U ovom pretežno teorijskom kanalu do sada je bilo samo jedna objava posvećena ukrajinskim presidentialnim izborima, gde sam obaveštavala čitaoce o kandidaturi libertarijanca Gennadija Balašova. Ali, kao što smo svi videli, u prvom krugu pobedio je malo drugačiji čovek – Volodimir Zelenski, glavni junak serije „Sluga naroda“ o putu populiste iz naroda u predsednike.
Ako u vodećoj filmskoj imperiji sveta bar malo prate inostrane predizborne tehnologije, onda mislim da se u dubinama Demokratske partije već sazreva odluka da se Kevin Spacey, glavni junak prve pete sezone „House of Cards“, pozove da se kandiduje na primærima. Ko, ako ne on, može da pobedi Trampa 2020. godine?
Ali to su okeanske stvari, koje nisu previše zanimljive. U međuvremenu, kod nas u Rusiji, a još više među ruskim libertarijancima, postoji svoj profesionalni filmski scenarista. Šta kažete na to da se do 2024. godine snimi TV serija „Novi federalni ugovor“? Koliko god da se tresem ispred kamere, ovde sam čak spremna i na epizodnu ulogu „devojčice sa plakatom“. Već sam i plakat smislila. Tamo će biti Zalina Maršenkulova i natpis „Pozicija ‘Federacija’: narod odozgo“.
Inače, o plakatima. Snimanje epizode, naravno, treba da bude na Leninovom trgu u Novosibirsku (centralni trg gde nikoga ne puštaju osim komunista), i to je takođe zanimljiva tehnologija za koju ranije nisam čula. Zamislite oglas: „Filmska ekipa serije ‘Novi federalni ugovor’ poziva voloteljice i volotelje da učestvuju u snimanju kao statisti u ulozi učesnika mitinga. Snimanje će se održati tada i tada, na toj i toj lokaciji, trg prima do 10 hiljada ljudi. Ne možemo obezbediti plaćanje, ali će svaki učesnik dobiti suvenirnu značku. Plakate, zastave i drugu atributiku nosite sami.“
U sličnim mutnim situacijama uvek ima smisla početi identifikovanjem kruga zainteresovanih lica: predstavnici pokojnog komšije, predstavnici pokojnih bandita, preživeli članovi bande, možda i druga lica čija je imovina u ovoj pucnjavi takođe bila ugrožena. Zatim se rekonstruiše slika onoga što se dogodilo, iz koje postaje jasno da li ste delovali u dogovoru sa banditima, kolika je bila mera učešća svih članova bande, kako se komšija našao na liniji vatre, kako ste ga vi pogodili, i ko je na kraju kakvu imovinsku štetu pretrpeo.
Dalje se definišu zahtevi različitih strana sporazuma jedni prema drugima, sud donosi presude o opravdanosti tih zahteva, a zatim sledi pregovaranje dok se ne utvrdi ko kome koliko duguje. Sud se zapravo ispostavlja kao moderator ovog složenog spora koji, iako ima odlučujući glas, ima interes da po završetku spora međusobnih zahteva, po mogućstvu, ne ostane.
Jasno je da će u većini ovakvih slučajeva onaj ko je slučajno upucao nevinu osobu snositi značajne troškove. Jasno je da se delimično ovi troškovi mogu nadoknaditi iz imovine napadača. Jasno je da u situaciji kada ubijeni komšija nije bio apsolutno nikome zanimljiv, svi će se jednostavno veoma mnogo rastužiti zbog takvog propusta, i stvar se može svesti na ritualna žrtvovanja tipa „svake nedelje je palio sveću za dušu pokojnika i plaćao molitve u znak sećanja tokom deset godina“. Osećati krivicu za neprijatnost čiji ste nehotice postali uzrok – to je normalno za čoveka, a tržište će svakako obezbediti načine za naknadno iskupljenje krivice, čim postoji očigledna potražnja za takvim.
Čudan način nadoknade troškova za ateiste, čak i u slučaju da subjekt kojem se oni nadoknađuju više ne postoji.
Želim da vam preporučim veoma zanimljiv članak, koji je napisao Kreadon, a objavljen je u zajednici Freedom pride na gadskom vkontaktiku. Članak približava etiku ekonomiji u okviru opšteg principa metodološkog subjektivizma, što je, zapravo, i vredno, budući da je ekonomska teorija već veoma dobro razvijena i izvedena prilično strogo, dok su libertarijanskoj etici pokušavali pripisati razne čudne osnove. Ovde je osnova pouzdana. Navodim fragment za početak:
Recimo direktno: niko nikome ništa ne duguje. Umesto da delimo ljude na dužnike i beneficijare, posmatraćemo sve ljudske postupke u opštijem obliku — kao balans između nagrada i troškova. A pitanja dugovanja ostaće poseban slučaj ovog balansa. To se može ukratko okarakterisati rečima „subjektivni utilitarizam”. Subjektivni, jer posmatra ljude kao subjekte delovanja i uzima u obzir njihove ciljeve i sredstva. Utilitarizam, jer postavlja kao svoj cilj maksimalnu efikasnost i maksimalnu korisnost. Ova koncepcija ima veliki potencijal jer, polazeći od iste teorije igara, u ponavljajućim dilemama će pobediti najefikasnije strategije. Takođe, sama „korisnost” ima veoma važnu osobinu — u okviru nauke se prilično lako uvodi u formalne sisteme i u njima zauzima poziciju aksiomatskog oslonca. Oslanjajući se na ovaj oslonac, možemo graditi dalju analizu oko sistema utilitarizma, ne zaglavljujući se u slepom ćošku.
