Mihail Požarski je objavio veoma dobar video o iluziji kontrole. Obavezno pogledajte u celosti ako još niste, a ja, kao i obično, iznosim ključne teze u mom razumevanju.
Iskustvo upadanja u bezizlaznu situaciju (onu u kojoj položaj subjekta ne zavisi od njegovih napora) provocira razvoj naučene bespomoćnosti.
Naučena bespomoćnost naglo smanjuje konkurentni potencijal subjekta u situacijama kada od njegovih postupaka zaista nešto zavisi.
Važna psihološka odbrana od naučene bespomoćnosti je iluzija kontrole. U bezizlaznoj situaciji čovek može poverovati da od njega ipak nešto zavisi, i tada se naučena bespomoćnost neće pojaviti.
Međutim, rituali psihološke odbrane, koji imaju za cilj da formiraju iluziju kontrole, mogu sami po sebi pogoršati bezizlaznu situaciju.
Zato je efikasnija veština refleksije, kada subjekat analizira šta stvarno može da kontroliše, a šta ne, i ne troši snagu na iluziju kontrole, prihvatajući višak sila onakvima kakvi jesu.
Takva veština se formira kroz iskustvo samostalnog izlaska iz teških situacija, i nikako drugačije.
Zato je stvaranje glomaznih centralizovanih struktura i prebacivanje odgovornosti za sve što postoji na njih — iluzija kontrole, a stvarna borba protiv poteškoća predviđa pre decentralizovan pristup zasnovan na ličnoj odgovornosti. Tačka.
Zato, nakon što sam označio tri glavna puta kretanja ka ankapu — minarhizam, panarhizam i agorizam — posebnu pažnju posvećujem upravo agorizmu.
Može se osnovati politička partija, kao kod velikih igrača, održavati mitinge, kao veliki igrači, i verovati da svojim političkim pritiskom na neki način utičeš na politiku koju vode vlasti — a na pitanje zašto život ne postaje bolji, odgovarati da preduzeti napori nisu dovoljni, da na trg ne treba da izađe stotinu hiljada, već milion ljudi.
Može se predlagati reforme za stvaranje funkcionalnih konkurentskih jurisdikcija, sanjati o građanstvu na Fejsbuku ili Bitnation projektu, a na pitanje zašto se sve to ne uvodi, odgovarati da sve to ionako ide u tom smeru, ali bi bilo dobro udvostručiti napore u propagandi.
A može se jednostavno zaključiti dogovor i ne platiti porez. Ili zaobići nezgodnu zabranu. Ili smisliti servis koji je koristan ljudima, ali nevidljiv državnim služnicima. To više nije iluzija kontrole. To je sama kontrola. Na takvim stvarima čovek uči kako samostalno da izlazi iz teških situacija. A ako se nađe u uslovima u kojima ne kontroliše mogućnost izlaska iz položaja, tada će već biti rezistentan na naučenu bespomoćnost, ali se neće udariti u rituale radi iluzije kontrole.
Može se ostati ateista u rovovima pod vatrom. Dok jedan prlja pantalone, a drugi se moli, agorista produbljuje rov.
Na primer, želim da otvorim kafić. Otvarajući kafić u centru grada, ozbiljno rizikujem da izgubim novac od strane države. Kako izbeći to, i da li uopšte vredi rizikovati otvaranjem ilegalnog biznisa u modernoj Rusiji sa stvarnim prostorom i ljudima unutra? Imam osećaj kao da je agorizam trenutno samo prodaja supstanci, ali ja ne želim da prodajem supstance na toru, želim da se bavim, na primer, kafićem, a tamo već nije takva anonimnost, tamo je potrebno da ljudi znaju za njega i da bude na vidiku. Dakle, to uopšte nije isto što i tržište supstanci, na primer, gde se poslovi mogu obavljati preko tora. Dalje, ako se pojave neki problemi sa vlastima, sud i pravosuđe su monopolizovani, i niko me neće zaštititi od proizvolja poreskih službenika. Šta raditi? Čekati dok izbegavanje poreza ne postane norma? Podmazivati mitoom? Tada će novac otići državnim službenicima i povećati njihovu zainteresovanost za pravljenje problema (da bi bilo više mita). To je neki začarani krug.
Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0001985 btc
Praktike agorizma uvek podrazumevaju određenu solidarnost između ugovornih strana protiv države, i na nju treba težiti prilikom razmatranja kako izgraditi svoj sivi biznis. Tako, ako otvorite neoporezovani objekat na otvorenom prostoru u centru grada, imate jedinu šansu da izbegnete represivni pritisak države: ako kao odgovor na takve pokušaje vaši klijenti odmah razstrelaju predstavnike države, i ako im to je unapred poznato. Van Čečenske Republike ne može se računati na to, tako da nema šta tražiti.
Pošto smo već počeli da pričamo o oblasti ugostiteljstva, predložila bih drugi poslovni model. Pronađite neki nepreviše pompcio poslovni centar, sa blagim režimom propuštanja, prođite kroz svaku kancelariju i izložite svoju jednostavnu komercijalnu ponudu – da ste svakog radnog dana tokom pauze za ručak spremni da im dostavljate topli kompletan obrok po fiksnoj niskoj ceni, uz plaćanje gotovinom. Evo linka za Telegram bota, svakog jutra do 11:00 možete napraviti porudžbinu birajući jedan od tri kompleta, i od 13:45 do 14:15 porudžbina će biti isporučena u kancelariju. To je, zapravo, ceo model. Tredaće vam da iznajmite prostor za kuhinju na fizičko lice, da zaposlite osoblje „na crno“ – i radite. Možete se čak i ne predstavljati nikome bilo kojim imenom, vaše ime je Telegram bot. Ah, da, takođe će biti potrebno potrošiti novac na pisanje bota. Kao alternativa, bot se može zameniti sajtom, ali to zavisi samo od toga koliko je Telegram zastupljen u vašem gradu.
Inače, da ne biste bezveze šetali sa svojim reklamama, kada budete reklamirali svoju službu toplih obroka, ponesite sa sobom ukusan kolač, on će se odlično prodati u kancelarijama, bilo bliže ručku, bilo bliže „five o’clock“ vremenu. Tada nećete biti samo „neki lik koji je došao sa brošurama“, već „oni, oni sa pecivima, mogu da nose i tople obroke“.
Naravno, ovaj model najbolje funkcioniše kada u kancelarijama ima nekog života, tako da period totalne samoizolacije nije najbolje vreme za početak ovakvog biznisa. S druge strane, upravo sada možete organizovati besplatnu ishranu za lekare u bolnicama, putem donacija. Neke nevladine organizacije se time već bave, i ništa vam ne sprečava da i vi počnete da usavršavate svoje organizacione veštine upravo sada. Svaka dobrotvorna organizacija troši deo prikupljenih sredstava na sopstvene potrebe, tako da, ako ne budete previše neustrašivi, ćete barem uspeti da obezbedite minimalnu zaradu sebi i svojim zaposlenima, plus stekleti reputaciju i poznatost, a i sam objekat dobrotvorstva će vam biti zahvalan i, ako zatreba, izdvojiće respirator van reda.
Naravno, ova ideja nije nova, ali u ovoj sferi će još dugo postojati prostor za agorizam, naročito van glavnih gradova
Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.
Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.
Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.
Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.
Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).
Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.
Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.
Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.
A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.
Pre nekoliko dana, policija u Njujorku je uhapsila Baruha Feldhajma, koji je unapred otkupio 192.000 maski i 600.000 rukavica (i još mnogo drugih stvari), kako bi to kasnije prodavao medicinskim radnicima i običnim građanima sa ogromnom maržom (oko 700%). Kako će anarho-kapitalizam nositi se sa takvim spekulacijama tokom vanrednih situacija? S jedne strane, on je delovao isključivo tržišnim metodama i težio je da ostvari maksimalnu korist, s druge strane – njegovi postupci su vrlo mogli nekome da koštaju život.
Slava Mahorkin
Dakle, imamo ankap, u Njujorku je sve mirno, u Kini je neka lokalna epidemija. Nikoga nije briga za nju, niko ne kupuje panično maske i rukavice, niko ne zatvara granice, i u sudbinski određeni čas, epidemija izbija u Njujorku. Iznenada svi jure po zaštitnu opremu, trenutno razgrabe male skladišne zalihe i dolazi do kolapsa. Dalje će, naravno, nakon nekog vremena sve biti u redu – doprešće odatle gde epidemije još nema, proširiće se proizvodnja i tako dalje. Ali u početku će biti haosa.
