Da li je moguće stabilno suzdržavanje različitih političko-ekonomskih sistema na različitim (ili čak istim) teritorijama na duge staze, pod uslovom da državni monopol prestane da postoji?
Na primer, veliki ankap grad u komšiluku sa mrežom anarho-eko-komuna, a pored njih starosedeloci tropske šume sa svojom varijacijom bezdržavnog uređenja. Koji su preduslovi, a koje prepreke za stabilnost u globalnom smislu?
meta-anarhistkinja
Otkako je progres (tumačen prvenstveno kao naučno-tehnički, ali neizbežno zahvatajući i društvene odnose) postao značajna vrednost za određenu kritičnu masu ljudi, stabilnost bilo kakvih političko-ekonomskih sistema je stalno pod pretnjom. Liberalni režimi sredine 19. i sredine 20. veka razlikuju se jedan od drugog toliko da ih ni sopstvena majka ne bi prepoznala.
Zato se na duge staze nijedna trenutna konfiguracija zajednica, naravno, neće zadržati. Stabilnija društva (poput pomenutih u vašem primeru starosedelaca selve) biće razvodnjena manje stabilnim. Manje stabilna će preuzimati određene prakse od stabilnijih. Različita društva će imati različitu dinamiku promene broja stanovništva – kako putem prirodnog priraštaja, tako i putem kooptacije u susedna društva.
Jedno se može reći prilično samouvereno: ako se predstave o vlasništvu u susednim zajednicama pokažu kompatibilnim, onda će, barem, konflikti između njih biti mali i epizodični, bez ikakvih ludosti poput ratova uništenja. Kako se definiše vlasništvo unutar zajednice nije toliko važno, glavno je da se prilikom interakcija sa komšijama uzmu u obzir specifičnosti njihovog pogled sveta.
Tako, ako će se iz šume organizovati upadi radi uzimanja žena, ako će se sa polja svraćati na podgrađske benzinske pumpe da se besplatno dođe do goriva, a građani će u poljima smestiti nove stambene četvrti i deo šume pretvoriti u park – onda su neizbežni iznervirani dijalzi sa zajedničkom porukom „šta ste time hteli da kažete“? Nakon nekog vremena neizbežno dolazi do prilagođavanja: upadi će se ritualizovati i za građane postati folkloristički festival; gorivo će se davati komunistima, dobijajući od njih zauzvrat njihovu eko-proizvodnju, gradski smeštaj u predgrađu će prihvatiti neke karakteristike komunalnog načina života; park na granici selve će se upravo jednom godišnje koristiti za upade, a ostatak vremena za mirne šetnje i piknike.
Kako se nauka razvija, čovek teži da smanji, a ne da poveća svoje uticaje na prirodu. Ako se hrana može uzgojiti u epruveti u ormaru, to je mnogo praktičnije nego uzgajati je na priremljenim poljima. Ako se metali dobijaju iz morske vode, to je mnogo prijatnije nego kopati po planinama u potrazi za rudom. Ako se dodatni prostor može smestiti u četvrtu dimenziju i ugurati u džep, onda će divlja i netaknuta selva početi odmah iza praga – neće biti potrebe da se ona seče.
Na taj način, postoje dugoročni faktori koji će podstaći ekspanziju grada ka spolja, i postoje faktori suprotnog smera. Postoje faktori koji podstiču ekspanziju ankapa kulture kao kulture bogatijeg društva, i postoje faktori ekspanzije komunističkih i primitivnih odnosa (obilje dobara čini takav „downshifting“ privlačnim za mnoge). Nećemo imati stabilnost. Plakaćemo!
