Evolucione pretpostavke za nenasilno društvo

Voluntarista, Bitarh

Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.

Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.

Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.

Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].

Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.

Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.

Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.

Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].

S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.

Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].

Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.

Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.

Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.

Izvori:

1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;

2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);

3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);

4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;

5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;

6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;

7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.

Kako da živim sa saznanjem da će mog oca, koji je služio u KGB-u i ranom FSB-u, u ankapu ubiti?

Ili će ga barem naterati da plati ogromne odštete za brojne prekršaje NAP-a s njegove strane u vezi sa službom, a dugovi koje on ne stigne da izmiri preći će na mene kao nasledstvo, iako sam rođen već nakon njegovog odlaska u penziju i nisam kriv za ono što je on radio. Bitarch, i ti sigurno smatraš da deca treba da odgovaraju za dugove i zločine roditelja?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Mislim da mu je u ranim devedesetim pretila daleko veća opasnost da bude ubijen, jer samo zvuči lepo to da je osveta jelo koje se najbolje poslužuje hladno. U stvarnosti, stari događaji ubrzo bivaju zamenjeni aktuelnijim, i oni koji su žarko želeli da se osvete agentima KGB-a, ali se nisu udostojili da to urade odmah nakon raspuštanja organizacije, sada sanjaju o osveti nekom drugom, ali će verovatno i tada propustiti priliku da se time zaposle.

Ankap znači decentralizaciju prava. Kršenje NAP-a se neće samo od sebe kazniti. Sve dok se ne pojavi konkretan subjekt koji odluči da goni tvog oca za taj konkretan štetu koju mu je naneo, nikakvog gonjenja neće biti.

Ali.

Postoji stvar kao što je stado refleks. Dovoljno je da neko veoma uporan, na primer Navaljni, ipak uspe da izdejstvuje suđenje grupi zaposlenih FSB-a i da putem suda naplati odštetu od njih – i tada će i drugi poželeti isto. A ako taj isti Navaljni uspe da obezbedi zgodan servis za to, stvar može krenuti mnogo aktivnije. Ja bih umesto Navaljnog postavila Svetova, ali u njega imam mnogo manje vere: on je izuzetno zloboran, ali u litigaciji još uvek nije primećen, već se ograničava na publicistiku.

Međutim, čak i u slučaju da ljudi, uz pomoć pravnika koji su bili politički zatvorenici, počnu masovno da podnose tužbe protiv bivših pripadnika organa, tvoj otac će verovatno i dalje biti negde na kraju liste. Sumnjam da je, ako je imao neprijatelje kojih je zaista trebalo da se plaši, njih ubio još dok je nosio uniformu.

Što se tiče njihovih potomaka, za njih će činjenica da negde živi upir koji je ubio njihove roditelje biti više predmet znatiželje. Naći ga, doći, pogledati ga u oči. Hmknuti i otići. Ne garantujem takav ishod, ali ne treba ni očekivati da će u ankapu svi odjednom postati pravi džigiti i praktikovati krvnu osvetu.

Kako ti živiš sa saznanjem da će otac, najverovatnije, izaći suv iz ove neprijatnosti, čak i ako je u kasnosovjetsko vreme bio krvav do laktova? Pa, nadam se da će te to uznemiravati, ali ne do ozbiljnih neuroza. A ako ga na neki način ipak zakači, libertarijanstvo negira pravo na naplatu za postupke u kojima ti nisi učestvovao, pa je maksimum što te čeka zaplena imovine koju će otac pokušati u žurbi da prepiše na tebe kada već zamiriše na spaljeno. U tom slučaju, činjenica tvoje saradnje sa njim u skrivanju vrednosti koje mogu biti zaplenjene biće previše očigledna da bi je ignorisali.

Ja bih, prateći Svetova, savetovala ocu i aktivno pokajanje, ali taj korak, iako moralno opravdan, utilitarno nosi više rizika nego potencijalne koristi, pa neka on sam sve odvaguje i odluči.

A nadam se da će se Bitarch oglasiti svojim mišljenjem o ovom pitanju u komentarima.

Prvi presedan koji mi je pao na pamet: https://karagodin.org

Čime se levo libertarijanstvo razlikuje od anarho-komunizma po suštini? I uopšte, zašto je ono potrebno ako postoje ankap i ankom соответственно?

Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Ankom je ideologija zasnovana na pretpostavci da individualizam kvari ljude. Čovek duguje previše društvu i zato mora računati na njega. Ponekad je neophodno oduzeti društvene resurse u svoju korist jer bez toga postojanje pojedinca nije moguće, međutim, primarno je upravo prosperitet društva, a zatim se ono već deli sa ljudima iz zajedničkog kotla. Zato za ankomove svako otuđenje imovine od društva ka konkretnom pojedincu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što je lična imovina i definišu je kao stvari koje se koriste za potrošnju, a ne za proizvodnju. Lična imovina je halal, privatna haram. Jasno je da se ova definicija oslanja više na tradiciju i da pati od mnogih nedostataka. Ja bih radije predložila malo drugačiji kriterijum. U ličnu imovinu je prikladno svrstati predmete čija upotreba od strane pojedinca ozbiljno umanjuje privlačnost njihove upotrebe za druge pojedince. Tako, recimo, maramica, četkica za zube ili čarape prikladnije postaju lična imovina već nakon prvog čina upotrebe, a dok netaknuti leže u magacinu, oni su, naravno, društveni. A, recimo, šolja negde može biti lična imovina, a negde društvena, to je već pitanje lokalne tradicije. Kompjuter mi je takođe prijatnije koristiti lični, nego svaki put podešavati zajednički onako kako je meni najudobnije. Iako se do određene mere pitanje rešava ličnim nalogima na zajedničkom kompjuteru.

Anarho-komunističko društvo može sebi priuštiti utoliko više lične imovine koliko je u celini bogatije.

Levi libertarijanizam je ideologija koja ne napada individualizam toliko ozbiljno. Primarni su upravo interesi pojedinca. Ali čovek i dalje duguje previše društvu i mora računati na njega. Ipak, zbog primarnosti interesa pojedinca za leve libertarijance svako otuđenje imovine od pojedinca ka društvu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što su javna dobra i definišu ih kao pozitivne efekte ljudske aktivnosti kojima je krajnje teško obezbediti ekskluzivan pristup. Zbog ove njihove specifičnosti, javna dobra je teško monetizovati, stoga se pretpostavlja da su nedovoljno proizvedena u odnosu na lako monetizivana tržišna privatna dobra. Tako da je proizvodnja javnih dobara za leve libertarijance prilično utemeljen razlog da se prisilno otuđi privatna imovina u korist društva.

Nažalost, čim proizvodnja javnog dobra počne da se obezbeđuje prisilno, to pokreće pozitivnu povratnu spregu, jer je proizvođač javnog dobra sada zainteresovan da ga proizvede što više i da za to zahteva što veći budžet. I evo da siromašni Sovjetski Savez odjednom ispred cele planete u oblasti baleta.

Nije mi poznato kako levi libertarijanizam rešava problem „kada treba stati u prisilnoj redistribuciji u korist društva“. Upravo nedostatak jasnog graničnog kriterijuma čini, po mom mišljenju, ovu ideologiju mrtvorođenom.

Napomenuću da ankap ima takav granični uslov. Kada ankap odluči da je dovoljno podelio sa društvom i da više nema nameru? Pa kada on sam to poželi. Poslužio prolaznike rakijom, dobio dovoljno respekta, i otišao sretan kući da popije ostatke.

Knjiga o ankapu: drugi pokušaj započinjanja drugog dela

Kako volim šeme! Prilazeći prvi put opisu društva pri ankapu, pokušala sam da ocrtam dva pristupa tome kako se to radi, a zatim sam dugo ostala u stuporu pred pitanjem „i šta dalje?“

Stvar je u tome što su to bila dva loša pristupa; ankap ne treba opisivati ni kroz dodavanje kapitalizma stvarnoj anarhiji, niti kroz dodavanje anarhije stvarnom kapitalizmu. Ankap treba opisivati polazeći od teorije.

Tako sam izbacila dva ranije objavljena poglavlja i umesto njih sastavila drugo, gde sam ukratko opisala idealni ankap, kako on izgleda polazeći od teorijskih predstava o tome kako bi trebalo da izgleda. A dalje me očekuje uzbudljiva zadaća: opisivanje mehanizama koji neidealne ljude, koji žive u neidealnom svetu i formiraju neidealno društvo, teraju na to da društvo ipak manje-više odgovara opisanom idealu.

Nadam se da će sada posao ići brže.

Pošto je tako, i slika može biti veselija

Bezbednost transakcija – to je lako i bez silovnog kontrole!

Voluntarist, Bitarh

Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.

Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.

Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.

Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.

Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.

Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.

Novi video Libertarian Band-a – o obrazovanju

Tim Libertarian Band objavio je novi video – o privatnom obrazovanju.

Video je kvalitetan, čak i pomalo zamoran: sa istorijskim pregledom, demonstracijom neumešanosti države u pojavljivanje većine obrazovnih praksi i nabrajanjem osnovnih ideja o izbacivanju države iz ove sfere.

Dodajem još nekoliko linkova ka idejama o tome kako to samo obrazovanje organizovati. Dejvid Fridman o reformi škola, univerziteta, i o anskulingu.

A sutra prelazimo sa teorijskim razmišljanjima o privatnom obrazovanju na praksu. Čitanja Adama Smitha su ove godine zakasnila i na dan Gaja Foksa nas nisu ničim obradovali, ali sutra će se ipak održati (bez Šulman, kako ste mogli!). Jako se nadam normalnoj transmisiji na Jutjubu, u tom slučaju ću, verovatno, operativno komentarisati događaje na svom Tviteru, a zatim ću objaviti sumarne utiske i na ostalim svojim kanalima.