Sada razmotrimo drugi scenario. U Kini je neka lokalna epidemija, nikoga nije briga za nju, ali budni Baruh Feldhajm već otkupljuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još, i za svaki slučaj podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi uznemireni ljudi, čisto da ne bude šta. Kao rezultat povećane potražnje, proizvodnja zaštitne opreme počinje da se povećava mnogo pre nego što epidemija stigne do SAD. Za revanche, kada se to desi, dočekuju je u punom oslonom: proizvodnja je povećana, magacini su puni do vrha, svi koji su želeli da se zaštite, mogu to da učine. Baruh Feldhajm, na talasu medijske pažnje još pre dolaska epidemije, prodaje veći deo svojih zaliha po dvostrukoj ceni, ostvarivši dobru dobit, a ostatak ostavlja za ličnu upotrebu ili da bi ga prodao po još većoj ceni u datom trenutku.
I, konačno, razmotrimo treći scenario. U Kini se javlja neka lokalna epidemija, nikoga ona ne zanima, ali budni Baruh Feldhajm već kupuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još robe i, za svaki slučaj, podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi nemirni ljudi, jer nikad zna. U međuvremenu, epidemija u Kini je lokalizovana i ona nestaje. Budni građani ostaju da sede sa gomilom robe, apoteke su prepune, cene zaštitne opreme opadaju, i postepeno nesrećni preduzetnici rasprodaju svoje nelikvidne zalihe, fiksirajući male gubitke, ili čak izlaze na nulu, ako uspeju spretno da manevrišu.
Spekulacija je pokušaj zarade na predviđanju budućnosti. Ako spekulacija uspe, budućnost će biti bolja i za spekulanata i za one koji su od njega kupovali. Ako ne uspe – to su problemi spekulanata. Ali ako se u društvu učvrsti navika da se kažnjava spekulant za njegov uspeh, onda će mu drugi i treći gore opisani scenariji biti zatvoreni. Niko ne gleda u budućnost, svi gledaju sa oprezom u komšije, da ne bi izazvali njihovu zavist i dobili šamar.
Juče sam pisala o Somaliji i pomenula predavanje Vladimira Zolotoreva, gde on priča o somalijskom pravu. Tamo se nije desio kapitalizam, upravo zato što se svaki lični uspeh smatra slučajnom srećom, a njeni plodovi se moraju podeliti sa klanom. Isto je ludost vladalo i u Melaniziji, i kod severnoameričkih Indijanaca, sa njihovom kulturom potlaca, isto se dešava i u današnjim SAD, iako bi se činilo da Indijanci odavno ne žive na Menhetnu.
Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.
Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.
Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:
Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.
Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.
Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.
Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.
Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.
Odslušala strim kod Junemana, koji je nedavno najavila. Utisci o govornicima:
Vatoadmin. Najživahniji od svih četvorice, pa meni je kao humanist njegove priče, naravno, bliže i jasnije. Smatra da će svet izaći iz krize obnovljen, odbacivši neke današnje neefikasne prakse.
Baženov. Najviše intelektualno nadmen ekonomista među četvoricom sagovornika, zbog čega se doživljava pomalo snobovski. Smatra da se ništa posebno neće promeniti, oporavićemo se i nastaviti dalje.
Zubov. Vlasnik najgoreg kanala komunikacije, zbog čega nije bilo moguće razlučiti sve što je iznosio. Budući ne toliko ekonomista koliko finansista, on je skeptičan u pogledu postkrizne budućnosti, jer će masovne državne intervencije, naravno, značajno pogoršati strukturu svetske ekonomije.
Juneman. Najmanje ekonomista među prikupljenima, ali je vodio razgovor sasvim pametno i strukturirano. Smatra da bi pandemija trebalo da se odrazi na naše društvene prakse u dugoročnoj perspektivi, i da će to, očigledno, postati njen glavni posledica.
Značajan i najmanje zanimljiv deo diskusije bio je posvećen analizi trenutnih mera podrške građanima koje se sprovode u različitim zemljama. Tamo su samo banalnosti koje su već hiljadu puta prerađene na drugim mestima. Pa, osim što nisu sišli toliko nisko da počnu da analiziraju nesrećne pečenége.
