Mnogo je recenzija koje su bukvalno oduševljene, nijedan moj članak ranije nije prikupio toliku pažnju, zbunjena sam. Prema svim novinarskim standardima, članak je užasan jer neprijateljski stav prema predmetu istraživanja bukvalno izbija iz njega. S druge strane – gde su standardi, a gde čitalčeva simpatija!
Ali postoji i kritika.
Počnu od najjednostavnijeg. Fotografija sekretarice donosioca odluke je uzeta kao vizuelna ilustracija toga da muški izgled kod žena otprilike ne određuje uspeh, a samim tim, cela visokointeligentna incel teorija banalno se ruši o praksu. Možda se potpis ispod fotografije pokazao nedovoljno jasnim, ali zapravo sam želela da uputim kompliment osobi koja je fotografisana. Nije uspelo – ali šta je, dođavola. Ovde se nalazim u izuzetno povoljnoj poziciji, gde bi uvreda značila izazivanje sumnje u moju pripadnost istraživanoj grupi.
Dobila sam ogroman broj veoma detaljnih preporuka u vezi sa nijansama primene psihoaktivnih supstanci. Od neobičnog – za povećanje samopouzdanja preporučuju kokain. Pa, to je za one potpuno očajne, ne bih to prepisivala bilo kome. Drago mi je što su moji čitaoci iskusne i sveobuhvatno obrazovane osobe.
Ali najozbiljnija zamerka bila je zamerka zbog neotkrivanja teme. Podsetili su me na moj zajednički članak sa Bitarchom o ciljanom promovisanju libertarijanizma, i zapitali se zašto se, zapravo, u ovom slučaju ja priznajem bespomoćnost i pišem neki oftopik o individualnom spasenju umesto da nabrojim univerzalne argumente za predstavnike ispitivane grupe. Krivica je moja. Sada će sve to stići.
Ciljano promovisanje libertarijanizma za incelove
1. Državi je profitabilno razaranje institucije porodice, jer želi da čovek zavisi samo od države i ne može da se oslanja na svoje bližnje. Ali ako država postane čoveku dadilja, čovek postaje infantilan, a i žena takođe. Umesto da gleda na zaista važne stvari, poput imovine verenika ili njegovih perspektiva, ona postupa po principu „ovaj je lep, želim ga, a ovaj je ružan, sklonite ga s vida“. Bez države, sa njenom hiperzaštitom, žena će morati da se ponaša odgovornije, i muški izgled će se kod odabira naći daleko od prvog plana.
2. Država im odaje počast. U SAD-u su to vreli Latinosi. U Evropi – vreli Arapi i crnci. U Rusiji – takođe vatreni južni momci. To još više povećava konkurenciju za žene. Bez države, lokalna zajednica bi brzo izbacila strance koji ne poštuju ovdešnje kulturne norme.
3. Inače, o kulturnim normama. Postoji nešto kao panarhija. Možete osnovati sopstvenu ugovornu jurisdikciju, i tamo će biti sve što je potrebno: kazne za odbijanje seksa, zabrana razvoda, nikakvo progonjenje zbog takozvanog silovanja u braku, i tako dalje. Jedino ograničenje je da pridruživanje jurisdikciji mora biti dobrovoljno. Smatrate da će se premalo devojaka pridružiti vašoj jurisdikciji? Pa, onda izaberite sebi jurisdikciju nekih puritana, tamo će se propovedati pokornost mužu i sav taj drugi sadržaj, a plaćanje desetine i crkva nedeljom – to nije baš velika cena za strogu biblijsku porodičnu moralnost. Ali prvo, naravno, moraćete da sklonite državu s puta.
Gledajte, koliko pokornih devojčica! Prava milina!
U članku se razmatra model mekog, evolucionog prelaska ka libertarijanskom društvu kroz funkcionalnu panarhiju. Model je razvijen za stvarnu realizaciju političkim putem (stoga nije radikalan i u skladu je sa zahtevima zakona o političkim partijama). On može postati dobra osnova za obnovu programa Libertarijanske partije Rusije, jer je veoma dobro prilagođen upravo takvim heterogenim političkim strukturama kao što je Ruska Federacija. Iako je značajan deo članka posvećen predlozima za reformu Evropske unije, u posebnim poglavlju se razmatraju specifičnosti implementacije FOCJ u zemljama u razvoju.
Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.
Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.
Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.
Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.
Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.
Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.
To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.
A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.
U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.
Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.
Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.
Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:
«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»
Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.
Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.
Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).
Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.
Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).
Kritičari libertarijanizma često iznose mišljenje da su libertarijanci (kako ankapovi, tako i minarhisti) veoma slični marksistima. U Marksizmu, baza (ekonomski odnosi) ima odlučujuću ulogu u razvoju društva, dok nadogradnja (kultura, religija, moral) samo sledi za njom i nema poseban uticaj. O tome često govore desničarski nacionalisti i konzervativci, na primer Olgerd Semenov u svom strimu kritikuje libertarijanizam upravo iz tih pozicija.
