Katja Latysh (Pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00008354 BTC. Postoji još drugi deo pitanja, na koji će odgovor biti u zasebnoj objavi.)
Konkretno u mom slučaju, primenjen je princip noblesse oblige. Prvo su me zamolili da radim kao Ankap-chan, a zatim se ona jednostavno „zalepila“ za mene. Ispostavilo se da, ako na početku imate dobar stil i dovoljno zdravog razuma, možete stvoriti ubedljiv imidž, a zatim ga dalje usavršavati čitanjem literature i bezbrojnim razmišljanjima. Srećom, ljubazni čitaoci su mi stalno davali teme za razmišljanje: kako je to kod ankap-a sa ovim, a kako sa onim.
Takođe, smatram veoma velikom srećom to što sam upoznavanje sa libertarianskom literaturom započela ekonomskim delima, a ne spisima moralnih filozofa. Čini mi se da je to bilo nešto lako, poput Ekonomije za obične ljude Callahana, sa kojom sam odmah prešla na Ljudsku delatnost Misesa. A kada sam pokušala sa Etikom slobode Rothbarda i Argumentativnom etikom Hoppea, smatrala sam tamošnji tok misli previše dogmatičnim, preferirajući da operišem ne toliko apstraktnim deduktivno izvedenim principima, već ekonomskom logikom. U tom smislu, David Friedman i njegova Mehanika slobode bili su za mene pravo otkriće, i (takođe zahvaljujući tome što David i ja ne živimo zajedno) strastveno ga volim već ne prvi godinu, što je za mene pravi rekord u pogledu trajanja osećanja. Od njega bih sa velikom radošću imala dete (mali omaž u pravcu vašeg drugog pitanja): potencijalni otac ne samo da ima veličanstveno poreklo, već uz to poseduje umerenu samokritičnost, izuzetno zdrav pristup vaspitanju dece, a povrh svega je i ljubitelj istorijske rekonstrukcije (to je već lično, uostalom).
Sada ću pokušati da se distanciram od ličnog iskustva i malo uopstim. Čini mi se da je optimalan put razvoja sebe kao libertarijanca otprilike sledeći.
Saznavši da postoji ovakva privlačna ideologija, odmah budite svesni da vam su za sada poznate samo pojedine, najupečatljivije postavke. Upoznajte se sa nekim preglednim delom gde je dat dovoljno opšti opis libertarianizma. Čini mi se da sam uspela da dam maksimalno kratak takav pregled u prvom (i za sada jedinom) delu svoje buduće, za sada bezimene knjige o ankap-u. Naravno, odgovaraju i drugi radovi sa sličnim ciljevima, ne moraju nužno biti tekstualni, mogu biti i video snimci nekih uspešnih predavanja. Takođe, mnogo će pomoći neki popularni kurs ekonomije, ali bez šamanizma o raznim makro-pokazateljima, već nešto što je maksimalno približeno običnom životu. To je važno za formiranje ekonomskog pogleda na svet, jer je ekonomija, u suštini, logika funkcionisanja stimulansa.
Osvestite za sebe ključni momenat: libertarianizam je o čoveku, njegovim delovanjima i njegovoj interakciji sa drugim ljudima. Bilo koje logičke apstrakcije, poput „društva“, „države“, „nasilja“, „nejednakosti“, „pravde“, „tržišta“ — to su samo instrumenti analize. Oni nemaju samostalnu vrednost, a naročito ne i subjektivnost. Ne pljačka i ne ubija država, već ljudi, koji su potpuno odlepili od svesti o tome kakva moćna banda ih pokriva. Ne rešava „tržište“, već ljudi, u okviru tržišnih odnosa. Ne dovodi socijalizam do siromaštva, već ljudi koji praktikuju socijalizam. A to znači da se libertarianizam može praktikovati ovde i sada, ne čekajući libertariansku revoluciju i dekret o ankap-u.
A dalje — pretežno praksa (uz popunjavanje rupa u teoriji kako se one otkrivaju, obraćanjem ekspertima i čitanjem specijalne literature). Svesno preferiranje dobrovoljnih odnosa i svesno izbegavanje pljačke. Rešavanje konflikata privatnim putem, bez obraćanja banditima. A ako se već mora obratiti njima — onda barem budite svesni da je to upravo banditov zaštitnički krov koji radi po principima koji su duboko strani slobodnom čoveku, i ne treba obraćati pažnju na lepu fasadu na kojoj pišu razne reči, poput „država“, „zakon“, „Spartak šampion“, „Kosovo je Srbija“, „kurac“ i šta god još piše po fasadama.
