Stanfordov zatvorski eksperiment – može li čovek postati okrutan ako to zahteva njegova društvena uloga?

Voluntarist, Bitarch

Nastavljajući temu eksperimenata koji navodno pokazuju nasilnu prirodu čoveka i njegovu spremnost da nanosi bol i štetu drugim ljudima ako to okolnosti zahtevaju, vredi razmotriti Stanfordski zatvorski eksperiment. Ovaj eksperiment je podjednako poznat kao i Milgramov eksperiment koji smo ranije razmatrali. Njegovi objavljeni podaci govore o spremnosti većine ljudi da nanose bol drugima po naređenju autoriteta. Ali, kao što je pokazala analiza neobjavljenih podataka, 56% učesnika je stalo čim su im se činilo da žrtva zaista oseća bol, a 72% onih koji su nastavili to su činili zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i stvarnost bola koji je nanosio žrtvi (a bola zapravo nije bilo, bila je to samo gluma). Međutim, ako je u slučaju Milgramovog eksperimenta pitanje bilo samo u neobjavljenim podacima, Stanfordski zatvorski eksperiment se pokazao kao potpuno neodrživ.

Učesnici eksperimenta bili su podeljeni u dve kategorije – čuvari i zatvorenici, koji su živeli u simuliranom zatvoru. Svi učesnici su trebali da odglume svoje odgovarajuće uloge. Ali, kao što svedoče objavljeni podaci, eksperiment je ubrzo postao zaista opasan. Čuvari su počeli brutalno da maltretiraju zatvorenike, kod trećine njih su se pojavile sadističke tendencije. Dva zatvorenika su čak izbačena iz eksperimenta zbog pretrpljenih psihičkih trauma, a i sam eksperiment je prekinut pre vremena iz etičkih razloga. Tokom skoro 50 godina mnogi su verovali u stvarnost ovih rezultata i pripadajućih zaključaka. Međutim, u novije vreme otkrivena je serija dokaza koji potpuno opovrgavaju ovaj eksperiment. Neke od njih ćemo sada razmotriti.

Kao prvo, kao što je uveravao organizator eksperimenta Filip Zimbardo, učesnici su bili slobodni u svojim postupcima, a oni koji su igrali ulogu čuvara nisu imali nikakvu prethodnu pripremu. U stvarnosti, čuvari su bili upoznati sa očekivanim rezultatima eksperimenta, davali su im se jasna uputstva kako da postupaju u određenim situacijama, a takođe su se trudili da u njima stvore veru da su u ovom istraživanju asistenti eksperimentatora.

Kao drugo, što je veoma važno, učesnici su unapred razumeli zahteve eksperimenta i odgovarali su njima. Kako je Zimbardo izjavio, zahtevi za učešće su bili minimalni. Međutim, skoro svi potencijalni učesnici su razumeli, na primer, da se od čuvara zahteva despotska priroda, neprijateljstvo i agresivnost. Iz toga je proizašla pretpostavka da su učesnici, zbog jasnog razumevanja svoje uloge, mogli maksimalno da je odglume u cilju uspešnog sprovođenja eksperimenta. Zapravo, nakon nekog vremena izjavili su da su samo glumili ulogu. Takođe su uvek bili svesni da su učesnici eksperimenta, da ih posmatraju i da sve to nije stvarno.

Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan momenat. Ovakvo razumevanje predstojeće uloge moglo je uticati na selekciju učesnika u korist onih koji imaju sklonost ka brutalnijem ponašanju, jer je upravo takvo ponašanje bilo traženo. A može li eksperiment za koji su možda odabrani brutalniji ljudi reći nešto o brutalnosti prosečnog čoveka?

Postoji i mnogo drugih činjenica koje eksperiment dovode u sumnju. Vredi se setiti učesnika koji su morali da ga napuste zbog psihičkih trauma. Jedan od njih je kasnije priznao da je samo simulirao psihozu jer mu se eksperiment nije dopao i želeo je što pre da ga napusti. Takođe treba razumeti nerealnost uslova eksperimenta. I konačno, istraživači nisu dostavili sve podatke – od 150 sati eksperimenta zabeleženo je samo 15% (6 sati videa i 15 sati audia). Takođe je prikupljeno veoma malo ličnih podataka o učesnicima koji su mogli uticati na tok eksperimenta.