Šta god da se kaže, ima istine u ovoj kritici. Ljudsko ponašanje nije određeno isključivo ekonomskim motivima. German Sterligov teško da će želeti da prodaje svoj hleb geju, iako je taj isti spreman da plati „svemirsku“ cenu za taj očigledno precenjeni proizvod. Isto tako, vernik hrišćanin ne bi otišao u švedsku vojsku ni za kakav novac, ako mu se ponudi učešće u hipotetičkom ratu Švedske protiv Nigerije, pokrenutom radi podrške LGBT pravima u ovoj drugoj. U tome se takođe vidi slabost ankapizma i minarhizma — ideološki ujedinjeni protivnik može imati veliku prednost u ratu protiv ekonomski motivisane libertarijanske vojske. Naravno, to će se desiti samo uz ovladavanje modernim visokotehnološkim oružjem. Ali, kao što znamo, čak su i „barmalei“ iz jedne poznate zabranjene organizacije naučili da proizvode bespilotne letelice. Tehnologije, iako polako, sigurno prelaze na „zaostale“ narode.
Ali identitet ne mora biti teritorijalni. Kod panarhije, kada dolazi do slobodnog izbora skupa pravila po kojima će čovek živeti u okvirima EKU, eksteritorijalni identitet (osećaj pripadnosti svojoj EKU) biće čak i jači od nacionalnog identiteta (osećaja pripadnosti svojoj etno-teritorijalnoj nacionalnoj državi) koji toliko vole desničarski konzervativci.
Dobar primer je istorija pilarizacije u Holandiji. Na samom početku 20. veka u Holandiji je došao na vlast Abraham Kujper (Abraham Kuyper) i njegova religijsko-konzervativna partija „ARP“ (Antirevolucionarna partija), koja je počela da uvodi ideologiju „suvereniteta po sferama“. Cilj reforme bio je da se zaustavi rastući uticaj levčarskih ideja, deleći društvo na takozvane pilare (engl. „pillar“, hol. „zuilen“). Izražavajući to jezikom koji nam je razumljiv, stvarala se minarhistička država u kojoj su gotovo sve funkcije države, osim silovih, prenosile na pilare (njih se mogu nazvati proto-EKU). Pilari su bili potpuno ekstrateritorijalni i obuhvatali su ljude sa određenim političko-religijskim stavovima. Bilo ih je četiri: Katolički, Protestantski, Socijaldemokratski i Liberalni. Svaki od njih je imao svoje škole, sindikate (koji su tada regulisali radne odnose), medije, zdravstveni sistem. U njih su pripadale i konfederacije preduzetnika.
Nakon Drugog svetskog rata, leve sile su uložile ogromne resurse u depilarizaciju holandskog društva. Uzimajući u obzir veliku popularnost ideja jednakosti u posleratnom periodu i brz ekonomski rast, funkcije pilara su postepeno počele da prelaze na centralnu vladu, i društvo je počelo da se unifikuje. Ipak, ostaci pilarizacije postoje u Holandiji i danas. Osećaj pripadnosti svojoj političko-religijskoj grupi nije uspeo potpuno da se uništi, koliko god se tome trudili socijaldemokrate i evroliberali.
Kakve zaključke se mogu izvući iz svega ovoga? Prvo — kod panarhije, sa veoma velikom verovatnoćom će doći do podele na EKU po političko-religijsko-kulturnom principu. Ljudi će osećati stvarnu pripadnost svojoj grupi i spremnost da je brane ne samo zbog novca. Drugo — u bilo kom obliku u kojem se minarhizam pojavio, on će pre ili kasnije ipak ponovo dovesti do „velike države“. Čak se i „panarhički minarhizam“ pokazao nestabilnim. Da je Abraham Kujper išao dalje, prenoseći pilarima silove funkcije, i time potpuno završavajući transformaciju države u punopravnu panarhiju, leve sile ne bi uspele ponovo da nametnu jedinstvene vrednosti celom društvu.
Komentar Ankap-tjan
Koliko sam razumela prema navedenom članku na Vikipediji, pilarizacija je podrivana ne samo odozgo, putem težnje političara ka ekspansiji u nove elektronske grupe, već i odozdo, pošto nisu svi želeli da žive u strogo segregovanom društvu, gde ideš u školu svog pilara, provodiš slobodno vreme u okviru svog pilara, pa čak i svakodnevne kupovine obavljaš unutar njega. Potom se dva sunarodnika slučajno sretnu, na primer, u inostranstvu, i sa iznenađenjem saznaju da u susednim pilarima takođe postoje ljudi, a zatim dođe do, na primer, međupilarskog braka, i tu upravo nastaju problemi.