Možda će vas nakon nekog vremena povući da počnete maksimalno široko da širite svoju libertariansku agendu. To je, naravno, nagon kojem je teško odoleti, ali je veoma poželjno to raditi u formi u kojoj nećete izgledati smešno, inače ćete postati živa antireklama za dobre ideje. Iz tog razloga ja, na primer, ne snimam video snimke i preferiram da izbegavam diskusije u usmenom obliku, jer bi to bio mnogo žalosniji prizor od mojih tekstova. Slično tome, bilo bi kontraproduktivno, recimo, hvaliti se dubokim razumevanjem ekonomije, a ne imati u rukama nikakav pristojno složen kapital ili uspostavljen biznis: kontragenti će s razlogom posumnjati u odvojenost znanja od stvarnog života i radije će prihvatiti savete poznatih ličnosti.
Nadam se da sam uspela odgovoriti na prvo pitanje, a na drugo će odgovoriti Bitarh, mada ću i ja, verovatno, dodati nešto svoje.
Povodom izlaska ruskog izdanja svoje knjige The Machinery of Freedom, Dejvid Fridman je obećao da će odgovoriti na pitanja ruskojezične publike. Prikupljanje pitanja odvijalo se na nekoliko libertarianskih onlajn platformi početkom 2021. godine, a potom Dejvid nekoliko meseci, zbog velike zauzetosti, nije mogao da pronađe vremena da odgovori na sve odjednom. Ali epopeja je konačno završena i intervju je postavljen na sajtu izdavača: ruska i engleska verzija.
Verna svom principu da kopiram zanimljive stvari kod sebe, objavljujem intervju takođe i na svom sajtu: rusku i englesku verziju. Dodala sam od sebe link do piratske kopije prevoda Fridmanovog Reda u pravu, pošto ga već pominje — ne treba propustiti dobru priliku — i postavila sam još nekoliko linkova, kao i niz uredničkih ispravki.
Engleska verzija je ostala pomalo nedovršena, nadam se da ću je kasnije srediti.
Pre otprilike mesec dana, na kanalima Hype Coin News i Bitcoin Translated završeno je objavljivanje po poglavljima prevoda knjige Džonatana Bira Blocksize War. Čitala sam prevod tokom procesa, a kada se završio, odlučila sam da sastavim knjigu u epub formatu, kao što sam to već ranije uradila sa knjigom objavljenom na istom mestu Inventing Bitcoin. Započela sam rad, ali sam zaboravila da ga stavim na cloud, a zatim sam otputovala u Albaniju, što je rezultiralo dugom tehničkom pauzom. Bolje ikad nego nikad, pa sam knjigu sastavila po povratku, i sada je objavljujem.
Knjiga detaljno opisuje unutrašnju kuhinju bitkoin zajednice i daje uvid u to kako se donose odluke kada je sve decentralizovano. Štaviše, ovo je upravo uspešan case-study, gde je veoma težak i principijalan konflikt na kraju doveo do dobrog, balansiranog rešenja u kojem su svi morali malo da popuste. Stoga će knjiga biti zanimljiva ne samo tehnološkim entuzijastima (ja se ni približno ne smatram takvom), već i onima koje zanimaju mehanizmi samoupravljanja u složenim sistemima, što je za nas, ankapište, izuzetno važno.
Upd.: Dodala sam u predgovoru odeljak o mecenatima, jer je inače nepristojno prema ljudima koji su finansirali prevod. Izvinite što sam odmah zaboravila.
U prethodnom izdanju pričala sam o tome da je počelo čišćenje parcele budućeg libertarianskog sela od korova. Do danas je sav korov posečen, ostala su samo korisna drveća u umerenoj količini.
Sada sav nastali otpad u vidu granja koji nisu pogodni za drva treba spaliti, srećom su počele kiše, tako da se verovatnoća izazivanja požara tokom procesa naglo smanjila.
Za sada je spaljena samo jedna mala testna gomila, ali postoji ideja da se na parceli organizuje festival, kako bi se spojilo korisno i prijatno – paljenje vatri uz piće, muziku i ostali kulturni program. O ovome već postoji dogovor sa lokalnom ruskojezičnom umetničkom zajednicom iz Budve.
Da bi se na parceli organizovali bilo kakvi događaji, korisno je ipak učiniti put do nje prohodnim. Građevinska firma, koju su osnovali učesnici projekta Montelibero, nabavila je traktor i radi na putu: gradi potporne zidove, nasipa nepotrebne nagibe šljunkom, uklanja nepotrebne humke, a na ključnim mestima se priprema betoniranje kolovoza.