Zamislite interakciju pojedinaca kao ogromnu igru u kojoj su svi resursi ograničeni, kao i što nema stoperostodesetprocentnih garancija i bezuslovnih dobara koja padaju s neba. Jedini način da se dobiju resursi u takvom sistemu je izvršavanje zadataka. Svaki zadatak ima dva parametra: cenu (ili trošak), koju plaćamo za njegovo izvršavanje, i rezultat, koji je naša nagrada. Kada nagrada premašuje troškove, prihvatamo takav projekat. Kada troškovi premašuju nagradu, odustajemo od njega. I ipak, pošto prognostičke sposobnosti ljudi nisu idealne, ponekad propustimo priliku da učestvujemo u profitabilnom projektu. Ili, obrnuto, prihvatimo unapred osuđeni posao i trpimo gubitke.
Čak i ako u ove razmatranja dodamo neki viši autoritet (na primer, Boga), koji će nas kažnjavati za pregrešenja u skladu sa svojim principima, centralna ideja modela neće nigde nestati. Mi i dalje imamo zadatke koji imaju svoju cenu i svoju nagradu.Cena jabuke može biti penjanje na drvo ili odlazak u prodavnicu.Cena greha, recimo preljube, jeste večnost u paklu.
Važno je razumeti da je obaveza nečija subjektivna perspektiva. Vi, po mišljenju kasira, treba da platite robu. Vi, po mišljenju vaše majke, treba češće da je posećujete. Vi, po mišljenju javnosti (uz svu nejasnoću ove kategorije, ali ipak) treba da poštujete opšteprihvaćene norme ponašanja. Vi, po mišljenju države, treba da plaćate poreze. I konačnu odluku o svim ovim dilemama, bez obzira na okolnosti, donosi sam aktivni subjekt.
Mnogi su mi govorili da bezdržavno društvo nije moguće zbog ljudske prirode. Čovek je prirodni etatista, on uvek traži vođu za kojim treba slediti, a u njegovom odsustvu on sam postaje takav. To potvrđuju eksperimenti sa pacovima, Stanfordski eksperiment i mnoga druga nezavisna istraživanja, a takođe u potpunosti odgovara stvarnosti koju posmatramo. Došlo je vreme da priznamo da su ti ljudi potpuno u pravu, dosta je poricanja očiglednog.
Ali ko je rekao da su sadašnji vođe jedini mogući i bez alternativu? Nova transparentnost, o kojoj Ekaterina Šulman neprestano govori u svojim predavanjima, jasno nam pokazuje bedost njihovih motiva i njihovu ograničenost. Oni nisu ništa bolji od nas, i mi smo nimalo manje dostojni da vladamo. Došlo je vreme da svako od nas pusti na videlo svog unutrašnjeg Leviatana!
Upravo Levijatan, kao što sasvim pravedno primećuje Tomas Gabs, predstavlja jedino što čovečanstvo sprečava da upadne u rat svih protiv svih. Zar su onda dve stotine Levijatana sposobne da spasu tako veliko čovečanstvo? Ne, potrebno je više Levijatana, inače će svetli anarhistički ideal ostati nedostižan! Svako ko čita ovaj poziv treba odmah da proglasi sebe ovlašćenim i suverenim vladarem celog okruženja, da zahteva od svih okoline znakove poštovanja i počne da prikuplja poreze, jer upravo zahvaljujući porezima je moguće izgraditi civilizaciju. Ko, ako ne države, daruje ljudima sva javna dobra? Javnih dobara nema dovoljno, a to znači da je potrebno više država!
Oni koji neće slediti poziv, uplašivši se da prizna sopstveni suverenitet, samo će potvrditi da ga nisu dostojni. Pa dobro, uvek će naći nekoga ko će ih staviti pod svoje blago pokroviteljstvo i učiniti svoje dobre poreske obveznike. Tako ćemo, od proklete demokratije, preskačući besmislenu posrednu fazu monarhije, ponovo vratiti ideal prirodne aristokratije, u potpunosti u skladu sa zavetima Hansa-Germana Hopea – ali na novom dijalektičkom nivou, u potpunosti u skladu sa zavetima Marksa-Engelsa.
Ovim manifestom proglašavam osnivanje suverenog Ankapistana, najboljeg od država. Jedinim zakonskim sredstvom plaćanja u Ankapistanu proglašavaju se bitkoinovi. Porezi se plaćaju na novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Oni koji ne plate porez biće ostavljeni u Putinovoj Rusiji. Da li zaista to želite?
Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?
Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.
Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.
Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?
Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.
Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.
Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.
Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…
Mihail Svetov i mnogi drugi libertarijanci često predlažu model teritorijalnih zajednica. To su, u suštini, obične države (ili subjekti federacije) sa teritorijalnim monopolom, ali koje stvara grupa naseljenika koji dele određene vrednosti, kreirajući ih „od nule”.
Pored očiglednih mana države sa teritorijalnim monopolom, u ovom modelu postoji još jedan veoma važan problem koji se, iz nekog razloga, ne ističe. Suština je u tome što se vrednosti generacije osnivača možda neće prenositi potomcima (to će se desiti gotovo sigurno, ako ne u drugoj generaciji, onda u petoj). Čak i kada mali deo ljudi u ovoj zajednici ode od vrednosti osnivača, vlada zajednice će morati da ih uzme u obzir, čime razvodnjava ideološki integritet prvobitnog projekta i pretvara zajednicu u običnu modernu državu.
Ne verujete da će se to desiti? Pogledajte istoriju SAD! Tamo su i kolonije u početku naseljavane po religijskom i ideološkom principu. Savremene države (states) praktično nisu sačuvale gotovo ništa od toga, pretvarajući se u običnu centralizovanu državu od koje su kolonisti nekada bežali iz Evrope.
Komentar Ankap-tjan
Vremenom se raspadaju ili menjaju do neprepoznatljivosti, čuvajući u najboljem slučaju samo naziv; bilo koje društvene organizacije, bilo da su to države, zajednice, preduzeća, političke partije ili klubovi interesovanja. Prolaznost vremena može se nazvati Ahilesovom petom bilo kojeg entiteta koji postoji u vremenu, a teritorijalne zajednice se ne izdvajaju od opšte pozadine. Osnivačima zajednice je dovoljno da ta zajednica neko vreme postoji i da odgovara interesima svojih članova u većoj meri nego okruženje, a ako će u budućnosti potomcima ove zajednice više odgovarati drugo okruženje – pa neka bude tako, i ne treba odlučivati u njihovo ime, oni nisu manje pametni.
Panarhizam je nova politička filozofija koja u svojoj osnovi ima i proširuje koncept saglasnosti upravljanih, čiji koreni prvenstveno sežu do Džona Lok.* Ideja upravljanja zasnovanog na saglasnosti onih kojima se upravlja prožimala kroz revolucionarnu Ameriku. Dokazi za to mogu se naći u 6. članu „Virginske deklaracije o pravima“ i u „Essexskim rezultatima“, u rečima Benjamina Franklina koji je pisao: „U slobodnom društvu vladari su službenici naroda, a narod je njihov gospodar i suveren“, pa čak i u samoj Deklaraciji nezavisnosti se tvrdi da se „radi obezbeđenja prava ljudi ustanavljaju vlade koje izvlače svoja legitimna ovlašćenja iz saglasnosti upravljanih“.
Panarhizam nudi
sveobuhvatno proširenje
slobode za
dogovoreni izbor
vlade po
obliku i sadržaju. On
predlaže stvaranje
takve vlade,
čiji će status
biti dogovoren
sa svim
licima koja učestvuju
u njenoj
organizaciji za
same sebe,
i obrnuto,
za sve
one koji
neće
pristati da se potčinjavaju
takvoj vladi,
ona neće
imati
moć.
Panarhija je
oblik ljudskih
odnosa, pri
kojima svaki
čovek ima
slobodu izbora
svog sopstvenog
društvenog i političkog upravljanja
bez tuđeg
prisila. Panarhizam
znači da
ljudi mogu
slobodno stupati
u društvene
i političke
odnose i slobodno izlaziti
iz njih.
A to
znači da
vlada postoji
samo uz saglasnost i zahvaljujući saglasnosti
sa njom
onih kojima
ona upravlja.
Panarhizam daje
novi prikaz
onoga
ko su
upravljani, šta
predstavlja
vlada i šta
znači saglasnost
između prvih
i drugih.
To rađa
novi koncept
neteritorijalne države
i daje
novi pogled
na takve
stvari kao što su
moć i suverenitet. Posmatrajući
vladu kao
neteritorijalnu, panarhizam
pomera akcenat
u pokretu
za slobodu
sa uništenja
države, koju
neki možda
preferiraju, na
stvaranje i dobijanje takvih
vlada koje
bi mogle
zadovoljiti svakoga
od nas.
Slobodni ljudi
u slobodnom
društvu već
praktikuju, u određenoj meri,
principe panarhije.
Uz lični
pristanak oni
komuniciraju sa onima sa kojima žele
da komuniciraju (ako
druga osoba
pri tome
takođe želi
da komunicira sa njima), i ne komuniciraju
sa onima
sa kojima
ne žele.
Njihove
društvene veze se menjaju tokom vremena,
prema mestu, prema trajanju i u drugim aspektima. Oni
biraju sebi prijatelje,
mesto stanovanja,
posao, klubove
po interesovanjima
i crkvene parohije na osnovu individualnih želja, čineći to
bez društvenog
prisila. Slobodni
ljudi formiraju
na osnovu
dobrovolnog pristanka
različite organizacije,
asocijacije i grupe. Oni
formiraju sub-društva i „narode“, koji predstavljaju
grupe
ljudi koji su se dobrovoljno
ujedinili prema
različitim karakteristikama
i interesovanjima.
