Автор: Анкап-тян

„Pokret za jednaka pravna prava“ umesto anarho-kapitalizma

Bitarh kolumna

Nedavno sam objavljivala dilogiju o kaši od sekire. Drugi deo, o pripremi ankapa od levih ideja, zasnivao se na članku koji vam sada želim ponuditi. Umesto objavljivanja u izvornom obliku, potpuno sam ga prepisala, tako da je način prenošenja bio nešto drugačiji. Bitarh je ostao nezadovoljan, pa sada objavljujem original blizu izvornog teksta.

Priznajimo iskreno — promovisati anarho-kapitalizam (ankap Rothbarda) u čistom obliku masovnoj publici je praktično nemoguće. U stvarnom svetu, za razliku od „svetova ružičastih ponija“ libertarijanskih grupa i četova, ankap zajedno sa minarhizmom se smatraju krajnje desnim ideologijama koje zastupaju interese onih istih 0.1% koji se toliko mrze u zapadnoj masovnoj kulturi, medijima, univerzitetima. Kod nas u Rusiji to je nešto manje primetno zbog preostalog sećanja na neuspehe socijalizma u SSSR-u, kao i zbog opšte mržnje prema državi, koju je još uvek teško pronaći u razvijenom svetu. Ipak, većina stanovništva, kako na zapadu, tako i kod nas, zastupa socijalno-liberalne (Aleksej Navaljni, Angela Merkel, Emanuel Macron) i leve (Bernie Sanders, Jeremy Corbyn, mejnstrim političari u Skandinaviji) stavove.

Prema svom iskustvu u promociji libertarijanstva, mogu sa sigurnošću reći da takvim ljudima, uslovnim „Vasićima“, klasično libertarijanstvo (ankap i minarhizam) ne treba ni pokušavati promovisati — uzalud ćete trošiti vreme! Njima prolazi samo panarhija sa naglaskom na društveno orijentisane EKJ ili konzervativne zajednice Svetova. Ali nije sve tako loše — ako se potrudite, možete prepakovati ankap u privlačniji omotač za običnog čoveka.

Ako pitate običnog Amerikanca čime je dvadeseti vek bio značajan, on će najverovatnije kao jednu od prvih stavki navesti različite pokrete za građanska prava i njihova značajna dostignuća. Prošli vek je počeo pokretom sufražistkinja za jednaka izborna prava žena i muškaraca, koji je prilično lako postigao uspeh. Potom su se, u 1950-im i 1960-im godinama, odvijale masovne akcije za jednakost prava Amerikanaca bez obzira na boju kože (ukidanje segregacije – Civil Rights Act, 1964). Praktično odmah nakon uspeha u ovoj oblasti počeli su progoni i protesti u podršku LGBT zajednici (Stonewall riots, 1969), koji su takođe ispali uspešni. Nešto kasnije, 1973. godine, nakon brojnih protivratnih demonstracija, ukinuto je ropstvo putem poziva.

Slični procesi su se odvijali i u zapadnoj Evropi, ali umesto ukidanja segregacije (koje tamo nikada nije ni bilo) protestovala je omladina, kojoj su na kraju takođe dodeljena prava. U SSSR-u nije bilo protesta takvog obima zbog totalitarne ideologije i suzbijanja bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a i sva formalna prava su već bila silom spuštena odozgo, pa se sve ograničavalo nezadovoljstvom ekonomskim položajem i disidentskim pokretom za poštovanje ljudskih prava.

Šta je onda ujedinjivalo sve te proteste? Odgovor je jednostavan — borba za jednaka pravna prava (tj. upravo ta negativna „sloboda od“)! Tek kasnije su slični pokreti izrodili u borbu za pozitivna prava (privilegije) — kvote za crnce na univerzitetima, alimentaciju za žene, zabranu hate speech-a u korist homoseksualaca i slično. Prvobitno su, međutim, svi ovi pokreti od države zahtevali samo da se „ne meša“ — da ne zabranjuje ženama da glase, crncima da se žene sa belcima, ulazak u javne toalete, da ne progoni homoseksualce zbog njihovog ponašanja. I što je čudno — svi ovi pokreti su brzo postizali uspehe kada su zahtevali jednaka pravna prava.

