Pronašla sam vremena da pogledam novi snimak tima čijim aktivnostima i dalje pratim. Bila sam prijatno iznenađena. Kao što je obično slučaj u njihovim poslednjim video snimcima, tu je predstavljena prilično čvrsta analiza proučavanog pojma – u ovom slučaju reč je o legitimnosti. Ali, pored toga, ovog puta je data i zanimljiva prognoza o tome da će sticanje legitimnosti od strane različitih nedržavnih formacija (svakojake slobodni gradovi i druge ugovorne jurisdikcije) u očima tradicionalnih država teći otprilike tako, kako se sada učvršćuje legitimnost talibanskog režima.
Milgramov eksperiment – da li je čovek zaista sposoban da lako naudi drugom čoveku po naređenju?
Godine 1963, psiholog Stenli Milgram odlučio je da sprovede seriju eksperimenata sa ciljem da razjasni pitanje: koliko patnje obični ljudi žele naneti drugima, potpuno nevinim ljudima, ako nanošenje bola ulazi u njihove radne obaveze? Želeo je da sazna kako su stanovnici Nemačke tokom godina nacizma mogli učestvovati u istrebljenju miliona nevinih ljudi u koncentracionim logorima.
Suština Milgramovog eksperimenta je u tome što učesnici dobijaju ulogu nastavnika (zapravo oni misle da su tu ulogu dobili žrebom, međutim sve je uređeno tako da učenik uvek bude plaćeni glumac). Zatim „nastavnik“ odlazi u drugu sobu, seda za sto ispred uređaja koji generiše visoki napon i čita „učeniku“ listu asocijativnih parova reči koje je ovaj trebalo da zapamti. Ako učenik nije zapamtio reči i kasnije je dao pogrešan odgovor na pitanje nastavnika, ovaj je trebalo da koristi uređaj kako bi naneo električni šok učeniku. Počevši od 15 volti, sa svakom novom greškom morao je da poveća napon za 15 volti sve do maksimuma od 450 volti, nakon čega je nastavljao da koristi maksimalni napon. Naravno, glumac u ulozi učenika nije dobijao šok, već je samo glumio da ga dobija i da oseća bol. U različitim varijantama eksperimenta, učenik i nastavnik bili su razdvojeni ili zvučno izolovanim zidom (odnosno nastavnik je mogao samo da čuje kako učenik udara o zid), ili običnim zidom (odnosno mogao je da čuje vriske, molbe da prestane, žalbe na navodne probleme sa srcem).
Što se tiče rezultata, na primer, jedna od serija eksperimenata pokazala je da je 26 od 40 ispitanika (65%) povećavalo napon do 450 volti i nije prestajalo da nanosi električne šokove sve dok istraživač nije dao naređenje da se eksperiment završi. I samo se 5 ispitanika (12,5%) zaustavilo na naponu od 300 volti, kada su žrtve pokazale prve znake nezadovoljstva. Ponavljanje eksperimenta u različitim uslovima i sa različitim ljudima pokazalo je približno iste rezultate.
Šta se zapravo dobija, da li su ljudi u većini zaista spremni da odbace svaku ljudskost i nanose bol, pa čak i štetu drugim ljudima samo po naređenju autoriteta? Ako se obratimo onim podacima Milgramovog eksperimenta koji nisu bili objavljeni, lako se može razumeti da to uopšte nije tako. Analizirajući podatke iz 656 post-eksperimentalnih upitnika, istraživači su utvrdili da je 56% učesnika zapravo prekinulo eksperiment u određeni trenutak, jer su verovali da osoba iza zida zaista oseća bol. Drugo istraživanje, koje je razmatralo 91 intervju sproveden odmah nakon eksperimenata, pokazalo je da je među 46 učesnika koji su nastavili eksperiment nakon nezadovoljstva žrtve, 33 učesnika (72%) to činilo jednostavno zato što nisu verovali da žrtvi zaista nanose bol (što je zapravo i bio slučaj – glumci-žrtve su ga samo imitirali).
