Čini mi se da je ovaj članak maksimalno precizno ukazao na njih.
Analni mađioničar
Članak je napisan 17.03.18. ubrzo nakon pada kursa sa istorijskih maksimuma. Preispitajmo argumente sa visine proživljenih godina.
1. Za sada je ovo čista teorija, ne dokazana praksom
U bitcoin veruju adepti ankap-a i AES-a, a ostalima to nije potrebno. Za većinu je država – ok, a anarhija – nije ok.
Tačno. Nema smisla ubeđivati. Sami će doći kada ih život natera.
2. „Rešivi problemi” su izmišljeni
Blockchain je nezgodan kao registar nepokretnosti i slično.
Tačno. Usko grlo je mehanizam potvrđivanja istinitosti informacija sačuvanih u blockchainu. Maksimum informacija o ne-digitalnom svetu koji se može poveriti blockchainu je potvrda da se događaj desio ne kasnije od dodavanja određenog bloka u blockchain. To je otprilike kao fotografisanje osobe sa novinama radi potvrde da je bila živa u trenutku izlaska novina – može, ali to je upotreba novina ne prema njihovoj primarnoj nameni.
3. Nepovratnost transakcija
Navode se primeri davanja bitkoina pod prisilom bez mogućnosti povraćaja.
Sa istim uspehom se može izvući PIN kod i iskoristiti bankovnu karticu. Velike sume u bitkoinu je lako zaštititi, na primer, putem višestrukog potpisa (multi-sig). Radi ne lošije nego dodatna potvrda bankovnih transakcija. Problem je izmišljen, za razliku od problema blokiranja bankovnih računa.
4. Plaćanja u kriptovalutama: skupo i sporo
Brza i jeftina on-chain plaćanja su luksuz koji prolazi, detinjstvo tehnologije. Oni koji žele da ostanu u toku moraju savladati protokole drugog nivoa.
5. Nepogodnost kao sredstvo razmene
Kurs je nestabilan.
Kome je kritično, mogu koristiti stablecoin-e, a manje sume odmah konvertovati u fiat. Alata ima mnogo.
6. Nepogodnost kao sredstvo dugoročnog investiranja
Autor ne govori o onome o čemu bi se moglo pomisliti na osnovu naslova, već o tome da je kapitalizacija bitkoina mala, i ako se investira velika suma, neće biti moguće izvući je u razumnom roku bez pada kursa. Dakle, reč je o maloj likvidnosti, a ne o dugoročnim cenovnim trendovima.
Tačno. Sa trenutnom kapitalizacijom u bitcoin ulaze srednji kapitali – veliki još uvek ne mogu.
7. Blockchain kao uže oko za ekonomiju
Deflacija je štetna.
Za tvrdi novac ovaj problem ne postoji.
8. Blokčejn demokratija je gora od postojećih sistema podele vlasti
Belorus objašnjava Rusima da državni sistem kočnica i uzdržavanja odlično funkcioniše, dok su mehanizmi obezbeđivanja decentralizacije kod bitkoina nekako sumnjivi.
Netačno. Decentralizacija bitkoina je održiva zato što svima to odgovara. Svi učesnici imaju nešto ulogom: sredstva su uložena ili u rudarstvo, ili u same bitkoine, ili u održavanje čvora, ili u razvoj softvera – pokušaj nepoštene igre vodi do toga da ćeš izgubiti sredstva. Tako su kreatori bitcoin cash-a manipulisali cenom i pretrpeli gubitke.
9. Nejednakost i manipulacija tržištima
Na kripto tržištu postoje kitovi koji kontrolišu ozbiljne sume, oni su u stanju da igraju cenama.
Mogu ponuditi kao odgovor svoje stare objave o tome: jedna, dva, tri.
10. Tehnologije ne spasavaju od zavere
Za svaku sitnu kriptovalutu relevantne su stvari kao što je napad od 51%.
Tim gore za sitnu kriptovalutu. Bitcoin je već prevazišao fazu u kojoj je mogao biti napadnut za razuman novac.