Čineći to,
oni u isto
vreme stvaraju
mnogobrojne koegistvujuće
oblike uređenja
društva i upravljanja, čija je osnova
ne teritorijalna (iako,
verovatno, može
biti i tako), već
izgrađena na
međusobnim odnosima ljudi.
Panarhizam nudi
jednostavno proširenje
već postojećih
i primenjivih
u životu
principa panarhije
na državu
(ili pojedinačne
njene funkcije),
kako bi ljudi
bili slobodni
u stvaranju
naroda i izboru svojih
sopstvenih oblika
upravljanja.
Ali zašto?
Zašto se želja
za takvim promenama
može smatrati
opravdanom? Zato
što je danas
mogućnost pristanka
ljudi previše
ograničena da bi im
osigurala
značajan suverenitet.
Zato što
je danas država
i vladari
postali suvereni,
a ljudi
– njihovi sluge.
Zato što su
kompleksni sistemi
izbora i partija sveli ulogu pristanka ljudi
na nulu. Zato što je
mnogobrojnost
potencijalnih novih
naroda ograničena
u pravu na
samoodređenje. Da li sloboda
izbora znači
– izbor pri
glasanju za
jednu od
dve partije,
koja će
upravljati jedinstvenom
monopolističkom vladom?
Ne, pre
nego što definiciji
ovoga odgovara
aktivni pristanak
u pogledu
samog oblika,
kao i
sadržaja upravljačkih
odnosa.
Zašto panarhizam?
Zato što je
sa današnjom organizacijom upravljanja država
daleko od naših potreba, a njenu formu nemamo pravo da biramo. Zato što je
cela
planeta prekrivena
državama, koje
previše često nose
nepravdu, pretnju
bezbednosti, nered,
rasipanje resursa,
patnju, smrt
i razaranje,
kao što su to
činile
tokom cele
istorije
čovečanstva. Zato što
države
i vlade
koncentrišu i povećavaju moć,
koristeći je
u svrhe
koje mnogi
od nas
ne dele.
I zato što
današnje
vlade legitimišu
i održavaju
spornu borbu
za dominaciju,
kada pobeda
jedne grupe
zna gubitak
za drugu,
borbu koja
apsorbuju
sve više i više resursa
i odvodi
energiju od
produktivne ka neproduktivnoj upotrebi.
Sloboda koju pruža panarhija obećava nam
nadu za
bolji život,
jer će omogućiti
svakome od
nas da učestvuje
u društvenim
i političkim
odnosima, zasnovanim
na našem
sopstvenom izboru
i u skladu sa našim
sopstvenim uverenjima.
Kada ljudi
prestanu da se pomiruju
sa vladama koje samo pogoršavaju njihov
položaj, slobodan izbor vlada obezbediće svoj
vrst sistema kočnica i protivteža u slučaju
vladičinih
neuspeha i grešaka – upravo njihovo
odsustvo predstavlja najvažniji nedostatak trenutnog političkog uređenja.
Panarhija pretpostavlja
postojanje mnoštva
društava i sub-društava
u jednoj
državi, regionu
ili oblasti.
Ne bi trebalo
da postoji jedinstvena
suverena vlast,
koja širi dejstvo
zakona svuda,
bez pristanka
onih ljudi,
njima kojima
ona pokušava da upravlja.
U panarhiji
brojni i raznovrsni izvori
samostalnog suvereniteta
postoje rame
uz rame
jedni sa drugima, crpeći
svoju legitimnost
iz pristanka
onih koji su
spremni da žive
prema ponuđenom
skupu
upravljačkih odnosa.
Pri tome će
ljudi moći
dobrovoljno da stupaju
u raznovrsne
upravljačke udruženja,
različita od
onih koja
na geografskoj
osnovi propisuje
vlast.
Kada su američki revolucionari pozivali na saglasnost vlade i onih kojima se upravlja, oni su postavljali put ka neteritorijalnom državnom uređenju, ali su istovremeno skretali s tog puta. Upravo kao što su izbegavali pitanje ropstva, izbegavali su i pitanje kako se formira legitimna vlast i narod, kako se definiše saglasnost između njih i pravo naroda na odvajanje. U svom 14. članu „Virginski bil o pravima“ težio je da „sačuva suverenitet Virdžinije nad svojim nemirnim, prostranim zapadnim okruzima“. Proglasio je da „narod ima pravo na jedinstvenu vladu“, i da stoga „nikakva zasebna ili nezavisna vlada ne može biti stvorena ili uspostavljena u granicama vlade Virdžinije“. Ova posebna teritorijalna koncepcija države bila je opravdana lažnim pozivanjem na mistično „pravo na jedinstvenu vladu“, čiji je cilj bio da spreči formiranje Zapadne Virdžinije. Oko 85 godina kasnije, Zapadna Virdžinija, koja je tokom više decenija imala sasvim dovoljno razloga da se ne potčinjava Richmondu, na kraju je uspela da se odvoji.