Kada put postane prohodan, moći će se uvoziti oprema za festival, bušiti bušotina za vodu i postavljati stubovi za dovod električne energije – ukratko, ankapima je put neophodan.
Ja sam pak, u radosti što je bitkoin ponovo počeo da vredi više ili manje pristojne novce, konačno iskupila zemljane tokene koji su dugo bili rezervisani za mene. Nakon čišćenja otpada na parceli, može se pozvati geometar i sprovesti mežurenje, tokom kojeg ću zvanično steći u vlasništvo svojih dve stotine kvadrata zemlje i moći početi sa gradnjom.
16. oktobra će se u Švajcarskoj održati konferencija Liberty in our lifetime. Ovo okupljanje organizuje Fond slobodnih privatnih gradova Titusa Gebela, na konferenciji će govoriti predstavnici nekoliko honduraskih čarter gradova, izlaganje iz Instituta za sistiding, sveprisutni libertlandski info-ciklovit Vit Edlička i još nekoliko govornika koji predstavljaju projekte koji mi nisu poznati. Sa naše strane će ići da govori Igal Gofman. Svi se nadamo njegovim izuzetnim komunikacionim sposobnostima u stvaranju veza sa kolegama u svetom poslu izgradnje žarišta libertarianizma u svetu.
Fond Montelibero je odlučio da u bilans primi, pored evra, i bitkoine, tako da se trenutno vrši prodaja tokena fonda za bitkove – poslednji tokeni po ceni od 1 evro po komadu. Kada udeo bitkoina u bilansu fonda poraste do 30%, rasprodaja po toj ceni će se završiti, i u slučaju novih emisija cena tokena će biti utvrđena na 2 evra. Bitkoini se čuvaju u novčaniku sa više potpisа, koji drže većinski akcionari projekta, tako da nastavljamo našu zajedničku politiku pomalo tromog, ali sigurnog distribuiranog donošenja odluka. Takođe se ispituje pitanje prenosa celokupne naše tokenomike sa Stellar blockchain-a na Bitcoin sidechain Liquid – u tom slučaju će obračuni u bitkovima biti integrisani u ekonomiju projekta na prirodniji način. Pored toga, nije isključeno pokretanje sopstvenog lightning-čvora u okviru Montelibera. To će nam omogućiti da brzo i uz minimalne provizije razmenjujemo bitkove međusobno, pri čemu nećemo otvarati kanale jedni prema drugima, već prema zajedničkom habu, jer je tako jeftinije.
Kao i obično, pozivam sve da počnu da učestvuju u projektu: uđite u glavni čet, postavite tamo pitanja koja vas zanimaju, uključite se u onlajn aktivnosti, kupujte tokene, dođite u Crnu Goru da pogledate sav ovaj pomak izbliza, a ako vam se dopadne zemlja – selite se ovamo zauvek.
Kapeljušnikov – dobra uvodna lekcija koja upoznaje slušaoce sa Hayekom i njegovim glavnim dostignućima.
Nureev – uvod u problematiku implementacije Hayekove ideje o uvođenju određenih apstraktnih univerzalnih pravila pravičnog ponašanja (zar sam uzalud prevodila knjigu Erika Maka o libertarijanizmu – tamo postoji glava o svemu tome).
Sazonov – sličan izlaganje sa prezentacijom preduzetničke teorije vlasništva koje je već ranije držao u Sankt Peterburgu, ja sam ga ukratko prepričavala, čak se i pitanja slušalaca delimično poklapaju. Tada sam razmišljala da li da uključim elemente izložene teorije u svoju knjigu – i na kraju nisam. Ne zato što se ne slažem sa autorom, već zato što u knjizi jednostavno ne kopam toliko duboko u filozofske osnove prava vlasništva.
Bystrov – troling libertarijanaca od strane republikanaca, zabavno, ali ne previše sadržajno.
Baženov – troling ankapova i agorista od strane minarhiste, plus izlaganje onih istih Hayekovih principa o tome da su za efikasan rad slobodnog tržišta neophodne jedinstvene univerzalne pravne norme. Takođe, određeni ekskurs u klasifikaciju dobara prema otuđivosti i iscrpljivosti.
Travin – priča prvenstveno o predmetu istorijske sociologije, kao i objašnjenje zašto čak i u ovoj oblasti postoji gde primeniti Hayeka.