Šta je na kraju?
Kriptovalute su izgubile prvi krug, neophodno je raditi na greškama. Potražnja za idejama kriptoanarhije će opadati, ozbiljni ljudi biraju centralizovana rešenja.
Sa visine protekla dve godine ne vidi se nikakav poraz. Baloni su se ispuhali, održivo se učvrstilo. Centralizovana rešenja mogu biti korisna za manje transakcije, a decentralizovana ne podnose žurbu, i ozbiljni gospodari ih više preferiraju.
Prilično sam mnogo promovisala agorizam ovde, i moglo vam je ostaviti utisak da je to jedini dostojan put borbe protiv države: minarhizam brzo posustaje, panarhizam takođe zapinje u prvim fazama implementacije, samo je agorizam neuništiv, zaista pomaže mnogim ljudima da žive i formira u njima korisne osobine, odnosno sam sebe ojačava. Ipak, on ima svoje mane. Danas ću pokušati da ih spojim, ali ću, naravno, navesti kontratezu za svaku tezu, jer cilj posta ipak nije taj da unese tugu.
Podsećam da pod agorizmom podrazumevam bilo koji nenasilni preduzetnički rad, bilo on direktno zabranjen od strane države, ili barem nikako od nje regulisan.
Teza 1. Zbog protivljenja države, agorista mora trošiti napore na maskiranje svoje delatnosti ili druge načine da se izvuče iz linije udara. Troškovi za to nisu nula čak ni za mikro-biznis, i brzo rastu sa povećanjem obima preduzeća.
Kontrateza. Rusi, kao i podanici drugih prirodnih država, mogu na ovo zameriti da za legalni biznis u njihovim jurisdikcijama troškovi protivljenja državnom rejderstvu takođe brzo rastu sa uspešnošću preduzeća, pa je zbog toga važno skrivati promet i profit ne samo radi izbegavanja poreza, već i da policija i druge službe ne bi oduzeli samo preduzeće.
Teza 2. Inače, o rederima. Pored državnih, postoje i privatni. Crni biznis ne može koristiti državnu zaštitu od takvog rejderstva i prinuđen je da se brani sopstvenim silama, a troškovi za to takođe brzo rastu sa povećanjem obima delatnosti.
Kontrateza. Rusi ili podanici drugih prirodnih država će vas, slabe volje, pomaziti po glavi kada čuju reči „državna zaštita“, a zatim će ispričati mnogo nesrećnih priča. De facto, nasilno oduzimanje biznisa u takvim jurisdikcijama je privatno-državno partnerstvo, kada država oduzima, a privatnik kupuje za sitne pare, ili kada privatnik oduzima, a država svojim sudom potvrđuje njegovu ispravnost, ili, konačno, kada država vrši pritisak bez zakona, sve dok biznis ne bude prepisan na privatnika.
Teza 3. Agoristi je teško da sačuva svoju libertarijansku čistotu – na crnom tržištu će vrlo brzo biti primoran da se sam bavi silovitim preduzetništvom, ili da sarađuje sa silovitim preduzetnicima, ili će od njih upasti u vazalnu zavisnost. Legalno delovanje neće toliko oštro postavljati pitanje o poslovima sa savestom.
Kontrateza. Da, to nije isključeno, mnogo toga zavisi od situacije. Negde mafija mora da „podmazuje“ svakog prodavca na tezgi, a negde svaki državni službenik može biti poslat na vlastitu miting ili glasati po nalogu nadređenih. Tako da sama po sebi legalnost ili ilegalnost ničemu ne garantuje, a svoje principe će ipak morati da brani, prosto iz samopoštovanja.
Teza 4. Ideja da se država izgladni kroz agorizam mogla bi da funkcioniše u SAD, gde mali biznis čini ozbiljan udeo u ekonomiji, ali u istoj Rusiji on egzistira na ivici izumiranja, a udeo poreza od njega u državnom budžetu je mali. Zato u Rusiji, sa njenom gigantomanijom, agorizam neće moći da ispuni deklarisanu zadaću.
