Danas Libertarijanska partija Rusije slavi svoje jedanaestogodišnjice. Solidno doba, solidna dostignuća, solidne perspektive.
U svojih jedanaest godina, partija se pretvorila u neku vrstu nespretnog adolescenta koji brzo raste, postepeno uči da komunicira sa drugima kao ravnopravan, ali od mnogih još uvek nije shvatana kao samostalan politički subjekt.
Partija se stvara odozdo, zbog čega nije toliko izložena problemu diktata vođa. Obrana strana toga je, i još dugo će biti, ekstremna ograničenost u resursima. To omogućava razvijanje najefikasnijih praksi koje daju maksimalan efekat uz minimalne troškove.
Volela bih da poželim svima koji su članovi LPR-a, i svima koji joj simpatišu, da nastave da povećavaju efikasnost partije kao instrumenta borbe protiv etatizma. A onima koji ne veruju da politička partija uopšte može biti instrument za borbu protiv etatizma, poželela bih da smire svoju nadmenost i da partiju posmatraju kao zajednicu libertarijanaca sa kojima je sasvim moguće voditi dijalog i nuditi im neke dodatne alate, čak i ako oni, po vašem mišljenju, troše nesrazmerno velike napore na neku nepotrebnu glupost. Vama je nepotrebna, a oni misle drugačije. Samovlasništvo, subjektivna teorija vrednosti, upravo sve to.
Evo vidi. Moja prijateljica radi u restoranu (nešto kao) kao admin. Ona je sama iskusan korisnik. Tamo stalno ostavljaju „kladove“ (skrivene pakete), a ona, kao iskusna, to naravno primeti i uzme pakete. Posle ti likovi dođu i osete se izolovano.
goldstein
Zakladke (skriveni paketi) su genijalna tehnologija logičkog prekida trgovinsko-logističkih lanaca pri nabavci robe koja je zabranjena u prometu. Anja pakuje robu koja pripada Borisu i skriva je svuda gde joj se učini prikladno, dobijajući od Borisa nagradu za svaki sakriveni paket. Vera prenosi bitkoin Hidri i dobija algoritam za pronalaženje paketa. Potvrdivši da je paket pronađen, ona naređuje Hidri da prebaci Borisu ranije deponovane bitkoinove. Sve to dodatno učvršćuju mehanizmi sporova, povrataka, kazni za Anju od strane Borisa zbog loših paketa i druga lukava mehanika.
Na svakoj od faza, sve učesnike vrećaju rizici. Anja može biti uhvaćena sa robom. Vera može biti uhvaćena sa robom. Vera može ne pronaći paket. Nepronađeni paket se mogu ponovo sakriti, a mogu i odbiti, što znači troškove bilo za Borisa, bilo za Veru. Na kraju, Boris može nositi policijsku uniformu, i od toga koliko brzo Hidra banuje njegovu prodavnicu zavisiće već njena reputacija.
Naravno, paket, s obzirom na to da posedovanje istog povlači sankcije od strane države, pravno se ispostavlja kao ničiji. I Anja, i Vera, i Boris će žestoko poricati bilo kakvu vezu između njih i komadića supstance zakačenog magnetom ispod stola, i odricati se prava vlasništva nad njim – ako ih o tome pita država, koja je formalno i garant prava privatnog vlasništva na svojoj teritoriji. Daša, koja je pronašla tuđi paket, će poricati svoje pravo vlasništva nad njim podjednako žestoko. Ona je samo čistila na teritoriji pod svojom nadležnošću, pronašla neku gadost, nema pojma šta je to, mašinski je stavila u džep i zaboravila da je baci u kantu.
Ipak, i Anja, i Boris, i Vera, i Hidra iskreno i sa punim osnovom mrze Dašu, i to sve jače što je njeno delovanje sistematičnije: ona povećava troškove u celom lancu, i time doprinosi povećanju cena i ovako skupe robe. Ako Dašu uhvati Vera ili Anja, one se nimalo neće oklevati u svom pravu da primene nasilje nad Dašom.