Sveukupno dobijamo da je oko 86-88% učesnika Milgramovog eksperimenta zapravo ili prekinulo svoje učešće čim im se učinilo da zaista nanose bol žrtvi, ili su nastavili samo zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i bol žrtve. Ovi zaključci, zasnovani na neobjavljenim podacima, ne poklapaju se sa rezultatima koji su prikazani u početnim istraživanjima i predstavljeni široj publici. Možda samoj metodologiji eksperimenta nema šta da se prigovori, ali su rezultati očigledno birani u korist stavova eksperimentatora. Običnog čoveka ne može se naterati da šteti drugim ljudima samo po naređenju odozgo. A višemilionske žrtve nacizma su rezultat samo pasivnog prihvatanja režima od strane većine ljudi, dok su same akte nasilja izvršila manjinstvo agenata sile koji su direktno radili za nacističku državu.
U knjižici o ankapu započet je drugi deo, a naslov knjige i dalje nije smيšljen…
U drugom delu knjige predviđeno je dati relativno uverljiv opis anarho-kapitalističkog društva. Dugo sam razmišljala odakle da počnem, i počela sam sa dosadnim metodološkim uvodom o tome kako se takav opis uopšte može formirati. Imam vremena za polako zagrevanje, pa sam odlučila da mogu sebi priuštiti da ne žurim odmah u startu. Ipak, važno mi je da ne predstavim neku jedinstvenu, alternativu ne pružajuću sliku divne budućnosti, već da pokažem principe kako se sve to izvodi.
U prvom poglavlju se daje manje trivijalan pristup – kroz dodavanje kapitalizma anarhiji. Ovde odmah snažno miriše na alternativnu istoriju i ostale radosti tog tipa. U drugom poglavlju je očigledniji pristup, kroz isecanje države iz postojećeg kapitalističkog društva.
Dalje će, verovatno, biti veliki odeljak sa detaljnijom analizom rada osnovnih institucija društva, a zatim se nameće odeljak sa opisom poteškoća ankap-a.
Um dobar, ali jako uzak
Ne volim naročito žanr javnih prepirki, ali mi se u ovom slučaju diskusija koja se dogodila učinila kao dobar povod za artikulisanje određenih razmišljanja.
Postoji kanal Dobroum, koji vodi poštovni Aleksandar Elesev. Pozicionira se kao filozofski, i u njemu se pridaje mnogo pažnje problemu prevazilaženja negativnog detinjstva.
Za libertarijanca je ovde sve relativno jednostavno. Nasilje nad decom je nasilje nad ljudima. Niko nema pravo da inicira nasilje nad ljudima bez kazne. Dalje se može govoriti o konkretnim mehanizmima putem kojih nasilje nad sopstvenom decom, a kamoli tuđom, postaje opasna praksa, uprkos relativnoj detinjoj bezbraničnosti.
Aleksandar pak pridaje mnogo pažnje demonstraciji toga kako se negativno detinjstvo odražava već u odraslom životu. Ne znam zašto je izabrao baš ovu taktiku „kapljanja po mozgu“ ljudi, i ne težim naročito da saznam. Nije mi važno da li je razlog u tome što živi u zemlji gde terapeut sedi na terapeuti i terapeuta tera, ili u tome što je preuzeo ovu ideju iz neke knjige koja ga je impresionirala, ili u tome što se u njegovom sopstvenom detinjstvu nešto dogodilo što je dovelo do ovog rezultata. Gotovo sam potpuno uverena da jedinstven razlog ne postoji, jer je život uopšte složena i multifaktorska stvar, gde nema jednostavnih uzročno-posledičnih veza između dva izolovana događaja: izolovani događaji su samo teoretski modeli, dok je život zapravo neprekidan tok utisaka.
Kao rezultat toga, ispostavlja se da za Aleksandra bilo koje specifičnosti u nečijem ponašanju počinju da signaliziraju neka detinjstva iskustva. Čak je i avatarka, koju mi je naručio jedan čitalac iz Bugarske, postala za njega povod da govori o mom detinjstvu. Mislim da bi za fitnes trenera moje stanje bilo podjednako čvrsto povezano sa režimom treninga, za nutricionistu sa dijetaom, a za politologa sa političkim režimom u zemlji.