Kontrateza. Upravo mali biznis koji radi „belo“ egzistira na ivici izumiranja, zbog čega privlačnost praksi agorizma samo raste. Ipak, moram da se složim: dok agoristi principijelno lete ispod nivoa radara, neće imati značajan uticaj na državu, a da bi se neplaćanje novca državi iz razbacanih individualnih tajnih praksi pretvorilo u moćnu kampanju građanske neposlušnosti, legitimitet države mora biti ozbiljno poljuljan njenim sopstvenim neuspesima. Ruska država za sada sigurno uspeva u tom zadatku, treba iskoristiti trenutak.
I za kraj, pojačaću svoju poruku iznetu na početku članka. Glavni zadatak agorizma u današnjoj Rusiji je edukativni. Ništa bolje ne oslobađa od paternalizma u sopstvenoj svesti nego gruba praksa. A dok se ne prevaziđe paternalizam, državu se neće ukinuti.
Apologija nacionalne države zasniva se prvenstveno na tome što ona omogućava najbolje rešavanje zadataka nacionalnog nivoa. Problem je u tome što zadataka za koje se upravo ovaj nivo rešavanja pokazuje kao najpogodniji postaje sve manje.
Epidemija koronavirusa je jasno demonstrirala da se zadatak borbe protiv epidemija na ovom nivou ne rešava. Nijedna zemlja nije uspela karantinskim merama da se suprotstavi širenju virusa na svojoj teritoriji. Nijedna zemlja nije bila u stanju da pripremi dovoljno opremljenih bolničkih mesta kako bi pružila neophodnu pomoć obolelima. S druge strane, postoji bezbroj primera kada su upravo mere koje su preduzeli države samo podsticale širenje epidemije. Navedeću samo nekoliko.
Prvi slučaj su, naravno, sankcije upućene kineskom lekaru koji je prvi pokušao da prenese informacije o početku epidemije. Upravo tako funkcioniše sistem motivacije koji državna birokratija neizbežno gradi. Drugi primer je sprovođenje izbornih aktivnosti od strane država usred epidemije. Iran je doživeo snažan skok obolelih nakon što je 21. februara tamo održano glasanje za izbor u parlament. 22. aprila nešto slično, samo mnogo manje smisleno, predstoji i Rusiji. U tom kontekstu, zabrane mitinga u istoj Rusiji izgledaju prilično nedosledno. Treći primer je masovna deportacija zaraženih i onih koji se sumnja da su zaraženi iz zemalja u kojima su boravili u zemlje stalnog prebivališta, često u tranzitu preko trećih zemalja, i ne uvek uz poštovanje odgovarajućih mera bezbednosti.
Nacionalna država ne samo da nije u stanju da se bori protiv epidemija, već i ometa rešavanje tog zadatka kako na nižem, tako i na višem nivou. Na nižem nivou ona potiskuje privatnu medicinu. Tržišna potražnja omogućava fleksibilnije rešavanje zadataka obezbeđivanja ljudi životno neophodnim stvarima. Ali država, na primer, počinje da se bori protiv marži na maske i termometre, i time lišava proizvođače stimulansa da ulažu dovoljno sredstava u proširenje proizvodnje. Na višem nivou, država sprečava rad međunarodnih organizacija kada insistira na prioritetu nacionalnih regulativa nad njihovim preporukama.
Takođe se mogu pomenuti primeri kada nacionalni nivo upravljanja ulazi u konflikt sa regionalnim u kontekstu epidemija. Na primer, nedavno se pojavio izveštaj iz 2011. godine o tome kako je federalna vlada u Nemačkoj insistirala na tome da savezne države kupe ogromnu količinu vakcine protiv svinjske gripa, a nakon dve godine je većina kupljenog bila zastarela i morala je biti spaljena. U Rusiji značajan deo troškova za zdravstvo takođe pripada regionalnom nivou, ali sve je podređeno federalnim regulativama. Dakle, svaka vanredna situacija će neizbežno izazvati konflikte jer jedni upravljaju, a drugi plaćaju i snose odgovornost.