Od tada je malo toga promenilo. Uprkos stotinama separatističkih pokreta širom sveta, predstava o teritorijalnom jedinstvu države se nije promenila. I zaista, većina takvih pokreta sama doživljava državu kao priključenu određenoj teritoriji. Američki federalizam je postao nacionalizam. Savremene vlade žrtvuju društvo, zasnivajući svoje pravo na legitimnu vlast ne toliko na saglasnosti onih kojima upravljaju, koliko na teritorijalnim zahtevima.
Ideja vlade
mora biti
odvojena od
ideje teritorijalne države i od
predstavljanja da je
vlada takve
države – to
sve što
vlada može
biti i što ona
jeste. Budući da je
država
jedinstvena, teritorijalna i koristi nasilne metode, zbog ove
ideje se stvara
mišljenje kao da
vlada takođe
mora imati
sve gore
navedene
karakteristike. Teritorijalna koncepcija podržava vlast
današnjih država
nad teritorijama koje
one zauzimaju.
Ona umanjuje
mišljenje naroda
i lišava ga
stvarnog značaja,
zamenjujući ga
manipulacijama glasovima, partijskim programima, lobiranjem,
reseciranjem
okruga, silom
i novčanim
tokovima predizbornih
kampanja. Ideja
teritorijalne vladavine
bez pristanka
naroda osuđuje
čovečanstvo na
život bez
jedne od
najvažnijih
sloboda – slobode
izbora svoje
vlade.
Grešno je poistovećivati
vladu sa izvršnim i administrativnim aparatima
monopolističke države.
Kada to
čine pristalice
države, oni
ne ostavljaju
ili gotovo
ne ostavljaju
mesta onima
koji se ne
slažu s njima i žele da žive
sa svojim
sopstvenim uređenjem
vladavine. Kada to
čine
njeni protivnici
– oni takođe
nastupaju i protiv vlade,
sa pozicije
koja ne
dozvoljava onima
koji žele
da imaju različite
oblike svoje
sopstvene vlade,
da ostvare svoj
izbor.
Vlada je
socijalna koordinacija
ličnih ljudskih
međuodnosa. Vlada
je neizbežna u onoj meri
u kojoj je
neizbežna i interakcija ljudi
jednih sa drugima. Protivnici
vlade, ako
oni ne
izbegavaju bilo kakvu
društvenu interakciju,
moći će da preživite
bez vlade
ne više,
nego što bi mogli
etatisti.
Ali neophodnost
vlade ne
znači da
ona mora
biti prisilna
i teritorijalna. Imamo
alternativu tome
da živimo
u jedinstvenoj
teritorijalnoj državi,
koja stalno
stvara i nameće sve vrste pravila za svakog od nas. Panarhija
je upravo ta
alternativa.
Mi sami
upravljamo obimnim
oblastima ljudske
delatnosti – uz
saglasnost ljudi,
bez vezanosti za teritoriju, i bez države.
Tako je
tokom
cele istorije
– tako je
i sada.
Ljudi u društvu stvaraju
sisteme upravljanja
iz najrazličitijih i najbrojnijih izvora,
koji mogu
biti moralne
i etičke
norme, običaji,
precedenti, pravila,
principi, maniri,
religija, ugovori,
sporazumi, koncepti
i kontrakti,
i realizuju
ih pomoću različitih
društvenih mehanizama,
institucija i organizacija, koje uključuju
u sebe
porodicu, udruženja,
crkve, škole,
korporacije i poslovne firme.
Društvo, u tom smislu
koje predstavlja mnoštvo
odvojenih međusobno povezanih i raznovrsnih društava,
već odražava
visok stepen
panarhije. Društva
svuda već
koriste panarhiju
kao koristan
princip društvene
organizacije i reda.
Panarhizam pretpostavlja
širenje
panarhije u još većoj meri. On označava
svet u kojem će ljudi
moći da žive,
biraći za
sebe upravljačke
odnose po
svojoj volji,
i dozvoljavajući komšijama
da rade
isto tako.
Društvo sa takvom slobodom
držaće se
zajedno, čuvajući
red, baš kao što
se to
uvek dešavalo:
posredstvom složene
mreže zajedničkih
vrednosti, verovanja,
načina života,
jezika i drugih sličnih
obeležja, koja deluju
putem ličnih
interesa svakog
čoveka, otelotvorenih
u individualnim,
zajedničkim i kolektivnim naporima.
Biće čak
i kohezivnije, nego
današnje društvo,
pošto će nametnuta
vlast, koja danas
stvara podlogu
za političke
i ekonomske
sukobe, pobune
i građanske
ratove, biti
uklonjena.
Razni ljudi
različito
razumeju šta
je
nezavisnost
i sloboda,
pa čak i
kada su
saglasni međusobno,
oni u koncept
slobode unose
različita značenja. Jedna žena
može izabrati
da radi za
drugog čoveka
za platu,
a druga
–
percipirati plaćeni rad
kao ropstvo.
Jedan muškarac
može dobrovoljno
ići u vojsku, drugi
–
smatrati regrutaciju
ropstvom. Ova
različita predstavljanja
o dobrom
i lošem
uređenju društva
i vlade
mogu koegistvovati
u panarhiji.
Sloboda i vlada ne
nalaze se na
suprotnim polovima.