U svojoj knjizi o ankapu namerno se nisam bavila obrazloženjem polaznih principa na koje je kasnije nadograđena sva naredna logika. Zapravo, principi libertarijanizma su takvi zato što mi to želimo. To nam se dopada. Čini nam se ispravnim. Naravno, to može korelirati sa određenim činjenicama, određenim detinjstvima iskustvima, pročitanim knjigama, slučajno čuvenim popularnim strimerom i tako dalje.
Da, na neke dobro deluju usko specijalizovani argumenti, u koje se, između ostalog, mogu svrstati i tvrdnje u stilu „ako se dete tuče u detinjstvu, izrasti će kao glupi gubitnik“. Ali to nije povod da se opsesivno vrti oko toga i izbacuje ti argumenti svakome, jer oni nipošto neće delovati na sve.
Na mom kanalu imam svog malog dobrouma po imenu Bitarh, koji je takođe postao opsednut jednom jedinom temom potpunog prevazilaženja nasilja. Nažalost, komentari koje on prikuplja češće su podrugljivi, što nagoveštava da se njegova ciljna publika ne preklapa naročito sa mojom. Čini se da sam bespomoćna da nekako utičem na slične slučajeve monomanije, i to me ispunjava tugom.
Nadam se da ćete, ako primetite i u mojim spisima znake da me je obuzela neka jedna preterano vredna ideja, to signalizirati meni.
U svetu nasilja ne postoji gde bi se pobeglo
Podrška određenim društvenim normama putem silnih metoda sa strane država, kao i državno nasilje uopšte, često se uopšte ne smatra problemom, jer se pretpostavlja da je čovek apsolutno slobodan da se preseli na teritoriju druge države čiji će ga uslovi zadovoljiti. Ova mogućnost se još često poredi sa dobrovoljnom promenom pružaoca usluga, kao na slobodnom i konkurentnom tržištu. Međutim, ova tvrdnja je iz korena netačna, o čemu nam govore nekoliko argumenata.
Pre svega, selidba između država se ne treba porediti sa promenom privatnog pružaoca usluga ili selidbom unutar države zbog kolosalne razlike u pratećim troškovima. Po pravilu, to zahteva posedovanje značajnih sredstava, što nije uvek dostupno ljudima koji se našli u teškoj situaciji ili žive u siromašnim zemljama. Takođe treba uzeti u obzir radikalnu promenu kulturnog okruženja, životnih običaja i potrebu za učenjem stranog jezika. Za mnoge ljude ovi troškovi su nepremostivi, zbog čega većina ljudi nikada ne napušta svoju domovinu i miri se sa nasilnom vlašću u slučaju nedostatka mogućnosti da joj pruže otpor.
Može se reći da, iako su svi ovi troškovi ozbiljni, oni ne čine beg od nasilja nerealnim za konkretnu osobu. Na kraju krajeva, minimalna radnja koju je potrebno izvršiti je jednostavno preseljenje na teritoriju druge zemlje. Ali i to je teško. Setite se Severne Koreje, iz koje je gotovo nemoguće otići; samo nekolicina uspeva ilegalno da pređe granicu rizikujući sopstveni život. Ili čak manje brutalne diktature, na primer Turkmenistan, koji je takođe veoma teško napustiti. Zanimljivo je kako bi stanovnici ovih zemalja odgovorili na tvrdnju da mogu jednostavno uzeti stvari i otići?
Uopšte, između država se može kretati samo preko graničnih prelaza, inače vas očekuje nasilno pritvaranje. To znači da se država može napustiti isključivo po pravilima koja ona nameće silom. A pravila se u svakom trenutku mogu promeniti i postati stroža. Za primerima ne treba ići daleko — pre samo mesec dana, otići iz Avganistana nije bilo teže nego iz Rusije, a sada su ljudi spremni da se drže za tračak aviona kako bi pobegli od nasilja novog stacionarnog bandita u liku Talibana. Ovo važi i za civilizovane zapadne zemlje, u kojima su istorijski stroga granična kontrola i pasoš-vizni režim nastali kao sredstvo praćenja kretanja ljudi tokom svetskih ratova, ali nisu uklonjeni po njihovom završetku. Takođe, teritoriju države legalno ne mogu napustiti oni koje ona već proganja.