Na taj način se može pretpostaviti da će nacionalna država u narednim godinama biti napadana doslovno sa svih strana, jer su epidemije samo jedan od primera njene neefikasnosti. Težiti će tome da se njen suverenitet, s jedne strane, razvodni u korist globalne birokratije, poput EU i drugih političkih blokova, s druge strane u korist lokalne samouprave, s treće strane u korist međunarodnih nevladinih organizacija, a s četvrte strane u korist multinacionalnih korporacija. I nama, agoristima, u ovim mutnim vodama će svakako sigurno uspeti da se nekako izмамimo nešto.
Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.
Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.
Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).
Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!
Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“
Želim odmah da istaknem glavnu tačku njegove recenzije, jer će sva dalja kritika biti izgrađena na tom činjenicama. Ved ne uzima u obzir razliku između korporativnih (CorpECU) i ideoloških (PolitECU) provajdera jurisdikcija. On sam je pristalica prvih, pa je jasno vidljiva pristrasnost prema njima. CorpECU je „svet sajberpanka“, odnosno ECU koji stavljaju ekonomsku kalkulaciju i finansijsku dobit u prvi plan. PolitECU su, u suštini, ideologizovana eksteritorijalna država, gde su kriterijumi članstva politički stavovi, kultura, religija. Primeri mogu biti socijalistička, marksistička, katolička, pravoslavna, tradicionalistička, transhumanistička, liberalna ECU.
Kratak zaključak: Ved je potpuno u pravu u vezi sa neprikladnošću doktrine odvraćanja (DO) za CorpECU (on sam promoviše panarhiju sa naglaskom na njih, pa stoga razmišlja pomalo pristrasno), ali se DO sasvim može koristiti za „razdvajanje“ države na PolitECU.
Dalje ću pokušati da analiziram pojedine delove ove recenzije zasebno.
>
«Implicitna razlika koju pretpostavljate
(koja u stvarnosti nije razlika, jer
svake separatističke grupe računaju
na isto to) jeste u tome da će ljudi smatrati
vaše postupke pravednim i neće vas
posmatrati kao teroriste i
lude psihopate. Ali to je samo
još jedna zabluda koja proizlazi
iz toga što mislite da je mnoštvo
različitih ljudi moguće ubediti u pravednost
neke jedne etičke teorije ili
političke paradigme. „Pošto ja u nešto
verujem, i drugi će u to verovati ili će poverovati,
ako im to ispričam“. Neće poverovati.
Čak i bez uzimanja u obzir propagande, neće poverovati.
Za apsolutno većinu ljudi
država nije nešto loše,
zlo, monopol na nasilje ili uopšte
neki jedinstveni subjekt društvenih
odnosa kojem je iz nekog razloga potrebno
protiviti se. Što je pravedno, jer ona
zapravo i nije takav subjekt — sve je to
samo apstraktno pojednostavljenje, zasnovano
štaviše na određenoj aksiomatici.
Ali o tome dalje.»
Ankete pokazuju upravo suprotno — poverenje u državu neprestano opada čak i u tako razvijenim zemljama kao što su SAD, i trenutno je na minimalnom nivou, pri čemu je polarizacija stavova — na maksimalnom. To je odlično tlo za legitimizaciju PolitEKU u očima većine stanovništva. Naravno, potrebna je moćna reklamna kampanja.
Pristalice nacionalne države i demokratije su takođe smatrane ludima u početku, a nakon desetak godina to je postalo mejnstrim ideja. Isto se može reći i za ukidanje ropstva.
>
«Ako je sistem krhak (veoma
autoritarn sa snažnom vertikalom
moći, vezanom za jednu
osobu), onda će sa eliminacijom te osobe
sve jednostavno pasti kao kula
od karata i počeće građanski rat. Kako
će uslovnim sistemiderima obrazovanje
na mestu Tajlanda deset ratujućih
jedan protiv drugog tajlanda pomoći, nije jasno,
verovatnije je da će im pre ili kasnije doći
ne jedna vojska, već dve ili tri, pri čemu
će biti mnogo agresivnije podebljane.