A delegiranje silovnih funkcija pilarima ne bi ništa donelo. U Drugom svetskom ratu, otpor nacistima je bio pilarizovan. Ne bih se čudila ako je i služba Rajhu bila pilarizovana. Razbijanje eksteritorijalnih identiteta nije se događalo zbog silovnog apsorbovanja jednih od strane drugih, već zbog slabljenja kontradikcija u društvu, koje više nisu zahtevale održavanje strogih stalnih unutrašnjih granica. Inače, sada pilarizacija može dobiti drugi zamah, kada de facto u ovim zemljama već u punom jeku deluje moćan muslimanski pilar, samo još uvek neformalan na zvaničnom nivou.
Ukratko, ideja panarhije je zaista veoma organska za Evropu sa njenim bogatim iskustvom religijskih ratova, odnosno između upravo eksteritorijalnih identiteta. Rusija nema slično iskustvo. Ipak, recimo, u nekom Dagestanu neki počeci pilarizacije su prisutni – previše nacionalnosti na malom prostoru sa visokom gustinom naseljenosti. Što se tiče perspektiva mirnog življenja u susednim jurisdikcijama sa onima koji, na primer, nostalgičari za SSSR-om, meni se to čini malo verovatnim. Iako nedavne debate između nacionaliste i komuniste pod moderacijom libertarijanca pokazuju da počinje barem neka vrsta dijaloga.
Tako da bih rezimirala jednostavnije: ne ometajte ljude da traže načine da mirno žive jedni sa drugima, i iznenadiće vas na prijatan način.
P.S. Bitarh se ne slaže sa nizom odredbi mog komentara i namerava uskoro da objavi članak o doktrini obuzdavanja, gde će se detaljnije razmatrati pitanje upravo o međusobnom prisiljavanju na mirno suživot.
Panarhizam je nova politička filozofija koja u svojoj osnovi ima i proširuje koncept saglasnosti upravljanih, čiji koreni prvenstveno sežu do Džona Lok.* Ideja upravljanja zasnovanog na saglasnosti onih kojima se upravlja prožimala kroz revolucionarnu Ameriku. Dokazi za to mogu se naći u 6. članu „Virginske deklaracije o pravima“ i u „Essexskim rezultatima“, u rečima Benjamina Franklina koji je pisao: „U slobodnom društvu vladari su službenici naroda, a narod je njihov gospodar i suveren“, pa čak i u samoj Deklaraciji nezavisnosti se tvrdi da se „radi obezbeđenja prava ljudi ustanavljaju vlade koje izvlače svoja legitimna ovlašćenja iz saglasnosti upravljanih“.
Panarhizam nudi
sveobuhvatno proširenje
slobode za
dogovoreni izbor
vlade po
obliku i sadržaju. On
predlaže stvaranje
takve vlade,
čiji će status
biti dogovoren
sa svim
licima koja učestvuju
u njenoj
organizaciji za
same sebe,
i obrnuto,
za sve
one koji
neće
pristati da se potčinjavaju
takvoj vladi,
ona neće
imati
moć.
Panarhija je
oblik ljudskih
odnosa, pri
kojima svaki
čovek ima
slobodu izbora
svog sopstvenog
društvenog i političkog upravljanja
bez tuđeg
prisila. Panarhizam
znači da
ljudi mogu
slobodno stupati
u društvene
i političke
odnose i slobodno izlaziti
iz njih.
A to
znači da
vlada postoji
samo uz saglasnost i zahvaljujući saglasnosti
sa njom
onih kojima
ona upravlja.
Panarhizam daje
novi prikaz
onoga
ko su
upravljani, šta
predstavlja
vlada i šta
znači saglasnost
između prvih
i drugih.
To rađa
novi koncept
neteritorijalne države
i daje
novi pogled
na takve
stvari kao što su
moć i suverenitet. Posmatrajući
vladu kao
neteritorijalnu, panarhizam
pomera akcenat
u pokretu
za slobodu
sa uništenja
države, koju
neki možda
preferiraju, na
stvaranje i dobijanje takvih
vlada koje
bi mogle
zadovoljiti svakoga
od nas.
Slobodni ljudi
u slobodnom
društvu već
praktikuju, u određenoj meri,
principe panarhije.
Uz lični
pristanak oni
komuniciraju sa onima sa kojima žele
da komuniciraju (ako
druga osoba
pri tome
takođe želi
da komunicira sa njima), i ne komuniciraju
sa onima
sa kojima
ne žele.
Njihove
društvene veze se menjaju tokom vremena,
prema mestu, prema trajanju i u drugim aspektima. Oni
biraju sebi prijatelje,
mesto stanovanja,
posao, klubove
po interesovanjima
i crkvene parohije na osnovu individualnih želja, čineći to
bez društvenog
prisila. Slobodni
ljudi formiraju
na osnovu
dobrovolnog pristanka
različite organizacije,
asocijacije i grupe. Oni
formiraju sub-društva i „narode“, koji predstavljaju
grupe
ljudi koji su se dobrovoljno
ujedinili prema
različitim karakteristikama
i interesovanjima.
