Тег: panarhija

Intervju sa Olegom „Laxy Catal“ Tarakanovom

Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.

  • Laxy Catal
  • Ankap-tjan

    U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?

    Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).

    Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.

    Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?

    Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.

    Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.

    Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?

    Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.

    Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?

    Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))

    LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.

    U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?

    Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.

    Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?

    Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.

    Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.

    Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu.
    1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa.
    2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose.
    Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.

    Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.

    Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.

    U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.

    —

    U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.

    Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?

    Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:

    1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.

    2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.

    3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).

    4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.

    5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.

    6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.

    7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.

    Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.

    To je bilo moćno)

    U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?

    Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.

    Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.

    Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.

    Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…

    A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.

    Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.

    Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“ (objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.

    A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?

    Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.

    Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.

    Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.

    Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.

    Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?

    Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.

    Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).

    Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?

    U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.

    Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.

    U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?

    A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.

    Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?

    Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?

    Ne, Mihail Svetov organizuje mu solo predavanje 6. oktobra.

    Dobro, idemo obojica da čitamo Hoppe-a, možda će kasnije biti povoda da ga detaljnije diskutujemo. Hvala na intervjuu!

Ruska država je saznala reč „panarhija“

U Tjumenju su trojica školaca odlučila da lepi letke kojima se reklamira panarhija. Naručili su štampu u štamparnici, štamparnica je prijavila policiji, štampu su zaplenili, a letak se proverava zbog ekstremizma; ako ga pronađu, pokrenuće krivični postupak. Ako ga ne pronađu, pretpostavlja se da će im vratiti njihovu imovinu i ostaviti ih na miru.

Hajde da pomognemo ekspertima da donesu ispravnu odluku i objasnimo što širem krugu ljudi da:

  1. Teorija stacionarnog bandita je naučni mejnstrim
  2. Panarhija je potpuno akademski pravac politološke misli
  3. Prelazak na panarhiju može biti samo miran

Za sada je o incidentu pisao samo znak.com. Ako neko ima kontakt sa medijima, molim vas, iskoristite ga za širenje ovih informacija. Takođe, rado ću pričati o panarhiji svakom mediju koji odluči da edukuje svoje čitaoce u vezi sa tim.

A onima koji žele da koriste alat kao što su letci za edukaciju javnosti, preporučujem da koriste štampač, a materijal je bolje širiti ne lepljenjem po oglasnim tablama i ne ostavljanjem u poštanskim sandučićima, već deljenjem iz ruke u ruku na političkim akcijama.

Predmet radoznalosti policajaca iz Tjumenja

Anarhija, panarhija i etatizam

John Zube (John Zube), 1986

Sažetak od Aegis Mirijam

Kompletni engleski tekst preuzet je sa sajta panarchy.org – najveće biblioteke tekstova o panarhiji.

Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.

Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.

Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.

Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.

Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.

Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.

Potpuno

Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.

Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.

Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:

Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.

Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.

Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.

Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.

Blic

Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.

Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.

Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).

Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?

Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.

A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?

Maksim

Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.

Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?

Nub

Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.

Nerešena pitanja panarhije

Kod Alekseja Šustova u knjizi „Posle države“, objavljenoj 2008. godine, navodi se (str. 66-67) spisak pitanja koja u njegovoj predloženoj panarhijskoj modeli nisu rešena. Od tada misao nije stajala u mestu, i mi sa Bitarhom predlažemo kratke skice rešenja za ova pitanja.

1. Kako organizovati zaštitu granica? Kako izgraditi i kako finansirati oružane sile, koje treba da zaštite zemlju od silaških napada spolja?

Podsetimo da Šustov model predstavlja izgradnju panarhije u pojedinačnoj Rusiji bez njenog raspada na teritorijalne jedinice, zbog čega problem spoljnih granica u takvoj polidržavi zadržava aktuelnost.

Zaštita granica u vreme mira je prilično besmislena stvar. Blokiranje ili oporezivanje prekograničnog kretanja robe u polidržavi neće uspeti – dovoljno je postojanje samo jednog ECU-a koji nudi slobodnu trgovinu, i ceo tok će ići preko tog unutrašnjeg ofšora. Isto važi i za vizni režim. Pojedinačni ECU-ovi mogu obezbediti bojkot određenih proizvoda, ljudi i informacija za svoje klijente, ali se to vrši na nivou potrošača, a ne kroz graničnu kontrolu.

