U novom videu mi smo sa timom Libertarian Band razmotrili moral sa istih pozicija sa kojih smo ranije razmatrali pravo, odnosno kao spontani poredak, tako da je najbolje gledati oba videa jedan za drugim. Ne sećam se da je iko ranije opisivao moral na ovaj način, ali nadam se da smo uspeli da pružimo dovoljno koherentnu, doslednu i sasvim primenljivu u praksi viziju ove teme.
A sledeći će biti video na temu o kojoj su mnogi libertarijanski teoretičari „slomili koplja“ – o deci. Zato ne zaboravite da se pretplatite na kanal.
Retko sama inicijujem javne diskusije, češće objavljujem reakcije na sopstvene tekstove i odgovore na te reakcije. Ali, relativno nedavno, nisam uspela da se suzdržim. U videu Money printer go brrr na kanalu FuryDrops, Grigorij Baženov je pokušao da na prilično popularan način izloži osnove makroekonomije u vezi sa novčanom masom, radom štampačice novca i shredera za novac. Iz videa je izlazilo da ubacivanje triliona od strane Federalnih rezervi u ekonomiju neće dovesti do inflacije, već će samo kompenzovati smanjenje multiplikatora.
Pitala sam se u komentarima kako će na ceo taj model uticati prisustvo takvog faktora kao što je Bitcoin, gde korisnik sam bira da li će raditi u okviru punog rezervisanja ili se obraćati centralizovanim posrednicima kod kojih veličina multiplikatora može biti veća od jedinice. Takođe sam predvidela potrošačku inflaciju u SAD. Diskusija je bila prilično duga, bolje pogledajte sami nit ispod videa. Tamo su se Grigorij Baženov i Artyom Seversky protivili kako po pitanju primenljivosti Bitcoina kao novca, tako i po pitanju toga da je inflacija moguća u ekonomiji SAD koja se skuplja. Artyom je čak napisao poseban post o tome da novac po svojoj prirodi predstavlja neobezbeđene obaveze, i stoga može biti zasnovan samo na delimičnom rezervisanju, inače ekonomija zastaje.
Šta vidimo bukvalno dve nedelje kasnije. U SAD je zaista skočila potrošačka inflacija. Na Trampov „helikopterski novac“, ljudi su aktivno kupovali Bitcoine, o čemu svedoči lep grafikon koji pokazuje udeo depozita tačno u iznosu od 1200 dolara (koliko je plaćeno svim građanima SAD), koji su stigli na najpopularniju američku kripto berzu Coinbase odmah nakon što su građani primili poklone od federalnog trezora.
Napokon, juče je kurs Bitcoina, kao što sam i obećala 16. marta, u danu kada je kurs pao na 4400 dolara, počeo naglo da raste, i ako neko nije uspeo da se nabavi tokom mesec i po dana, sigurno im je sada žao. Uostalom, vreme nije bilo najpovoljnije za investicije.
Napokon, u međuvremenu je postalo jasno da ne treba polagati nade u korporativne kriptovalute, poput libere ili tona: one su previše ranjive pred zlom voljom regulatora. Zato bitcoin i dalje izgleda kao bezalternativni novac svetle bezdržavne budućnosti, i žao mi je sposobnih ekonomista poput istog Grigorija Baženova, koji svesno pokušavaju da se odreknu te budućnosti: jer tako se može desiti i da otkriješ da ti tamo jednostavno nije ostalo odgovarajuće mesto.
Završila sam poslednje poglavlje drugog izdanja Mehanike slobode, iz 1989. godine. Ostala su samo relativno sveže glava trećeg izdanja, objavljenog 2015. godine. Poglavlje je čudno i u ovoj knjizi deluje pomalo van teme, jer se umesto mehanike slobode u njemu govori o malo poznatom autoru detektiva sa početka 20. veka – G. K. Čestertonu. Završetak prvog izdanja je, po mom mišljenju, izgledao nešto logičnije, dok ovo poglavlje deluje kao neka proširena dodatak knjizi.