Izvori:

  1. Thibault Le Texier (2019). Debunking the Stanford Prison Experiment;
  2. Ben Blum (2018). The Lifespan of a Lie.

Kriza 2008, sada već direktan odgovor na jučerašnje pitanje

Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.

Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.

Nisam pronašao detaljnu libertariansku analizu nastanka krize 2008. Odgovor da je za sve kriva državna regulacija je razumljiv, ali nedovoljan.

Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.

Stroge prinudne mere ponovo su propale

Voluntarist, Bitarh

Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.

Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.

Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.

Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.

Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?

Vesti projekta Montelibero, izdanje 7

U prethodnom izdanju pisala sam o tome da je na parceli za naše buduće libertariansko selo posečena suvišna šuma i započeta izgradnja puta. Do danas je put do parcele potpuno nasut, i sada mogu svojim skuterom doći direktno pod senku rodivih maslina.

U drugoj polovini oktobra lično sam se zaposlila na izgradnji puta i čišćenju parcele, a juče je kod nas već radila puna ženska brigada. Posao je, naravno, težak, ali su ovde u Crnoj Gori dame prilično žestoke, pa se mora prilagoditi. Nakon prvog radnog dana odmarala sam par dana, ali sam se kasnije ipak uvukla u ritam, a za protekle tri nedelje sam čak i malo ojačala.

Parcela je donela prvi mali prihod: nekoliko kilograma maslina i određenu količinu drva. Najkvalitetnije masline su posoljene, a degustacija je predviđena za sredinu decembra. Manje kvalitetne su pretvorene u litar ulja. Nastaviću sa sakupljanjem, ali generalno će razmere ostati skromne: bez specijalne nege rod ploda naših maslina nije veliki.

Što se tiče drva, prodavana su pretežno komšijama, uz samovoz, i prilično jeftino – jer dugački kamioni ne mogu da dopru do parcele, pa bi logistički troškovi za odvoz drva dovoljno daleko jednostavno pojeli sav profit. Tog profita je do danas ostvareno 475 evra. Nakon toga ćemo verovatno završiti sa prodajom, a ostatak se planira sačuvati za buduće potrebe sela, za šta će biti potrebno opremiti prostor za skladištenje.

Pošto će uskoro na parceli početi izgradnja kuća, dopremljen je trejler koji je planirano koristiti kao privremeni objekat i čuvaračnicu. A pošto se očekuje stalno boravljenje čuvara, to će istovremeno zahtevati postavljanje određene minimalne infrastrukture za život. Trejler je morao biti vučen uz brdo traktorom, tako da ćemo uskoro morati da zabetoniramo najstrmije delove puta, inače će biti teško dopremiti mnoge terete. Vremenom će put biti u potpunosti zabetoniran.

Kako će uskoro početi izgradnja kuća, aktualno je pitanje privatizacije pojedinačnih parcela za gradnju. Za sada je sastavljen preliminarni plan, a u čatu su isprobani mehanizmi međusobnog usaglašavanja o tome ko će dobiti koju parcelu. Tako su me dva puta terao sa komada zemlje koji mi se dopao, dok se nisam zakačila za onaj za koji je konkurencija bila malo manja. Pored toga, kupljen je dron, kojim je planirano uraditi aero-fotografisanje, povezati ga sa kolčićima koje je postavio geometar na zemlji i čije su koordinate precizno poznate – tada će biti moguće korigovati preliminarni plan uzimajući u obzir specifičnosti reljefa i preostala drveća na parceli. Juče je izvršen testni let, nije išlo baš najbolje, pa će uskoro biti ponovljen sa malo korigovanim parametrima. Dron je, kao što je običaj u Montelibero, nabavila privatna inicijativna grupa u okviru udela i uz primenu tokenomike izgrađene oko projekta, njegova upotreba je regulisana ugovorom zaključenim između njih, a da li će ga koristiti za zabavu ili će ga nekako monetizovati – to je njihova stvar, meni je to više zanimljivo kao praktično rešenje različitih problema vezanih za prava svojine.

Prošle nedelje su volonteri projekta sproveli humanitarnu specijalnu operaciju: izvukli su jednu rusku političku emigrantkinju iz anarho-komune na imanju kod Bijelog Polja. Odmah za njom je odatle samostalno kod nas prešao još jedan komunar (njega planiramo koristiti kao čuvara sa boravkom u trejleru). Tako zapravo funkcionišu zajednice pri ankapu. Idejno nam još uvek nisu previše bliski, ali će poslužiti kao saputnici, a videćemo kako će dalje.