I na kraju, nalazeći se u svetu gde je silna vlast norma, vi ne bežite od nasilja ka nenasilju, već bežite samo od jednog nasilnika ka drugom. To što ste prešli granicu još uvek ništa ne garantuje. Pošto stignete na teritoriju druge države, vaša sudbina se nalazi potpuno u rukama njene vlade. Ona će postaviti određene uslove, i ako im ne odgovarate, bićete pritvoreni i vraćeni nazad, čak i ako ste se već socijalizovali na novom mestu. Tako, niz zemalja vraća izbeglice iz Severne Koreje. Nedavno se dogodio slučaj kada je Rusija deportovala u Avganistan ženu koja je beжала od Talibana koji su pokušali da je prisilno udaju. Čak su i iz zapadnih zemalja često deportovane osobe kojima je u domovini pretila nasilna rasправа, na primer zbog njihove seksualne orijentacije.
Nakon svih ovih argumenata, teško je uopšte govoriti o tome da se od nasilja, naročito državnog, može jednostavno pobeci. U svetu stacionarnih bandita koji poseduju silni monopol nad vlašću, to je krajnje teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće. Čak i u najpovoljnijem scenariju, nemate izbora da živite bez silne pretnje odozgo. Nasilje se nalazi u temelju svakog sadašnjeg društvenog sistema, i to je još jedan razlog da se protiv njega bori u celom svetu kao protiv fenomena uopšte, a ne samo protiv njegovih pojedinačnih oblika.
Mogućnost prelaska od failed state-a ka ankapu
Postoji rang lista nesposobnosti država, u kojoj se uzimaju u obzir mnogi faktori, uključujući realizaciju javnih usluga od strane države, stabilnost vlasti i drugo. Može li se pretpostaviti da će se države sa visokim rejtingom (slučajno ili ne, ali u njima je najlakše izbegavati poreze, posedovati oružje i hostovati informacije bez „kompozora“) u predvidljivoj perspektivi razviti (ili degenerisati) do potpunih ili skoro potpunih ankapistana, nakon čega će početi era njihovog prosperiteta?
Kacist
Već sam nekada pisala na sličnu temu, o mogućnosti izgradnje ankap-a u državama četvrtog sveta. Ukratko: nabrajaju se prednosti i mane, i neko može smatrati da prevazide prve, a neko da prevazide druge. Treba probati.
Isto važi i za prognoze o perspektivama razvoja određene ili druge neefikasne države u ankapistan. Tamo se relativno lako uspostavlja anarhistički režim, odnosno decentralizacija prava. Ali mnogo je teže razumeti na koji način sačuvati ili, još gore, izraziti od nule kapitalizam u anarhističkom društvu koje negira privatnu svojinu (san ankom-a), ili je zasnovano na klanovskim interesima i kolektivnoj odgovornosti (primer Somalije ili Libije).
K tome, nije sasvim jasno kako eliminisati faktor uticaja okolnih država. To su izuzetno ljubomorne formacije koje pristaju da sarađuju samo sa drugim državama, zahtevaju od komšija da budu maksimalno slični njima, a ako neko pomisli da počne da zaobilazi državu, one obavezno šalju svoje mirotvorce. Uostalom, sada se svetski trend očigledno menja, i nakon odlaska SAD iz Avganistana, čini se da će nasilni pokušaji reformatisanja tuđih društava po svom modelu polako izlaziti iz mode.
Čini mi se da, ako već govorimo o perspektivama prelaska na ankap režim određenih država, perspektive zemalja parlamentarne demokratije izgledaju nešto realističnije, gde se, na primer, stvorila politička situacija koja isključuje mogućnost formiranja vladajuće koalicije, a ako se takva i uspe sakupiti, to se mora uraditi tako što će se u jednu kolica zapregnuti partija labudova, partija rakova i partija štuka, zbog čega njihove sposobnosti za efikasno zakonodavstvo i čak donošenje budžeta bivaju blokirane.