Neka su im pečenegi, ali takođe nije nijednom rečeno „bitcoin“, a to po mom mišljenju govori o previše uskom pogledu na situaciju. Bitcoin je nastao kao reakcija na pumpanje ekonomije fiat novcem 2008. godine, i od tada je značajno razvio i ojačao. Sada tadašnje pumpanje izgleda kao igra u peskovniku, i bilo bi mi zaista zanimljivo čuti ekonomsku analizu toga kako će na svetsku ekonomiju uticati koegzistencija štamparije koja pravi „brrrr“ i deflacionog novca spremnog za upotrebu. Ako ekonomisti smatraju da će taj uticaj biti zanemarljiv, ponovo bih volela da razumem zašto.
O perspektivama toga da neki režimi možda jednostavno ne prežive krizu, rečeno je na samom kraju i ukratko, ali ih ovde možemo razumeti: neka o takvim temama diskutuju političari.
Ne gledam baš često nikakve strimove, ali konkretno ovaj mi se ne čini kao izgubljeno vreme, materijal je išao gusto i imao je solidan kvalitet prezentacije.
Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.
Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.
Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.
Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.
Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.
Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.
Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.
U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.
Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.
Mogu se izvući zaključci:
1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.
2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.
Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.
Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?
Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?
Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.
Izvinite što dva dana zaredom objavljujem tuđe najave, ali narod u samoizolaciji se očigledno oživio i počeo sa dvostrukom silom da prenosi svoje ideje na mrežu. Pokušaću i sama da ne zaostajem, iako se u mom životu sa svim ovom pandemijom uopšte skoro ništa nije promenilo.
Roman Juneman je poznat kao jedini nezavisni političar u zemlji koji je uspeo na izborima da pobedi pametnim glasanjem od Navaljnog. I bio bi loš političar da nakon toga nije počeo da razvija svoj uspeh. Juneman je stvorio zajednicu Društvo.Budućnost, u okviru koje se bavi različitim ekspertskim istraživanjima: prvo proučavanjem detalja i skrivenih opasnosti elektronskog glasanja koje ga je uništilo, a zatim, nakon Putinovog januarskog obraćanja, počeo sa radom na predlozima za novi ustav, pošto trenutni režim namerava da stare konačno pokvari.
8. aprila organizuje na svom Jutjub kanalu strim sa prilično reprezentativnim timom:
Vatoadmin, koji nas je naučio da se svi krstimo pri reči „AEŠ“ i da se izvinjavamo povodom bilo čega
Grigorij Baženov, koji ume veoma glasno da viče kada vidi cene goriva
Dmitrij Zubov, koji mi je poznat po Telegram kanalu Desna ekonomija, a na Jutjubu mi se nije sretao, tako da mi ne padaju na pamet nikakve priče o njemu.
Predviđa se da se diskutuje o aktuelnim temama: koliko je duboka današnja kriza, koliko će dugo trajati i šta sa tim sve da se radi. Biću draga da čujem mišljenje pametnih ljudi, sa mnogima od kojih se ne slažem (na primer, Junemanovu ideju o uvođenju kućnog vanrednog stanja smatram štetnom), ali je i glupo poricati njihovu kompetenciju. Nadam se da će učesnici razgovora takođe najaviti neke praktične korake.
Nedavno sam objavila izborku zanimljivih kanala u okruženju libertarijanizma, i među njima je bio kanal Artema Severskog Život sa drugima. Posebno sam preporučila da pogledate niz objava o monetarnoj politici, ali može biti nezgodno pretraživati istoriju Telegram kanala. Srećom, autor je bio toliko ljubazan da je te objave spojio u jedan članak i postavio na sajt. Uz to, možete prošetati po sajtu, tamo takođe ima nešto zanimljivo, na primer, članak o klasičnom liberalizmu i libertarijanizmu onog istog Erika Maka, čiju knjigu sada prevodimo.
Kanal Libertarian Band, gde pišem scenarije za seriju edukativnih video snimaka, otvorio je posebnu novinsku rubriku i danas je objavio pilot izdanje sa novom harizmatičnom voditeljkom. Ne ustručite se da napišete u komentarima šta mislite o načinu prezentacije materijala, kako biste pomogli u njenom poboljšanju.