Što se tiče odbrane od vojnog upada, najvažnije u odbrambenoj doktrini jeste prisustvo građana koji će imati šta da brane. Primer Ukrajine pokazuje da čak i pri veoma nepovoljnim početnim uslovima, samoorganizacija građana čini čuda. Ako u nizu jurisdikcija zemlje postoji slobodno cirkulisanje oružja, to značajno olakšava zadatak. Međutim, takva milicija plus privatne vojne kompanije sposobni su da se nose pre svega sa zadacima teritorijalne odbrane. U međuvremenu, doktrina sprečavanja napada kroz stvaranje lične pretnje za lidere zemlje agresora može još više smanjiti rizike. Uz prisustvo minimalnih sposobnosti za koordinaciju, vlade će moći da se dogovore o zajedničkom finansiranju odgovarajućeg projekta preciznog neatomskog oružja srednjeg dometa, ili nekih drugih iznenađenja u tom duhu.

2. Kako organizovati
međunarodne odnose? Ko i na kom
osnovu će predstavljati zemlju
u interakciji sa stranim
državama?

Međunarodni odnosi su demarkacija granica, red za ekstradiciju kriminalaca, vizni režim i razne takozvane carine.

Što se tiče granica, ovde će teritorijalnim državama biti teško, jer će i njihovi građani, najverovatnije, početi da sklapaju ugovore sa EKJ, i dobro je ako su to oni koji pripadaju odgovarajućoj teritorijalnoj jurisdikciji, jer bi inače bilo teško dogovoriti se sa transnacionalnim EKJ.

Redosled izdavanja kriminalaca je aktuelan samo u situacijama primetnih razlika u pravnim sistemima, a naročito u primeni zakona. Ovde je trgovina neizbežna, u kojoj će uticajnije jurisdikcije imati prednost, ali uticaj je nestabilna supstanca i raspoređuje se neravnomerno. Uglavnom, biće isto kao što je sada, samo još dinamičnije. Barem će u situacijama očigledne nepravde javno ogorčenje imati veći značaj za ugovorne jurisdikcije nego za današnje demokratije.

Carine, kao što je gore pokazano, ako i budu, biće samo jednostrane, sa strane monopolske teritorijalne formacije; polustatvo ne može sebi da priušti carinu.

3. Kako organizovati efikasan otpor pokušajima spoljnih sila finansijsko-ekonomskog sektora da podgreju protivrečnosti između različitih vlada [EKJ] i iscrpe zemlju igrajući na to?

Može se zamisliti kako uslovni inostrani Putin finansira konzervativne EKJ u Rusiji koje se zalažu za duhovne veze, i postaje isplativije postati klijent takvog EKJ. A klijentima liberalnih EKJ, on, na primer, ne daje vizu i zabranjuje investicije u svoju ukusnu sirovinsku ekonomiju. Obično to dovodi do toga da tržište odlučuje o stvaranju imitacionih struktura koje spolja pokazuju one karakteristike za koje su ljudi spremni da plate, ali zanemaruju unutrašnji sadržaj: prvo, to je jeftinije, drugo, za to nema unutrašnje potražnje.

I svet se nije zaustavio na jednom jedinom inostranom Makijaveliju, tako da će oni EKJ koji mu nisu po volji sarađivati sa nekim drugim.

4. Kako rešavati pitanja ekologije?

Svaka jurisdikcija rešava ova pitanja na svoj način. Liberalna to prepušta vlasnicima koji, sa svoje strane, osiguravaju rizike u osiguravajućim kompanijama. Socijalistička podržava nadzorne organizacije koje, da ih hleb ne hrani, samo bi izdavale kazne ili tražile većo mito (mito neće biti skuplje od polise osiguranja, inače će subjekat pobeci kod liberala). Zeleni mogu osnovati svoju jurisdikciju gde će potrošači novčano podržavati ekološke proizvođače i bojkotovati one koji ignorišu ekologiju.

A negativne eksternalije, koje nastaju kao rezultat ekoloških katastrofa, mnogo su efikasnije kompenzovane putem suda pri prisustvu konkurentskih jurisdikcija, nego u uslovima monopola opterećenog konfliktom interesa u vidu državnog vlasništva.

5. Kako postupiti
sa objektima kulturno-istorijskog
nasleđa naroda, da bi se garantovalo
njihovo očuvanje?

Objekti kulturno-istorijskog nasleđa donose profit zato što su zanimljivi turistima. Da bi se oni očuvali, potrebno je da ih bude isplativo čuvati. Za to je, sa svoje strane, potrebno da vlasnici ovih objekata ostvaruju dobit od turizma. To je tipična liberalna logika zahvaljujući kojoj vlasnik svakog konkretnog potencijalno zanimljivog turistima objekta sam odlučuje da li mu je isplativije pokušati da zaradi na toku turista, ili da koristi objekat na neki drugi način, na primer, da ga sruši i izgradi nešto drugo. Rezultat rada takvog pristupa je prilično raznolika izgradnja, gde starina suseduje sa modernošću.