Zemcov – priča o tome da se svuda pomalo različito razume šta je demokratija i različito se ceni, pri čemu postoji jasna obrnuta korelacija između razvijenosti demokratije i njene deklarisane vrednosti, za šta politologija ne daje jednoznačno objašnjenje, tako da nam je ponuđeno da izaberemo između šest različitih objašnjenja.
Na kanalu Libertarian Band izašao je video Inhibicija nasilja. On potpuno ponavlja brojne materijale na istu temu koje Bitarh objavljuje na mom kanalu, konkretno, evo bukvalno jučerašnjeg. Tako da ga se sasvim može preporučiti kao kratka eksplikacija ideja koje Bitarh zastupa, a ujedno je i prilika da sedivuje zanimljiv print na voditelju.
Konkurentski prevod knjige Davida Friedmana pod nazivom Mehanizmi slobode konačno je stavljen u otvoreni pristup, iako samo u pdf formatu koji nije najzgodniji za čitanje. Preletela sam ga i mogu reći da je, osim stihova, sasvim dobar. Da sam perfekcionističkija, to bi bio povod da ponovo prođem kroz svoj prevod i utegnem pojedine delove, ali će mi verovatno biti prikladnije potrošiti vreme na aktuelnije zadatke.
Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
Trenutno živim u Albaniji, u selu Tet, na 50 metara od veličanstvenog istorijskog spomenika – Kulla e Nguemit – kule za rešavanje konflikata.
Ovaj jedinstveni objekat lokalno stanovništvo je koristilo za rešavanje pravnih pitanja. Ako nastane spor – idite u kulu, sedite tamo na ćilim i uz rakiju diskutujte o svom problemu, u prisustvu posrednika, ako je potrebno.
Ako ne uspete da se dogovorite u razumnom roku – zaključaće vas tamo, i dogovarajte se koliko god treba. Hrana će vam biti doneta.
Konačno, ako neko zaplanira nešto loše protiv vas – bežite u kulu, zaključajte se i pucajte sa gornjeg sprata, dok istovremeno pregovarate o uslovima pomirenja. Na taj način imamo elegantno spajanje zgrade suda i zatvora u jednom, što je za malo selo potpuno ekonomski opravdano. Zatvora baš u ankapističkom smislu – odnosno utočišta od raspleta.
Ukratko, većina pametnih stvari je smišljena pre nas. Naš zadatak je da ih osmislimo, postavimo teorijsku osnovu, generalizujemo, a zatim ih implementiramo na novom nivou razumevanja.
Od poslednjeg ažuriranja sam malo prerađivala poglavlje o tržištu, napravila kratak rezime, a što se tiče oblikovanja, dovršila sam navigaciju između poglavlja. Sada se ovo može čitati kao potpuno samostalno delo sa dovoljno potpunim, ali maksimalno sažetim izloženjem libertarianskog pogleda na svet.
Ako poznajete dovoljno kompetentne teoretičare libertarijanizma, prosledite im, molim vas, tekst na recenziju. Pre nego što pređem na praktični deo knjige, želela bih da budem sigurna da nisam zaboravila nešto važno u teoriji. Ako ne budu protiv objavljivanja svojih recenzija, javite mi i to.
U drugom delu knjige pokušaću da dovoljno strukturirano i takođe maksimalno sažeto opišem anarho-kapitalističko društvo – koje karakteristike ono može imati, a koje su veoma malo verovatne.
U projektu Montelibero pojavio se neki Jurij, kojeg je zanimalo da razume kakvi ljudi ulaze u njega, koje su njihove motivacije i tako dalje. I počeo je da snima intervjue sa svima do kojih je mogao da dopre. Pa, da dobro ne propadne, dali su mu prava upravljanja projektnim Jutjub kanalom, i sada su svi intervjui tamo, u posebnoj plejlisti.
Ispostavilo se da je gotovo svako tokom intervjua izjavio da je o projektu pročitao kod Ankap-tjan. Tako je Jurij došao do mene i takođe počeo da traži intervju. Uglavnom, sada pored gomile video zapisa postoji i jedan tekstualni, sa mnom. A pošto mi se ne sviđa izgled Google-ovog dokumenta, prebaciću ovaj intervju, verovatno, na svoj sajt.
Intervju sa Ankap-tjan o Monte Libero
Septembar 2021, Jurij Vilnid
Reci nešto o sebi
Čemu si posvetila veći deo vremena prošle nedelje?