To su, ukratko, običaji na ovom veoma specifičnom tržištu, gde svaki ponosno nosi svoje rizike, ali pri tome svako, vođen svojim ličnim interesima, čini sve da tržište nastavi svoj nesmetan rad, umnožavajući blagostanje svih njegovih učesnika. Čak i Daša.
Jer Daša ima i svog šefa, Fedora Ovčinkova. On uopšte nema veze sa tim, on ljudima prodaje ukusnu picu. A Daša, čisteći teritoriju picerije od opasnih blaga, doprinosi smanjenju njegovih rizika. Da je Daša to prijavila njemu, on bi joj zahvalio. Ali u sistemu su sve veze uzroka i posledice prekinute, tako da Fedor nikada neće saznati čemu je zahvalan svom hrabrom adminu.
P.S. Obično koristim anglosaksusku sekvencu imena likova za opisivanje ovakvih mehanizama, ali obeleživači su čisto ruska tehnologija, tako da danas imam sve razloge da pokažem patriotizam.
Na Jutjub kanalu „Dobroum-TV“ pojavio se video sa zanimljivom inicijativom. Svako ko želi može, skidajući i štampajući flajer, da ih postavi u poštanske sandučiće u zgradama, potvrdivši tu radnju video snimkom, a zatim pošalje dobijene dokaze u privatnu poruku na posebno kreiran Telegram nalog, i dobije nagradu u bitkoinima po ceni od otprilike 10 rubalja po flajeru.
Naravno, od ovakvog posla se nećeš bogato obogatiti, jer će mali tiraž štampe pojesti veći deo nagrade. Mnogo važniji je osećaj moralnog zadovoljstva koji se dobija.
Onima kojima će ova akcija odgovarati, mogu se zabaviti i lepljenjem anarhističkih stikera. Za to je potrebno kontaktirati poseban Telegram bot, koji vam omogućava anonimnu komunikaciju. Stikere će vam dati, od vas se traži samo izvršenje kvesta njihovog kreativnog lepljenja na različitim neočekivanim mestima.
Napokon, možete i sami ukrašavati svoj grad raznim kreativima, od grafita do nadgrobnih spomenika Putinu, ili osnovati fond za finansiranje takvih aktivnosti. Ovo drugo je posebno zgodno ako se fizički nalazite van ruske jurisdikcije, ali se ne slažete da samo pasivno posmatrate ono što se dešava u domovini. Vlast, koja zakonski zabranjuje pokazivanje nepoštovanja prema njoj, izgleda posebno smešno i nesnosno, pa zašto sebi uskraćivati zadovoljstvo zabave?
Izbor privatnog predstavnika? Naoružano stanovništvo je odlično, ali tenkovi, avioni i rakete, kome ih prodavati, i kome kupovati, a samim tim i čuvati? I, očigledno je pitanje, kako će privatnik od toga imati profit? Donacijama? Ili će nuditi zaštitu određenom delu stanovništva? Prilično čudno. Vojnici će otići, recimo, u razne PMB, i biće plaćenici, ali šta je sa oružjem odvraćanja? Plate privatniku spolja, i to je to. Kaput. Kosmopolitizam je kul, ali ova opcija je sasvim realna. Opet, teroristički napadi koji se izvode sa ciljem zastrašivanja, ili zbog neslaganja sa stanovništvom po nekim kriterijumima. Ko će ih istraživati? Privatne obezbeđivačke organizacije koje se bave poslovima obezbeđenja? Ljudi kojima će se ono što se desilo biti interesantno? Sasvim je verovatno. Šta je sa vatrogascima, koji bi trebalo da dođu naknadno? Doći će oni, a vlasnika kuće nema, ili ga uopšte nema, jer se zemljište nalazi na napuštenom mestu. Neka gori? A grad spašen od požara će im platiti donacijama? Donacija je gruba reč, ali u suštini, ako ljudi nisu obavezni da plate za to, onda će radije platiti osiguranju, a da li će osiguravajuća društva to raditi? Shodno tome, svako osiguravajuće društvo će imati svoje veze sa vatrogascima i slično. Okej, sam sam odgovorio. Ali što se tiče oružja masovnog uništenja i teške vojne tehnike, još uvek nije jasno.