Pročitala sam na RLN.Today udicu o charterskom gradu Prosperu na honduraskom ostrvu Roatan. Naravno, svi panarhisti sa velikim interesovanjem prate ovaj slučaj, međutim, za sada se preterani entuzijazam čini preuranjenim. U Hondurasu je već bilo pokušaja da se izgradi charterski grad, ali je taj pokušaj propao jer nije bilo moguće dogovoriti se sa centralnom vladom oko niza važnih detalja. Sada su odlučili da pokušaju ponovo i izgleda da su napredovali više nego prvi put. Međutim, ako pogledate brošuru sa vodičem za imigraciju, vidi se da vas, suštinski, ne pozivaju u posebnu političku zonu sa potpuno sopstvenim statutom, već jednostavno u Honduras, prema honduraskim pravilima imigracije. Nije najgora zemlja, slobodnija je od Rusije – ali ipak, za sada u omotu slobodnog grada same suštine slobodnog grada nije vidljivo.
Tako da ne bih preporučila da se sada odmah uputite i odete da se nastelate na ovom čudesnom ostrvu – bez prethodnog upoznavanja sa inicijatorima projekta, kako biste procenili koliko su pregovori o političkoj i ekonomskoj autonomiji budućeg grada zaista napredovali i kakve će biti garancije njenog očuvanja u budućnosti.
Uostalom, Prospero danas ima šansu da zaista brzo postane slobodan grad – potrebno je samo otvoriti slobodnu imigraciju za stanovnike Hong Konga i dati novim građanima mogućnost da na novom mestu uspostave svoj hongkonški red.
Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.
Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.
Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.
U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.
Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.
Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.
Pročitavši naslov, verovatno ne možete odmah razumeti, je li ovo neka šala? Fraza izgleda kao oksimoron! Stacionarni bandit (država) vrši svoju vlast putem nasilnog prisiljavanja, pa o kakvoj nenasilnoj državi uopšte može biti reči?! Zapravo, takav oblik društvenog uređenja sasvim može postojati u tranzicionoj fazi ka potpuno bezdržavnom društvu. Da bi se razumela ideja, potrebno je odvojiti državne instrumente fizičkog prisiljavanja od svega ostalog (zakonodavstvo, sudovi, registri vlasništva, infrastruktura, putevi, medicina i ostalo) i ukloniti prve.
Kako uopšte takav hibrid može nastati? Ukratko, kao rezultat prihvatanja ideje od strane društva o neprihvatljivosti agresivnog fizičkog nasilja. Iako je neagresija neophodan uslov za stvaranje slobodnog (libertarijanskog/voluntarističkog) društva, ona može biti sasvim uspešno postignuta aktivistima koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Na primer, u skandinavskim zemljama je već pola veka postignut nedvosmislen konsenzus o zabrani nasilja nad decom, i to nisu uradili libertarijanci. Ništa ne sprečava pokretanje društvene kampanje za promociju univerzalnog principa neagresije, na primer, motivišući to pretnjom jakim negativnim eksternalijama agresivnog nasilja za celo društvo (ovaj argument je već pokazao svoju efikasnost za zabranu nasilja nad decom, pa čak i životinjama, što je dovelo do njegovog iskorenjivanja u većini razvijenih zemalja) ili čak samouništenja čovečanstva. Sa prilično velikom verovatnoćom ovu kampanju će sprovesti aktivisti koji čak i ne znaju značenje reči „libertarijanstvo“, iako će je sprovodivanjem otvoriti put u svet u kojem će libertarijanstvo biti moguće realizovati u praksi.
Okvirni scenario kako se događaji mogu razvijati:
1) Nova (ili čak ista ona) „Greta Thunberg“ aktivno promoviše ideju o neprihvatljivosti i opasnosti agresivnog nasilja. Ove ideje dobijaju virusno širenje, brzo idu „u narod“. Možda čak i neko od aktivista postane „Čovek godine“ prema izboru časopisa Time.
2) Raste pritisak na zvaničnike i pripadnike službi bezbednosti. Čak i komšije im počinju govoriti „ti si novi Hitler, odlazi“, prijatelji prestaju da komuniciraju sa njima, više ih ne puštaju u barove i klubove. Sve veći broj pripadnika službi odbija da sprovodi prinudu za „zločine“ bez žrtava, poput prekoračenja brzine, jer se plaše naknadnog stidjenja. Ugnjetavanje biznisa, naročito malog, za zvaničnike takođe počinje da znači političku smrt.