Takođe sam objavila nacrte prevoda pet novih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjua. Ovim mi je potpuno nestao budžet za podsticaj volontera, tako da mislim da će proces dolaska nacrta sada zastati, i moći ću mirno da se bavim uređivanjem onoga što je već poslato. U svakom slučaju, možete poslati još novca, i volonteri će se pokrenuti. Podsećam na novčanik za finansiranje projekta prevoda: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Konspirologija je objašnjenje činjenica posmatrane stvarnosti skrivenim ciljnim delovanjem određenih subjekata ili organizacija. Obično se ismeva, naročito ako neka konspirativna teorija zaista daje veoma besmislena objašnjenja.
Praksiologija tvrdi da delujući subjekti mogu biti samo pojedinci, a ako je to tako, može se pretpostaviti da bilo koji društveni fenomeni moraju biti izazvani ili eksplicitnim ili tajnim ciljnim delovanjem konkretnih ljudi. Istina, ova tvrdnja je dopunjena tvrdnjom o postojanju spontanih poretaka koji su nenamerni posledice delovanja neodređenog mnoštva lica. Stoga, ne želeći preterano ulaziti u sitnosti teorije, konstatujemo da u osnovi društvenih fenomena mogu ležati kako nenamerne posledice postupaka širokog kruga aktera, tako i namerne posledice postupaka uskog kruga. Pri čemu u poslednjem slučaju ti postupci i njihovi ciljevi mogu biti svesno skriveni široj javnosti. Drugim rečima, konspirativna objašnjenja mogu biti istinita.
Prema mojim zapažanjima, konspirativnim objašnjenjima češće teže stariji ljudi. Mogu pretpostaviti da je to interpretacija njihovog životnog iskustva, pošto u svojim godinama obično stignu i sami da učestvuju u mnoštvu uspešnih i neuspešnih zavera, i da posmatraju otkrivene zavere nekih drugih. A i uopšte, teško je negirati samo postojanje stalno osmišljenih i sprovodnih zavera, jer u budžetu svake vlade postoji tajni deo, a svako samopoštujuće preduzeće ima crnu kasu, pošto se njegovo rukovodstvo udružuje u zaveru protiv vlade u cilju smanjenja poreza ili izbegavanja regulativa.
Da ne bih stalno lupao rukama izjavljujući da je sve moguće, a da nam istina nikada neće biti rečena, voleo bih da imam kriterijum, koji primenom može odlučivati za sebe u kom slučaju je konspirativno objašnjenje sasvim verovatno, a u kom neverovatno. Za formulisanje takvog kriterijuma uvešću takav praksiološki pojam kao što je horizont planiranja (ili vremensko prednost, odnosno veličinu obrnutu od horizonta planiranja, ali mi nije tako zgodno za korišćenje, a i zvuči nezgrapno).
Da biste procenili zavereničku nameru, jednostavno procenite koliki je horizont planiranja potreban za njeno sprovođenje. Zatim ga uporedite sa horizontom planiranja koji obično pokazuju pretpostavljeni akteri u razmatranoj zavereničkoj hipotezi. Ako je zahtevani horizont znatno duži od onog koji se obično pokazuje, to je težak argument da se zaverenička hipoteza smatra nevaldjanom.
Ovde je potrebno napraviti još jedno pojašnjenje. Ako pretpostavljeni aktor, vođen svojim kratkoročnim ciljevima, nenamerno podržava ono što se sa strane čini jedinstvenom dugoročnom namerom, onda se zaverenička hipoteza, iako suštinski netačna, ispostavlja kao efikasna – aktor je pogodjen tačno, pravac delovanja je pogodan tačno, a to što ceo plan nije unapred planiran – koga briga, glavno je u čijem interesu se sve radi. Ovde mogu preporučiti za dodatnu proveru da pogledate da li je bilo brojnih slučajeva u kojima su akcije aktora bile u suprotnosti sa ciljem koji pretpostavlja zaverenička hipoteza. Ako se to primeti, najverovatnije je reč o taktičaru, i nije neophodno izmišljati stratešku nameru kojom se on navodno rukovodi.
Na ovome Šeherazada prekida dozvoljene govor, jer dalje ne odgovara vašem nivou odobrenja.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