Royal hacker
Prilično je teško odgovarati na tako opširna pitanja, pa ću se fokusirati na prvi deo.
Zaista, postoji prilično specifična usluga koju bi čoveku, čini se, može pružiti samo država: to je usluga predstavljanja pred drugom državom. Države ne smatraju građane drugih država subjektima ugovora. One se dogovaraju sa drugim državama, dok građani i kompanije nastupaju kao objekti sporazuma. To se odnosi na trgovinske carine i regulative, na režim viza, na isporuku kriminalaca. Kako na takvo nepristojno ponašanje može odgovoriti tržište?
Srećom, države mogu donositi odluke u vezi sa strancima ne samo u bilateralnom, već i u autarkijskom režimu. Na primer, izdati naredbu da se proizvodi koji su dobili određene sertifikate ne opterećuju carinom. A to znači da ništa ne sprečava kompaniju koja izdaje sertifikate da sarađuje sa grupama uticaja u onim zemljama koje su interesantne kao tržište prodaje. Slično tome, neki konzorcijum turističkih agencija može sarađivati sa lobistima u vezi sa režimom bez vize za kupce određenih turističkih paketa. Ukratko, zadatak izgleda složeno, ali rešivo, iako mi se verovatnije čini dobijanje viza putem kupovine nekog pogodnog državljanstva (a što je na tržištu više imućnih apatrida koji žele da putuju, to će se razne male ostrvske države više takmičiti oko njih, i zahvaljujući masovnosti, cena pitanja će prilično brzo pasti na sasvim prihvatljiv nivo).
Teže je sa progonom kriminalaca. Jednom sam pisala o funkcijama zatvora u ankapu, tvrdeći da je on kriminalcu potreban pre svega kao utočište od odmazde. Ako kriminalac ima mogućnost da pobegne na teritoriju države, on zapravo dobija isto to utočište, samo bez zatvaranja u četiri zida. S druge strane, država u smislu zaštite je zatvor za siromašne. To jest, zaštita kao da postoji, ali je čisto nominalna. Dakle, ako se ipak uspe pronaći onoga ko se skrio na teritoriji države (a to je sasvim izvodljiv i legalan zadatak za privatne detektivske agencije, koji oni odlično mogu da obavljaju na teritoriji države), onda se dalje može ili pregovarati sa njim, ili ga na neki način eliminisati, jer je malo verovatno da će državne strukture uspeti, niti će želeti, da ga zaštite. Konačno, kriminalcu se može pretiati ne odmazdom, već deportacijom u onu državu čije je državljanstvo stekao kako bi prešao granicu, a tamo ga može suditi sam državni sud. To nije baš najbolje rešenje, ali zapretiti da će se jedan bandit predati na odmazdu drugim banditima ako ne nadoknadi štetu – to je manje-više prihvatljivo.
Ostatak vašeg dugog pitanja posvećen je uglavnom pitanjima upotrebe i prodaje teškog naoružanja. Ništa ne sprečava privatnu kompaniju, radeći na bezdržavnoj teritoriji, da proizvodi oružje i legalno ga isporučuje na teritorije država, ako su zaključeni odgovarajući ugovori sa kompanijama kupcima (oni mogu biti i ministarstva odbrane). Naravno, u nacionalnim armijama obično važe standardi, i ako je jedan konkretan model tenka primljen u naoružanje, nametati odluku o kupovini drugog modela je pravi problem. Ali to su pitanja koja se već sada rešavaju bez državnog patronaže, tako da će i u ankapu oružane kompanije to uspešno odraditi, nisu male.