U recenziji se priča o tome koliko je Česterton bio odličan, pravi liberal stare škole, koji uspešno kombinuje to sa katolicizmom i određenom empatijom prema Jevrejima. Verovatno je to zanimljivo ljubiteljima Čestertona, a meni se, u suštini, sviđaju priče o ocu Braunu – ali, po mom mišljenju, u Mehanici slobode ovo poglavlje je višak.
Dalje ću vam na neko vreme omogućiti odmor od Fridmana i prebaciti se na Molinju.
U videu o koronavirusu i državi ukazivala sam na to da glavna opasnost epidemije nije u smrtima, pa čak ni u tome što država, skrivajući se iza bezbednosti, ugrožava slobode – već u tome što će taj napad biti prihvaćen s naklonjenostišću, i po završetku epidemije mnoge od uvedenih ograničenja će ostati.
I zaista jeste. Mihail Svetov lajkuje poruku o tome da u Majamiju tokom sedam nedelja izolacije nije došlo do nijednog ubistva. Mihail Požarski piše članak o tome kakvi su kanibali švedski socijalisti koji kvari svoje starce kovidom. I bukvalno skoro svako nezadovoljno frkne na bilo koga ko prizna da ne poštuje zabranu šetnje ili drugih izlazaka iz kuće van hitne potrebe.
Da, ako sve zatvorimo kod kuće, na ulicama će se manje ubijati. Više će se ubijati kod kuće. Ako se ljudima ne dozvoli da idu na posao, neće umreti od upale pluća. Umreće od gladi. Svako ograničenje koje uvodi država radi spasavanja života ima cenu koja se ne izražava samo u novcu. Već i u tim istim životima.
Vrlo se nadam da će Šveđani opstati i ipak ne pristati da razmenjuju slobodu za bezbednost. I još uvek se veoma nadam da će, kada se sve ovo završi i kada izračunamo višak smrtnosti kod Šveđana i njihovih suseda, ispasti da su, izabravši slobodu, Šveđani dobili ne samo novac, već i živote, a da je ta hvaljena bezbednost u rukama države u stvarnosti značila ne samo uništenje ekonomije, već i još više smrtnih slučajeva. Ako lekcija za čovečanstvo bude upravo takva, biću srećna. Ali čak i ako se ispostavi da sloboda znači povećanje rizika od smrti, to i dalje nije razlog da se od nje odrekne. Inače, čemu sve ovo?
Svaka država je zajednica sa sopstvenom dobrovoljnom hijerarhijom i strukturom u kojoj se priznaju, pa čak bi mogle biti oblikovane u vid ugovora, svi osnovni libertarijanski principi, ali ih većina jednostavno ignoriše; ako neki manijak sa svojom ličnom armijom teroriše ljude, nedostatak otpora leži na savesti poslednjih, jer su im ruke potpuno slobodne.
Belković
Ankap se može posmatrati kao idealna konstrukcija u kojoj se sve robe i usluge isporučuju samo na slobodnom konkurentskom tržištu. Takva konstrukcija je pogodna kao alat za analizu, ali je neostvariva u stvarnom životu. Bar zato što srodničke veze, prijateljstvo, ljubav, netrpeljivost i slično nemaju direktne veze sa tržištem, a tvrditi suprotno, detaljno opisujući kako bi trebalo da bude uređen, na primer, bračni tržište ili mehanizam prodaje sebe u robljavu – to može, naravno, biti način istraživanja granica primenljivosti modela, ali više liči na način dovođenja principa do apsurda kako bi se potom reklo: ne sviđa mi se kuda me ova logika odvela – tako da biram da ništa ne menjam u životu.
Može se, naprotiv, postulirati da pošto smatramo ankap prirodnim i najprikladnijim stanjem za društvo, znači treba reći da živimo u ankapu i da o njemu možemo razgovarati u terminima ankapa. Kao da je odnos čoveka sa državom ugovor, neka loše sastavljena otvorena ponuda gde su ljudi štiklirali „slažem se“ čak i ne čitajući tekst, i da je država korporacija, a njena teritorija privatna svojina korporacije. Takva vizija može pomoći da se na svet pogleda drugačije, ali može funkcionisati i kao put samoobmane. Kao da je oko nas već ankap, zašto se nervirati, već smo stigli. Opustamo se i, ponovo, ne radimo ništa.