Kakve veze ima ankap sa ovim, reći ćete?! Stvar je u tome da se i on može predstaviti kao pokret za jednaka pravna prava. Glavni argument je — sada neki ljudi mogu nekažnjeno da rade ono što drugima nije dozvoljeno. Na primer, zašto neki golijaš sa službenom značkom („poreski inspektor“) može da oduzme drugoj osobi polovinu plate i neće snositi nikakve posledice, a ako isto uradim ja — otići ću u zatvor na nekoliko godina? Ili zašto oni ljudi sa određenim značkama mogu da udaraju pendrekom ljude na ulici i neće trpiti posledice, a mene će poslati u zatvor čak i zbog plastične čaše bačene prema njima? Pravedno?! Ne, apsolutno nije pravedno!

Takođe se može objašnjavati ova nepravda tinejdžerima koji žele emancipaciju, ali to ne mogu da postignu, jer je država apsolutno proizvoljno, onako kako joj padne na pamet, odredila godine pristanka, dobijanje vozačke „dozvole“ (zapravo — još jedne privilegije od bandita), „punoletnost“ (takođe proizvoljno, osoba sa 17 godina ne može da sklapa ugovore, a sa 18 već može, zar to nije besmislica).

Radi podizanja emocionalne atmosfere ciljne publike, bilo bi dobro pozivati se na teoriju stacionarnog bandita, kao i nazivati manijakom i silovanjem onoga ko smatra takvu nejednakost pravednom (jer to i jeste zapravo, ništa ne izmišljamo).

Iz svega ovoga proizilazi da o ankapu ne treba ni govoriti — ako ljudi ostvare jednaka pravna prava, on će doći sam od sebe!

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 2.8-2.10

Objavljujem još tri poglavlja Mehanika slobode.

Prvi korak. Radi se o optimalnom pristupu decentralizaciji upravljanja u velikim gradovima.

Kontraatak. Poglavlje je posvećeno privatnom arbitraži – čemu je bolja od državnih sudova, kako funkcioniše u trenutnim uslovima i kako bi mogla da funkcioniše bez države.

Kako bi moglo biti. Fascinantna fantazija o privatnom svemiru, kakav bi mogao biti da nije bilo glupe svemirske trke sa SSSR-om.

Čestitam svima Božić! Ako zadržim trenutni tempo, do Nove godine ću završiti ceo drugi deo knjige, ostaće samo malo – još četiri dela.

Doktrina suzdržavanja za omežke

Početkom decembra mi je anonimno poslali tekst na uređivanje, prepisala sam ga do neprepoznatljivosti, i sada se nalazi u javnom prostoru Doktrina suzdržavanja. Ovde ga nisam objavljivala, ali se danas u mom prijatnom četu dogodio dugotrajan sukob zbog nejasnih obračuna na moskovskoj novogodišnjoj zabavi LPR-a, i tako, setila sam se, pa objavljujem tekst kod sebe.

Buljite vas u kolektivu, kako rešiti problem? Ako ne planirate da pobegnete ili da svi ubijete iz pepelice, onda morate razviti doktrinu suzdržavanja – to jest, izgraditi takvu liniju ponašanja koja će učiniti da zadovoljstvo članova kolektiva zbog vašeg maltretiranja bude manje od mogućnih troškova toga.

Najjasnija i najmoćnija mera koja omogućava da se ne pribegava otvorenom ratu jeste pripremiti kompromitujuće podatke za svakoga ko vas maltretira, smestiti ih na sigurno mesto koje omogućava brzo objavljivanje tih informacija, a zatim slučajno dozvoliti onima koji vas maltretiraju da se upoznaju sa uzorcima materijala. Dalje će vas mrzeti isključivo iz pepelice, ali će uglas komunicirati naglašeno neutralno. Što se tiče težine implementacije, to je otprilike kao da ste država i da kreirate nuklearni arsenal sposoban da uništi svakog od potencijalnih protivnika.

Steći poznanstva sa ozbiljnim momcima sa strane – takođe nije loša mera, mada će ona već zahtevati određene komunikacione veštine, a ne samo sposobnost rada sa informacijama. U takvom scenariju će prema vama frkati, ali će se truditi da zadrže vašu iritaciju ispod radara: ipak, teško ćete sa sasvim beznačajnim stvarima sagitati svoju grupu podrške da se zauzme u vaše ime. Što se tiče težine, to je kao da ste država i da ste stupili u NATO.