Ukinuće vlade
samo po
sebi ne
će doneti slobodu
svima,
ukidanje vlade
i zamena
njene sopstvenom,
ličnim viđenjem
slobode takođe
neće moći
to da učini.
Sloboda za
sve podrazumeva
mogućnost svakoga
da izabere svoju
sopstvenu vladu,
onu čiji
način uređenja ne
bi bio u
protivrečenju sa
njegovim stavovima.
U panarhiji
muškarci i žene su slobodni
da budu neslobodni
(u očima
drugih) u bilo kojoj željenoj
meri. Oni
mogu stupati
u bilo kakve
upravljačke odnose,
kakve god
žele. To
razdvaja panarhiju
od onih
političkih koncepata,
koji poriču
pravo čoveka
na izbor
vlade i države. Panarhisti
ne teže
da unište vlade,
koje žele
drugi. Oni
ne uskraćuju
drugima slobodu da budu
neslobodni. Međutim,
oni uskraćuju
drugima (ljudima,
vladama ili
državama) slobodu da
njih učine
neslobodnim.
Čim
razmislimo
o pitanju
onoga
čime je
vlada, mi
ćemo moći da ostavimo
ideju o „nekoj“
vladi i „konkretnoj“
vladi.
Vlada se sastoji
od skupa
funkcija koje
može jasno
definisati. Izbor
nije između
današnje
vlade i nikakve, postoji
mnogostvo međuigrajućih
opcija.
Nacionalne vlade su
otimale od
lokalnih zajednica važne funkcije,
kao što su zaštita
starijih osoba, pomoć
potrebnima i medicinsko osiguranje.
Učinile su
to pomoću zamršenog
pravila većine
i procedura
glasanja, dizajniranih
da zaobiđu
stvarno slaganje
onih kojima se upravlja. Vlade
širom
света često
potiskuju različite
manjine. Uvođenje
opštonacionalnih zakona
diskriminiše i potiskuje sve
one koji
se ne slažu
sa njima
i koji
ne žele da poveruju
svojoj vladi
u rešavanje nekih
kritično važnih
pitanja. Program
medicinske pomoći,
na primer,
uključuje oduzimanje
i preraspodelu bogatstva. Program
te vrste
bi sasvim mogao
biti
neteritorijalan i usaglašen. Gospodin
K. može
potpisati takav
program
i odnositi se
prema vladi,
koja će
oduzimati doprinose
za njega
iz njegove
plate,
dok
gospodin D. možda i neće
činiti sve to.
I oni
mogu pritom živeti
jedan pored drugog.
Mnoge današnje
funkcije vlade
mogu ostati
za one,
koji su spremni
da ih koriste,
ali postati
pritom
dobrovoljne za
one koji
to ne žele
da rade.
Glavna ideja
ovde nije
u tome
da se uništi
vlada, već
u tome
da se ona
učini dobrovoljnom.
Ogroman broj
pravila regulacije
radnih odnosa,
energetike, obrazovanja,
zdravstva i socijalne sigurnosti je takav,
da jedan
komšija može
mirno živeti
bez nekih
od njih,
čak i ako
drugi, naprotiv,
želi da ih
prati. Umesto
da se
pokušava ukinuti
program medicinske
pomoći ili
ubediti birače
da glasaju za
njega, prihvatajući
pravila igre
monopolističke i teritorijalne vlade,
panarhizam pristupa
problemu
odsustva pristanka
i nepravedne
moći vlade
sa druge
strane. Neka
oni koji
žele taj
program – dobiju
ga, a ko ne želi
– bude
od njega slobodan.
Panarhizam počiva na temeljima visoke morala. Zašto
oni koji
ne žele
da učestvuju u programu,
treba da budu
uključeni u njega od strane onih
koji ga
žele? Čime se to razlikuje
od toga
da se prisiljava
svako da pripada
jednoj
crkvi? O kakvom pristanku onih kojima se upravlja može biti reči, kada
nas teraju,
hteli mi
to
ili ne, u programe koji utiču
na naš
život?
Problemi koordinacije, povezani sa ljudskom interakcijom, neće nestati. Reforma upravljanja, čak i u onim slučajevima kada ona nije povezana sa koordinacijom, može biti prilično teška. Panarhizam ne negira ove poteškoće. Ali on nudi pravednu i miroljubivu alternativu, koja se može postići mirnim putem, i pri kojoj država odustaje od svojih teritorijalnih zahteva. Ka njemu se može ići polako, korak po korak, a može i naglim skokovima. Najverovatnije će usklađene i neskladene vlade postojati rame uz rame neko vreme. Promene, male i velike, su nepredvidive. Ljudi sami moraju obezbediti njihov napredak i ostvarenje. Svaki korak, miran i neagresivan, koji ljudi naprave u pravcu života sa sopstvenom i dobrovoljnom vladom, biće korak na putu ka potpunijem panarhizmu i većoj slobodi.
Izražavam zahvalnost na korisnim komentarima Adamu Nottu i Džonu Zjubu, i preuzimam punu odgovornost za sve greške koje sam ovde mogao napraviti.
Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.
Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.
Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.
Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?
Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.
Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.
To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.
Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.
Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.
Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.