Istu stvarnost zaista možemo opisati na različite načine, u zavisnosti od toga kako čovek namerava da komunicira sa njom. Može se razmišljati u terminima: „u kancelariji broj 202 sedi šef odeljenja, on mora da potpiše dozvolu ako je zahtev podnet po formi i ako je plaćena taksa“. Može u terminima: „Petrović će potpisati za deset hiljada, ali ga možemo pozvati na pecanje, to je u perspektyvi čak i korisnije“. Može, na kraju, u terminima: „ulazim, eliminišem sekretaricu, zatim šefa, izlaz kroz prozor“. Može se misliti „Vasa je tako sladak“, a može i „valjda ću ga još jednom prevariti na večeri, a posle moram da bežim“.
Takođe je prilično očigledna razlika u opisima deklarisanog, postojećeg i onoga što bi trebalo da bude. Jedno je stvar opisivati kako država izgleda prema zvaničnim dokumentima. Ustav, podela vlasti, zakonodavni mehanizmi i tako dalje. Druga stvar je kako ona izgleda u stvarnosti. Uzajamni uticaj političkih aktera, koruptivne veze, praćenje i oblikovanje društvenih raspoloženja i sve to. A treća stvar je opisivanje onoga kako bi društvo trebalo da izgleda. Tamo država može prisustvovati u potpuno drugačijem obliku, ili potpuno biti odsutna. Privatna svojina se može smatrati najvišim oblikom ispoljavanja ljudske slobode, a može se osuđivati kao najviši oblik eksploatacije. Vlast se može posmatrati kao nasilje, a može i kao očinska briga.
Anarho-kapitalizam u današnje vreme u većini slučajeva odgovara samo za opisivanje onoga što bi trebalo da bude red stvari. Postojeće se može opisivati u politologičkim terminima – a zatim pokušavati da se smisle i zasebni opisi za prelazak sa postojećeg na ono što bi trebalo da bude. A može se postojeće opisivati kao pokvareni ankap, i tada postaje naizgled očigledno šta treba raditi: jednostavno eliminisati sve razlike između trenutnog stanja stvari i idealnog modela. Druga stvar je što takav pristup, sjajno odgovarajući na pitanje šta raditi, ne govori ništa o tome kako raditi. U tome se nalazi njegov glavni problem.
Kritičari ankapa stalno navode ovaj argument o nemogućnosti ankapa, koji je poznat još iz knjige Roberta Nozicka iz 1974. Anarhija, država i utopija. Suština je u tome da različite zaštitne organizacije mogu doneti protivrečne odluke u vezi sa određenim slučajem, ući u oružani sukob prilikom pokušaja izvršenja i na kraju ostati samo jedna, najjača agencija, koja će postati obično mini-državno telo sa teritorijalnim monopolom. Jack Hirschman je u svom radu o uslovima održivosti anarhije demonstrirao pod kojim uslovima se to dešava, dovodeći do rata za hegemoniju umesto stanja anarhije.
Ali ovaj argument se odnosi isključivo na modele bezdržavnog društva, gde je upotreba nasilja ipak dozvoljena za određene svrhe (izvršenje ugovora, naplata odštete). Na primer, takvu poziciju delimično zastupa Murray Rothbard, a u potpunosti David Friedman (knjiga Mehanika slobode). Za potpuno voljuntarističko društvo, problem konflikta zaštitnih organizacija, kao i pitanje definisanja najvišeg sudskog instance (koja donosi konačnu odluku), potpuno je odsutan.
U bilo kom modelu voljuntarističkog društva stvaraju se uslovi u kojima iniciranje nasilja nije moguće ili se trenutno suzbija (postoji ujednačen balans potencijala nasilja (BPN) „oružje kod svih“ i doktrina odvraćanja (DO), tj. spremnost većeg dela društva da primeni kontra-nasilje kako bi zaustavili agresiju). Kontra-nasilje se može primeniti samo pri direktnom napadu, ali se ne sme započeti rat kako bi se „kazala prekršilac“ ili „naplatila odšteta“. Osobu koja je učinila štetu, ako u tom trenutku ne inicira nasilje, može se samo bojkotaovati, odnosno ne voditi nikakve poslove sa njom. Inače, to je standardno ponašanje među svim subjektivnim igračima sa BPN, na primer, stacionarnim banditima (SB, „državama“) u međusobnim odnosima.