Moj glavni posao je vođenje ličnog Telegram kanala. Veći deo vremena prošle nedelje sam, kao i obično, posvetila njemu. Prevela sam prilično dugo poglavlje iz knjige „Libertarijanizam“ Erika Maka, napisala sam par poglavlja za sopstvenu knjigu o ankapu, za koju još nisam smislila naziv – ukratko, bavila sam se običnom rutinom. A u subotu sam otišla u Albaniju, da se „devirtualizujem“ sa jednim svojim pratiocem, i još uvek ovde živim. Uopšte, volim da otkrivam nova mesta i nove ljude.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala, a koja je primetno uticala na tebe?
Poslednjih godina uglavnom čitam non-fikšn, i najviše na mene je uticala „Mehanika slobode“ Dejvida Fridmana, koju sam prevodila za svoj kanal. Od beletristike mogu izdvojiti, verovatno, „Mi smo živi“ Ajn Rend; to je prva ili jedna od prvih knjiga koje je napisala, delimično autobiografska, o prvim godinama postojanja Sovjetske Rusije, iz koje je pobegla, postavši takozvana „nepovratnica“. Ja sam iz Rusije otišla, između ostalog, pod uticajem ove knjige.
Poslednja stvar koju si uradila za zajednicu?
Detaljno sam ispričala svom pratiocu, sa kojim sam sada u Albaniji, o Monteliberu, i sledeće nedelje ćemo ići da mu pokažemo plac. Verovatno će investirati u zemlju, a možda i preseliti se.
Čime si se poslednji put bavila „za dušu“? (umetnost, hobi, samoučenje)
Veoma volim da plivam. Put u Albaniju mi je bio i prilika da malo produžim leto. Nastavljam svakodnevno da plivam oko kilometra. A ako ostavimo po strani telesne avanture, nedavno sam završila knjigu Džejmsa Skota „Umetnost byti nepokornim“, i sada sa mnogo većim poštovanjem gledam na anarho-primitiviste. Verovatno ću nešto napisati u kanalu povodom toga, kada se misli u glavi bolje oblikuju.
Preseljenje
Kada si prvi put pomislila na promenu mesta boravka (otprilike – mesec, godina)?
2014. godina.
Koji događaji su te naterali da razmišljaš o tome?
U Rusiji je bila takva militaristička histerija da sam odjednom poželela da pobegnem od toga što dalje. Na primer, baš u to vreme prvi put je došlo do principijalnog razilika sa roditeljima, i sada u međusobnoj komunikaciji filtriramo diskurs, trudeći se da ne dodirujemo bolne teme.
Šta te je privlačilo u ideji preseljenja? Šta te je zadržavalo?
U ideji preseljenja me je privlačilo to što mogu prestati da govorim da sam iz Rusije. Postalo je sramotno biti Ruskinja — u to vreme je postojao potpuni osećaj da, kogod Rusa da pitaš, ispostaviće se da je imperijalista. Iz istog razloga mi se čini veoma sumnjiva ideja o životu u susednoj Srbiji, na primer.
Zadržavalo me je nerazumevanje toga kome ću tamo biti potrebna.
Šta se dalje dešavalo — koje prekretnice možeš istaći? (mesec, godina)
U periodu 2014-2018. malo sam se zatvorila, otišavši u unutrašnu emigraciju. Bavila sam se kopirajtingom i trudila se da uopšte ne gledam političku scenu.
Prva prekretnica – krajem avgusta 2018. ponuđeno mi je da vodim kanal „Ankap-tjan“. Delimično sam prilagodila njegov stil sebi. Ali mnogo više sam se promenila ja sama, jer sam morala da pročitam dosta toga o libertarijanizmu, a to menja ljude.
Druga prekretnica – u decembru 2019. ponuđeno mi je da se preselim u Crnu Goru i ovde pišem članke o agorizmu. Pristala sam bukvalno posle pet minuta kratkog razmišljanja, čime sam iz Đošlo u veliko čuđenje onome ko me je pozvao, jer je očekivao sumnje i teška razmišljanja.
Koje probleme si želela da rešiš preseljenjem?
Želela sam da počnem prelazak sa teorije libertarijanizma na praksu. Praksa je izgradnja libertarianske zajednice u oflajnu, slično onome što su radili Free Staters u New Hampshire-u. Za to je sasvim prihvatljivo, naročito u početnim fazama, da svaki član zajednice zarađuje na spoljnom tržištu, jer se pre svega testira mogućnost dugoročnog zajedničkog suživavanja, uprkos tvrdnjama da su anarho-kapitalisti (ankapi) zaprepašćeni individualisti koji u principu nisu sposobni da stvaraju i održavaju zajednice.
