Čajni klub kao društveni pokret

Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?

Anonimni čajnik (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00119809btc)

Kao što sam i navela prilikom analize statuta LPR, sami po sebi složeni višestranice statuti su prilično neprirodni za kompaktnu mladu organizaciju i praktično beskorisni u odsustvu spoljnog enforcer-a koji bi, zasnovano na tekstu statuta, mogao donositi odluke o određenim konfliktima unutar organizacije. Ako neka grupa ljudi unutar organizacije sistematski krši statut, njihovi protivnici će imati samo jedan jadni alat – da objave isključenje te grupe. Međutim, potpuno je nejasno zašto bi odluka o isključenju odjednom trebalo da je izvrše isključeni. Oni imaju mogućnost da nastave svoju delatnost, nazivajući sebe članovima organizacije, sve dok nastali raskol ne postane toliko neprihvatljiv za većinu aktivista da oni sami pobegnu odande u potrazi za zdravijim okruženjem.

Na taj način, sadržaj statuta se može ozbiljno analizirati samo polazeći od fantastičnog pretpostavke da će se svi članovi organizacije u bilo kojim okolnostima u svojim postupcima voditi upravo njime. U međuvremenu, organizacije se često potresaju većim ili manjim skandalima, i svaki takav skandal obično donosi u rukovodstvo organizacije jače aparatičare, odсеjavajući one kojima je važnije održavanje forme delatnosti radi koje je organizacija i stvorena, nego sam sadržaj.

Takođe treba uzeti u obzir da je statut praktično nemoguće smisleno korigovati demokratskim metodama. Svi Hajekovi argumenti o nemogućnosti kreiranja usklađenih planova koji uzimaju u obzir interese različitih grupa demokratskim metodama, potpuno su primenljivi i na unose izmena u regulativne dokumente, bilo da su to statuti, konstitucije, budžeti i tako dalje – a da ne govorimo o kreiranju od nule. Pre ili kasnije se uvek postavlja pitanje o tome da se sastavljanje dokumenta poveri ekspertima, a zatim da se glasa za konačni tekst. Na taj način, izvorni tekst bilo kog statuta može biti uspešan u meri talenta eksperta koji ga je sastavio, a dalji demokratski mehanizmi korigovanja statuta su jednostavno besmisleni, i nije važno da li su oni zapisani u izvornom statutu ili ne.

Nemojte misliti da pokušavam da izbegnem zadato pitanje: vaš statut sam savladala. Vidi se da ste se trudili da kreirate svoju LPR sa „blackjackom i kurvama“, odnosno da ste polazili od statuta libertarijanske partije i pokušavali da definišete mehanizme interakcije unutar pokreta koji bi bolje odgovarali libertarijanskim principima.

Prema vašem statutu, pokret predstavlja skup regionalnih odeljenja, čiji se rad koordinira izabranim rukovodećim odborima unutar odeljenja (kao u LPR) i međuregionalnim savetom koji se sastoji od predsednika rukovodećih odbora na međuregionalnom nivou (za razliku od LPR, gde je za to odgovoran organ izabran na kongresu). Takođe, odvojili ste samo rukovođenje odeljenjem od evidencijsko-kontrolnih funkcija, dok u LPR evidencijsko-kontrolni organ postoji više radi forme, a evidenciju članova partije vodi rukovodilac odeljenja. Kako ovo razdvajanje funkcioniše kod vas u praksi – nemam pojma, ali odvajanje generalnog direktora od direktora ljudskih resursa za veliku organizaciju deluje opravdano, a za malu suvišno. Takođe, kod vas je implementirana „liquid democracy“ umesto predstavničke demokratije kada je reč o velikom međuregionalnom skupu. Ne znam da li takvo postoji u drugim ruskim organizacijama i kako funkcioniše, ali generalno je odnos prema takvom mehanizmu u svetu prilično naklonjen.