Drugi EKJ mogu uvoditi regulative koje ne dozvoljavaju uništavanje istorijskih spomenika, ali će morati na neki način da kompenzuju vlasnicima tu neprijatnost, inače će pobeci kod liberala. Dakle, u EKJ ljubiteljima starine su neizbežni porezi za održavanje spomenika. Kao rezultat toga, zahvaljujući spoljnom finansiranju, moći će se očuvati i oni spomenici čija je direktna monetizacija otežana.

Svoj doprinos rešavanju zadatka daće i organizacije kao što je UNESCO, koje su u određenoj meri sposobne da utiču na turističke tokove lepljenjem etiketa: ovo je objekat svetske baštine, a ovo nije. Uostalom, sumnjam da će uticaj UNESCO-a na turistički biznis uskoro postati manji od uticaja nekog TripAdvisor-a, i neće biti potrebe da se taj birokratski dinosaur sponzoriše od državnog budžeta.

6. Kako regulisati
odnose u oblasti prirodnih resursa,
posebno onih specifičnih kao što su voda,
vazduh, morski bioresursi (koji se kreću
preko teritorije, a samim tim nisu vezani
za koordinate u prostoru)?

U svoje vreme, lov i sakupljanje su izgubili ekonomsku konkurenciju u odnosu na poljoprivredu i stočarstvo zbog svoje niske efikasnosti. Takođe će, kako će besplatna slatka voda, besplatna morska riba i besplatan čist vazduh postajati sve skuplji, industrijska proizvodnja ovih resursa u blizini njihovih mesta potrošnje postati isplativa. Ukratko, to uopšte nije pitanje jurisdikcija, već čisto tehničko-ekonomsko pitanje.

7. Kako regulisati
odnose na mestima visokog gustog naselja
nepokretne imovine, gde akcije
jednog vlasnika mogu uticati na
bitne karakteristike imovine
komšijskog vlasnika (na primer,
izgradnja zgrada koje blokiraju
već postojeće)?

Naravno, takva pitanja je lakše rešavati u okviru funkcionalnih jurisdikcija, kao što su udruženja vlasnika stanova. U okviru Šustove model, slično nije predviđeno, stoga pitanje ostaje u sferi sporova između različitih jurisdikcija, i ovde je teško predvideti kakve će se prakse formirati.

8. Kako organizovati efikasnu zaštitu od kartelskih dogovora najjačih igrača na različitim tržištima, koji imaju sklonost ka monopolizaciji?

Na slobodnom tržištu monopol se formira samo ako je ukupna veličina tržišta uporediva sa optimalnom veličinom kompanije u pogledu produktivnosti rada. U svim ostalim slučajevima monopolizacija je neisplativa, i može biti ili preduzetnička greška koja će brzo osiromašiti kompaniju, ili se taj monopol nameće silom, što više nema veze sa slobodnim tržištem. Dakle, efikasna zaštita od monopolizacije je upravo slobodno tržište, i u situaciji konkurentskih jurisdikcija sa slobodnim ulaskom i izlazakom, preduslovi da tržište bude slobodno su mnogo veći nego u trenutnom stanju.

9. Kako se suprotstaviti pokušajima asocijalno nastrojenih lica (onih koje danas nazivaju kriminalcima) da poljuljaju sistem obezbeđivanja javne bezbednosti, izgrađen na principu ravnopravnih ugovora, i postižu haos koji je njima koristan?

Sloboda posedovanja oružja i pravo na samoodbranu čine čuda u tom pogledu. Određene EKU, koje ne priznaju svojim klijentima pravo da samostalno pružaju naoružani otpor nasilju, biće primorane da zaista uložite sve napore kako bi suzbile naoružano nasilje pomoću profesionalne policije, u suprotnom će izgubiti lojalnost klijenata, koji će otići u jurisdikcije koje barem ne smetaju na put.

A potencijalni prestupnik ne može uvek odmah da odredi kojoj jurisdikciji pripada njegova potencijalna žrtva, i, shodno tome, da li je ona spremna da pruži otpor. Tako čak i jedna EKU, koja dozvoljava svojim klijentima da se naoružaju, već postaje pozitivna eksternalija za ostale.

Aleksej Šustov

Panarhija za babe

Ura, uradili smo to! Na kanalu Libertarian Band izašao je najočekivaniji video ovog leta, u kojem sam pokušala najjednostavnijim rečima da objasnim panarhiju.