3) Ljudi koji žele čvrst red i disciplinu, navikli da prijave komšije policiji, naravno, ogorčeni su. Policija nikoga ne pakuje u pritvor, već dolazi i nežno ubeđuje da se ponaša pristojno – to radi slabije, a takođe izaziva moralno ogorčenje: koji đavo se toliko povlače pred tim gadovima za naš novac od poreza, umesto da preduzmu odlučne mere.
4) Dešavaju se neizbežne promene i na zakonodavnom nivou – pre svega, naravno, u zemljama parlamentarne demokratije. Bilo ko ko zastupa očuvanje statusa kvo jednostavno će izgubiti izbore, kao da zastupa dozvolu za DDT ili etilovani benzin. Ispunjavajući zahtev birača, parlamentarci su prinuđeni da izmišljaju mere prinude koje ne podrazumevaju primenu nasilja. U ovoj fazi, vrlo je verovatno da deputati čak i ne razmatraju pitanja koja su tako uobičajena u diskusijama o libertarijanizmu (kako preći na privatne puteve, škole, bolnice, penzije, subjektivnost dece, legalizaciju narkotika i slično).
5) Dakle, parlamenti počinju da donose zakone o ukidanju takvih mera suzbijanja i kažnjavanja kao što je lišavanje slobode, o zabrani upotrebe oružja od strane policije, a istovremeno, naravno, otežavaju nabavku oružja od strane privatnih lica – ali baš tu zabranu država neće moći kako treba da sprovodi, jer je i sama odustala od nasilne prinude. Smanjuje se finansiranje odbrane, vojska prestaje da se trenira u žari sukoba širom sveta i ograničava se na mirne vežbe.
6) Sve ostale funkcije države (osim prinudnog dejstva sile) nastavljaju da rade kao i ranije: obrazovne i medicinske ustanove, izdavanje dokumenata, sudovi, regulacija saobraćaja, čak i poreska služba. Jer, kada su u mnogim zemljama Evrope počeli da govore o zabrani automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, niko nije predlagao da se potpuno odustane od uobičajenog „automobilskog“ načina života. Gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem je mnogo praktičnije od glomazne baterije, ali ono postaje žrtva borbe za ekologiju, čak i ako u njoj postoji samo 10% zdravog razuma i 90% histerije. Slično je i sa nasiljem — za državu je to veoma praktičan alat, ali pošto se smatra neprihvatljivim, moraćemo tražiti alternativu. Ipak, zakonita većina, koja se i sada gotovo ne susreće sa državnim nasiljem, u početku čak neće ni primetiti da se nešto promenilo.
7) U međunarodnoj politici se umesto vojnog prisiljavanja već odavno koristi mehanizam ekonomskih sankcija. Najverovatnije će se ovaj isti način, umesto direktnog policijskog nasilja, sada primenjivati i na građane. Ovaj alat, uz svu svoju obmanjujuću blagost, veoma je moćan, naročito u socijalnoj državi, gde od države zavise razne vrste isplata, dobijanje bezbrojnih dozvola za rad i slično.
8) Ljudi koji upadnu pod valjak ekonomskih sankcija države biće primorani da traže mogućnost samostalnog preživljavanja. Pojaviće se neformalna udruženja uzajamne pomoći koja će postepeno svojim učesnicima, koji su de facto izašli iz pod države jurisdikcije, obezbediti manje ili više prihvatljive uslove života. Faktički, to su uveliko odavno od strane nas teoretski proučene ugovorne jurisdikcije.
Tako će postepeno, zahvaljujući političkom pritisku koji čini primenu nasilja neprihvatljivom, klasične teritorijalne države postati panarhije. Samo deo ugovornih jurisdikcija će biti libertarijanski, ali okrenuti čovečanstvo u libertarijanstvo u potpunosti je potpuno suvišan zadatak. Sasvim je dovoljno da izbor redova po kojima čovek živi bude dobrovoljan.