Takođe vam se posvećuje veoma mnogo pažnje rad arbitraže – jasno se oseća negativno iskustvo izvučeno iz LPR-a (lice za donošenje odluka). Niste odlučili da uvedete čisti arbitražni sud, već ste odabrali kompromisni model sa savetom mudrih arbitara, kojima se pridružuju predstavnici sukobljenih strana. Nije teško pogoditi da će, ako arbitri budu pristrasni, arbitraža postati fars, a mehanizam nepriznavanja jurisdikcije očigledno pristrasne arbitraže statut ne predviđa. Tako da je i ovaj šema potencijalno ranjiva pred aparatskim intrigama, kao i bilo koji drugi model sa stalnim organom sudstva.

Šta bih ja predložila?

Da ste čisto libertarijanska organizacija, predložila bih vam da potpuno izbacite statut i da se vodite isključivo libertarijanskim principima: slobodom udruživanja, slobodom ugovora, slobodom izbora arbitra i tako dalje. Ali vi težite da privučete i klaslibove, tako da je bolje imati okvirne dokumente, ali bi bilo bolje da se odeljenjima da pravo da donose sopstvene statute i radna pravila, i da se odustane od stroge teritorijalne podele (jednostavno se grupa učesnika pokreta udružila radi zajedničkog rada, napravila sopstvenu blagajnu, raznu korisnu opremu, i rešava zajedničke zadatke dok se ne raspadne). Strogo definisanje ima smisla samo za red rešavanja konflikata, i bilo bi sjajno ako bi to ipak ispalo nešto poput: nakon zvaničnog podnošenja optužbe, strane moraju mirnim putem da reše svoj konflikt u određenom roku uz zvaničnu naknadnu obaveštenje o završetku konflikta; ako mirnim putem nije uspelo, imaju pravo da se obrate bilo kome ko želi da nastupi kao arbitra i u određenom roku da izaberu određeni broj od tih voljnih; ako izbor nije uspeo, konflikt se priznaje zamrznutim i strane gube pravo da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka koje direktno utiču na interese jedne druge; nakon donošenja odluke od strane arbitra, strane dobrovoljno izvršavaju tu odluku ili napuštaju pokret. Ukratko, nešto slično tome, detalji mogu varirati.

I, zapravo, to je sve. Dobićete evolucionarni sistem ujedinjen ciljevima, principima i mehanizmom rešavanja konflikata – ali bez prisiljavanja na ono za šta ljudi nisu spremni. Gde biste mogli bolje od toga?

Servis deanonimizacije kao razarač etatizma

Bitarkha kolumna

Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.

Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.

Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.

Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.

Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.

Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:

1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).

2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!

3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.

4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).

5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!

Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.

*Libertarianski orao je anonimizovan i nalazi se na sigurnom, bandit je takvog luksuza lišen*

Demokratija – srožena boginja. Pregled.

Po porudžbini Čajnog kluba

Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.

Vremensko preferiranje i porodične vrednosti

Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.

Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.

Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.

Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.

Aristokratija, monarhija i demokratija

Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.

Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.

Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.

Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.

Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.

Prelepi ankap budućnosti

Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.

Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.

Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.

Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.

Rezime

Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.

LPR i silovici

Mnogi su optimistično izrazili mišljenje povodom nove serije pretresa kod članova LPR-a, rekavši da je to, navodno, znak kvaliteta i dokaz da partija ide pravim putem. Ja bih rekla da danas represije protiv političkih aktivista nisu znak straha onih koji drže vlast, već poslovno mrdkanje koje se sprovodi hladnog srca i bez posebnih razmišljanja. Trava je porasla – vreme je za košenje. Trava se pritom može tešiti misli da što je više koše, to će biti gušća.

Iskreno govoreći, imala sam nejasnu nadu da će, pošto se LPR razlikuje od drugih partija svojom radikalnom retorikom slobode, to uticati i na ponašanje pred licem represija. Nije uticalo. Protest u izvođenju LPR-a je podjednako legalistički kao i u izvođenju Navaljnog. Kada silovnici upadnu u dom libertarijanca, oni odatle odlaze jednako netaknuti i sa plenom kao da je to bio običan Navaljnikov volontir ili zaposleni Otvorene Rusije.

