Nafta, ekonomija, limbo

Nisu ni kauč političari stigli kako treba da uđu u virologiju, već već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH mediju priču o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.

Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i krenuli još dublje. Ovaj anegdota je već prepričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo usredno, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto što vredi obraćati pažnju. Međutim, ne vidim razloga da se ista priča ne ponovi bliže kraju maja, jer da bi se to sprečilo, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili da ponuda opadne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.

Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom – kako su porezi postavljeni u ruskoj naftnoj i rafinerijskoj industriji. Ukratko: nafta može čak i da postane nula, ali cena benzina neće pomeriti se – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali u uslovima smanjivanja protoka će voditi prilično jadno postojanje.

Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorski i govorio o situaciji u proizvodnji nafte. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući pritom da se ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima je na izlasku, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se skrati, a to znači – nepovratno. Zaustavljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma obvodnjenim nalazištima, takvo bušenje će pri razumnim cenama jednostavno više ne biti isplativo. Tako da se Rusija nalazi pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je preuzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će biti dozvoljeno da radi, a nekoga će poslati pod nož.

Povodom toga želim da iznesem prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegova naftna industrija ne strada, ruska nafta mora biti kupljena. Nema nade u izvoz, što znači da ruska ekonomija mora da troši naftu. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u izlaz karantin. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva“.

Zbog čega se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, malo-pomalo, sve to samoisolacija okrenuti i prekinuti. Pa, možda osim Moskve, jer je previše odležala, neka malo oslabi. Tako da se pripremite na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati bolest dok ne dobijemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedina alternativa. Šta je to vaše izravnavanje krive? To je poznata igra limbo, gde treba uspeti proći ispod letvice. Što je letvica niža, zadatak je teži. Visinu letvice određuje nivo medicine. Sa ruskom medicinom ne treba ni pokušavati, nema potrebe za sramotom.

Nemačka izravnava krivu

Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, izgradnja horizontalnih veza, usvajanje kriptovalutnih plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja službenih lica i slično.

Možeš li nabrojati argumente protiv pozicije pristalica (uglavnom fanboj Jerzyja Sarmatha) efikasne autokratije (Singapur), kao i pristalica „naučnog“ pristupa politici (Lombroso i sl.).

Danil (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 149,25r)

Čime je dobra efikasna autokratija? Autokrata može veoma brzo postaviti na sve upravljačke pozicije ljude koji će jasno slediti njegova uputstva, a zatim veoma brzo sprovesti neophodne reforme. Tamo gde demokratskim metodama tim reformatora jedva izlazi na kraj tokom prve godine, a zatim se zaglavljuje u beskrajnim odlaganjima, tim autokrate uzme i uradi sve za nekoliko meseci.

Drugi argument u korist autokratije jeste taj da demokratska vlada odlazi nakon nekoliko godina, na njeno mesto dolazi opozicija i počinje strastveno da ruši tek izgrađeno. Autokrata sedi na tronu duže, i u tom periodu stvarnost koju je izgradio uspeva da se ukoreni.

Pa koji ludak bi uopšte nastupao protiv efikasne autokratije?

Najveća težina leži u tome što nimalo nije svaka autokratija efikasna. Mogu navesti kao primer poglavlje iz Mehanike slobode o libertarijanskoj spoljnoj politici.

Problem sa spoljnom politikom intervencije leži u tome što je to raditi loše mnogo gore nego to ne raditi uopšte. Ali ono što je vredno sprovođenja samo u slučaju da se uradi dobro, rade upravo oni ljudi koji upravljaju državnom poštanskom službom, i otprilike sa istom šansom za uspeh.

Može li se nekako unapred proceniti da li će kandidat za autokratu biti dobar i da li će njegovu vladavinu obeležiti minarhijističke reforme? Nažalost, cela istorija je puna primera da je to teško uraditi. Li Kuan Ju je došao na vlast pod levičkim sloganima, a zatim je počeo da suzbija komuniste. Deng Siao Ping je bio jedan od lidera KPK još za vreme Maoa, i, zapravo, ništa nije nagoveštavalo taj drastični zaokret koji će ostvariti. Liberalne reforme u Novom Zelandu, jednoj od najslobodnijih ekonomija savremenog sveta, takođe su sprovodile vlade izabrane pod levičkim sloganima. Dakle, ako budući odlučni reformator želi da dođe do vlasti demokratskim putem, najverovatnije će prenositi levičku agendu do izbora, a njegovi stvarni planovi će isplivati tek nakon toga. Onima koji se od početka pozicioniraju kao desnjački, ostaje samo dolazak na vlast putem vojnog udara, a to znači da će imati poteškoća sa sprovođenjem reformi na niskom nivou – nelegitimna uputstva često sabotiraju izvršioci.