Kako će to pomoći uspostavljanju ankapa
ili EKÜ na bilo kom drugom mestu, takođe nije jasno.
Lokalno stanovništvo takođe definitivno neće biti
zahvalno ankapima.»
U originalnom članku naglasak je bio na zaštiti ekstrateritorijalnog suvereniteta, a ovi sistemi (koji su pokušali da stvore, makar i veoma malo, ali teritorijalnu državu) navedeni su samo kao zanimljiv primer. DS je zaista primenljiva uglavnom za kreiranje EKU, ali ne i za teritorijalni separatizam.
Ankapam i CorpEKU u uslovnoj Tajlandu, možda se odmah i neće obradovati. Ali ideološke razlike tamo sigurno postoje, i one bi mogle postati dobra osnova za pretvaranje Tajlanda ne u deset novih teritorijalnih država, već u uslovnih pet PolitEKU.
> „I dalje ide bolje. Kako nameravate da odredite cilj za svoj napad ili svoj uticaj? Svaki državni sistem to su hiljade funkcionera, i razjasniti ko je od njih važna akciona ličnost posmatrajući sa strane, praktično je nemoguće. Interesujući se za politiku, znamo nekoliko desetina ključnih lica u ruskom establišmentu, i često to uopšte nisu ljudi na koje bi strani novinari obratili pažnju (Zaista, kako razumeti, poseduju li stvarnu moć Milonov, Mizulina ili šef Roskomnadzora?). A šta je sa susednom Turskom? Koliko znate o akcionim licima u Erdoganovoj vladi i o rasporedu snaga u njihovoj zemlji? A šta je sa Novom Gvinejom ili Ekvadorom?“
Ovde, s jedne strane, želimo da ukažemo na to da žrtva uvek bolje vidi u čiji pravac usmeriti odmazdu, tako da će, čak i budući decentralizovana, biti dovoljno precizno usmerena na cilj; s druge strane, za vaspitni efekat je dovoljna indirektna uključenost objekta odmazde u agresiju, na primer, to može biti jedan od poslanika koji je glasao za represivnu normu, ili ključni izvođač vlade čija afilijacija ne izaziva sumnju, čak i ako neki detalji ostaju u senci.
> „A evo šta slična teroristička aktivnost zaista može da uradi — to je da naudi demokratiji, preraspodeljujući vlast između javnih i nejavnih lica u vladama mnogih zemalja (Kao što smo to videli nakon 11. septembra 2001).“
Treba razlikovati terorističko (protiv civilnog stanovništva) i ekstremističko (protiv države) delovanje. Ekstremizam će verovatno izgledati pozitivno u očima stanovništva (kao što sam ranije napomenuo, većina stanovništva čak i u bogatim zemljama sada mrzi državu). A uništavanje demokratije ide samo u korist libertarianaca, jer ona legitimiše teritorijalni monopol države.
>
„I na kraju, to je jednostavno ludost
boriti se protiv svesno jačeg
protivnika njegovim sopstvenim metodama.“
Kakvim istim?! Protivnik je teritorijalan, njegovi objekti su fiksni i nalaze se na istim mestima. ECU pak nisu vezani za teritoriju, i pokušaj hapšenja čak i jednog člana ECU sigurno će dovesti do ogromnih kolateralnih žrtava (za vlast je to neprihvatljiva šteta).
> „Uspeh bitcoina je u tome što je to potpuno nova tehnologija sa kojom se državni sistem nikada nije susretao i nema pojma šta bi trebalo da radi sa njom.“
Ipak, država je bez greške pronašla način kako da maksimalno oteža široku primenu bitcoina, i po želji lako proglaši ilegalnom njegovu upotrebu za kupovinu legalnih dobara. Poštovanim građanima ostaje da ostanu u fijatu za svakodnevnu kupovinu. Na isti način država može otežati rad eksteritorijalnih jurisdikcija u oblastima u kojima su ljudi primorani da izvode radnje otvoreno i офлајн. Ali ova odbrambena taktika ne može doneti pobedu državi, ni u slučaju bitcoina, ni u slučaju ECU.