Dakle, ako neko smatra da su ruski libertarijanci strogi naoružani anarhisti koji im neće dozvoliti da gaze po njima, ili da će pokušaj upadanja kod jednog od njih odmah izazvati spontani miting pod njegovim prozorima – morao će da se oprosti od tih štetnih iluzija. Libertarijanske ideje nisu toliko ukorenjene u libertarijanskoj zajednici da bi retorika u odnosu na državu prešla u praktične akcije protiv nje same.

Nakon svega ovoga, čak mi je i neprijatno da raspravljam o tome kakva je libertarijanska doktrina delovanja u slučaju određenog agresije: takve rasprave počinju da izgledaju veoma irelevantno.

Tako da u ovom postu ne dajem recepte, jer ih ne znam. Ne znam kako bih se ja ponašala da sam član libertarijanske partije protiv čijeg izabranog lidera je sprovedena neopravdana državna agresija. Za mene je to ozbiljan razlog da i dalje uzdržavam od stupanja u partiju. Bojim se da ako počnem otvoreno da deklarišem svoje stavove, kada država dovuče do mene – a to će se desiti brzo – naći ću se pred njenim funkcionerima sama, i maksimalno ću dobiti nekoliko piketa u svoju podršku.

Molim vas, odgovarajte za svoje reči, u svetu i ovako ima previše prazne brbljanja. Ako ne osećate u sebi odlučnost da ugrizete čizmu koja vas gazi, nemojte podizati zastavu sa motoom Dont Tread On Me. Bolje je skrivati svoje libertarijanstvo nego ga otvoreno diskreditovati.

NAP i enforcement ugovora, diskusija

Jučerašnji post o tome da li NAP krši nasilne radnje prisiljavanja na plaćanje po izvršenom ugovoru, izazvao je diskusiju, pa se vraćam temi.

Kao što Ekaterina Shulman voli da istakne u svojim predavanjima, svet je krajnje nepravedljiv, i društva u kojima ima malo poverenja zbog toga nose dodatne troškove, što pogoršava njihovo siromaštvo i još više smanjuje poverenje – pri čemu se samim propovedanjem poverenja ne može obnoviti. Ova primedba se ne odnosi samo na građane neke države u celini, već i na druge grupe. U kontekstu prelaska na ankap, nama je najzanimljivije društvo agorista koji se bave kontrekonomijom, a samim tim dobrovoljno ili prisilno odsečeni od državnih usluga za obezbeđivanje poštovanja ugovora.

Tako, bilo koji sivi preduzetnik može lako doći u situaciju kada je snosio troškove izvršavajući uslove ugovora, nakon čega mu se odbija plaćanje. U takvoj situaciji ne možeš ne samo podneti tužbu sudu, već čak ni izložiti situaciju široj javnosti, jer je delatnost u sivoj zoni, i javnost nije isplativa u još većoj meri nego gubitak zbog neplaćenog rada. Bez javnosti, institut reputacije ne funkcioniše.

Uzmimo kao primer seks-posao u savremenom ruskom društvu. On je nelegalan, pa u slučaju neplaćanja po ugovoru, taj novac neće moći biti naplaćen putem suda, čak ni ugovor u pisanoj formi, sa navedenim sankcijama za neplaćanje, ne može se sastaviti jer bi to bio dokaz. Zbog toga je čak i samostalna preduzetnica obično primorana da sarađuje sa nekim kome se može obratiti u sličnim slučajevima za zaštitu, kako bi taj neko silom ili pretnjom primene sile izvukao isplatu. To su dodatni troškovi koje društvo snosi zbog nedostatka poverenja, ali to su troškovi koji omogućavaju takvom biznisu da ostane stabilno profitabilan; bez kupovine enforcement-a ugovora, seks-radnice brzo postaju seks-robkinje.

U legalnom biznisu se ovo manifestuje ređe, ali prilično je lako zamisliti, na primer, kako pijanog skotera izbacuju iz bara nogama, jer nije u stanju da plati štetu koju je izazvao (pogledajte uzto i moj stari članak o samoupravi/samozakonstvu). Ovde se mnogo češće dešava uslovna međusobna kompenzacija štete, a ne slanje računa za plaćanje naknadno, iako su varijante moguće.