Kod ankap-a sud (kao i sada u odnosima između SB) može se dogoditi samo uz obostrani pristanak obe strane. Strane se takođe unapred dogovaraju o uslovima žalbe na sudsku odluku, ako ih ona ne zadovolji. A šta ako jedna strana ne bude želela da ode na sud? U voljuntarističkom društvu sa BPN niko ne može da je primora da ode tamo, ali odbijanje se može smatrati priznanjem krivice, što će dovesti do zahteva za isplatu kompenzacije tužiocu, a u slučaju odbijanja — do pada reputacije i mogućeg ostracizma. Ako prekršilac to bude radio stalno, težina ostracizma će rasti, što će na kraju dovesti do toga da mu jednostavno prestanu pružati komunalne usluge i prodavati robu u većini prodavnica, pa će biti primoran ili da pristane na saradnju, ili da ode dalje, tamo gde se njegova reputacija ne shvata tako ozbiljno. Iako će mu sa pokvarenom reputacijom ulaz u sve manje-više pristojne jurisdikcije biti zatvoren.
Kao što vidimo, nema mesta za Nozickov konflikt uopšte.
Komentar Ankap-tjan
Nozick pokazuje kako se sistem konkurentskih zaštitnih agencija može pretvoriti u sistem minimalnih država, ne narušavajući džentlmenski princip kompenzacije štete klijentima koji su пострадали od njihovog delovanja, kao i trećim licima. Bitarh pokazuje da, ako se zaštitnim agencijama oduzme taj pogodan povod da prisiljavaju bilo koga radi njegovog sopstvenog dobra, problem renesanse države je riješen. Dalje se postavlja pitanje „pa kako ipak prisiliti, ako se veoma želi“, i na njega odgovara već Stefan Molinju. Koji scenario je manje realističan — pojava ultraminimalnih država na bazi zaštitnih agencija ili pojava voljuntarističkog društva na bazi masovnog naoružanja i spremnosti na aktivno protivljenje nasilju upućenom prema njemu — prepustićemo čitaocu da prosudi.
Na kanalu Libertarian Band izašao je novi video – o tome kako je zastarela bolest po imenu država, od koje se čovečanstvo nikako ne može izlečiti, dovela do ozbiljnih komplikacija u kombinaciji sa novom virusnom infekcijom. Ne da smo posebno sveži i originalni – previše ljudi se već izjasnilo na ovu temu. Ali uvek je korisno definisati svoj stav, jer će te kasnije možda pritiskati tim stavom: sećaš li se, sećaš li se, kako si prošle godine pozivala da se kuka od države za novcem, pa sad jedi svoju hiperinflaciju!
Ovo je vanredno izdanje koje je prekinulo seriju naših edukativnih videa o libertarijanizmu, ali ćemo se bliže maju vratiti glavnom nizu.
Nekoliko puta su mi sugerisali da otvorim Patreon ili neki drugi sistem za pružanje premium sadržaja putem redovnih donacija. Ideja o redovnim donacijama mi svakako dopada (iako nije jasno šta sprečava čitaoca da jednostavno redovno donira bez korišćenja posredničkih servisa) – ali dugo nisam mogla da smislim kakav bi to premium sadržaj bila spremna da nudim. Da delim pametnije misli sa plaćenim pretplatnicima, a manje pametne sa besplatnim? Pa, ne znam…
Zatim mi je pala na pamet jedna ideja. Na svom glavnom kanalu, na sajtu i na svim povezanim društvenim mrežama govorim o libertarijanizmu, dok ja sama obično ostajem iza kulisa. Tako da bih kao premium sadržaj mogla upravo da pružam neki svoj lični pogled na svet oko sebe – u suštini, različite stvari koje ne odgovaraju formatu kanala o libertarijanizmu.