Najpouzdanije je, naravno, nabuditi se, steći iskustvo u trening sparingovima, prevazići prirodnu nesposobnost omegat da udari prvi, a zatim, kao odgovor na još jedan epizod maltretiranja, obratiti se onom od učesnika epizode koji vam se čini kao izvodljiv protivnik: recimo, samo si takav u četu, ili ćeš i jedan na jedan da se uštogliš? U suštini, nije važno ko će pobediti u sledećem obračunu, važno je da se on uopšte dogodi, jedan na jedan, i da u njemu uspete da demonstrirate određenu dovoljnu izdržljivost. Ako nanosite protivniku značificnu štetu, to je sasvim dobro. Što se tiče težine, to je kao da ste Finska, a da vas maltretira Sovjetski Savez. Finska se, da vas podsetim, ispostavila kao jedina zemlja koja je, po ishodima Drugog svetskog rata, izgubivši od SSSR-a, zadržala relativnu nezavisnost od njega, i sa njom su se zaista računali, jer su se sa tim malim bezobraznikom radije izbegli.

I, konačno, ako se iskreno bojite da ćete se boriti, ali se mržnja akumulira, a ipak ne želite da gradite karijeru Džokera. Tada kupite sprej za biber, pričekajte jednog od zlostavljača, prskajte mu u oči, oborite ga i prebijte. Zatim svima ostalima saopštite da vas oni, naravno, mogu ubiti, ali ako to ne urade, već samo nastave svoje maltretiranje, doći ćete do svakoga od njih. To je kao da ste država koja trenira teroriste, a da u svetu ne postoji SAD, već samo EU.

Opšti smer misli je otprilike ovakav: treba da pokažete da ste spremni da uložite značajne napore i podnesete značajne troškove radi oslobađanja od maltretiranja, a da nemate nameru samo da trpite i plačete u jastuk.

Ali najbolje je jednostavno prestati da budete omega. Nećete biti maltretirani ne samo ako će se ljudi plašiti posledica, već i jednostavno ako budete simpatični i korisni članovima kolektiva. To je kao da ste Japan, koji izvozi anime i Toyotu.

Kako se rešavaju ekološki problemi u anarho-kapitalističkom društvu?

Svađao sam se sa drugom, on kaže da se ne može tek tako u PRB jednostavno uzeti i podeliti državnu zemlju (koja čini 92%) u homestead, ljudi će je uzeti, poseći svu šumu, prodati u Kinu, a sami otići. Koliko je to realno? Da li će se dogoditi ekološka katastrofa?
Kako se rešavaju ekološki problemi u anarko-kapitalističkom društvu? Čuo sam da postoji nekoliko knjiga na tu temu.

Anonimni Ankap (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00021605 BTC)

Ako bi se u modernoj Rusiji podelila državna zemlja, nakon nekog vremena će onima koji su u tu zemlju investirali dovoljno mnogo i izgradili na njoj profitabilan biznis, pokušati da oduzmu taj biznis. Predviđajući ove očigledne posledice, ljudi će biti zainteresovani da iz dobijene zemlje izvuku što više i što brže, a da manje ili više intenzivno gazdovanje vode samo u veoma skromnim razmerama, ispod radara.

Ako se isto to uradi u Prelepoj Rusiji Budućnosti, gde je već sprovedena sudska reforma, prava vlasništva su zaštićena i postoji nekoliko presedana uspešne zaštite tih prava, onda je to druga stvar. Može se poseći deo šume, prodati drvno u Kinu, za dobijeni novac kupiti opremu za preradu drveta i postepeno razvijati normalan biznis, ne zaboravljajući na sadnju nove šume umesto posečene.

Dakle, optimalna strategija za preduzetnika će zavisiti od njegovog horizonta planiranja, a on je dalji što je veća njegova sigurnost u sutrašnjicu. Sigurnost se pak učvršćuje prisustvom institucija koje štite prava vlasništva.