Danil (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 149,25r)
Čime je dobra efikasna autokratija? Autokrata može veoma brzo postaviti na sve upravljačke pozicije ljude koji će jasno slediti njegova uputstva, a zatim veoma brzo sprovesti neophodne reforme. Tamo gde demokratskim metodama tim reformatora jedva izlazi na kraj tokom prve godine, a zatim se zaglavljuje u beskrajnim odlaganjima, tim autokrate uzme i uradi sve za nekoliko meseci.
Drugi argument u korist autokratije jeste taj da demokratska vlada odlazi nakon nekoliko godina, na njeno mesto dolazi opozicija i počinje strastveno da ruši tek izgrađeno. Autokrata sedi na tronu duže, i u tom periodu stvarnost koju je izgradio uspeva da se ukoreni.
Pa koji ludak bi uopšte nastupao protiv efikasne autokratije?
Najveća težina leži u tome što nimalo nije svaka autokratija efikasna. Mogu navesti kao primer poglavlje iz Mehanike slobode o libertarijanskoj spoljnoj politici.
Problem sa spoljnom politikom intervencije leži u tome što je to raditi loše mnogo gore nego to ne raditi uopšte. Ali ono što je vredno sprovođenja samo u slučaju da se uradi dobro, rade upravo oni ljudi koji upravljaju državnom poštanskom službom, i otprilike sa istom šansom za uspeh.
Može li se nekako unapred proceniti da li će kandidat za autokratu biti dobar i da li će njegovu vladavinu obeležiti minarhijističke reforme? Nažalost, cela istorija je puna primera da je to teško uraditi. Li Kuan Ju je došao na vlast pod levičkim sloganima, a zatim je počeo da suzbija komuniste. Deng Siao Ping je bio jedan od lidera KPK još za vreme Maoa, i, zapravo, ništa nije nagoveštavalo taj drastični zaokret koji će ostvariti. Liberalne reforme u Novom Zelandu, jednoj od najslobodnijih ekonomija savremenog sveta, takođe su sprovodile vlade izabrane pod levičkim sloganima. Dakle, ako budući odlučni reformator želi da dođe do vlasti demokratskim putem, najverovatnije će prenositi levičku agendu do izbora, a njegovi stvarni planovi će isplivati tek nakon toga. Onima koji se od početka pozicioniraju kao desnjački, ostaje samo dolazak na vlast putem vojnog udara, a to znači da će imati poteškoća sa sprovođenjem reformi na niskom nivou – nelegitimna uputstva često sabotiraju izvršioci.
Zar to znači da autokratijama nije potrebna, da treba da smirimo ponos i da koračamo u mejnstrim tokovima demokratije sa univerzalnim pravom glasa? Ne, to je odvratan oblik društvenog uređenja koji je sposoban samo da odlaže važne odluke i rasipa ogromne budžete, ali nije sposoban za sprovođenje održivih reformi za smanjenje države.
Glavni problem autokratije je monopol na vlast, a izlaz leži, naravno, u pokretanju konkurentskih mehanizama. Uz panarhiju, kada se državljanstvo definiše potpisom na ugovoru, autokratija pokazuje sve svoje snažne strane: to je kompaktn, brz mehanizam upravljanja koji ne okleva, već deluje. Ali panarhija omogućava neutralizaciju slabih strana autokratije, jer uz nju funkcioniše veoma moćna povratna informacija: građani svojim novčanicima podržavaju samo efikasne autokrate.
Isto se može reći i za naučni pristup politici. Naučne teorije moraju se razvijati, a njihova primena u praksi na bezalternativnoj osnovi konzervira teoriju. Druga stvar je konkurencija pristupa. Tamo funkcionišu mehanizmi evolucijskog razvoja, i umesto jednostavnog poverenja velikom učitelju, bio on i tri puta Mizes, dobićemo mogućnost da proveravamo teorije u delu i unapređujemo ih.