Čineći to,
oni u isto
vreme stvaraju
mnogobrojne koegistvujuće
oblike uređenja
društva i upravljanja, čija je osnova
ne teritorijalna (iako,
verovatno, može
biti i tako), već
izgrađena na
međusobnim odnosima ljudi.
Panarhizam nudi
jednostavno proširenje
već postojećih
i primenjivih
u životu
principa panarhije
na državu
(ili pojedinačne
njene funkcije),
kako bi ljudi
bili slobodni
u stvaranju
naroda i izboru svojih
sopstvenih oblika
upravljanja.
Ali zašto?
Zašto se želja
za takvim promenama
može smatrati
opravdanom? Zato
što je danas
mogućnost pristanka
ljudi previše
ograničena da bi im
osigurala
značajan suverenitet.
Zato što
je danas država
i vladari
postali suvereni,
a ljudi
– njihovi sluge.
Zato što su
kompleksni sistemi
izbora i partija sveli ulogu pristanka ljudi
na nulu. Zato što je
mnogobrojnost
potencijalnih novih
naroda ograničena
u pravu na
samoodređenje. Da li sloboda
izbora znači
– izbor pri
glasanju za
jednu od
dve partije,
koja će
upravljati jedinstvenom
monopolističkom vladom?
Ne, pre
nego što definiciji
ovoga odgovara
aktivni pristanak
u pogledu
samog oblika,
kao i
sadržaja upravljačkih
odnosa.
Zašto panarhizam?
Zato što je
sa današnjom organizacijom upravljanja država
daleko od naših potreba, a njenu formu nemamo pravo da biramo. Zato što je
cela
planeta prekrivena
državama, koje
previše često nose
nepravdu, pretnju
bezbednosti, nered,
rasipanje resursa,
patnju, smrt
i razaranje,
kao što su to
činile
tokom cele
istorije
čovečanstva. Zato što
države
i vlade
koncentrišu i povećavaju moć,
koristeći je
u svrhe
koje mnogi
od nas
ne dele.
I zato što
današnje
vlade legitimišu
i održavaju
spornu borbu
za dominaciju,
kada pobeda
jedne grupe
zna gubitak
za drugu,
borbu koja
apsorbuju
sve više i više resursa
i odvodi
energiju od
produktivne ka neproduktivnoj upotrebi.
Sloboda koju pruža panarhija obećava nam
nadu za
bolji život,
jer će omogućiti
svakome od
nas da učestvuje
u društvenim
i političkim
odnosima, zasnovanim
na našem
sopstvenom izboru
i u skladu sa našim
sopstvenim uverenjima.
Kada ljudi
prestanu da se pomiruju
sa vladama koje samo pogoršavaju njihov
položaj, slobodan izbor vlada obezbediće svoj
vrst sistema kočnica i protivteža u slučaju
vladičinih
neuspeha i grešaka – upravo njihovo
odsustvo predstavlja najvažniji nedostatak trenutnog političkog uređenja.
Panarhija pretpostavlja
postojanje mnoštva
društava i sub-društava
u jednoj
državi, regionu
ili oblasti.
Ne bi trebalo
da postoji jedinstvena
suverena vlast,
koja širi dejstvo
zakona svuda,
bez pristanka
onih ljudi,
njima kojima
ona pokušava da upravlja.
U panarhiji
brojni i raznovrsni izvori
samostalnog suvereniteta
postoje rame
uz rame
jedni sa drugima, crpeći
svoju legitimnost
iz pristanka
onih koji su
spremni da žive
prema ponuđenom
skupu
upravljačkih odnosa.
Pri tome će
ljudi moći
dobrovoljno da stupaju
u raznovrsne
upravljačke udruženja,
različita od
onih koja
na geografskoj
osnovi propisuje
vlast.
Kada su američki revolucionari pozivali na saglasnost vlade i onih kojima se upravlja, oni su postavljali put ka neteritorijalnom državnom uređenju, ali su istovremeno skretali s tog puta. Upravo kao što su izbegavali pitanje ropstva, izbegavali su i pitanje kako se formira legitimna vlast i narod, kako se definiše saglasnost između njih i pravo naroda na odvajanje. U svom 14. članu „Virginski bil o pravima“ težio je da „sačuva suverenitet Virdžinije nad svojim nemirnim, prostranim zapadnim okruzima“. Proglasio je da „narod ima pravo na jedinstvenu vladu“, i da stoga „nikakva zasebna ili nezavisna vlada ne može biti stvorena ili uspostavljena u granicama vlade Virdžinije“. Ova posebna teritorijalna koncepcija države bila je opravdana lažnim pozivanjem na mistično „pravo na jedinstvenu vladu“, čiji je cilj bio da spreči formiranje Zapadne Virdžinije. Oko 85 godina kasnije, Zapadna Virdžinija, koja je tokom više decenija imala sasvim dovoljno razloga da se ne potčinjava Richmondu, na kraju je uspela da se odvoji.