>
«Nemoguće je zabraniti vršenje matematičkih proračuna na sopstvenom računaru (koji je u prvom redu i namenjen tome), a samim tim je nemoguće zabraniti rudarenje. Takođe je nemoguće zabraniti razmenu podataka o rezultatima tih proračuna (kako to zamišljate?), koja može da se odvija čak i oflajn, a samim tim se ne može zabraniti obrt bitcoina. Jer to nije novac. Blockchain se može kamuflirati kao bilo šta što je udaljeno od novca, kako nijedna najapsurdnija regulacija ne bi mogla ništa da mu uradi, a da pritom ne zabrani Internet i računare. U tome je smisao bitcoina. I upravo tako bi protivstojanje državi trebalo da izgleda — kroz tehničku i intelektualnu nadmoć nad njenim sporim i tromim sistemom, koristeći sve njegove nedostatke i slabosti koje su neodvojive od države, popunjavajući sve praznine u pravnom, političkom i ekonomskom sistemu. I na kraju stvoriti alternativu koja je nemoguća u okvirima postojećeg državnog sistema, ali je nadmašuje u svim parametrima.»
Ovde se potpuno slažem. Projekti poput Bitnation će veoma pomoći u stvaranju EKU.
>
«A u maksimalnom obimu, postigavši uspeh, vi ćete jednostavno postati „još jedna služba za obaveštajno delovanje“, tj. još jedna mašina nasilja i još jedno gestapo, koje odlučuje ko treba da živi, a ko ne.»
Čak i ako razmotrimo „teški scenario“ (krvavu mlavenicu, razumevanje besmislenosti rata, pojavu tolerancije prema ljudima drugih stavova, odricanje od teritorijalnog monopola i stvaranje konkurentskih EKU), koji je malo verovatan zbog svetskog trenda humanizacije, na kraju će se dobiti panarhija sa ljudima različitih stavova koji mirno koegzistiraju, a ne „još jedno gestapo“. U istoriji postoji odličan primer takvog prelaza — pojava tolerancije prema vernicima drugih vera i mirno suživote sa njima na istoj teritoriji nakon Reformacije i religijskih ratova koji su usledili.
Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.
Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.
Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.
Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.
Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.
Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.
To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.
A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.
U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.
Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.
Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.
Istorija pokazuje da na dugim vremenskim intervalima stalno raste „veličina države“ (obim resursa koje ona kontroliše i stepen uticaja na živote svojih podanika). Ovo se odnosi na sve oblike vladavine — liberalne demokratije, republike sa cenzusnom demokratijom, ideokratije, teokratije, čak i monarhije. Neke države su prvobitno bile stvorene na ideji minarhizma („ograničene vlade“), kao na primer SAD, gde su oci osnivači razumeli mogućnost širenja veličine države i pokušali da u ustav upišu mehanizme za suzbijanje tog procesa. U svim slučajevima to nije funkcionisalo i čak su i naj„manje“ vlade izrasle do džinovskih dimenzija.
Zašto se to onda uvek dešava? Postoji mnogo verzija, ali najverovatnija deluje ideja koju je izneo Pavle Usanov u svom nedavnom predavanju „Spontani poretci kao alternativa državi“. Rast se dešava zato što je svaki službenik zainteresovan da preraspodeli rentu (resurse oduzete stanovništvu putem poreza) u svoju korist. Ako on to ne uradi sam, uradiće to neko od njegovih kolega. Pojavljuje se stalno iskušenje da se bavi populizmom i izmišlja nove funkcije za mešanje države u oblasti koje pripadaju grupi interesa koja je iznudila tog konkretnog službenika. Na primer, službenici iz državne agencije za socijalno osiguranje zainteresovani su za POVEĆANJE broja nezaposlenih i siromašnih, jer mogu da „izdejstvuju“ veće finansiranje za sebe i, shodno tome, povećaju svoje plate, zaposle svoje prijatelje, dodela sebi bonuse.