A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.
Ideja Bitarka da prati oflajn propovedanje libertarijanizma deljenjem vizit kartica, izgleda da se ljudima dopada. Bar mi je poslat model vizit karte koji je malo podnosljiviji kako u pogledu dizajna, tako i u pogledu teksta. Nadam se da se i vama dopada. Naravno, uvek možete napraviti i svoju sopstvenu verziju.
Čovek bira. Apsolutno svaka ljudska delatnost svodi se na to da čovek sebi postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo postizanje. Diskusija o bilo kojoj ljudskoj delatnosti svodi se na to koje ciljeve čovek postavlja, koja sredstva bira, koje je imao alternative, šta je postigao i šta je mogao da postigne. Da čovek ne pravi izbor, nema bi bilo smisla o tome diskutovati, a kamoli osuđivati. Instinktivno ponašanje životinje ili niz radnji kompjuterskog programa nisu predmet moralne procene životinje ili programa – već samo ljudi koji stoje iza tih radnji, ako su oni otkriveni.
Sve dok čovek vrši svoj izbor ne interagujući sa drugim ljudima, sve je jednostavno: on vodi ciljnu delatnost sa nekim ili drugim uspehom, šta nas briga? Ali kada počinje interakcija, izbor jednog čoveka dotiče interese drugog. Čovek postavlja cilj, a kao sredstvo bira već ne sopstvene radnje, već radnje drugih ljudi. Za to je potrebno da ti drugi ljudi postave sebi ciljeve, čije će izvršenje postati upravo ona radnja koja se od njih i zahteva. Na primer, moj cilj je da dobijem čašu kafe, za to mi je potrebno da radnik kafića postavi sebi cilj da dobije moj novac, a kao sredstvo za njihovo dobijanje izabere da mi posluži čašu kafe.
– Izvinite, ali ja sam tražila čašu!
Ako umesto da mi posluži kafu, radnik kafića pokaže na tablicu „samo za muškarce“ i odbije da uzme moj novac, to znači da naša interakcija nekako nije uspela, i standardno sredstvo dobijanja kafe, koje se nalazilo u mom arsenalu sredstava, ovde ne funkcioniše. Može se pokušati sa drugim sredstvima, poput ubeđivanja, skandala ili nasilja, ali ću najverovatnije radije izabrati drugi cilj. Tako ili drugačije, osetiću određenu frustraciju, i da bih smanjila iritaciju, mogu izabrati različita sredstva, od toga da slamim vratima jače, do besne objave na Fejsbuku na temu toga šta ti muškarci sebi dopuštaju.
Čovek ima ogroman, moćan mozak za rešavanje složenih zadataka modelovanja stvarnosti i planiranja u okviru izgrađenih modela. Tako resursno zahtevne zadatke čovek rešava kako bi uskladio svet oko sebe sa izgrađenim modelima, i kako ne bi više morao da rešava zadatke tog tipa, već da koristi gotovo rešenje. Predvidljivost okruženog sveta omogućava mu da sebi postavlja složenije ciljeve i koristi složenija sredstva za njihovo postizanje. Zato u interakciji sa drugim ljudima čovek teži da razvije određene protokole koji čine ponašanje ljudi predvidljivim, a samim tim i podložnim planiranju. Tabletica „samo za muškarce“ u kafiću ruši tu predvidljivost. Suočavajući se sa ovom diskriminacijom, neko vreme ću očekivati da u drugim objektima vidim tablete o nekim drugim ograničenjima koja se tiču mene, tako da čak i pojedinačni čin diskriminacije može izazvati značajno pogoršanje kvaliteta života. Posebno ako je to diskriminacija koja se izražava frazom tipa „devojko, vi biste u tom izgledu trebali da prodajete semenke, a ne da obilazite klubove“, koju izgovori obezbeđenje kluba.
Na taj način, prilikom obavljanja svakodnevnih interakcija sa drugim ljudima, čovek bi radije voleo da ga okružuju bezdušni automati, ili da barem ljudi postupaju u skladu sa jednostavnim unifikovanim protokolima. Ali pritom ne smemo zaboraviti da čovek ima moćan mozak namenjen rešavanju složenih zadataka, i u njihovom odsustvu se javlja dosada. Da bi se oslobodio dosade, čoveku nije dovoljno samo pridržavanje jednostavnih unifikovanih protokola, potrebni su mu kreativni zadaci, a jedan od načina da ih sebi obezbedi jeste interakcija sa drugim ljudima izvan standardnih banalnosti. I eto, jedan klijent kafića od dosade počinje da pravi skandal oko sitnice, a drugi od iste dosade počinje da flertuje sa baristom. Pri tome unapred nije jasno koja će od tih zabava biti prihvaćena od strane bariste sa većom spremnošću.
– Mladi čoveče, jeste li to vi od Michaila Svetova oteli prsluk?