Zar to znači da autokratijama nije potrebna, da treba da smirimo ponos i da koračamo u mejnstrim tokovima demokratije sa univerzalnim pravom glasa? Ne, to je odvratan oblik društvenog uređenja koji je sposoban samo da odlaže važne odluke i rasipa ogromne budžete, ali nije sposoban za sprovođenje održivih reformi za smanjenje države.

Glavni problem autokratije je monopol na vlast, a izlaz leži, naravno, u pokretanju konkurentskih mehanizama. Uz panarhiju, kada se državljanstvo definiše potpisom na ugovoru, autokratija pokazuje sve svoje snažne strane: to je kompaktn, brz mehanizam upravljanja koji ne okleva, već deluje. Ali panarhija omogućava neutralizaciju slabih strana autokratije, jer uz nju funkcioniše veoma moćna povratna informacija: građani svojim novčanicima podržavaju samo efikasne autokrate.

Isto se može reći i za naučni pristup politici. Naučne teorije moraju se razvijati, a njihova primena u praksi na bezalternativnoj osnovi konzervira teoriju. Druga stvar je konkurencija pristupa. Tamo funkcionišu mehanizmi evolucijskog razvoja, i umesto jednostavnog poverenja velikom učitelju, bio on i tri puta Mizes, dobićemo mogućnost da proveravamo teorije u delu i unapređujemo ih.

Istinski vam govorim: na jednog Li Kuana Ju dolazi stotina Pol Potova!

Donati u rubljama

Dodala sam mogućnost pravljenja donacija u rubljama. Forme za slanje rubalja se malo razlikuju na različitim stranicama, kako bih znala gde je donacija za pitanje, gde za prenos Eriku Maku, a gde jednostavno za razvoj projekta. Nažalost, ne mogu vam poveriti da sami pišete namenu uplate – država ne razume najbolje šaljive namene uplate poput „za rušenje Putina“ ili „4.20“ (inače, čestitam!).

To izgleda otprilike ovako:

Povremeno pišem recenzije za neke članke ili video snimke, i palo mi je na pamet da biste i vi mogli predlagati mi materijale za recenzije, ako vas to zanima. Naravno, prednost će imati zahtevi praćeni donacijama. Ova opcija bi mogla biti posebno zanimljiva vlasnicima Telegram kanala, jer je to svakako zanimljivije čitaocima nego obična promo objava.

Mane agorizma

Prilično sam mnogo promovisala agorizam ovde, i moglo vam je ostaviti utisak da je to jedini dostojan put borbe protiv države: minarhizam brzo posustaje, panarhizam takođe zapinje u prvim fazama implementacije, samo je agorizam neuništiv, zaista pomaže mnogim ljudima da žive i formira u njima korisne osobine, odnosno sam sebe ojačava. Ipak, on ima svoje mane. Danas ću pokušati da ih spojim, ali ću, naravno, navesti kontratezu za svaku tezu, jer cilj posta ipak nije taj da unese tugu.

Podsećam da pod agorizmom podrazumevam bilo koji nenasilni preduzetnički rad, bilo on direktno zabranjen od strane države, ili barem nikako od nje regulisan.

Teza 1. Zbog protivljenja države, agorista mora trošiti napore na maskiranje svoje delatnosti ili druge načine da se izvuče iz linije udara. Troškovi za to nisu nula čak ni za mikro-biznis, i brzo rastu sa povećanjem obima preduzeća.

Kontrateza. Rusi, kao i podanici drugih prirodnih država, mogu na ovo zameriti da za legalni biznis u njihovim jurisdikcijama troškovi protivljenja državnom rejderstvu takođe brzo rastu sa uspešnošću preduzeća, pa je zbog toga važno skrivati promet i profit ne samo radi izbegavanja poreza, već i da policija i druge službe ne bi oduzeli samo preduzeće.

Teza 2. Inače, o rederima. Pored državnih, postoje i privatni. Crni biznis ne može koristiti državnu zaštitu od takvog rejderstva i prinuđen je da se brani sopstvenim silama, a troškovi za to takođe brzo rastu sa povećanjem obima delatnosti.

Kontrateza. Rusi ili podanici drugih prirodnih država će vas, slabe volje, pomaziti po glavi kada čuju reči „državna zaštita“, a zatim će ispričati mnogo nesrećnih priča. De facto, nasilno oduzimanje biznisa u takvim jurisdikcijama je privatno-državno partnerstvo, kada država oduzima, a privatnik kupuje za sitne pare, ili kada privatnik oduzima, a država svojim sudom potvrđuje njegovu ispravnost, ili, konačno, kada država vrši pritisak bez zakona, sve dok biznis ne bude prepisan na privatnika.