Što se tiče kupovine teškog naoružanja od strane nekih hipotetičkih ankapovskih privatnih vojnih kompanija, ja lično ne verujem u tržišnu opravdanost takvih nabavki, ali ne mogu da navedem jasne argumente. Možda će se nekoliko PMK na bezdržavnoj teritoriji potpuno naoružati, na kraju krajeva, tenkovski biatlon će biti sasvim monetizovan šou, umesto da se bave nečim drugim u vreme mira.
Kažu da je nekada, u SSSR-u, ovo bio narodni praznik, a sada je izgubio svoj driving force i u velikoj meri stekao raspoloženje „Izvini, Jura, sve smo upropastili“.
Ne. Sve je upropastila država. U svemir se polako uvuklo tržište, a kada tržište jednom dođe negde, ono se tamo useljava ozbiljno i na duže vreme. Prvo su privatnici samo radili na ugovorima državnih svemirskih kompanija. Zatim su počeli da kupuju lansiranje svojih satelita od državnih kompanija. Zatim su naučili da sami lansiraju satelite. Evo, upravo će lansirati prvog čoveka. Već su lansirali, mada neuspešno, lunarne ekspedicije.
Privatno osvajanje svemira se dešava nenametljivo. Negde je to kapriz milijardera, negde donacije entuzijasta, a negde normalan profitabilan biznis, i to je, naravno, najčvršći temelj za ekspansiju.
Sve ovo se odnosi i na Rusiju. Tako da će S7 Space, Dauria Aerospace, ili još neke ruske privatne svemirske kompanije sigurno dospeti u svetualni tržišni raj. A Roskosmos će jednostavno uginuti.
Sretan praznik!
A romantika iz svemira nigde neće otići. Starman šalje pozdrav Juriju Gagarinu.
Pošto sam se ovde zaposlila recenzijama novih članaka, pomenuću još jedan. Postoje grupe sa jednim hitom, i tako je Evgenij Kvasov dugo za mene bio autor jedino hitnog članka – „Objašnjavam za puteve“. Ali danas se otkrio u novoj, neočekivanoj ulozi, učestvujući u izdanju članka o Sealandu.
U članku se, konkretno, navodi intervju sa knezom Majklom I, i upravo prema njemu imam neka pitanja. Knez navodi kao glavni prihod kneževine izdavanje suvenira, žali se na veliki broj falsifikata, pa čak i tvrdi da je autorsko pravo dobro, iako se pozicionira kao libertarijanac. Kako mu je autorsko pravo pomoglo, ostaje odlučujuće nejasno.
Takođe se u intervjuu navodi da je, uprkos brojnim zahtevima za posetu Sealandu, kneževina zatvorena za turiste, iako svako može da uživa u pogledu na nju sa mora. Jedino opravdanje koje se pritom navodi je mali tim. Veoma čudno opravdanje, veoma čudan poslovni model. Patiti zbog falsifikata atributa, ali pritom ne koristiti onaj resurs koji je nemoguće falsifikovati – samu suverenu teritoriju Sealanda…
U svetu ima mnogo stvari koje mi nisu jasne, a upravo sada je, nakon čitanja članka, dodata još jedna. Kneževina koja je uspela da se odbrani u direktnom vojnom sukobu sa Velikom Britanijom, vuče jadno postojanje, umesto da bude zastavica slobode na morima. Pa, dobro. Ne mogu ja uvek da odgovaram na pitanja, ponekad je, naprotiv, potrebno postavljati ih.
Freedom pride, kojeg sam ovde već nekako pominjala, objavio je na svom Vkontakte profilu članak „Kako ne vratiti 2008. godinu“, u kojem ukratko izlaže austrijsku teoriju poslovnog ciklusa (hvala!), a zatim prelazi na izlaganje teorije realnog poslovnog ciklusa koja, u autorovom izlaganju, suštinski tvrdi da nikakvi ciklusi ne postoje, već da postoje nasumični šokovi, samo ponekad crni labud počini nered nad vašim poslom sa neba. To je sve, i nema potrebe raspravljati o tome odakle ti labudovi dolaze, to nije važno.