Tako sam sebi otvorila live kanal na Boosty servisu(izabran iz banalnih ekonomskih razloga – uzima manje za posredovanje nego konkurencija: 7%, plus provizija platnog sistema). Tamo ću objavljivati razne lične stvari, trudeći se pritom da ne dovedem do svoje deanonimizacije. Nivo pretplate je samo jedan, 200 rubalja mesečno, i za sada ne vidim razloga zašto bih pravila više. Ako budete imali želje o čemu bi još tamo moglo da se piše, pretplatite se i javite u komentarima. Kao što znate, uvek veoma cenim mišljenje onih koji su spremni da ga potkrepe novcem, i trudim se da ispunim takve molbe.
U četrdeset šestoj glavi Mehanike slobode, Dejvid Fridman analizira ideju privatnog novca, slobodnog bankarstva i svega toga što se osamdesetih godina prošlog veka činilo daleko udaljenijim i manje izvodljivim nego što je to sada.
Glavni deo poglavlja, Tržište novca, predstavlja izlaganje same konceptualne ideje privatnog novca. Još uvek nisam pročitala Hajekovo istoimeno delo, ali čini se da se Fridman u velikoj meri oslanjao upravo na njega. Autor analizira zašto će održavanje monetarnog sistema od strane države uvek biti loše i zašto ne postoji nikakav problem u tome da se time bave privatnici.
Prvo dodatno podpoglavlje, Koju tačno robu?, bavi se pitanjem na kojoj se tačno robi treba bazirati monetarni sistem u Prelepoj Americi Budućnosti. Fridman predlaže korišćenje korpe berzanskih robe čija će cena što bolje korelirati sa nivoom potrošačkih cena. Ukratko, bumer je izmislio stablecoin. Savremeni mehanizmi omogućavaju lako izdavanje tokena vezanih za bilo koju korpu robe, ali praksa pokazuje da su najpopularniji tokeni koji su u odnosu jedan prema jedan vezani za običan fiatni dolar.
Drugo dodatno podpoglavlje, Preferencije nisu predviđanje, sadrži autorove žalbe na to da je sistem koji je izumeo sjajan, ali neizvodljiv, i da će privatni novac pre biti vezan za zlato, čija neelastična ponuda Fridmanu iz nekog razloga deluje kao tragedija – nego za indeks potrošačkih cena.
Nisu ni kauč političari stigli kako treba da uđu u virologiju, već već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH mediju priču o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.
Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i krenuli još dublje. Ovaj anegdota je već prepričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo usredno, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto što vredi obraćati pažnju. Međutim, ne vidim razloga da se ista priča ne ponovi bliže kraju maja, jer da bi se to sprečilo, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili da ponuda opadne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.
Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom – kako su porezi postavljeni u ruskoj naftnoj i rafinerijskoj industriji. Ukratko: nafta može čak i da postane nula, ali cena benzina neće pomeriti se – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali u uslovima smanjivanja protoka će voditi prilično jadno postojanje.
Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorski i govorio o situaciji u proizvodnji nafte. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući pritom da se ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima je na izlasku, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se skrati, a to znači – nepovratno. Zaustavljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma obvodnjenim nalazištima, takvo bušenje će pri razumnim cenama jednostavno više ne biti isplativo. Tako da se Rusija nalazi pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je preuzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će biti dozvoljeno da radi, a nekoga će poslati pod nož.
Povodom toga želim da iznesem prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegova naftna industrija ne strada, ruska nafta mora biti kupljena. Nema nade u izvoz, što znači da ruska ekonomija mora da troši naftu. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u izlaz karantin. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva“.
Zbog čega se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, malo-pomalo, sve to samoisolacija okrenuti i prekinuti. Pa, možda osim Moskve, jer je previše odležala, neka malo oslabi. Tako da se pripremite na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati bolest dok ne dobijemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedina alternativa. Šta je to vaše izravnavanje krive? To je poznata igra limbo, gde treba uspeti proći ispod letvice. Što je letvica niža, zadatak je teži. Visinu letvice određuje nivo medicine. Sa ruskom medicinom ne treba ni pokušavati, nema potrebe za sramotom.
Nemačka izravnava krivu
Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, izgradnja horizontalnih veza, usvajanje kriptovalutnih plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja službenih lica i slično.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