Teza 3. Agoristi je teško da sačuva svoju libertarijansku čistotu – na crnom tržištu će vrlo brzo biti primoran da se sam bavi silovitim preduzetništvom, ili da sarađuje sa silovitim preduzetnicima, ili će od njih upasti u vazalnu zavisnost. Legalno delovanje neće toliko oštro postavljati pitanje o poslovima sa savestom.

Kontrateza. Da, to nije isključeno, mnogo toga zavisi od situacije. Negde mafija mora da „podmazuje“ svakog prodavca na tezgi, a negde svaki državni službenik može biti poslat na vlastitu miting ili glasati po nalogu nadređenih. Tako da sama po sebi legalnost ili ilegalnost ničemu ne garantuje, a svoje principe će ipak morati da brani, prosto iz samopoštovanja.

Teza 4. Ideja da se država izgladni kroz agorizam mogla bi da funkcioniše u SAD, gde mali biznis čini ozbiljan udeo u ekonomiji, ali u istoj Rusiji on egzistira na ivici izumiranja, a udeo poreza od njega u državnom budžetu je mali. Zato u Rusiji, sa njenom gigantomanijom, agorizam neće moći da ispuni deklarisanu zadaću.

Kontrateza. Upravo mali biznis koji radi „belo“ egzistira na ivici izumiranja, zbog čega privlačnost praksi agorizma samo raste. Ipak, moram da se složim: dok agoristi principijelno lete ispod nivoa radara, neće imati značajan uticaj na državu, a da bi se neplaćanje novca državi iz razbacanih individualnih tajnih praksi pretvorilo u moćnu kampanju građanske neposlušnosti, legitimitet države mora biti ozbiljno poljuljan njenim sopstvenim neuspesima. Ruska država za sada sigurno uspeva u tom zadatku, treba iskoristiti trenutak.

I za kraj, pojačaću svoju poruku iznetu na početku članka. Glavni zadatak agorizma u današnjoj Rusiji je edukativni. Ništa bolje ne oslobađa od paternalizma u sopstvenoj svesti nego gruba praksa. A dok se ne prevaziđe paternalizam, državu se neće ukinuti.

Uslov uspešnosti agorizma

Državna narkopolitika

Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.

Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.

U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.

Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.

Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.

Mehanika slobode, poglavlje 45

Nakon duže pauze objavljujem samo jedno poglavlje iz knjige „Mehanika slobode“ Davida Friedmana, ali se nadam da ću se uskoro ubrzati. Kao i obično, podsećam vas da projekat prevoda možete podržati svojim donacijama na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Poglavlje 45, Postoji li libertarijanska spoljna politika, posvećeno je razmatranjima o moralnoj dilemi koja se nalazi pred potencijalnom libertarijanskom vladom Sjedinjenih Država. S jedne strane, za odbranu od tako ozbiljnog protivnika kao što je Sovjetski Savez, potrebni su značajni napori, što implicira mrežu međunarodnih saveza. S druge strane, svaki savez podrazumeva mogućnost da će se morati ratovati za tuđe interese u ratovima koji nemaju nikakve veze sa libertarijanskim vrednostima. Na kraju, Friedman dolazi do zaključka da je politika nemešanja ipak poželjnija za libertarijance.

Od tada je Sovjetski Savez prestao da postoji, i time su argumenti u korist politike nemešanja samo ojačali.

Preusverjavanje etatista

Vitalij Tizun, čiju sam brošuru Teorija slobodnog društva nedavno pregledala, objavio je kratak video snimak u kojem razmatra kako promovisati ankap. I ja radim u sličnom pravcu i nadam se da ću vas uskoro obradovati novim videom od Libertarian band-a, ali Vitalij je bio brži.

https://youtu.be/pnpCDuMVaUE

Ako vas video zainteresovao, možete preuzeti letak za samostalnu distribuciju – u njemu je ukratko rezimirana glavna poruka videa. Naravno, ovo je za budućnost – onima kojima su letci potrebni sada, dok ljudi sede kod kuće. Iz bezbednosnih razloga, letak ne treba naručivati u štampariji – štampajte malo po malo, na štampaču i gotovinom.

Principi agorizma

Moj kanal ima ogledalo na Vkontakte, koje vodi neko od čitalaca. Ja sama ne pratim to, pa ako se tamo pojavi nešto zanimljivo u komentarima, javite mi u privatnoj poruci. Konkretno, opis poslovne ideje za agoristu podstakao je Aleksandra Tatarkova, čiji sam YouTube kanal ovde već jednom preporučila, na opširno dopunjenje, koje sam odlučila da iznesem u posebnu objavu.

Dozvoliću sebi da malo generalizujem i formulišem osnovne principe agorizma.