Naravno, takav pristup mi deluje ne baš zadovoljavajuće u odnosu na ponosni status teorije. Austrijski pristup jasno ukazuje na uzrok nastanka ciklusa – to je kreditna ekspansija banaka koje rade u okviru delimične rezerve i regulacija referentne kamatne stope od strane centralnih banaka. Bez navođenja uzroka dobija se nešto poput konstatacije smrti od gripa, dok je pokojnik imao preko sto godina i njegov organizam je već bio krajnje iscrpljen. Da nije umro danas od gripa, umro bi sutra od infarkta. Dakle, upravo je konkretni crni labud manje važan od sistemskog faktora starosti.
Međutim, u okviru članka zaista nije toliko važno zašto se ciklusi dešavaju, on se ne fokusira na to kako se osloboditi kreditne ekspansije, već na ono što omogućava ekonomiji određene zemlje da lakše podnosi krize. Kumulativna statistika po zemljama pokazuje da zemlje sa slobodnom ekonomijom mnogo lakše podnose krize, iako bi se činilo da se upravo tamo stvaraju najstrašniji baloni na finansijskim tržištima i da bi im trebalo biti teže. Ali nije tako, tržište mnogo brže izravnava strukturu ponude i potražnje nego bilo koje dirigentske mere države.
To jest, čak i ako se smatraju neizbežnim bilo poslovni ciklusi, bilo samo nasumični šokovi, zemlja može potpuno minimizirati njihove posledice jednostavnim posedovanjem liberalne ekonomije. Upravo zbog ovog optimističnog zaključka preporučujem ovaj, u nečemu sporan, članak.
Uporedni indeks rasta u odnosu na manje ekonomski slobodne i relativno više ekonomski slobodne zemlje u periodu 2001-2017 (ispod medijane iz 2001. i iznad medijane iz 2001, redom). Slobodnije zemlje 16 godina zaredom pokazuju više prosečne stope rasta. Najveća razlika primećena je u kriznoj 2009. godini (-0,3% kod slobodnijih zemalja naspram -2,8% kod neslobodnih zemalja)
Kritičari libertarijanizma često iznose mišljenje da su libertarijanci (kako ankapovi, tako i minarhisti) veoma slični marksistima. U Marksizmu, baza (ekonomski odnosi) ima odlučujuću ulogu u razvoju društva, dok nadogradnja (kultura, religija, moral) samo sledi za njom i nema poseban uticaj. O tome često govore desničarski nacionalisti i konzervativci, na primer Olgerd Semenov u svom strimu kritikuje libertarijanizam upravo iz tih pozicija.
Šta god da se kaže, ima istine u ovoj kritici. Ljudsko ponašanje nije određeno isključivo ekonomskim motivima. German Sterligov teško da će želeti da prodaje svoj hleb geju, iako je taj isti spreman da plati „svemirsku“ cenu za taj očigledno precenjeni proizvod. Isto tako, vernik hrišćanin ne bi otišao u švedsku vojsku ni za kakav novac, ako mu se ponudi učešće u hipotetičkom ratu Švedske protiv Nigerije, pokrenutom radi podrške LGBT pravima u ovoj drugoj. U tome se takođe vidi slabost ankapizma i minarhizma — ideološki ujedinjeni protivnik može imati veliku prednost u ratu protiv ekonomski motivisane libertarijanske vojske. Naravno, to će se desiti samo uz ovladavanje modernim visokotehnološkim oružjem. Ali, kao što znamo, čak su i „barmalei“ iz jedne poznate zabranjene organizacije naučili da proizvode bespilotne letelice. Tehnologije, iako polako, sigurno prelaze na „zaostale“ narode.