Ne se sećam da li sam ranije davala definicije, ali bez njih se ne ide nigde.
Kapitalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi robno-novčani odnosi.
I, da ne bih morala dva puta da ustajem, definisaću i još nekoliko imaginarnih entiteta.
Feudalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi lične međusobne obaveze.
Despotizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi direktnog nasilnog prisiljavanja.
I, gde bi bez njega: komunizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi darivanja.
Shodno tome, i zamerke upućene određenom uređenju zasnivaju se na njegovoj suštini. Kapitalizam se kritikuje jer se u njemu sve prodaje i sve kupuje. Feudalizam – jer je u njemu lojalnost važnija od kompetentnosti. Despotizam – zbog strašno niske produktivnosti rada i ogromnih troškova upravljanja. Komunizam – zbog problema „besplatnog vozača“ (free rider problem).
Zato, radi uklanjanja objektivnih nedostataka kapitalizma, tamo gde ljudima to više odgovara, oni lako pozajmljuju elemente drugih ljudskih formacija. Imamo zatvorenu ekonomiju i neprijateljsko spoljno okruženje? Pozajmljujemo elemente feudalizma. Moja imovina je oštećena, odgovorno lice je utvrđeno, ali odbija da plati? Despotizam je upravo ono što je potrebno. Imamo porodicu? Dobrodošli u komunizam.
Glavno je zapamtiti da su sve ove društvene formacije samo teoretiske konstrukcije, dok u stvarnosti postoji mnoštvo jedinstvenih individualnih kontakata između ljudi, u kojima svaki učesnik teži svojim ciljevima i primenjuje svoja sredstva.
Koliko god želeli da uvek idemo ka cilju direktnim putevima, ali ako se u glavi sagovornika već formirao haos, uzalud je pokušavati da se u nju nešto utuče direktno, mora se uvrnutim putem.
Ovde nam na pomoć dolazi marketing sa svim svojim trikovima usmerenim na povećanje prodaje. Na primer, ima smisla razumeti koja tačno bol stoji iza maminih prigovora. Jer koja je poenta pričati o socijalnoj zaštiti u privatnim kompanijama na slobodnom tržištu u bogatom društvu, ako je njoj bol od nestanka sovjetske socijalne zaštite, već, recimo, od ušteđevine koja je izgorela u nekoj finansijskoj piramidi, ili od pucnjava na ulicama. Zatim radimo na toj boli.
Piramide
Objašnjavamo da je najvažniji razlog naglog uspona piramidi bila potreba da se nekako zaštite ušteđevine od hiperinflacije, a hiperinflacija je bila uzrokovana ludom emisijom novca od strane države. Potrošači nikada ne pokazuju potražnju za inflacionim novcem, njima je mnogo draža stabilnost, ili čak deflacija, kako bi mogli jednostavno da stave novac u kasicu i on zadrži svoju vrednost decenijama.
A to je bitkojn, mama. Dizajnirali su ga hardkor ankapovi specijalno upravo za taj cilj. Čak i zlato kao instrument čuvanja vrednosti na duge staze radi lošije, jer se kod zlata može povećati proizvodnja u slučaju porasta potražnje, a sa bitkojnom takav trik ne možeš da izvedeš. A ako postoje kriptovalute, onda se možemo slobodno osloboditi svih tih centralnih banaka, ura.
Pucnjave
Objašnjavamo da u divljim devedesetim država nipošto nije prestala da reguliše pitanja građanskog oružja i da postavlja pravila za rešavanje konflikata. Milicija je rado pritiskala zakonite građane, ne dajući im ni da se efikasno protive banditima, ni da ih tuže, ali je istovremeno rado ustupala pred bilo kakvim malo drzakim huliganom. Naravno, to je stvaralo snažan ekonomski podsticaj za kriminalno ponašanje i nije pružalo nikakvu nagradu za težnju ka mirnom rešavanju pitanja. Praktično, to znači da je država devedesetih svom svojom slomljenom moći radila za agresore, sve dok nije uspela nekako da oduzme privatnim agresorima primarno pravo na banditizam.