Od tada je malo toga promenilo. Uprkos stotinama separatističkih pokreta širom sveta, predstava o teritorijalnom jedinstvu države se nije promenila. I zaista, većina takvih pokreta sama doživljava državu kao priključenu određenoj teritoriji. Američki federalizam je postao nacionalizam. Savremene vlade žrtvuju društvo, zasnivajući svoje pravo na legitimnu vlast ne toliko na saglasnosti onih kojima upravljaju, koliko na teritorijalnim zahtevima.
Ideja vlade
mora biti
odvojena od
ideje teritorijalne države i od
predstavljanja da je
vlada takve
države – to
sve što
vlada može
biti i što ona
jeste. Budući da je
država
jedinstvena, teritorijalna i koristi nasilne metode, zbog ove
ideje se stvara
mišljenje kao da
vlada takođe
mora imati
sve gore
navedene
karakteristike. Teritorijalna koncepcija podržava vlast
današnjih država
nad teritorijama koje
one zauzimaju.
Ona umanjuje
mišljenje naroda
i lišava ga
stvarnog značaja,
zamenjujući ga
manipulacijama glasovima, partijskim programima, lobiranjem,
reseciranjem
okruga, silom
i novčanim
tokovima predizbornih
kampanja. Ideja
teritorijalne vladavine
bez pristanka
naroda osuđuje
čovečanstvo na
život bez
jedne od
najvažnijih
sloboda – slobode
izbora svoje
vlade.
Grešno je poistovećivati
vladu sa izvršnim i administrativnim aparatima
monopolističke države.
Kada to
čine pristalice
države, oni
ne ostavljaju
ili gotovo
ne ostavljaju
mesta onima
koji se ne
slažu s njima i žele da žive
sa svojim
sopstvenim uređenjem
vladavine. Kada to
čine
njeni protivnici
– oni takođe
nastupaju i protiv vlade,
sa pozicije
koja ne
dozvoljava onima
koji žele
da imaju različite
oblike svoje
sopstvene vlade,
da ostvare svoj
izbor.
Vlada je
socijalna koordinacija
ličnih ljudskih
međuodnosa. Vlada
je neizbežna u onoj meri
u kojoj je
neizbežna i interakcija ljudi
jednih sa drugima. Protivnici
vlade, ako
oni ne
izbegavaju bilo kakvu
društvenu interakciju,
moći će da preživite
bez vlade
ne više,
nego što bi mogli
etatisti.
Ali neophodnost
vlade ne
znači da
ona mora
biti prisilna
i teritorijalna. Imamo
alternativu tome
da živimo
u jedinstvenoj
teritorijalnoj državi,
koja stalno
stvara i nameće sve vrste pravila za svakog od nas. Panarhija
je upravo ta
alternativa.
Mi sami
upravljamo obimnim
oblastima ljudske
delatnosti – uz
saglasnost ljudi,
bez vezanosti za teritoriju, i bez države.
Tako je
tokom
cele istorije
– tako je
i sada.
Ljudi u društvu stvaraju
sisteme upravljanja
iz najrazličitijih i najbrojnijih izvora,
koji mogu
biti moralne
i etičke
norme, običaji,
precedenti, pravila,
principi, maniri,
religija, ugovori,
sporazumi, koncepti
i kontrakti,
i realizuju
ih pomoću različitih
društvenih mehanizama,
institucija i organizacija, koje uključuju
u sebe
porodicu, udruženja,
crkve, škole,
korporacije i poslovne firme.
Društvo, u tom smislu
koje predstavlja mnoštvo
odvojenih međusobno povezanih i raznovrsnih društava,
već odražava
visok stepen
panarhije. Društva
svuda već
koriste panarhiju
kao koristan
princip društvene
organizacije i reda.
Panarhizam pretpostavlja
širenje
panarhije u još većoj meri. On označava
svet u kojem će ljudi
moći da žive,
biraći za
sebe upravljačke
odnose po
svojoj volji,
i dozvoljavajući komšijama
da rade
isto tako.
Društvo sa takvom slobodom
držaće se
zajedno, čuvajući
red, baš kao što
se to
uvek dešavalo:
posredstvom složene
mreže zajedničkih
vrednosti, verovanja,
načina života,
jezika i drugih sličnih
obeležja, koja deluju
putem ličnih
interesa svakog
čoveka, otelotvorenih
u individualnim,
zajedničkim i kolektivnim naporima.
Biće čak
i kohezivnije, nego
današnje društvo,
pošto će nametnuta
vlast, koja danas
stvara podlogu
za političke
i ekonomske
sukobe, pobune
i građanske
ratove, biti
uklonjena.
Razni ljudi
različito
razumeju šta
je
nezavisnost
i sloboda,
pa čak i
kada su
saglasni međusobno,
oni u koncept
slobode unose
različita značenja. Jedna žena
može izabrati
da radi za
drugog čoveka
za platu,
a druga
–
percipirati plaćeni rad
kao ropstvo.