Istinski vam govorim: na jednog Li Kuana Ju dolazi stotina Pol Potova!
Nakon što je ruska država zabranila Sveđoke, niša uličnih propovednika stoji nepopunjena. Dakle, ako osećate potrebu da pozajmite prolaznicima po pet minuta kako biste im preneli neku svetlu misao, zašto ne o panarhiji? Pa, koji je to propovednik bez sjajnih brošura na kojima lav leži pored jagnięta?
A ozbiljno govoreći, za libertarijanca može biti prilično korisno imati kod sebe materijale za deljenje na mitinzima, javnim predavanjima, debatama, okruglim stolovima i drugim sastancima društvenih aktivista. Obučete jarku majicu, bedž, šal ili kapu u bilo kojim kombinacijama, uočavaju vas u masi, prilaze, pitaju šta ste to, i ako nemate vremena da svakom detaljno objašnjavate za šta se zalažete, ili ako jednostavno niste baš pričljivog jezika, uvek možete zainteresovanom predati materijal.
Želela bih da na svom sajtu organizujem odeljak sa raznim korisnim šablonima (biće mi drago zbog pomoći dizajnera, sama se u tome ne razumem), za slobodno preuzimanje i samostalni štampanje. Za početak, objavljujem šablon brošure o panarhiji. Tekst je moj, dizajn Aegis Mirijam.
U današnje doba epskog kolapsa, kada se uspostavljeni poredak stvari brzo raspada pred našim očima, čini se da se čovečanstvo razdire na delove i sve više teži ekstremno desnim ili ekstremno levim ideologijama. A zašto da ne, dođavola? Siromašni ljudi širom sveta umorni su od lažnih obećanja i drske laži takozvanih umerenih. Jedino u čemu se ratujući ekstremni tabori čini da slažu jeste to da je masovna demokratija neoliberalnog globalizma — grandiozna prevara. Varalica u kocki gde samo kazino ostaje u dobitku. Ali sada i samo kazino gori.
Tako posmatramo spektakl populizma kako sa leve, tako i sa desne strane. Rekordan broj mladih ljudi prihvata nekada osramoćenu etiketu socijalizma, ali istovremeno različite vrste pećinske ksenofobije, koje su nekada tiho odjekivale samo u zaboravljenim crkvenim parohijama, sada postaju mejnstrim kojim se otvoreno maše poput Hermana Gerringa svojim revolverom. Upravo u takvo vreme mi sada živimo, ali slično se dešavalo i ranije. Svaki put kada imperije propadaju, utegnuti tržišta državnog kapitalizma su u opasnosti. Ljudi koji nameravaju da najviše profitiraju od kataklizme nalaze se na suprotnim uglovima ringa. Staljinisti i nacisti. Antifa i alt-right. Upravo u takvim trenucima, glas Semjuela L. Džeksona, proročkog DJ-a iz Spajkova Lijevog filma „Do the Right Thing“, klasične analize gradskih nereda, odjekuje mi u ušima. „Možemo li živeti zajedno?! Možemo li zajedno da živimo?!!“ Provela sam ceo svoj život tražeći odgovor na ovo egzistencijalno pitanje. Čini mi se da mu se približavam.
Uvek sam se nalazila u dalekom levom uglu, čak i kada je proletariat još uvek bio opijen iluzijama progresa koje su došle sa prvim crnim predsednikom i robnim fetišizmom Apple Store-a. U detinjstvu sam otkrila Marksa, a malo kasnije Homskog. Lavlji deo moje mladosti potrošen je na igranje sa karuselom libertarijanskih socijalističkih ideologija, Homskim sindikalizmom, komunizmom radničkih saveta Roze Luksemburg, sapatizmom subkomandanta Markosa. I sve to uz oštar soundtrack Bilija Brega, Džoa Stramera i Zaka de la Roša.