I evo: ne imajući mogućnost da plaćaju državne službenike jer budžet nije usvojen, vlada šalje većinu činovnika kućima. Ljudi žive skoro potpuno bez državnih usluga, ali zadržavaju civilizovane tradicije poštovanja privatne svojine i tržišta, oni nakon nekog vremena počinju spontano da koriste tržišne substitute bivših državnih usluga, i u jednom trenutku shvataju da im se to zapravo sviđa. Ideja da jednostavno prestanemo sa pokušajima izbora jedinstvene vlade za sve i svakoga počinje da nailazi na razumevanje kod ljudi.
Iz takve nesposobnosti države, gledajući, zaista može nešto izrasti. Za komšije to je i dalje ista država, samo u njoj vlada privremena parlamentarna kriza, ali ništa, jednog dana će se političari dogovoriti i nastavićemo da rešavamo sa njima određena pitanja. Tako misle političari iz okolnih zemalja, i ne mešaju se nasilno svojim receptima za uređenje države. Koliko godina će biti potrebno da se privremena kriza konačno oblikuje u stabilan status quo – ne usuđujem se da sudim.
Ukratko, čini mi se da je za izgradnju ankap-a mnogo važnije imati zrelo i razumno društvo, a ne grupu pristalica jednostavnih i efikasnih rešenja istog banditskog tipa kao što su i državna.
Tržišni odnosi i odnosi sa stacionarnim banditom
Zamislite – zaključili ste sa nekim ugovor bilo koje vrste, bilo da je reč o kupovini robe ili zaposlenju. Ali kasnije je druga strana ugovora odlučila da vas „prevari“. Kakve su posledice tog postupka? Na ovo pitanje se može odgovoriti na osnovu toga ko je zapravo vaš bivši partner. Ako je to bila sasvim obična osoba ili kompanija, najgore što ćete iskusiti su finansijski gubici, i možda u određenoj meri moralna šteta. Ostaćete bez novca, mogu vam prevarom oduzeti imovinu, ali generalno ćete i dalje biti u redu i na slobodi. Nijedan tržišni subjekt koji ne koristi nasilje kao alat u svom radu ne može vas toga lišiti.
Ali šta će se desiti ako odluči da vas prevari neki bandit? A bandit može sve što poželi, pa čak i prebiti vas do doživotne invalidnosti, ili čak vas ubiti. Vođenje bilo kakvih odnosa sa banditom je uvek opasno, jer postoji velika verovatnoća da će u određenom trenutku odlučiti da vas se reši. I državu se može svrstati u kategoriju bandita, jer je ona sama stacionarni bandit koji uopšte ne gnuša da primeni nasilje nad svojim građanima ako mu to pomaže da ostvari određene ciljeve. To znači da je sa njom opasno voditi bilo kakve poslove, kao i sa bilo kojim drugim banditom. Dovoljno je da jednom ne udovoljite nečemu ili da se jednostavno ne dopadnete nekom činovniku, da ozbiljno krenu protiv vas i da završite ili iza rešetaka, ili na groblju.
Na primer, setimo se nedavnog slučaja sa Group-IB – kompanijom koja se bavi sajber-bezbednošću. Njen osnivač je uhapšen, a u samoj kompaniji su sprovedene pretresne istege. Iako je ranije blisko sarađivala sa FSB-om, to definitivno nije nešto što može garantovati odsustvo nasilja sa njihove strane. Od starijih priča možemo se setiti slučaja „Sedmog studija“, kada su članovi pozorišne trupe, koji su od države primali subvencije, na kraju zatvoreni zbog navodne nepropisne potrošnje tih sredstava. Opasno je čak i baviti se poslom koji država obezbeđuje ili koji ona strogo reguliše. Nedavno su dva zaslužna lekara sa herojskom prošlošću poslata u pritvor zbog sasvim običnog pružanja medicinske pomoći starijoj pacikinji.
Kao rezultat, prilično je rizično raditi na državnoj poziciji ili čak jednostavno sarađivati sa državom, jer u tom slučaju svaka greška ili čak samo nezadovoljstvo „partnera“ koštaće vas ne samo sredstava — možete ostati bez slobode, pa čak i sopstvenog života. Vaše veze sa državom sigurno ne garantuju vašu bezbednost od nje same.