Na kraju krajeva, ljudski život u društvu svodi se na
stalno održavanje individualne ravnoteže između težnje ka
predvidljivosti (odnosno ka bezbednosti) i bekstva od dosade. Želje prema
drugim ljudima će se neprestano varirati, od zahteva za maksimalno impersonalnom
automatskom uslugom do nade u zanimljivu i nepredvidivu
individualnu interakciju. Na taj način, svaka osoba od nekih ljudi i u
određene trenutke očekuje potpuno odsustvo diskriminacije, a od drugih računa
na to da dobije individualnu pažnju, odnosno pozitivnu diskriminaciju, kada je
iz svih mogućih opcija protivnik izabrao da komunicira na željen način upravo
sa njim. Ovi principi važe za apsolutno svaku ljudsku
zajednicu sa apsolutno bilo kakvim redom. Nijedan čovek ne može živeti u
društvu gde diskriminacija potpuno izostaje, i nijedan čovek neće želeti
da živi u društvu gde je pravo na diskriminaciju apsolutno, nepoznaje izuzetke i
potkrepljeno neograničenom upotrebom sile.
Ipak, svako bi radije živeo u svetu gde bi lično njegovo
pravo na privatnu diskriminaciju bilo neosporno, a pravo svih ostalih
bilo ograničeno nekim jasnim mehanizmima osporavanja. Kao rezultat toga, u
društvu koje je prepušteno samom sebi, bez spoljnih regulacija, upravo će se
uspostaviti određeni okviri u kojima je diskriminacija dozvoljena, manje ili
više zajednički za sve. Koji će to okviri biti?
Ovde nam u pomoć dolazi opštepoznata piramida vrednosti.
Što više protivnik smatra vašu potrebu životno neophodnom, to je manja
verovatnoća da ćete biti diskriminisani od strane njega, i da će vaša potreba
ostati nezadovoljena, čak i ako protivnik ne vidi ozbiljnu korist za sebe
od vaše interakcije. I, obrnuto, ako vaša potreba za protivnika deluje
kao nepametna, besmislena kaprija, onda će on prilično lako odlučiti se
da na neki način izbegne saradnju, ako mu to, naravno, sama po sebi nije
životno neophodna.
Primer. German Sterligov, široko poznat po svojoj privatnoj diskriminaciji, ne samo da je zabranio ulazak pederasima u svoje prodavnice, već je takođe naredio da se besplatno iseče hleb i posluži, ne sećam se, čini mi se, kvas — svakome ko zamoli za ime Hristovo. To jest, jasno je naveo da njegova privatna diskriminacija ustupa pred zaista ozbiljnim slučajevima. Možda nisam tačno zapamtila činjenice, i prema njegovim naredbama pederasima nije dozvoljen hleb čak ni za ime Hristovo, ali čak i u tom slučaju, pravac Sterligovljeve misli ilustruje kriterijum prirodne produkcije normi privatne diskriminacije koji sam pretpostavila.
Kakav elegantan pokušaj da se razbije LGBT zajednica izdvajanjem diskriminisanog podskupa unutar nje!
U suštini, jasno je zašto će kriterijum biti upravo takav.
Jer čovek poseduje čuveni moćni mozak, odlično prilagođen
modelovanju zamišljenih situacija. Videvši čoveka koji se obraća sa molbom u
ekstremnoj nevolji, pojedinac lako preslikava situaciju na sebe, razmišljajući nešto
poput „ja bih na njegovom mestu u slučaju odbijanja mogao i da ubijem“ (ili, što je
verovatnije, modeluje moguće moralno osuđivanje od strane komšija) — i
odlučuje da odustane od ideje diskriminacije čak i prema osobi koja mu je veoma neprijatna.
Sama po sebi privatna diskriminacija ne ugrožava tuđu samoidentifikaciju, ne krši NAP, nije kršenje ugovora – kraće rekeno, kako god da se gleda, ne protivreči libertarijanskim principima. Privatna diskriminacija ne može biti predmet pravne regulacije u minarhizmu, gde se sud bavi samo pitanjima zaštite privatne svojine, tumačenja ugovora i sličnim stvarima. Isto tako, nema mesta pravnoj regulaciji privatne diskriminacije ni u okvirima ankapa – ili određeno pravilo u vezi sa obavezama prema nediskriminacionom režimu usluga postoji u ugovoru, ili to nije predmet sudskog postupka. Posebno se izdvaja panarhija, naročito u „bubačkoj“ verziji, gde se pod osiguravajući krov može upasti i nevoljno, a taj isti može po sopstvenoj volji regulisati i neke aspekte privatne diskriminacije. Takođe, klasična dobrovoljna panarhija može uključivati socijalističke jurisdikcije gde je čoveku obezbeđen niz pozitivnih prava, drugim rečima, zaštita od određenih vrsta diskriminacije. Ali panarhija je pre verovatna prelazna faza na putu ka ankapu, nego direktno željeno libertarijansko društvo. Ona omogućava slobodnu konkurenciju sistema upravljanja, rušeći teritorijalni monopol, i to već nije loše.
U suštini, naravno, privatna diskriminacija u libertarijanskom društvu se reguliše sredstvima moralnog i reputacionog pritiska – drugim rečima, pretnjom uzvratne i kompenzatorne privatne diskriminacije. Sve je logično: agresivno nasilje se reguliše pretnjom uzvratnog i kompenzatornog nasilja, i sa diskriminacijom važi potpuno isti mehanizam.