Ali mi, naravno, ne toliko krademo ljude iz tuđih projekata, koliko privlačimo sopstvene doseljenike. Tako je pre neki dan u Crnu Goru doputovala porodica od čak pet osoba, što je za nas trenutno rekord. Nažalost, sajt projekta se ažurira veoma retko i sporadično, jer nema ko da se bavi njime, tako da brojač doseljenika na njemu verovatno nije aktuelan. A najsvežije informacije o Montelibero, kao i do sada, nalaze se u telegram kanalu projekta.

Konačno, želela bih da preporučim engleskoj verziji bloga o uređenju u Crnoj Gori jednog od učesnika projekta, koji se objavljuje u engleskom telegram kanalu Montelibero pod heštagom . Tamo su utisci o zemlji i o tome kako je organizovan lokalni život nešto svežiji nego što ih možete pronaći kod mene.

Stefan Molynieux. Praktična anarhija. Prevod poglavlja 8, o kolektivnoj odbrani.

Aleks Dvorecki je ljubazno sponzorisao prevod još jednog poglavlja Erika Maka, ali donacija me je zatekla u procesu prevoda poglavlja Stefana Molinju-a, koje sam pisala po nagonu sopstvene duše (i u nadi da će donacije uslediti naknadno). Tako sam prvo završila sa Molinju-om, a sada ću preći na Maka.

U poglavlju Kolektivna odbrana: primer metodologije Molinju analizira treće po popularnosti pitanje o ankapu, posle sudova i puteva: kako će se ankapci braniti od napada zao susedne države. Knjiga je pisana pre nego što je Putin dovoljno glasno proglasio svoje pravo da bude svetski zlikovac broj jedan, zato se kao model zlikovca koristi Nemačka, a ne Rusija, i tamošnji diktator staje pred težak izbor: da li da pokori etatističku Poljsku ili ankapističku Francusku. Rekla bih da u svojim fantazijama o tome kako se rešava problem odbrane, Molinju deluje samouverenije nego Fridman, koji barem smatra problem ozbiljnim, i čak dopušta da bi za ovu konkretnu potrebu, uz grmasnje i mrštenje, pristao da hrani državu.

Socijalni rejting i monopol nad nasiljem

Voluntarist, Bitarh

U savremenom informacionom svetu, institut reputacije zauzima važnu ulogu. Već je teško i zamisliti kako se može kupiti neki skupi proizvod ili potražiti bilo kakva ozbiljnija usluga, a da se prethodno ne proveri rejting dobavljača. Ocene i recenzije su već postale važan deo mnogih servisa. Najverovatnije će vremenom reputacioni instrumenti početi da se koriste u svim transakcijama, uključujući i direktne transakcije između ljudi. To nas dovodi do pojave socijalnog rejtinga, u kojem će različiti ljudi imati različitu reputaciju u zavisnosti od toga da li su pošteno ispunjavali svoje obaveze, ili su varali druge ljude, kršili uslove ugovora, ili čak nanosili štetu njihovom blagostanju pljačkom ili nasiljem.

Institut reputacije i finansijski instrumenti, a naročito ostracizam i osiguranje transakcija, sposobni su da zamene silovite instrumente kao metod uticaja na prekršioce. Potreba za iniciranjem silovitih mera jednostavno nestaje, a u slučajevima kada prekršilac nije izvršio nasilje, u principu nestaje potreba za bilo kojim oblikom silovitog rešenja (u slučaju nasilnog napada, naravno, ne može se zaobići samoodbrana). To će samo doprineti rešavanju problema nasilja i smanjenju njegovog nivoa u društvu. Ali uporedo s tim, u svetu stacionarnih bandita, gde države drže monopol i „legalno“ pravo na vršenje nasilja, reputacioni instituti i socijalni rejtingi sasvim mogu poslužiti za štetu.