Kada bi tek sada pomislila na preseljenje, šta bi uradila drugačije?
Pozvane su me zimi, a u zemlju sam stigla tek krajem maja, jer sam sređivala poslove, prodavala stvari, produžavala pasoš i tako dalje. Uz to, zemlja je bila zatvorena zbog kovida. Sada bih se potrudila da završim sve mnogo brže, kako bih do zime sigurno već bila ovde.
Koje prepreke si morala da prevaziđeš?
Morala sam da se vakcinišem (iako sam, kako se ispostavilo, mogla i bez toga). Morala sam da prodam bicikl, čega veoma žalim, ovde su užasno skupi. Morala sam da se objasnim sa roditeljima, ali to je zapravo bilo najlakše.
Uporedi očekivanja od preseljenja i stvarnost
Čula sam za polako (lokalna navika da se sve radi opušteno), ali nisam očekivala da će ta pojava biti toliko uznemirujuća. Najupadljiviji primer je ponašanje našeg izvođača radova na putu, koji se po ugovoru obavezao da završi sve radove do početka jula, ali je na kraju uradio samo deo posla i to sa velikim zakašnjenjem.
Na koji način si rešila problem nedostatka kvalifikovanog posla na licu mesta?
Kao prvo, moj kanal nije vezan za konkretno mesto, dokle god ima interneta. Kao drugo, 2018. godine, kada sam počela da vodim kanal, upoznala sam se sa bitkoinima. Dobila sam kanal i ključ novčanika za donacije, gde je već bilo malo bitkoina, nakon čega je usledila kratka instrukcija o tome kako sa tim raditi, a zatim su mi pokazali knjigu Sajfedina Amusa „Bitkoin standard“.
Tada sam uspela da kupim bitkoine skoro na samom dnu, a i skromne donacije koje su tada stizale u kriptovalutama sada izgledaju kao kraljevski pokloni. Tako da sada mogu sebi priuštiti da neko vreme trošim više nego što zarađujem.
Gde živiš dok gradiš kuću?
Iznajmljujem jeftin studio na periferiji grada Bara, održavam prilično prijateljske odnose sa vlasnikom kuće.
Kako izgleda tvoja struktura troškova i koliko košta život?
Fiksni mesečni troškovi izgledaju ovako: 120 evra kirija, 25 evra struja, 10 internet, 150 evra hrana, 150 evra putovanja i izlasci. Pored toga postoje jednokratni troškovi, koji će se smanjivati kako se više udomaćim u zemlji.
Legalizacija
Da li imaš boravišnu dozvolu (VNJ)?
Pomogao mi je fond Montelibero da je dobijem, primivši me u kadar firme preko koje je kupovana zemlja. Delimično to otplaćujem radom na projektu, a delimično ću, verovatno, novcem.
Banke
Može li osoba sa boravišnom dozvolom da otvori bankovni račun i prebaci sebi novac iz druge zemlje?
Račun su mi otvorili kao zaposlenoj u firmi, na njega leže „beli“ prihodi, četvrtina minimalne plate. Teoretski bih mogla da prebacujem novac na taj račun, ali banke ovde uspevaju da uzimaju provizije čak i za prijem, a kamoli za slanje, tako da bih radije izbegla to i primala u bitkoinima.
Koliko je tačna tvrdnja: „S druge strane, postoje još one jurisdikcije koje Rusi nežno vole, kao što su Crna Gora i Tajland, koje se uopšte još uvek nisu pridružile automatskoj razmeni.“ Vedomosti (odnosno ne učestvuju u automatskoj razmeni sa RF).
Nisam se bavila time. Bankarski sektor u Crnoj Gori je za mene više mrtav nego živ. U Rusiji sam skoro zaboravila kako je to držati novčanice u rukama, ovde se ponovo navikavam.
Postoje li primeri korišćenja stranih bankovnih računa od strane građana RF bez obaveštavanja poreske uprave?
Naravno, ne nameravam ništa da obaveštavam vlasti RF, ova zemlja je za mene potpuno nelegitimna.
Biznis inkubator
Koje prepreke vidiš na putu ka saradnji slobodnih ljudi dobre volje?
Mala veličina zajednice. U svetu sa visokim nivoom specijalizacije, da bi pronašao klijente za svoje usluge i dobavljače za sve svoje potrebe, čoveku je potrebno prilično veliko tržište. Ne govorim samo o libertarijancima u Crnoj Gori – čak ni cela ruskojezička dijaspora u Crnoj Gori još uvek nije samodovoljna, tako da se mora tražiti daleko šire nego samo među svojim.