U kasnom mladanstvu bila sam pod uticajem etatističkijih oblika leve ideologije, što je bilo izazvano neočekivanim preporodom bolivarijanizma u Venecueli Huga Čavesa i Boliviji Evo Moralesa. Na kraju sam pala u zagrljaj komunizma trećeg sveta kao uporišta demokratskih socijalnih eksperimenata protiv napada sa strane Severne Amerike. Došla sam do zaključka da su stroge nedemokratske mere Fidela Kastra za zaštitu kubanske revolucije nakon Kenidijeve terorističke kampanje protiv nje jedino rešenje problema imperijalizma. Ali moj ukus za istoriju ne bi mi dozvolio da dugo držim iluziju. Nakon daljih istraživanja, došla sam do toga da je država sama po sebi rak, i nije bitno koliko su njeni vođe dobronamerni. Ona je oduvek bila zlonamerno prilagođavanje, namenjeno da ugnjetava druge i na kraju pojede samu sebe. Vratila sam se anarhizmu, ali su me kontradikcije nastavljale progoniti.
Najveći problem skoro svakog levog pravca je njegovo skoro mesijansko pretpostavljanje da se čovečanstvo može ujediniti u internacionalističkoj harmoniji pod zastavom jedinstvenog puta. Koliko god da sam verovala da je moj sopstveni postmarksistički sindikalizam idealan model za istinski demokratsko društvo, bilo mi je teško da ubedim sebe da će čovečanstvo ikada dostići specifičnu kolektivnu svest i spojiti se u jedinstven savez. Iskreno govoreći, kao antiimperijalistkinja, uvek sam osećala nelagodu zbog takvih predstavljanja o internacionalizmu.
Pretpostavka da su neki fabrički radnici iz 19. veka u industrijskoj zapadnoj Evropi imali sve recepte za moje prijateljske susede primitiviste iz amiš zajednice, a da ne govorimo o plemenima Borneo ili Kalahari, jednostavno smrdi na kolonijalizam. Kada je svet toliko prelep u svojoj složenosti, kako uopšte može postojati samo jedan put? To je ličilo na istu zamku zbog koje su naši Oci osnivači postavili put za neoliberalni pakao globalnog kapitalizma, samo što je naša zamka bila povezana sa Manifestom o jednakosti. Veoma snažno sam verovala u ideale Murraya Bookchina i Rudolfa Rockera, ali zbog ovih kontradikcija, čak sam i sopstveni anarhizam mogla smatrati ničim više od dalekog, ostvarenog sna. Sve dok nisam otkrila filozofiju panarhije.
Jedna od najvećih zabluda u vezi sa anarhizmom jeste ona da se on definiše nedostatkom vlade. Takvo predstavljanje je očigledno apsurdno. Vlade su uvek postojale, postoje i dalje će postojati. Vlada je bilo koje okupljanje ljudi koji su se saznali kako bi doneli kolektivne odluke. Sa tehničke tačke gledišta, tri prokleta cimera koji raspravljaju o dodacima na pici su vlada. Anarhija se definiše nedostatkom države, stalne vlade kojom upravlja klasa profesionalnih političara, bilo da su to članovi upravnih odbora korporacija, kongresmeni ili monarsi. Samo postojanje ove upravljačke klase čini običnu vladu državom. Anarhija u svim svojim oblicima teži da uništi tu hijerarhiju i zameni je potpuno građanskom vladom. Panarhija je, pak, priznanje da u našem svetu, u ovom raznolikom kulturnom pejzažu poznatom kao čovečanstvo, ne postoji jedinstven odgovor na takvu katastrofu kao što je država. Anarhija može postojati izvan manifesta i pank-rok scena tek kada je slobodna da prihvati bilo koji oblik, sa bilo kojim pridevima uz reč „anarhija“, sve dok se to dešava dobrovoljno i bez prisile.