Ali identitet ne mora biti teritorijalni. Kod panarhije, kada dolazi do slobodnog izbora skupa pravila po kojima će čovek živeti u okvirima EKU, eksteritorijalni identitet (osećaj pripadnosti svojoj EKU) biće čak i jači od nacionalnog identiteta (osećaja pripadnosti svojoj etno-teritorijalnoj nacionalnoj državi) koji toliko vole desničarski konzervativci.
Dobar primer je istorija pilarizacije u Holandiji. Na samom početku 20. veka u Holandiji je došao na vlast Abraham Kujper (Abraham Kuyper) i njegova religijsko-konzervativna partija „ARP“ (Antirevolucionarna partija), koja je počela da uvodi ideologiju „suvereniteta po sferama“. Cilj reforme bio je da se zaustavi rastući uticaj levčarskih ideja, deleći društvo na takozvane pilare (engl. „pillar“, hol. „zuilen“). Izražavajući to jezikom koji nam je razumljiv, stvarala se minarhistička država u kojoj su gotovo sve funkcije države, osim silovih, prenosile na pilare (njih se mogu nazvati proto-EKU). Pilari su bili potpuno ekstrateritorijalni i obuhvatali su ljude sa određenim političko-religijskim stavovima. Bilo ih je četiri: Katolički, Protestantski, Socijaldemokratski i Liberalni. Svaki od njih je imao svoje škole, sindikate (koji su tada regulisali radne odnose), medije, zdravstveni sistem. U njih su pripadale i konfederacije preduzetnika.
Nakon Drugog svetskog rata, leve sile su uložile ogromne resurse u depilarizaciju holandskog društva. Uzimajući u obzir veliku popularnost ideja jednakosti u posleratnom periodu i brz ekonomski rast, funkcije pilara su postepeno počele da prelaze na centralnu vladu, i društvo je počelo da se unifikuje. Ipak, ostaci pilarizacije postoje u Holandiji i danas. Osećaj pripadnosti svojoj političko-religijskoj grupi nije uspeo potpuno da se uništi, koliko god se tome trudili socijaldemokrate i evroliberali.
Kakve zaključke se mogu izvući iz svega ovoga? Prvo — kod panarhije, sa veoma velikom verovatnoćom će doći do podele na EKU po političko-religijsko-kulturnom principu. Ljudi će osećati stvarnu pripadnost svojoj grupi i spremnost da je brane ne samo zbog novca. Drugo — u bilo kom obliku u kojem se minarhizam pojavio, on će pre ili kasnije ipak ponovo dovesti do „velike države“. Čak se i „panarhički minarhizam“ pokazao nestabilnim. Da je Abraham Kujper išao dalje, prenoseći pilarima silove funkcije, i time potpuno završavajući transformaciju države u punopravnu panarhiju, leve sile ne bi uspele ponovo da nametnu jedinstvene vrednosti celom društvu.
Komentar Ankap-tjan
Koliko sam razumela prema navedenom članku na Vikipediji, pilarizacija je podrivana ne samo odozgo, putem težnje političara ka ekspansiji u nove elektronske grupe, već i odozdo, pošto nisu svi želeli da žive u strogo segregovanom društvu, gde ideš u školu svog pilara, provodiš slobodno vreme u okviru svog pilara, pa čak i svakodnevne kupovine obavljaš unutar njega. Potom se dva sunarodnika slučajno sretnu, na primer, u inostranstvu, i sa iznenađenjem saznaju da u susednim pilarima takođe postoje ljudi, a zatim dođe do, na primer, međupilarskog braka, i tu upravo nastaju problemi.
A delegiranje silovnih funkcija pilarima ne bi ništa donelo. U Drugom svetskom ratu, otpor nacistima je bio pilarizovan. Ne bih se čudila ako je i služba Rajhu bila pilarizovana. Razbijanje eksteritorijalnih identiteta nije se događalo zbog silovnog apsorbovanja jednih od strane drugih, već zbog slabljenja kontradikcija u društvu, koje više nisu zahtevale održavanje strogih stalnih unutrašnjih granica. Inače, sada pilarizacija može dobiti drugi zamah, kada de facto u ovim zemljama već u punom jeku deluje moćan muslimanski pilar, samo još uvek neformalan na zvaničnom nivou.