Šta je potrebno za stimulisanje pružanja usluga čovek-čoveku? (fitnes trener, masažer, nastavnik vokala itd.).
Povećanje broja članova zajednice i informacione povezanosti unutar nje.
Koji biznisi mogu biti traženi?
Najneočekivaniji. Ja, na primer, nikako ne mogu dočekati da mi lokalni majstor popravi skuter – a on je skoro jedini u celom Baru. Autoservisa ovde ima napretek, ali sa moto-servisima je nekako jadno. Zato je, recimo, industrija lepote prilično razvijena, i oni koji žele da uđu na to tržište suočiće se sa konkurencijom.
Projekat Monte Libero
Možeš li se setiti svog poslednjeg razgovora sa poznanikom kojem si ispričala o projektu?
Pošto sa poslednjim poznanikom delim stan, razgovor nije jednorazvan, već jednostavno s vremena na vreme se vraćamo toj temi. To mu pokažem slike parcele, to se požalim na izvođača puta, to pričam o tome kako sam početkom juna zatekla sebe kako mašem benzinskom testerom, ili spomenem partnere u projektu koji su prigodni za razgovor. On vidi da sam strastvena u vezi sa ovom temom i već jako želi sam da vidi šta je taj Montelibero.
Koja pitanja ti je postavljao tvoj poznanik?
Nabavna cena zemlje. Pošto sam je kupila (o tome govorim niže u tekstu). Zašto tako malo. Kakvu kuću nameravam da gradim. Čije usluge ću koristiti. Ukratko, prilično detaljna i praktična pitanja.
Koje strahove ili prepreke je izneo?
Čudno, ali čini se da nijedne. Samo interesovanje.
Koji razgovor sa MTL-ljudima ti je ostao u sećanju u poslednje vreme? Sa kim si razgovarala i šta ti je tačno zapamćeno?
Igal Hofman se upoznao sa kreativnim momcima iz Budve, i odveli smo ih da pokažemo našu zemlju radi organizacije muzičkog festivala. A oni su pogledali posečene grane i grančice i izjavili: „do đavola sa starim konceptom, ovde treba napraviti festival logorskih vatri“. Sada razrađujemo ovu novu ideju.
Koga od učesnika projekta preporučuješ da se pozove na sledeće intervjue?
Henriha Poljanina, ako ga uspemo nagovoriti. On me je pozvao u Crnu Goru.
Šta ti lično želiš od projekta?
Taktički cilj – prijateljska libertarianska zajednica, ujedinjena ne samo zajedničkom ideologijom, već i komšilukom. Srednjoročni cilj – stvaranje platforme za prijem političkih emigranata-libertarijanaca, jer oni nešto sve više teže ka Gruziji. Dugoročni – uticaj na lokalnu političku klimu u pravcu povećanja slobode.
Kakvim postupcima se to potvrđuje?
Aktivno komuniciram sa ljudima koji su zainteresovani za projekat, ulažem neočekivano mnogo truda za konstantnu oflajn komunikaciju među učesnicima projekta koji su se preselili u zemlju. Čini mi se veoma važnim održati osećaj zajedništva među onima koji su došli. Mi smo banda. Međunarodnog razmera. Radimo na masovnom projektu. To je daleko inspirativnija retorika nego „mi smo izbeglice od autoritarnog režima koje pokušavaju nekako da prežive“.
Nastavljam da vodim kanal o libertarianstvu, uključujući i pisanje knjige koja će, nadam se, biti praktična ulazna tačka za upoznavanje sa našom ideologijom.
Kakva ti je pomoć potrebna za to? Kako te podržati i na šta bi potrošila dodatni novac koji bi došao nakon objavljivanja ovog materijala?
Novac ne bi škodio))) Manje razmišljaš o svakodnevnom hlebu – više možeš posvetiti pažnje radu na Monteliberu.
Nedavno sam potrošila 34 hiljade rubalja na plaćanje kursa srpskog jezika, što je izbacilo septembarski budžet u minus, tako da bi dodatni novac omogućio da se barem u četvrtom mesecu boravka u zemlji izađe na plus.
Kupovina zemlje i izgradnja kuće
Koje vrednosti vidiš u projektu izgradnje sopstvene kuće?