Panarhija za bake

Po mom mišljenju, ovo je za sada najbolji od mojih scenarija, a i svi ostali učesnici projekta su uradili odličan posao.

Malo o unutrašnjoj kuhinji

U proleće su me momci sa ovog kanala, sa kojim sam prethodno imala epizodično iskustvo saradnje, zamolili da napišem neki scenario za video, kako bi mogli da održe audiciju za poziciju novog voditelja. Odlučila sam da, pošto će se prijavljivati veoma različiti ljudi, tekst bude maksimalno jednostavan, za najširu publiku – uvod u libertarijanstvo. Tako je nastao tekst videa „Libertarijanstvo za bake“. Tokom audicije pregledali smo oko pet osoba, nakon čega je kanal dobio novo, sjajno lice – Antona. Naravno, malo mi je žao što devojka nije prošla audiciju, jer bi mi sa njom bilo lakše da pripremam scenarije, ali ono što je ispalo, meni se veoma dopada.

Libertarijanstvo za bake

Video se prilično dobro proširio kroz različite grupe i danas ima više od 1700 pregleda, što već premašuje publiku mog sopstvenog Telegram kanala.

Ovde me je kontaktirao Bitarh i predložio da napravim nešto jednako razumljivo, ali o panarhiji. Morao sam da ga razočaram i odgovorim da želim da napravim ciklus povezan unutrašnjom logikom narativa, pa će sledeće biti opis minarhizma. Video je izašao relativno nedavno, ali iz nekog razloga koji mi nije jasan, nije primljen tako dobrograodno od strane publike. To je malo čudno, jer s jedne strane, čitava agenda Libertarijanske partije u našoj zemlji danas se zasniva na minarhističkoj platformi, a s druge strane, upravo u video formatu LPR nigde i nijednom nije pričala o svojoj platformi, tako da je video o minarhizmu skoro prvi te vrste. Podelite ga ako smatrate korisnim.

Minarhizam za bake

Evo, sada je izašla željena panarhija. Nakon panarhije bi trebalo da usledi opis agorizma kao veoma zanimljive strategije za bake. Tekst je već gotov, preostalo je samo snimiti i montirati. Dalje su u planovima mnoge zanimljivosti, zato se pretplatite na Libertarian Band i preporučite kanal prijateljima.

Diskusija o panarhiji i libertarijanstvu

Prošireno pitanje od Vasilija, uz koje je radi hitnosti ljubazno priložen donat u iznosu od 0,00008257btc.

Ne smatram da je panarhija libertarijanstvo

Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.

Dokaz iz vašeg sopstvenog prevoda FOCJ:

Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat.
Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.

To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.

Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.

Odgovor Ankap-tjan

Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.

Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.

FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.

Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.

Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.

Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.

Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.

Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.

Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.

Čime se panarhija razlikuje od ankapa?

Aleksandar

Ovde nemam potrebu da odgovaram opširno, jer je to uradio kanal „Antidržava“ u objavi koja se baš tako zove „Zašto je panarhija ankap“. U suštini, to je razlog zbog kojeg ja, kao ankap, prilično mnogo pišem o panarhiji.

Onome što je izloženo u članku, mogu dodati samo sledeću razmatranje. Panarhija kao sistem gde svi sede pod svojim vladama, ali se vlade takmiče za građane, a ulaz i izlaz su slobodni – to je nestabilno stanje društva. Prilično brzo će se nakupiti značajan broj ljudi koji nisu zaključali klijentske ugovore ni sa kakvim vladama uopšte. Prisiliti ih da idu pod nečije okrilje nije moguće, ostaje samo pokušati da im se prodaju bilo kakve usluge. Tako će panarhija postepeno za mnoge postati čisti ankap, kada se apsolutno sve robe i usluge nude na slobodnom konkurentskom tržištu. Rekla bih da to može dovesti do razvoja agregatora vladinih usluga, gde svako može odabrati varijantu koja mu odgovara, a može i potpuno proći bez toga.

Umukni i daj mi samo to osiguranje tamo!

Panarhija

的重要性处理完毕。下面是翻译后的塞尔维亚语（拉丁字母）文本：

Država je složena stvar

Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.

Zašto je potrebna nacionalna država

Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.

Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.

Problemi demokratije

Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.

Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.

Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.

Distanciranje

Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.

Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.

Panarhija

Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?

Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.

Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.

Scenarioi tranzicije

Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.

Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.

Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.

Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.

I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.

A šta ako prelaza neće biti?

Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?

Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.

Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.

Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.

Šta raditi?

Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?

Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.

Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.

Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.