Ipak, potrebno je jasno razumeti da su svi slučajevi u kojima se, umesto civilizovanih postupaka sa odlaganjem plaćanja, ugovornim kaznama, zaplenom imovine i tako dalje, praktikuje direktno nasilje – upravo ekscesi, i što više poverenja postoji između ljudi u društvu, to će biti manje takvih ekscesa.

U objavi Libertarianstvo ex machina pozvala sam se na predavanje Aleksandra Auzana, gde se govori o uslovima neophodnim za stabilno postojanje bezdržavnog društva. Ključnim uslovom on naziva balans potencijala nasilja. Kada seksualna radnica ili vlasnik bara angažuju obezbeđenje, oni izjednačavaju balans potencijala nasilja, suprotstavljajući potencijalnu agresiju klijenata potencijalnoj agresiji obezbeđenja. Drugim uslovom u predavanju naziva se održiv sastav zajednice. Ovaj faktor omogućava prelazak sa klasične zatvorničke dileme na ponavljajuću, pokreće instituciju reputacije, daje mogućnost predviđanja tuđih postupaka – i postepeno razvija poverenje u društvu, čak i ako se ne koriste različite dodatne mere koje predlaže Ekaterina Šulman – odnosno udruživanje u određene društvene organizacije radi sticanja iskustva u mirnoj, konstruktivnoj interakciji (ali uz njih se proces znatno ubrzava).

Internet omogućava ovakvim stabilnim zajednicama da se formiraju čak i bez vezanosti za određenu kompaktnu teritoriju: prenos informacija je eksteritorijalan, a zajednice počivaju upravo na razmeni informacija. Garancija ugovora, putem mehanizama zaloga, esro (escrow), osiguranja i drugih nenasilnih instrumenata – to su usluge koje se pojavljuju na modernim tržištima u prilično ranim fazama njihovog razvoja, i odmah radikalno smanjuju kako nivo troškova usled kršenja ugovora, tako i nivo potencijala nasilja neophodan za rad na takvom tržištu.

Zato ne kršite NAP – to nije samo ružno, već i neisplativo, postoje bolji alati.

Da li je po NAP-u pizdeti zbog neplaćanja izvršenog ugovora?

L29Ah (pitanje praćeno je donacijom u iznosu od 0.00035466btc)

Za početak želim da preporučim nedavnu kolonu Bitarcha o sprovođenju ugovora. Tamo se navodi nekoliko istorijskih primera kako se na slobodnom tržištu sprovođenje ugovora dešavalo ne kroz nasilje, već kroz odbijanje saradnje, i navodi se da je to neizbežna posledica dovoljno uravnoteženog potencijala nasilja u društvu – a ankap bi navodno upravo takav, u suprotnom bi dominantni nasilnik brzo došao do izražaja. Zato relativno stabilna tržišta obično već imaju sve neophodne alate za mirno rešavanje konflikata – poput arbitraže, sistema rejtinga i sankcija.

Ipak, reputacija dobro funkcioniše samo tamo gde je lako odbiti saradnju, zamenivši nepoštenog ugovornika njegovim direktnim konkurentom, a kada svi ostali učesnici na tržištu takođe prate takve situacije i trude se da sarađuju sa ugovornicima koji imaju dobru reputaciju.

Međutim, ako imate kratak horizont planiranja i nije vam previše važno sa kakvim će dugoročnim negativnim posledicama ta osoba koja nije platila vaš rad morati da se suoči, a vama je cilj da brzo dobijete novac prema ugovoru i potrošite ga na hitne potrebe – onda je važno imati u rezervi pretnje ozbiljnije od „neću više imati posla sa tobom i pokušaću da učinim da me svi slede“. Na primer, mogućnost da mu ugurate cev u jetru, nakon čega mu ponudite da se rastavi od ključeva od automobila kao zalog da će sutra novac prema ugovoru biti isplaćen. Ili, kao što ste i naveli u pitanju, prosto ga izbušiti/izgledati.