Treba razumeti da države često monopolizuju servise koji su važni za društvo. Ranije su pod svoju strogu kontrolu stavile puteve, finansijski sistem, vatrogasnu službu, medicinu, iskop mnogih resursa, socijalno osiguranje, a što je najvažnije u okviru naše teme – proveru kvaliteta usluga i proizvoda koji se nude na tržištu. Sasvim je opravdano očekivati da će, ako u jednom trenutku velika većina ljudi počne da se oslanja na institut reputacije, države preuzeti kontrolu i nad njim. Činovnici će izjaviti da privatna rešenja nisu pouzdana i da je neophodno doneti stroga pravila rada reputacionih servisa, ili čak stvoriti jedan jedini državni servis reputacije za sve, zabranivši vođenje privatnih sistema ocena i recenzija. U svetu gde neke države odlučuju koji standard punjača ljudi treba da koriste (ovde govorimo o državama Evropske unije), ovakav scenario ima veliku verovatnoću da se ostvari u stvarnosti.

Na taj način, institut reputacije ne samo da će postati birokratizovan i neefikasan, već može postati i instrument za progon i kažnjavanje ljudi koji su nepoželjni trenutnoj političkoj vlasti. U Kini se to već dešava – minus u socijalnom rejtingu može se dobiti zbog prijateljstva sa opozicionarom ili zbog izjava protiv partijske politike. Jednim nalogom odozgo, bilo koji čovek može biti lišen pristupa mnogim državnim dobrima. I bilo bi u redu sa tim dobrima, jer da država nije nasilni monopol, postojale bi alternative njenim dobrima. Ali pri državama alternative ne postoje, jer je privatna delatnost strogo kontrolisana ili zabranjena u sferama koje su one monopolizovale. U konačnici, institut reputacije, umesto metoda borbe protiv nasilja, pljačke i prevare, postaje pomoćni instrument za jačanje državne vlasti i silovite kontrole.

Zaključak iz svega ovoga je jednostavan – institut reputacije je veoma koristan u obezbeđivanju sigurnosti transakcija, kao i važan za prelazak sa silovitih metoda na nenasilni uticaj kao osnovu obezbeđivanja društvenog poretka. Ali u kontaktu sa samim nasiljem, naročito državnim, on gubi ove pozitivne kvalitete i počinje da radi na jačanju državne vlasti i silovite kontrole. Zbog toga je veoma važno boriti se protiv nasilja i ne dopustiti da institut reputacije bude preuzet pod kontrolu od strane bilo kakvih silovitih agenata. Ne možemo se boriti protiv nasilja ako će institut reputacije koristiti samo nasilnici u svoju korist, kao što se trenutno dešava u istoj toj Kini.

Legitimnost. Novi rolik od Libertarian Band-a

Pronašla sam vremena da pogledam novi snimak tima čijim aktivnostima i dalje pratim. Bila sam prijatno iznenađena. Kao što je obično slučaj u njihovim poslednjim video snimcima, tu je predstavljena prilično čvrsta analiza proučavanog pojma – u ovom slučaju reč je o legitimnosti. Ali, pored toga, ovog puta je data i zanimljiva prognoza o tome da će sticanje legitimnosti od strane različitih nedržavnih formacija (svakojake slobodni gradovi i druge ugovorne jurisdikcije) u očima tradicionalnih država teći otprilike tako, kako se sada učvršćuje legitimnost talibanskog režima.

Milgramov eksperiment – da li je čovek zaista sposoban da lako naudi drugom čoveku po naređenju?

Voluntarist, Bitarh

Godine 1963, psiholog Stenli Milgram odlučio je da sprovede seriju eksperimenata sa ciljem da razjasni pitanje: koliko patnje obični ljudi žele naneti drugima, potpuno nevinim ljudima, ako nanošenje bola ulazi u njihove radne obaveze? Želeo je da sazna kako su stanovnici Nemačke tokom godina nacizma mogli učestvovati u istrebljenju miliona nevinih ljudi u koncentracionim logorima.