Erik Mak, Libertarijanstvo, počinjem da prevodim bonus odeljak
Aleks Dvoretsky, moj pratilac na boosty, donirao je još 6000r za prevod nove porcije eseja Erika Maka Libertarijanizam. Tako sam dobila mogućnost da se pozabavim bonusnim onlajn delom knjige, koji nije ušao u originalno štampano i naše piratsko izdanje. Preveden je uvod u odeljak, gde Mak kaže da, znate, ste mogli steći utisak da je libertarijanizam zaglavio u sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne, nije samo Nozick, niti samo Hajek prsetImage njemu, već imamo i gomilu drugih novijih mislilaca, a zatim sledi spisak potpuno nepoznatih prezimena. I prevedeno je poglavlje o nekom Gillelu Steineru, koji je, umesto da se u detinjstvu ubije o zid i time odmah pređe u javni domen (public domain), odlučio da umesto toga objavi svoja razmišljanja i pređe tamo pedeset godina nakon smrti. Ukratko, pred nama je neki stub takozvanog levog libertarijanizma, i prevod njegovih misli mi nije bio baš naročito prijatno, jer kome je prijatno kada mu se prilepi kanibal i počne da tvrdi da, gledajte, i ja sam ovde libertarijanac. Srećom, Erik Mak, iako ga iz nekog razloga naziva dubokim misliocem (preciznije, promišljenim), ipak ga kritikuje tako da ta karakteristika počinje da deluje potpuno izmišljeno.
Da li je prelet letelicom nad teritorijom u vlasništvu drugog lica trepasing pri ankapu?
Da li od njih treba tražiti dozvolu pre leta? Da li je potrebno na neki način amortizovati rizik pada aviona za ljude čija se imovina nalazi ispod letelice i kako kompenzovati buku motora/propelera? Kakav je tvoj lični/montilibero/crnogorski stav o ovom pitanju?
L29Ah (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.012345678901 monero)
Sviđa mi se kako Dejvid Fridman analizira ovo i mnoga druga pitanja (izvinite što sam vam već toliko puta „zujala u ušima“ o njemu). Detaljno on obrađuje ovu temu u knjizi Red u pravu. Do sada sam je pročitala otprilike do trećine. Znatno sažetije – u jednom od poglavlja Mehanike slobode. Tamo se takođe kao osnova za razmišljanje koristi ekonomijska analiza prava. To često omogućava prilično jasno generalizovanje onih pojedinačnih odgovora koje s vremena na vreme moram davati.
Ako baš ukratko, što su manji transakcioni troškovi kod predviđenih ugovora o kupovini prava na radnje koje narušavaju tuđe interese, to je praktičnije priznati vlasnicima pravo na zabranu takvih radnji. Ako bude potrebno – potencijalni „trespasser“ će kupiti pravo prolaska. A što su veći transakcioni troškovi, to je praktičnija procedura sudskog rešavanja takvih slučajeva putem tužbi za nadoknadu štete. Niko ne određuje konkretnu pragmatičnu visinu na kojoj se može leteti iznad tuđe imovine, ali ako je let prouzrokovao štetu, ona će morati biti nadoknađena putem suda. Dovoljno visoki letovi (kako se, barem, ne bi udarilo u neravnine terena u standardnom režimu i kako se ne bi plašilo divljim urlikanjem motora) iznad tuđeg teritorija su definitivno drugi slučaj; pribaviti dozvolu za let od svih vlasnika čijim teritorijem let može proći je nerealan zadatak.