Ukratko, ideja panarhije je zaista veoma organska za Evropu sa njenim bogatim iskustvom religijskih ratova, odnosno između upravo eksteritorijalnih identiteta. Rusija nema slično iskustvo. Ipak, recimo, u nekom Dagestanu neki počeci pilarizacije su prisutni – previše nacionalnosti na malom prostoru sa visokom gustinom naseljenosti. Što se tiče perspektiva mirnog življenja u susednim jurisdikcijama sa onima koji, na primer, nostalgičari za SSSR-om, meni se to čini malo verovatnim. Iako nedavne debate između nacionaliste i komuniste pod moderacijom libertarijanca pokazuju da počinje barem neka vrsta dijaloga.
Tako da bih rezimirala jednostavnije: ne ometajte ljude da traže načine da mirno žive jedni sa drugima, i iznenadiće vas na prijatan način.
P.S. Bitarh se ne slaže sa nizom odredbi mog komentara i namerava uskoro da objavi članak o doktrini obuzdavanja, gde će se detaljnije razmatrati pitanje upravo o međusobnom prisiljavanju na mirno suživot.
Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“
Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.
Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.
Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).
Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.
Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.
Jasno je da vas verovatno ne zanima opravdanost ubistva koje izvršim na svom teritoriju, na primer, komarca. Štaviše, verovatno nećete obratiti pažnju ako ubijem komarca i na tuđoj teritoriji, osim ako mi direktno ne ukažu da je to vredan komarac u privatnom vlasništvu i da ga ne smem ubiti.
Takođe, nije sigurno da će vas mnogo zanimati opravdanost ubijanja različitih mesnih životinja u klanicama u svrhu naknadne prodaje mesa, iako postoje ljudi koji to ipak osporavaju. Jadni oni: sva ova klopka žive samo onoliko koliko je njih uzgoj isplativ. Nema koristi – nema stoke. Broj krava, svinja i ostalih zečeva naglo će se smanjiti, a oni koji su suvišni sa tačke gledišta kapaciteta prirodnog staništa će ili izgladneti ili će ih ljudi ipak morati pažljivo pojesti, ne obnavljajući postojeće stado. Čim čovečanstvo uspostavi proizvodnju sintetičkog mesa koje je jeftinije i ukusnije od prirodnog, desiće se upravo ta priča: niko nije zainteresovan da čisti stajsko đubrivo kada se stek štampa na štampaču.
Ali, sudeći po vašem nadimku, vi ipak ne govorite o životinjama uopšte, već o retkim vrstama čije je prirodno stanište neznatno i koje žive skoro isključivo u zoološkim vrtovima, uglavnom zato što bi čovek platio novac za pravo da ih vidi. Te životinje su predmeti luksuza i, naravno, niko ih neće ubijati bez ozbiljnih osnova za to. Nesrećan slučaj sa vašim imenjakom je situacija u kojoj su stradali svi učesnici: dete koje je povredilo, majka koja je pretrpela ozbiljan stres, zoološki vrt koji je bio primoran da, kako bi izbegao troškove povezane sa mogućom smrću deteta, uništi vrednu životinju, i na kraju, sam Harambe.
Ne znamo koliko brzo zoološki vrtovi prestati će biti isplativi jer će ljudima postati odvratno da gledaju životinje u kavezima. Kada se to desi, životinjama će za život ostati prirodni rezervati, a ljudi će sami od sebe odlaziti tamo u kavezima, ili na neki drugi način koji ne narušava privatnost životinja. Uopšte, što više resursa čovek može da izvuče bez ozbiljnih transformacija prirode, to je manja njegova potreba za tim transformacijama. U svetu gde se sve materijalne potrebe čoveka zadovoljavaju snagom misli, praktično cela planeta će dospeti pod vlast netaknute prirode. Takva je to naša bezazlena životinja.