Jedan muškarac
može dobrovoljno
ići u vojsku, drugi
–
smatrati regrutaciju
ropstvom. Ova
različita predstavljanja
o dobrom
i lošem
uređenju društva
i vlade
mogu koegistvovati
u panarhiji.
Sloboda i vlada ne
nalaze se na
suprotnim polovima.
Ukinuće vlade
samo po
sebi ne
će doneti slobodu
svima,
ukidanje vlade
i zamena
njene sopstvenom,
ličnim viđenjem
slobode takođe
neće moći
to da učini.
Sloboda za
sve podrazumeva
mogućnost svakoga
da izabere svoju
sopstvenu vladu,
onu čiji
način uređenja ne
bi bio u
protivrečenju sa
njegovim stavovima.
U panarhiji
muškarci i žene su slobodni
da budu neslobodni
(u očima
drugih) u bilo kojoj željenoj
meri. Oni
mogu stupati
u bilo kakve
upravljačke odnose,
kakve god
žele. To
razdvaja panarhiju
od onih
političkih koncepata,
koji poriču
pravo čoveka
na izbor
vlade i države. Panarhisti
ne teže
da unište vlade,
koje žele
drugi. Oni
ne uskraćuju
drugima slobodu da budu
neslobodni. Međutim,
oni uskraćuju
drugima (ljudima,
vladama ili
državama) slobodu da
njih učine
neslobodnim.
Čim
razmislimo
o pitanju
onoga
čime je
vlada, mi
ćemo moći da ostavimo
ideju o „nekoj“
vladi i „konkretnoj“
vladi.
Vlada se sastoji
od skupa
funkcija koje
može jasno
definisati. Izbor
nije između
današnje
vlade i nikakve, postoji
mnogostvo međuigrajućih
opcija.
Nacionalne vlade su
otimale od
lokalnih zajednica važne funkcije,
kao što su zaštita
starijih osoba, pomoć
potrebnima i medicinsko osiguranje.
Učinile su
to pomoću zamršenog
pravila većine
i procedura
glasanja, dizajniranih
da zaobiđu
stvarno slaganje
onih kojima se upravlja. Vlade
širom
света često
potiskuju različite
manjine. Uvođenje
opštonacionalnih zakona
diskriminiše i potiskuje sve
one koji
se ne slažu
sa njima
i koji
ne žele da poveruju
svojoj vladi
u rešavanje nekih
kritično važnih
pitanja. Program
medicinske pomoći,
na primer,
uključuje oduzimanje
i preraspodelu bogatstva. Program
te vrste
bi sasvim mogao
biti
neteritorijalan i usaglašen. Gospodin
K. može
potpisati takav
program
i odnositi se
prema vladi,
koja će
oduzimati doprinose
za njega
iz njegove
plate,
dok
gospodin D. možda i neće
činiti sve to.
I oni
mogu pritom živeti
jedan pored drugog.
Mnoge današnje
funkcije vlade
mogu ostati
za one,
koji su spremni
da ih koriste,
ali postati
pritom
dobrovoljne za
one koji
to ne žele
da rade.
Glavna ideja
ovde nije
u tome
da se uništi
vlada, već
u tome
da se ona
učini dobrovoljnom.
Ogroman broj
pravila regulacije
radnih odnosa,
energetike, obrazovanja,
zdravstva i socijalne sigurnosti je takav,
da jedan
komšija može
mirno živeti
bez nekih
od njih,
čak i ako
drugi, naprotiv,
želi da ih
prati. Umesto
da se
pokušava ukinuti
program medicinske
pomoći ili
ubediti birače
da glasaju za
njega, prihvatajući
pravila igre
monopolističke i teritorijalne vlade,
panarhizam pristupa
problemu
odsustva pristanka
i nepravedne
moći vlade
sa druge
strane. Neka
oni koji
žele taj
program – dobiju
ga, a ko ne želi
– bude
od njega slobodan.
Panarhizam počiva na temeljima visoke morala. Zašto
oni koji
ne žele
da učestvuju u programu,
treba da budu
uključeni u njega od strane onih
koji ga
žele? Čime se to razlikuje
od toga
da se prisiljava
svako da pripada
jednoj
crkvi? O kakvom pristanku onih kojima se upravlja može biti reči, kada
nas teraju,
hteli mi
to
ili ne, u programe koji utiču
na naš
život?
Problemi koordinacije, povezani sa ljudskom interakcijom, neće nestati. Reforma upravljanja, čak i u onim slučajevima kada ona nije povezana sa koordinacijom, može biti prilično teška. Panarhizam ne negira ove poteškoće. Ali on nudi pravednu i miroljubivu alternativu, koja se može postići mirnim putem, i pri kojoj država odustaje od svojih teritorijalnih zahteva. Ka njemu se može ići polako, korak po korak, a može i naglim skokovima. Najverovatnije će usklađene i neskladene vlade postojati rame uz rame neko vreme. Promene, male i velike, su nepredvidive. Ljudi sami moraju obezbediti njihov napredak i ostvarenje. Svaki korak, miran i neagresivan, koji ljudi naprave u pravcu života sa sopstvenom i dobrovoljnom vladom, biće korak na putu ka potpunijem panarhizmu i većoj slobodi.
