvu. Čak i da je devojka sa skrinšota umesto torbe imala mitraljez, verovatno ne bi otvorila vatru, ali bi naravno mogla da podigne oružje kako bi videla kako tim momcima ide uzvraćeni prank i da li se Lord Vejder ozida u gaće.