Konkretno u Crnoj Gori postoji državno licenciranje uvoza dronova u zemlju, određena ograničenja po masi, zabrana leta iznad neke visine i ostala „visoko-pametna“ ograničenja koja uspeva se obići na nekim mestima, dok se na drugima to ispostavlja kao previše skupo, pa je jednostavnije pomiriti se sa tim da je određena oblast primene dronova previše komplikovana da bi se time sistematski bavili. Naravno, nama u Montiliberu se čini poželjnim potpuno ukidanje svih ovih regulacija, jer se dronovima može napraviti barem nekoliko lepih fotografija, a to nam je korisno za reklamu projekta. Ali, naravno, vlasnik drona mora biti spreman na to da, ako njegova skupa igračka padne na tuđi plac, može je potpuno izgubiti. Vlasnik placa ne snosi odgovornost ako krava stane na pali dron, ili ako njegov maloletni sin odluči da nešto otkine sa tog neočekivanog poklona. On čak nije obavezan da pusti vlasnika drona na svoju teritoriju – ovde već deluje pravo zabrane, jer su transakcioni troškovi za kupovinu prava prolaska mali.
Pitanje Bitarku
Bitarh, uprkos tome što sam se ne tako davno upoznala sa libertarianizmom, već sam pročitala o voluntarizmu i shvatila da je to upravo ono što mi je potrebno! Kako sam dostavila života među zlostavljačima, grubijanima i silovateljima koji me sada okružuju! Da se što pre izumi vakcina koja uništava sposobnost iniciranja agresivnog nasilja, a sa time bi nastalo i opšte blagostanje! Otac me je tukao, bivši momak me je takođe tukao, a jednom je neko olos čak pokušao da me siluje u prolazu! A dok vakcina nije izmišljena, želim da te zamolim za pomoć. Bitarh, želim da imam dete sa snažnim Lorencovim inhibitorom, koje bi garantovano nikada nije iniciralo nasilje, a istovremeno moglo da se odbrani, kao što si zapravo i ti. Nisam siromašna žena, mogu potpisati pismeno odricanje od alimentacije, potrebno je samo zaplođenje od nosioca snažne varijante Lorencovog inhibitora. Naokolo su dve krajnosti: ili maminjini sinovi i slabići koji nisu sposobni da se zaštite, ili alfa mužjaci sa testosteronom koji pršti i potpuno nekontrolisani u ispoljavanju nasilja, a potrebno je nešto između. Slažeš li se? I ako da, koliko koštaju tvoje usluge zaplođenja nenasilnog potomstva?
Katja Latyš
Drago mi je što vam su se dopale ideje koje promovišem i što smatrate neophodnim iskorenjivanje nasilja. Što se tiče vašeg delikatnog zahteva — ja, nažalost, ne mogu 100% garantovati idealnu genetiku sa svoje strane. Iako sam nenasilna osoba, ko zna, možda sam nosilac recesivnih gena koji određuju slabu varijantu inhibitora nasilja. Genetski test za određivanje varijante Lorencovog mehanizma (inhibitora nasilja) još uvek ne postoji. A suvišno je tražiti to konkretno od mene – većina ljudi je ionako nenasilna, teško da mogu ponuditi nešto više od njih. Vama je jednostavno bilo loše što ste do sada nailazili na onih 2% potpuno poremećenih degenerata koji imaju izuzetno slabu varijantu inhibitora. Raspored degenerata može biti prilično neujednačen, i moguće je da ste se našli u okruženju sa njihovom povećanom koncentracijom. Možda bi bilo dobro rešenje da malo promenite okruženje i krug prijatelja?
Želim još da napomenem – jednim detetom se situacija u celini ne može ispraviti. Ako imate finansijske resurse, možda bi trebalo razmisliti o investicijama u biotehnologiju, sticanju odgovarajućeg obrazovanja ili nekom drugom načinu da pomognete u iskorenjivanju nasilnosti kod degenerata? Jer što pre uspemo da kreiramo genetski test za varijantu inhibitora nasilja i genoterapiju za njegovo jačanje, to će brže biti rešen problem silovatelja i niko više neće primeniti nasilje prema vama. Takođe, na taj način biste mogli precizno da garantujete i nenasilnost svoje dece i to da se ona sama nikada neće suočiti sa nasiljem.
Razmislite o tome, ako vam je nasilje toliko neprijatno i ako imate neke mogućnosti, možda bi onda bilo dobro posvetiti svoj život borbi protiv nasilja i približiti taj dan kada će ovaj problem biti konačno rešen?