Reci mi, ako te sada uhvate na ulici i zatraže novčanik, a ti iz torbe izvučeš Glock i razapucaš pljačkače, možda ćeš biti pohvaljen što si oslobodio društvo opasnih kriminalaca? Ne, biće ti krivično gonjen zbog ilegalnog nošenja oružja i prekoračenja granica samoodbrane, i dugo ćeš biti zatvoren da u zatvoru trošiš novac poreskih obveznika. A ako ne razapucaš, već samo zastrašiš, bićeš gonjen samo zbog nošenja oružja, i svakako ćeš biti zatvoren. Pa čemu ti je takav zaštitnik, a to je sama država?
A, ne želiš da nosiš Glock, želiš da te ne napadaju? Možeš li otići u osiguravajuću kuću i osigurati se od pljačke? Ne. Jer kompanije će početi da osiguravaju od nečega takvog samo u slučaju da imaju pravo da održavaju red i efikasno se suprotstavljaju banditima. A upravo to je zabranjeno – državni monopol. Gde god da pogledaš, kako god da pokušaš da osiguraš svoj život – nailaziš na neku državnu zabranu.
A evo, mama, pogledaj novi video, šta se dešava tamo gde država odlazi. Ili, tamo, pročitaj kod inliberty ceo izbor, kako ljudi odlaze pod državnim krovom i kako se osećaju sjajno.
Ukratko
Bolje je da znate šta joj je trenutno u glavi umesto ankap-a. Delujte polako, ubacujte pojedinačne slučajeve, kako one o državnom bezpravlju, tako i (to je mnogo važnije!) o efikasnom rešavanju najvažnijih pitanja bez države ili čak uprkos njoj. I na kraju ona čak neće ni primetiti kako će u razgovoru sa komšinicom početi da diskutuje o tim stvarima, jer su ljudi veoma skloni tajnom znanju nedostupnom običnim smrtnicima, pa kako da ne podeliš to sa tim mračnim ljudicima?
Ljudi su u ropstvu kod Hobbsa. Ideja rata svih protiv svih, od kojeg ih spasava plemenita država, pritiska umove. Čak je i čudno što to još uvek ne počinju da uče u srednjoj školi. Uostalom, propagandi nije neophodno da ulazi u dubine istorije filozofije, ona ljudima gura u nos lude devedesete i pokušava da ih uveri da je, evo ga, vaš ankap, sviđa vam se, želite li ga ponovo, kanibali?
Upravo o tome ljudi prvo pitaju kada čuju da ne postoji nijedna usluga koju zvanično pruža država, a koja ne bi mogla biti pružena kvalitetnije i jeftinije na slobodnom konkurentskom tržištu. To jest, kažu ljudi, želite sve privatizovati, ukinuti svaku socijalnu zaštitu, ostaviti samo divlje tržište koje će preplaviti prevaranti i banditi, a protiv kojih niko neće imati kome da se bori.
Nakon takvog pristupa, veoma malo kome uspeva da objasni da nove devedesete svakako nisu cilj, pa čak ni neizbežna posledica prelaska na tržište, i hajde da pogledamo bar Gruziju, koja je današnjim vremenima mnogo bliža. Mnogi se jednostavno zatvaraju, ili zato što je njihovo lično iskustvo devedesetih bilo previše bolno, ili zato što prvobitno nisu planirali da vode diskusiju, već jednostavno smatraju da je to najefikasnija teza protiv ankap-a.
Jeste li me nedostajali?
A što se tiče memova o putevima i sličnog folklora – to je već predmet interesovanja onih mlađih, koji nisu doživeli devedesete u svesnom uzrastu, i za njih je ankap neka apstraktna fora sa interneta.