Globalizam nije doneo ništa osim kolosalnih supersila. Tiranija velikih dimenzija, velika vlada, veliki biznis, veliki narod, velika religija. Ovaj problem se ne može rešiti preuzimanjem ovih sistema i rebrendiranjem u ključu internacionalizma. Jedini pravi protivotrov za ovu tiraniju masa je lokalizam, i upravo u tome leži panarhija, ideja da vlada treba da se zasniva samo na istim osnovama kao i bilo koji drugi odnosi, putem dobrovoljnih ugovora sa mogućnošću raskida, čija je glavna ideja voluntarizam i neagresija prema svima ostalima. To mogu biti društva uzajamne pomoći, autonomne komune, demokratski sindikati, plemenski poredak, krpica beskrajnih utopijskih eksperimenata, koji mirno konkurišu za pravo da zaštitite svoje građane – uz očuvanje prava pojedinaca da odbiju ove usluge i prava novih kolektiva da se u bilo kom trenutku uključe u takvu konkurenciju. U idealu, ove vlade bi trebalo da postoje kao društveni klubovi koji pružaju određene prednosti, potpuno ne vezane za geografiju. To čini sasvim mogućim postojanje šest bezdržavnih nacija na jednom stepeništu.
U čemu je kvaka, upitaćete se? Kvaka uvek postoji. Problem je u tome što sloboda društva postoji po istim principima kao i sloboda govora. Panarhija ne štiti samo ona društva koja vam se sviđaju, već i ona koja mrzite. U skladu sa glavnim ugovorom o Ustavu Konfederacije, ljudi će biti slobodni da grade društva zasnovana na bilo kojoj ideologiji, sve dok ostanu mirna i dobrovoljna. To znači društva zasnovana na mutuelizmu, sindikalizmu, kapitalizmu i komunizmu. Ali to takođe vrlo verovatno znači i mirne nacije vođene ideologijama kao što su religijski fundamentalizam, geografsko jedinstvo, pa čak i rasni separatizam. Dozvoliti takvim društvima da postoje ne znači pristati na njih više nego što sloboda govora znači pristati na podsticanje mržnje. Moraćemo se pomiriti sa realnošću da prava sloboda znači poštovanje odluka drugih, čak i ako su pogrešne, da žive dobrovoljno kako god im se padne na pamet, pod uslovom da to čine mirno, poput mojih amiških komšija sa njihovim tradicionalnim društvom, koji mirno koegzistiraju sa grešnim engleskim tranzovima kao što sam ja.
Ova filozofija osuđuje današnju kulturu, kako ekstremno levu, tako i ekstremno desnu, čija se suština, čini se, svodi na glasan protest protiv samog postojanja svih ostalih. Ali ja posmatram gore opisanu zamku kao rešenje problema proletarijata, koji će uvek biti razdiran kulturnim agendom. Kada desnim fašistima nedostaje elegantni štit žrtve progona, oni teže da izgube svoju privlačnost za mase. Svaki put kada neko od tih malih kurčaca dobije po glavi od antifa, prodaja njihovih knjiga uzleti do prokletih nebesa. Verujem u Kropotkinovu teoriju da će slobodna međusobna pomoć evolucionim putem dovesti levčake do društva jednakosti. U uslovima mirne konkurencije, agresivnije kulture zasnovane na strahu će se smanjivati, dok će one otvorene za saradnju napredovati. Lepota je u tome što ultradesniasi slobodno mogu verovati u isto to u vezi sa mojim plemenom kvir-sindikalista. Oni dobijaju priliku da mi dokažu da grešim, baš kao što ću i ja njima, ali svi ćemo biti previše mali da bismo trošili našu energiju na borbu. Za mikro-nacije, svaki dugotrajan rat znači uzajamno garantovano uništenje. Koegistencija postaje jedini održiv način postojanja.