Suština Milgramovog eksperimenta je u tome što učesnici dobijaju ulogu nastavnika (zapravo oni misle da su tu ulogu dobili žrebom, međutim sve je uređeno tako da učenik uvek bude plaćeni glumac). Zatim „nastavnik“ odlazi u drugu sobu, seda za sto ispred uređaja koji generiše visoki napon i čita „učeniku“ listu asocijativnih parova reči koje je ovaj trebalo da zapamti. Ako učenik nije zapamtio reči i kasnije je dao pogrešan odgovor na pitanje nastavnika, ovaj je trebalo da koristi uređaj kako bi naneo električni šok učeniku. Počevši od 15 volti, sa svakom novom greškom morao je da poveća napon za 15 volti sve do maksimuma od 450 volti, nakon čega je nastavljao da koristi maksimalni napon. Naravno, glumac u ulozi učenika nije dobijao šok, već je samo glumio da ga dobija i da oseća bol. U različitim varijantama eksperimenta, učenik i nastavnik bili su razdvojeni ili zvučno izolovanim zidom (odnosno nastavnik je mogao samo da čuje kako učenik udara o zid), ili običnim zidom (odnosno mogao je da čuje vriske, molbe da prestane, žalbe na navodne probleme sa srcem).

Što se tiče rezultata, na primer, jedna od serija eksperimenata pokazala je da je 26 od 40 ispitanika (65%) povećavalo napon do 450 volti i nije prestajalo da nanosi električne šokove sve dok istraživač nije dao naređenje da se eksperiment završi. I samo se 5 ispitanika (12,5%) zaustavilo na naponu od 300 volti, kada su žrtve pokazale prve znake nezadovoljstva. Ponavljanje eksperimenta u različitim uslovima i sa različitim ljudima pokazalo je približno iste rezultate.

Šta se zapravo dobija, da li su ljudi u većini zaista spremni da odbace svaku ljudskost i nanose bol, pa čak i štetu drugim ljudima samo po naređenju autoriteta? Ako se obratimo onim podacima Milgramovog eksperimenta koji nisu bili objavljeni, lako se može razumeti da to uopšte nije tako. Analizirajući podatke iz 656 post-eksperimentalnih upitnika, istraživači su utvrdili da je 56% učesnika zapravo prekinulo eksperiment u određeni trenutak, jer su verovali da osoba iza zida zaista oseća bol. Drugo istraživanje, koje je razmatralo 91 intervju sproveden odmah nakon eksperimenata, pokazalo je da je među 46 učesnika koji su nastavili eksperiment nakon nezadovoljstva žrtve, 33 učesnika (72%) to činilo jednostavno zato što nisu verovali da žrtvi zaista nanose bol (što je zapravo i bio slučaj – glumci-žrtve su ga samo imitirali).

Sveukupno dobijamo da je oko 86-88% učesnika Milgramovog eksperimenta zapravo ili prekinulo svoje učešće čim im se učinilo da zaista nanose bol žrtvi, ili su nastavili samo zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i bol žrtve. Ovi zaključci, zasnovani na neobjavljenim podacima, ne poklapaju se sa rezultatima koji su prikazani u početnim istraživanjima i predstavljeni široj publici. Možda samoj metodologiji eksperimenta nema šta da se prigovori, ali su rezultati očigledno birani u korist stavova eksperimentatora. Običnog čoveka ne može se naterati da šteti drugim ljudima samo po naređenju odozgo. A višemilionske žrtve nacizma su rezultat samo pasivnog prihvatanja režima od strane većine ljudi, dok su same akte nasilja izvršila manjinstvo agenata sile koji su direktno radili za nacističku državu.

https://miro.medium.com/max/2500/1*5HhrlUm_x87sFT1-UiYaOA.png

U knjižici o ankapu započet je drugi deo, a naslov knjige i dalje nije smيšljen…

U drugom delu knjige predviđeno je dati relativno uverljiv opis anarho-kapitalističkog društva. Dugo sam razmišljala odakle da počnem, i počela sam sa dosadnim metodološkim uvodom o tome kako se takav opis uopšte može formirati. Imam vremena za polako zagrevanje, pa sam odlučila da mogu sebi priuštiti da ne žurim odmah u startu. Ipak, važno mi je da ne predstavim neku jedinstvenu, alternativu ne pružajuću sliku divne budućnosti, već da pokažem principe kako se sve to izvodi.

U prvom poglavlju se daje manje trivijalan pristup – kroz dodavanje kapitalizma anarhiji. Ovde odmah snažno miriše na alternativnu istoriju i ostale radosti tog tipa. U drugom poglavlju je očigledniji pristup, kroz isecanje države iz postojećeg kapitalističkog društva.

Dalje će, verovatno, biti veliki odeljak sa detaljnijom analizom rada osnovnih institucija društva, a zatim se nameće odeljak sa opisom poteškoća ankap-a.