Demokratija i liberalizam neće ograničiti stacionarnog bandita u nasilju

Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.

I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.

Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.

Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.

Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.

Kritika libertarijanskog pokreta s desne

Umesto običnog pitanja, dobila sam prilično razvijačko razmišljanje, očigledno sa predlogom da ga na neki način prokomentarišem.

Ako ste zaista libertarijanac ili anarhokapitalista, onda morate odustati od progresivnog „Overtonovog prozora“, nakon čega anarhokapitalizam postaje feudalizam, a vi reakcionar. Da zaista imamo anarhokapitalizam, imali bismo smrtnu kaznu za većinu zločina tipičnih za niži sloj, kao i kmetstvo ili ropstvo za lutalice i zdrave siromahe, smrtnu kaznu za sve, ukidanje glasanja, barem za siromašne i glupe, kmetstvo ili neki sličan način da se neutrališu ljudi koji nisu skloni radu.

Većina „libertarijanaca“, budući da je libertarijanizam blizu toga da bude nezakonit, odustala je od libertarijanizma. Sada je to potpuno mrtva doktrina. Veliki nedostatak progresivnog „libertarijanizma“ je egalitarizam. Ljudi nisu jednaki, grupe nisu jednake, reproduktivne uloge nisu jednake.

Viši ljudi treba da vladaju nižim ljudima, inače će niži ljudi stvarati probleme jedni drugima i svojim boljim. Bolji ljudi moraju biti slobodniji. Niži ljudi ne mogu da se nose sa slobodom, njima je potreban nadzor, disciplina i kontrola. Niži ljudi moraju biti znatno manje slobodni. Da bi ljudi imali razlog za štednju i investiranje, oni koji štede i investiraju moraju imati veću političku moć u poređenju sa onima koji to ne čine. Deci su potrebni očevi. Da bi deca imala ocve, očevi moraju imati vlast nad svojim porodicama. Da bi ekonomija funkcionisala, imovina mora biti sigurna. Da bi imovina bila sigurna, oni koji je poseduju moraju imati političku moć nad onima koji je nemaju.

Neprijatelj

Rekla bih da se deo teza u ovom pamfletu podudara sa tezama moskovskog republikanizma po Belkoviču: ljudi nisu jednaki, bolji ljudi moraju imati političku moć, i sve to. Ali ovde je pozicija data čak i više utripirano.

Ne mogu reći da opisano društvo nije održivo. Ovde je opisana sasvim obična gradska aristokratska republika, koja je u različitim oblicima postojala od antike do moderne. Takvo društvo je dovoljno stabilno i istorijski je umiralo, ako ne od spoljnog osvajanja, onda od degenerisanja aristokratije. Šta će, politička moć je otrovn plod, možete ga ubrati da biste sačuvali svoju imovinu, ali brzo otkrijete da je moć odlična za to da ne dozvolite konkurentima da se obogate, a još bolje — za to da pljačkate potčinjene. Aristokratski svet se zatvara u sebe i u najboljem slučaju nakon nekoliko generacija otkrije da je svima dosadio i da više nikome nije potreban.

Da li je u savremenom svetu moguće održati društvo koje je kulturno slično opisanom, ali bez političke moći? Meni se to čini sumnjivim. Kao minimum, porodice koje se oslanjaju na dominaciju glave porodice jedva preživljavaju u svetu u kojem postoji mnoštvo dobro plaćenih radnih mesta za žene. Druga stvar je da, ako niko nema političku moć (odnosno pravo da oduzme tuđu imovinu pod izgovorom realizacije društveno važnih projekata), imovina ostaje u relativnoj sigurnosti, a to je zapravo ono što vama treba.

A šta uraditi sa brojnim ološem, lenjim, onima koji ne znaju za odgovornost i žive samo za danas? Neka se druže. Uz trenutni nivo produktivnosti rada, oni će sasvim moći sebi priuštiti da rade minimum, bez većeg napora, i biće im dovoljno za život. Zašto brinuti o tim downshifterima? Oni neće moći nikoga da opljačkaju niti nikoga da svrgnu. Pa, tiho će umirati od predoziranja u pedesetoj — čemu vi to treba da bude briga? Za čoveka bez ušteđevine to neće biti tako loš izlaz.

Ukratko, da biste ponovo stvorili društvo o kojem sanjate za sebe, više ne morate grubo pritiskati bezidejnu masu, i ona vas takođe neće pritiskati. Možete odahnuti.

Pa zašto vam uopšte trebaju ovi ljudi kao kmetovi?

Erik Mak. Libertarijanizam. Prevod poglavlja o Loreni Lomaski.

Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.

U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.

Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.

.