Sada o ekološkim problemima. Ekologija je skup znanja i tehnologija za organizaciju udobnog životnog okruženja za čoveka. Što će veća biti tražnja na sposobnost plaćanja za takvo okruženje na određenoj teritoriji, to će veća verovatnoća da će vlasnik teritorije radije investirati u povećanje ekološke privlačnosti zemljišta, čak i na štetu biznisa koji se već tu nalazi – jer tražnja za ekologijom omogućava i na njoj pravljenje novca.

Što se tiče emisija, nema suštinske razlike između običnog odlaganja smeća na tuđem zemljištu i, recimo, izbacivanja štetnih materija u vidu dima u atmosferu. Ova aktivnost će nailaziti na otpor komšija, a taj otpor će biti izraženiji što je veća njihova želja da upravo ovde imaju zdravu ekološku situaciju. Da štetnik ima biznis negde na internetu, mogao bi dugo izbegavati odgovornost, ali zemlja ne može da pobegne, to je velika nepomična meta. Zato će onaj ko na sopstveni rizik postavi dimljavu fabričicu koja smeta komšijama, rizikovati da ubrzo ostane bez te fabričice, i shvativši da je jeftinije postaviti filter na dimljenje, učiniće to.

Može se prigovoriti da se u Africi ne pridržavaju ekoloških normi baš najbolje sa strane vlasnika preduzeća. To je zato što tamo nije baš najbolje sa balansom nasilja. Dok je fabriku jeftinije zaštititi od napada nego je remontovati prema poslednjim saznanjima ekološke nauke, vlasnik će ulagati u zaštitu. Ali u odsustvu države, u uslovima prilično stabilne i prilično imućne lokalne zajednice, balans nasilja može biti održan veoma dugo, a to znači da će i sa ekologijom sve biti OK.

O doktrini obuzdavanja

Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.

Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.

Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.

Original članka u pdf formatu

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 2.7 i 4.9

Malo sam zakasnila sa objavljivanjem prevoda Mehanike slobode, moram da nadoknadim. Predstavljam vam par svežih poglavlja.

Poglavlje 99% spremnosti ima pre svega istorijski interes. U njemu je Dejvid Fridman krajem šezdesetih godina izumeo nešto između blablakara i minibusa kako bi rešio specifične probleme sa javnim prevozom u američkim gradovima, sa njihovom snažnom pendularnom migracijom iz predgrađa u poslovni centar i obrnuto.

A poglavlje Anarhistička politika: o Libertarijanskoj partiji može se učiniti prilično zanimljivim upravo u savremenoj Rusiji, pošto ovdešnja libertarijanska partija takođe počinje da prolazi kroz procese koji u minijaturi podsećaju na ono što je opisao Fridman. Izvinite što nije po redu: tako je ispalo.

Kaša od sekire, deo 2. Pravimo ankap od levih ideja.

Hvala Bitarchu na ideji za članak

Razmišljala sam kako bi se mogla ilustrovati strategija „kaše od sekira“ (pravljenje nečega od ničega) u kontekstu državnih službenika radi približavanja ankapu, i čini se da je jedini funkcionalan вариант – to je igranje sa idejom separatizma. Lokalno rukovodstvo bi, naravno, rado bilo nezavisno od Moskve, a dalje se zadatak deli na manje delove i počinju kampanje za redistribuciju poreza i ovlašćenja sa centra na lokalne nivoe i tako dalje. Ali, možda bi bilo zanimljivije pokazati strategiju na primeru bacanja ideja ne zvaničnicima, već narodu.

Kao što je poznato, u Rusiji prevladavaju levi trendovi, a ključna ideja levijaca je jednakost. Odlično, hajde da kuvamo kašu od jednakosti.

Počećemo od eksploatacije tako divne niske ljudske osobine kao što je zavist. Ako su već njemu oduzeli kravu, neka oduzmu i komšiji. Ne tako davno je prošla penzioni reformi, gde su građanima podigli starosnu granicu za odlazak u penziju za pet godina. Ali ne svima. Zaposleni u bezbednosnim agencijama i još nekoliko kategorija i dalje odlaze u penziju ranije. Za početak se može zahtevati da i njima podignu starosnu granicu na istu tu granicu, kako bi se osigurala jednakost. Ako ne možeš da služiš u FSB sa 50 godina – to još uvek nije razlog za odlazak u penziju, samo pređi na miran posao i odradi preostalo. Ušteđena sredstva treba zahtevati da se podele među svim penzionerima, tako da mera deluje prilično populistički.