Izražavam zahvalnost na korisnim komentarima Adamu Nottu i Džonu Zjubu, i preuzimam punu odgovornost za sve greške koje sam ovde mogao napraviti.
Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.
Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.
Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.
Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?
Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.
Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.
To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.
Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.
Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.
Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.
A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.
Ova knjiga je strukturisani zbir najznačajnijih članaka iz ŽŽ bloga poznatog libertarijanskog filozofa Olega Tarakanova („Laxy Catal“). Članci su navedeni u potpunosti u nepromenjenom obliku, bez izmena od strane autora kompilacije.
Prema mišljenju autora kompilacije, u radu Tarakanova razmatra se najrealističniji model društvenog uređenja sa stanovišta mogućnosti implatacije u ovom trenutku. On je pozvan da reši stalno množeće probleme ljudi u gotovo svim savremenim državama zasnovanim na teritorijalnom monopolu sa „tiranijom većine“.
Sam Oleg Tarakanov umesto reči „panarhija“ koristi termin koji je sam izumeo „osiguravajuće krovi“, ali je autor kompilacije smatrao mogućim da koristi opšteprihvaćeniji pojam. Panarhija ne postavlja kao cilj potpuno uništenje države, već zastupa ukidanje njenog teritorijalnog monopola i dobrovoljno učešće u njemu. To je sistem eksteritorijalnih ugovornih (i/ili konkurentskih) jurisdikcija (EKJ), u kojem različiti ljudi mogu birati sebi „virtualnu državu“, nalazeći se na istoj teritoriji.
Takav pristup obezbeđuje konkurenciju između jurisdikcija, primoravajući ih da efikasnije troše budžet i da ne ugrožavaju lične i ekonomske slobode građana. Ali još važnije je to što ljudi stiču mogućnost da žive po pravilima koja su im lično bliža, a ne onima koja su nametnuta voljom većine, koja živi na nekoj teritoriji. Jer u običnoj teritorijalnoj državi samo mali deo ljudi je zaista sposoban da emigrira, dok su ostali primorani da trpe bilo šta, čime vlade zapravo i koriste, ignorišući njihove interese.
Mogu pretpostaviti da deo uverenih sledbenika Rotbarda neće smatrati panarhiju istinskim libertarijanstvom. Ipak, ako se poredi sa nestabilnim minarhizmom i teško ostvarivim anarho-kapitalizmom (ankapom), panarhija je najrealističnija i najlakše „prodajuća se ljudima“ opcija za odlazak iz trenutno tužnog stanja stvari. U režimu panarhije već sada, prema međunarodnim sporazumima, žive diplomate, tako da je reč samo o širokoskaleznim implementacijama gotovog mehanizma koji se već dobro pokazao.
Ako vam se nije dopao potestarni („siloviti“) pristup podvržavanju jurisdikciji i sprovođenju sudskih odluka u modelu Olega Tarakanova, nemojte potpuno okrenuti leđa ideji panarhije. Razmotrite projekat Bitnation, gde se sve to vrši apsolutno bez ikakvog prisila na osnovu blokčejn sistema reputacije.
Može se izdvojiti tri osnovna vida organizacije sistema — centralizovani, decentralizovani i distribuirani. Ovo se odnosi na sve složene sisteme sa mnoštvom čvorova, kako tehnološke, tako i društvene prirode. U centralizovanom sistemu postoji jedinstvena tačka kontrole (server), preko koje prolazi sva interakcija običnih čvorova (klijenta) kako sa samim serverom, tako i međusobno. U decentralizovanom sistemu ne postoji jedinstven server, već postoji određeni broj super-čvorova koji su povezani kako sa drugim super-čvorovima, tako i sa klijentima (interakcija klijenata međusobom odvija se uz učešće super-čvorova). U distribuiranom sistemu mreža je potpuno peer-to-peer, i klijenti komuniciraju jedni sa drugima direktno, bez bilo kakvog posrednika.
Razmotrimo istoriju Interneta. Na njegovom početku, ako ste želeli da podelite neki fajl drugim ljudima, morali ste ga postaviti na svoj server (Web, FTP), odakle ga je kasnije mogli preuzeti svi zainteresovani. Sa povećanjem protoka posetilaca, vaš server možda nije mogao da izdrži opterećenje, ili je mogao biti iscrpljen protok komunikacionog kanala, što je na kraju činilo preuzimanje tog fajla nemogućim. Mislim da ovde ne treba pominjati ekstremnu ranjivost takvog sistema na „silovano“ isključivanje servera — to bi i tako trebalo da bude očigledno.