Čini mi se da će to biti zanimljiv prelazak na novu fazu razvoja za mene: moja zemlja, moja pravila, mogućnost da sve uredim, ako ne sasvim po svom ukusu, onda barem dovoljno udobno za sebe. Imajući bazu u vidu sopstvene kuće, može se praktikovati razni čudni i ranije nedostupni hobiji: baštovanstvo, pravljenje rakije, sušenje smokava, ko zna šta će mi još pasti na pamet. Možda čak otvorim Y-club 🙂 (termin Y-club iz Meganezijskog ciklusa knjiga Aleksa Rozova i označava klub za amatersku prostituciju u režimu slobodnog pristupa).
Rešenje kojih problema očekuješ?
Jedini fundamentalni problem koji kuća rešava je uklanjanje zavisnosti od vlasnika iznajmljenog stana. Za to se plaća velikim jednokratnim troškom izgradnje kuće, kao i naglim povećanjem nivoa odgovornosti.
Koje alternativne načine rešavanja ovih problema si razmatrala?
Alternativa izgradnji sopstvene kuće je kupovina gotove. Međutim, ja ne gradim samo kuću. Gradim kuću u libertarianskom selu. Važni su mi ne samo zidovi, već i komšije iza zidova. Ne samo krov, već i zaštita libertarianske jurisdikcije.
Možeš li detaljnije o zaštiti?
Ako pravila određuje država, onda se pravila zajedničkog života poštuju i bez svakog libertarianstva. Užasno mi se nije dopalo u Nemačkoj kada je vlasnica stana, kod koje smo bili u gostima, šapatom zamolila da se penjemo stepenicama što tiše, jer bi u suprotnom komšije prijavili opštini.
Ali za mene je mnogo prirodnije razumevanje da, ako čovek previše pretera i pljune po interesima okoline, k njemu ne dolazi neki nejasan činovnik, već delegacija ljubaznih komšija i počinje se rešavati kako najbezbolnije regulisati problem.
Zašto ulagati novac i gomilu vremena u kuću, ako se taj novac može investirati u kripto i kiriju? Pa potencijal bitkoina za rast je neuporedivo veći od kuće. (iako je verovatnoća idealnog ishoda niža).
Ja sam do sada i investirala u kripto. Sada se to isplatilo i može se dati nov kvalitet životu (iako ne bez pomoći i roditelja, kod tate sam libertarijanka)))
Kako, ostajući unutar države, može se garantovati odsustvo spoljnog uticaja sa njene strane? Grubo rečeno, ako Crna Gora poželi da oduzme ovu teritoriju, ona će je oduzeti.
Crna Gora je izabrana i zato što su ovde zaštićena prava svojine na zemlji. Zaštićena ne od strane države, već narodnom tradicijom. To su seljaci, za njih je zemlja svetinja.
Da, naravno, čula sam i strašne priče o prevarama pri uknjižbanju zemlje, kada su prava svojine bila nedovoljno jasno definisana, ali je uvek naglašavalo da ako se po zakonu ne može zakačiti, postoji uknjižena zemlja i na njoj uknjižena gradnja, tada zemlji ništa ne preti, i ova norma se svuda gvozdeno poštuje.
Možeš li pokazati predračun za zemlju i kuću?
Predračun za zemlju je otprilike ovakav:
70 hiljada € je otišlo na kupovinu hektara zemlje (za celo naselje),
25 hiljada € — za put,
5 hiljada € — za čišćenje, plus još razni manji troškovi.
70 hiljada € je otišlo na kupovinu hektara zemlje (za celo naselje),
25 hiljada € — za put,
5 hiljada € — za čišćenje, plus još razni manji troškovi.
Do trenutka podele ovog hektara na zasebne parcele koje će se moći otkupiti, cena će još porasti. Za kuću planiram ne više od 400 € po kvadratu, što je skromno, ali ipak realno. Prvo ću izgraditi jedan sprat, u njemu ću se nastaniti, a drugi – nekako u budućnosti.
Plaćanje odmah, na rate ili uz kamatu?
Za zemlju sam se dogovorila o ratama, za kuću će troškovi biti podeljeni u mnogo etapa.
Šta si radila oko parcele i kuće prošle nedelje?
Zaradila sam novac)))
Koji porezi i kada će biti potrebno plaćati za kuću?
Porezi se plaćaju odjednom prilikom kupovine, odjednom pri dobijanju urbanističkog plana (tako zvani komunalije), a godišnje se takođe očekuje relativno mali iznos. Detalje sa ciframa još uvek ne znam. Poznato je da su komunalije najveći porez, 70 evra po kvadratu stambenog prostora, ali se one mogu plaćati na rate skoro 30 godina, što ću i ja uraditi.
Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.
Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.
I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.