Dalje. Ako se kod običnih građana visina penzije određuje na osnovu toga koliko su sredstava platili penzionom fondu, onda se kod privilegovanih kategorija ona određuje procentom od plate. Nepoštenost, dole privilegije, dajte svima obračun po istoj formuli!

Ako se uspe propustiti ove mere, koje ne stavljaju državu direktno u opasnost, narod će osetiti krv i dalje će ga biti teško zaustaviti. Ostale korake ću naznačiti isprekidanim linijama, jer će redosled njihovog uvođenja ionako moći da se menja.

Ukidanje prirodnih privilegija, poput besplatnog prevoza u javnom prevozu, službenih vozila za visoke zvaničnike, službenih stanova i slično. Sve ubaciti u platu radi veće transparentnosti i jednostavnosti administracije.

Ukinuvanje tužilaštva. Državi je potreban predstavnik na sudu – neka unajmi advokata po opštim osnovama, a ne da drži poseban kadar službenika u tu svrhu. A da bi se pokretale tužbe zbog određenih povreda, uopšte nisu potrebne uniforme, to će građani sami obaviti, lično ili preko društvenih organizacija.

Ukinuvanje vojne službe. Ionako za Rusiju pretežno ratuje Vagner, pa neka to već radi zvanično, zajedno sa Čajkovskim, Listom, Šopenom i drugim slavnim momcima koji nude svoje usluge na tržištu. Majstoru koji ima hipoteku, konkurentski izbor poslodavaca je definitivno isplativiji nego jedna jedina PMB, i to ona koja radi na crno.

Ukinuvanje MUP-a. Čime je policija bolja od Kazaka, Serba i drugih čuvara vrednosti i mira građana? Opština će sama videti koga da unajmi za čuvanje mira na ulicama. A kriminalisti – čime su bolji od zaposlenih u laboratorijama koji građanima rade plaćene analize? Dosta je nejednakosti!

Prodaja državne imovine. Zašto neki službenik raspolaže narodnim bogatstvom? Oduzeti i podeliti! Prodajemo državnu imovinu, prihod delimo podjednako među sve građane.

I tako dalje. Čitava dosledna demontaža države savršeno se sprovodi pod levičarskim sloganima o jednakosti i pravdi, i što je najvažnije – ne treba nikoga plašiti strašnim ankapom.

U dvadesetom veku građani su ostvarili najviše pobeda pod sloganima jednakosti. To je i pokret protiv segregacije u SAD, i anticolonijalizam, i feminizam. Takođe, i u Rusiji su socijalni protesti prilično uspešni. Zašto onda ne početi koristiti tu energiju u korisnijem smeru, umesto da samo stigmatizujemo levičare?

Inače, o bajonetima: pravo na oružje je takođe pitanje jednakosti

Institut reputacije

Drago mi je da vam predstavim novi video tim Libertarian band, sa kojim imam čast da sarađujem. Ovog puta analiziramo tako važnu, ali nejasnu temu kao što je institucija reputacije.

Video se dugo pripremao jer se tim selio u novi studio, i nije prošao bez par nedostataka, ali generalno, mislim da je ispalo dobro. Scenario za sledeći video je već gotov, nadam se da ćemo uspeti da ga objavimo ove godine.

Lajkujte, komentarišite, delite link, poboljšajte reputaciju tima ako mislite da prave dobar proizvod. Želim da video dobije više pregleda nego snimak Svetovog predavanja)))

Šok-kontent!

Poznati ukrajinski ankap Vladimir Zolotorev održao je predavanje u kojem je podržao minarhistički program državnih transformacija, koji uključuje i nacionalizaciju. Ovo se mora videti!

Uopšte, drago mi je što se ljudi, brzo odlučivši se o pitanju „Ko je kriv“, fokusiraju na pitanje „Šta treba činiti“, ostajući pritom u okvirima manje-više realističnih predstava o mogućnostima društva i društvenih organizacija.

Kaša od sekire

ili
Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva

Hvala Bitarhu na ideji za članak

Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.

Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:

Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.

Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.

U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.

U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.

Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))