Kasnije su se pojavili decentralizovani sistemi razmene datoteka, kao što su Kazaa, eDonkey, BitTorrent. Oni više nisu imali centralni server koji lako može izbaciti iz funkcije. Interakcija korisnika odvijala se preko mnoštva nezavisnih super-čvorova (na primer torrent tracker), koji su obezbeđivali pretragu fajlova i koordinaciju podataka o njihovoj prisutnosti na računarima običnih korisnika. Radi veće otpornosti i povećanja kvaliteta usluge, kasnije su se pojavile potpuno peer-to-peer (distribuirane) mreže, kao što je, na primer, BitTorrent sa DHT-om, koji može raditi potpuno bez torrent trackera, ili Interplanetarna datotekarna mreža (IPFS) na blockchainu, koja je potpuno otporna na cenzuru i otkazivanje pojedinačnih čvorova.
Odlucili ste da kreirate sopstveni internet resurs? Imate sreće! Trenutno postoji more opcija za njegovo postavljanje. Pre četvrt veka bilo bi znatno teže. Tada vam je bilo potrebno da posedujete ogromnu sumu novca kako biste kupili fizički server, postavili ga u prostoriju sa brzim internet priključkom, snažnim napajanjem, hlađenjem itd. Nije iznenađujuće što u to vreme praktično nije bilo individualnih onlajn projekata.
Uspeh interneta se poklopio sa pojavom tehnologije virtuelizacije, koja je omogućila pokretanje više virtuelnih mašina (VM) istovremeno na jednom fizičkom serveru. Na primer, to su svima poznati VirtualBox i VMware. Svaka virtuelna mašina je omogućavala rad sa njom kao sa fizičkim serverom, rešavajući problem pokretanja više aplikacija istovremeno (svaka od njih može zahtevati svoje verzije sistemskih biblioteka i podešavanja operativnog sistema, pa bi njihovo istovremeno pokretanje pod jednim operativnim sistemom moglo izazvati konflikt).
Broj aplikacija je rastao, a mogućnost fizičkog servera da pokreće VM bila je ograničena veličinom memorije i diskovog prostora. Pojavilo se rešenje — kontejnerizacija — virtuelizacija na nivou operativnog sistema (na primer, Docker). U njoj se koristi zajedničko jezgro operativnog sistema fizičkog servera, a u svakom kontejneru je enkapsulirana samo sama aplikacija, biblioteke potrebnih verzija i specifična podešavanja operativnog sistema (a ne puni operativni sistem, kao kod VM). To omogućava značajno smanjenje veličine slike kontejnera u poređenju sa VM (što olakšava prenos sa servera na server), a takođe smanjuje opterećenje fizičkog servera (što znači da se na njemu može pokrenuti veći broj aplikacija i smanjiti cenu za krajnje korisnike).
Kako se sve ovo odnosi na društveno uređenje? Trenutno živimo u potpuno centralizovanoj državi sa teritorijalnim monopolom (tzv. vestfalska država) i stalno se sa njom susrećemo. Kao i u prethodnom primeru sa različitim verzijama sistemskih biblioteka za različite aplikacije, različiti ljudi imaju različite vrednosti, religiju, predstave o životu. To je potpuni apsurd — smatrati da bi, na primer, Turci i Kurdi mogli da žive po istim zakonima! I, kao što vidimo, svaki pokušaj turskih vlasti da nametnu jedinstvena pravila nailazi na otpor, sve do oružane borbe.
Najjednostavnije rešenje u ovoj situaciji vidi se u prelasku na decentralizovani sistem u vidu panarhije (sistemi ugovornih jurisdikcija — ECU), gde će svaka grupa sa zajedničkim pogledima imati svoju vladu, koja nije vezana za teritoriju. Neki libertarijanci možda neće želeti ovakvu opciju, jer žele sami da biraju „komponente“ na tržištu potpuno prema svom ukusu i da ne zavise od ECU. To već predstavlja potpuno distribuirani model, koji nazivamo anarho-kapitalizmom (ancap).
U istoriji je bilo mnogo primera prelaska sa centralizovanog sistema na decentralizovani, a zatim na distribuirani. Evo još jednog primera — elektronski mediji. Prvo su postojali potpuno centralizovani radio i televizija, zatim se pojavio decentralizovani Internet sa veb-sajtovima, i tek sada se pojavljuju seme potpuno distribuiranih aplikacija (kao što su, na primer, Bitcoin ili Ethereum sa pametnim ugovorima). Ne mogu da navedem čak ni primer prelaska sa centralizovanog sistema direktno na distribuirani (zaobilazeći decentralizovani), tako da smatram da je takvo ekstremno malo verovatno. Ovo se odnosi i na društveni poredak, i naivno je pretpostaviti da iz centralizovane države (čak i ako je minarhistička) možemo odmah preći na ankap. Praktične argumente sam naveo u svom članku „Realistično libertarijanstvo“.