1. Radi sa privatnim klijentom, a ne sa organizacijom. Privatnom klijentu je svejedno da li si platio poreze ili nisi.
2. Radi za gotovinu. Samo gotovina može biti crna. (podsetnik od Ankap-čan: bitkojn je gotovina)
3. Ne potcenjuj barter. Prema dokumentima uopšte ne prolazi nikakav novac, a svaka strana je dobila ono što je želela.
4. Korupcija nije loša, već dobra. Imaš agenta u štabu neprijatelja (države). Ne daješ novac neprijatelju (državi). Smanjuješ zavisnost službenika od države, jer mu pružaš alternativni prihod. On je tvoj saučesnik. On će te pokrivati, jer si ti kompromitujući materijal za njega. I on je više zainteresovan da vaša šema ne bude otkrivena.
5. Prodaj ono što je nemoguće evidentirati ili izbrojati. Na primer, porcije obroka, ili brošure, ili vizit karte (štampa).
6. Nabavka materijala takođe mora biti crnom gotovinom.
7. Izbegavaj bezgotovinsko plaćanje čak i na ličnu karticu. Neka klijent prenese novac onome kome ti duguješ. Moji klijenti su čak plaćali i muzičko školovanje moje ćerke! Tako deluješ kao da ništa i da nisi uradio. Tvom poveriocu je svejedno ko je platio tvoje dugove. A država dobija porez samo na jednu transakciju.
8. Sjajna šema sa darovima prirode. Bez ikakve nabavke. Novac je dobar, apsolutno crn i neostvariv. Na primer, mi smo 90-ih sakupljali šišarke. Prodaja na crno, za gotovinu. Koliko je prodato – nedokazivo.
9. Rad sa onim čega se ne može dotaknuti. Na primer, dizajn. Napraviš dizajn, dobiješ novac. Od koga, za šta – pokušaj to da razgraničiš. Tu osobu možda nisi ni video uživo! Poslao ti je porudžbinu preko WhatsApp-a, dobio skicu na mejl. Uplatio ti je novac na telefon.
10. I razne vrste usluga na terenu ili kod kuće. Tipa, popravka kompjutera, manikir, renoviranje stanova, dresura/šetnja pasa. Čak i ako dođu iz poreske po prijavi, kažeš da još uvek nije bilo klijenata. Čim se pojavi prvi – napraviću patent. Dokazati da ti polugrad koristi usluge, može se samo po šaputanju. Ali, mora se raditi normalno, da te niko ne bi okrivio…

Otprilike tako. To je prvo što mi je palo na pamet. Mnogo toga iz ličnog iskustva iz 90-ih. Svesno sam izostavio kriminalne šeme. Možda sam mnogo toga propustio. Ovde je glavno – naznačiti pravac razmišljanja.

12 godina LPR-a

Pre godinu dana sam čestitala LPR na jedanaestom godišnjici, upoređujući partiju sa neskladnim tinejdžerom koji aktivno raste i pokušava da izgleda odraslo. Sa 12 godina kod tog tinejdžera vidimo potpuni unutrašnji nesklad, histeriju, gubitak smisla života i suicidale misli (izvinite, konkretika neće biti, post nije o tome). To je praćeno javnim komentarima, poput nedavnog posta Vitalija Tizuňa o tome čemu su političke partije loše kao takve.

Meni je povodom toga ipak bliža retorika Dejvida Fridmana, koja se svodi na tvrdnju da ambalažu za proizvod treba proizvoditi čak i ako je njena krajnja sudbina da bude bačena. Meni preostaje samo da razvijem Fridmanovu metaforu i naznačim da iz ambalaže, međutim, ne treba praviti kargo-kult, i ako ste spremni da kupujete proizvod bez ambalaže, onda nije neophodno ni trošiti resurse na nju.

Zadatak libertarijanske partije je implementacija libertarijanskih ideja u državnu normativnu bazu koristeći specijalizovane državne političke interfejse. Zadatak libertarijanskog pokreta uopšte je širenje libertarijanskih ideja u društvu. Partija takođe može obavljati taj sporedni zadatak za nju, ali nije obavezna, jer je namenjena nečem drugom. Za nju je prenošenje ideja u društvo samo način dopunjavanja ljudstva. Libertarijanska partija može sutra da se samorasformiše, i to će biti samo napuštanje jednog od pristupa smanjenju države, ali nipošto kraj libertarijanizma u Rusiji.

Tako da čestitam svima koji su danas u LPR i koji se pripremaju da u nju uđu. Radite posao koji smatrate važnim i korisnim, samo ga, molim vas, ne shvatajte sa zverskom ozbiljnošću, jer je ponekad malo neprijatno zbog vas.

Kako će raditi juvenilna pravda u libertarianizmu?

Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl.
Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?

Vopros999 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008510 BTC)

Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.

Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.

Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.

Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).

Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.

Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.

Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a