I verujem da je upravo tako način na koji možemo živeti zajedno: komunisti i nacionalisti, ideolozi topljenog lonca i izolacionisti – zajedno možemo živeti. Iza svake apokalipse krije se mogućnost za utopiju. Panarhiista pita: a zašto ne za hiljadu? Zaista, zašto da ne? Na kraju krajeva, sada je najpogodnije vreme…
Nicky Reid je agorafobični anarcho-genderqueer gonzo bloger iz centralnog Pensilvanije
Uspon ruskog libertarijanskog pokreta poslednjih nekoliko godina doveo je ne samo do toga da se termin „libertarijanstvo“ često pominje izvan same libertarijanske zajednice, već i do toga da se izlaganje libertarijanske ideologije na ruskom jeziku, prilagođeno ruskozičnom čitaocu, počinje konsolidovati. Mihail Svetov je prešao sa kratkih video-snimaka od pet minuta na časovne predavanja, a sada piše knjigu. Počela sam sa odgovorima na razbacana pitanja, ali već pola godine zajedno sa timom Libertarian Band radim na pripremi sistematskog video-kursa koji izlaže moje razumevanje libertarijanstva. I eto, juče je i Ved Nojman takođe izjavio da počinje rad na punopravnom panarhističkom manifestu, ali je za početak sastavio vodič kroz panarhizam, u koji je sakupio i grupisao po temama većinu materijala koji su na ovu temu objavili sami tvorci doktrine panarhizma.
Nadam se da ste već pročitali ili pogledali većinu materijala navedenih u vodiču – njegova vrednost leži upravo u sistematizaciji.
Leti su na prostorima Jutjuba pojavili još jedan mali kanal LibertyUKR, koji je iako stranac, na ruskom jeziku. Zanimljiv je po tome što se tamo dosledno objavljuju video snimci sa analizom libertarijanizma u okviru panarhizma. Na načinu prezentacije materijala još uvek treba mnogo raditi, ali je tempo pojavljivanja sadržaja nešto veći nego na onom sa kojim ja sama sarađujem.
Nedavno se na kanalu pojavio video o autorskom i patentnom pravu, to je već sedmi video u celokupnom ciklusu. Pre snimanja su mi poslali njegov tekst da ga malo korigujem. Probala sam. Kao rezultat je nastalo potpuno samostalno delo, koje ću ili nekada objaviti kao poseban članak, ili ćemo od njega napraviti svoj video. Tako da saradnja sa kanalom nije baš uspela, ali će on i sam uspeti.
Ne volim pisanje longridova (to nije baš pametno sa moje strane, jer od njih zarađujem više). Zato se uvek radujem kada neko kreira opširan tekst sa kojim se uglavnom slažem, čime mi štedi mnoštvo truda.
Nakon Hoppe-ovog predavanja u Moskvi (čekam da se pojavi snimak kako bih i sama nekako formulisala mišljenje o njemu), među autorima nekoliko kanala i pablika srednje veličine započela je diskusija koja mi se činila prilično besplodnom: sporovi oko terminologije, prelazi na lične uvrede, prepucavanja – šta može biti vulgarnije? Ali pogrešila sam. Glup spor, čiji tok ovde čak neću ni sumirati, podstakao je Wed Neumana, autora mog omiljenog kanala Antigovastvo, da sastavi odličan programski članak.
U članku se jasno objašnjava da se ancap ne svodi na Rothbarda-Hoppea-Svetova i izgradnju društva na osnovu apsolutizacije principa neagresije, a da se ekonomska teorija ne svodi na klasičnu AEŠ iz Mizesovih vremena. Daje se stručan uvod u panarhizam i sasvim argumentovano se objašnjava zašto je to perspektivan pravac za stvarni rad.
Nadam se da će, za još par nedelja, kada mrežni rat koji je pokrenuo ovaj članak izgubi na aktuelnosti, autor prepisati ga, uklanjajući polemičku konkretnost, promenivši naslov, ali ostavljajući smislenu suštinu, tada će ispasti sasvim dobro. Ali članak je definitivno vredan čitanja već sada.