Pri tome je važno razumeti kakvu tačno reputaciju stvarate takvim postupcima. Ako vam odgovara reputacija eksplozivnog, ali popustljivog tipa (izdao šamar i oprostigao dug) – pa, napred, nabijajte pesnice, a nakon toga otpišite gubitke, vi ste u rangu. Ako vam je draža reputacija tvrdog momka sa kojim se šale ne igraju, možete pokušati prvo da ga izpaprite, a zatim da izjavite da su to bili kamate na dug, dok se osnovica duga mora vratiti u određenom roku, inače će biti naplaćene nove kamate. Ali to je već ozbiljna tvrdnja da ste u stanju da potpuno određujete pravila igre na ovom igralištu (jer ste de facto jednostrano revidirali uslove ugovora, što je ne manji propust od kršenja ugovora od strane onoga ko kasni sa plaćanjem), i može se pojaviti mnogo onih koji će takvu tvrdnju osporiti, čak i ako ste im ranije, u suštini, bili nezainteresovani.

Dakle, preporučila bih da po mogućstvu izbegavate nasilje i ograničite se na pretnje nasiljem. Demonstrirajte kršiocu ugovora svoju sposobnost da mu nanosite neprihvatljivu štetu, a zatim ponudite kao alternativu tom jadnom scenariju reviziju uslova ugovora, pružajući mogućnost plaćanja na rate – ili, ako vam je tako jasnije, da ga stavite pod pritisak kamate. I, ponovo, bolje je dobiti njegov pristanak na nove uslove u eksplicitnoj formi, jer nema koristi od toga što ste pustili čoveka koji ima jedinu želju – da pobegne što dalje, ali da ipak ne plati račune. Mnogo je isplativije ako ode srećan, shvatajući da je prošao bez mnogo posledica, da je prema novim uslovima dug zaista realno vratiti, da njegova poslovna reputacija neće biti oštećena i da ne mora od nikoga da beži.

I za kraj, ako vas brine upravo formalna usklađenost određenih postupaka principu neagresije, opisaću konflikt i iz te perspektive.

Nisu vam platili, postupate u skladu sa odredbom ugovora o kašnjenju: tamo se obično navode i ugovorena kazna i konkretni arbitrarni organ. NAP nije prekršen.

Nisu vam platili, izpapirali ste onoga ko nije platio, nakon čega ste predložili da se smatra da su strane poravnate, i izpapireni je pristao. Došlo je do uzajamnog kršenja NAP-a, nakon čega je došlo do pomirenja strana.

Niste dobili isplatu, pretukli ste onoga ko nije platio, a zatim zahtevali da vam vrati dug – došlo je do kršenja NAP-a sa vaše strane, osim ako tuče nije bila zapisana u ugovoru kao mera vaspitavanja u slučaju kašnjenja u plaćanju ili čak kao sama isplata (opis odnosa u radu koji nam je poznat po klasici, a završava se rečima „ne bi jurio, pop, za jeftininu“).

Niste dobili isplatu, nema nade u arbitražu, vi uz pomoć pretnji insistirate na reviziji ugovora, nakon čega ugovornik izvršava novi ugovor – nema kršenja NAP-a (ali ako ste preterali, situacija može samo da se zakomplikuje, to je omiljeni scenario akcionih filmova, a akcione filmove o mirnim i bezoblačnim tržišnim odnosima niko ne snima).

Crowdfunding. Praksa

Čim sam objavila tekst o tome da je krandfanding najlogičniji način finansiranja proizvodnje javnih dobara na slobodnom tržištu, pojavila se ilustracija.

Sankt-Peterburška ekspozitura LPR-a iznajmljuje kancelariju i odlučila je da organizuje redovan strim kako bi prikupila sredstva za njenu kiriju. Danas u 20:00 po Moskva vremenu, na Jutjub kanalu Ankap-podkast, održaće se šou „Varimo samogon“, tokom kojeg će voditelj nameravati da popije po jednu čašu samogona za svakih 1000 rubalja donacija. Ne znam da li će ga praviti direktno na licu mesta ili će sipati već gotov, ali to može biti zabavno.

Ponudili su mi da objavim ovaj oglas za 300 rubalja, i odlučila sam da nakratko prekršim svoja pravila, prema kojima pregled resursa ne bi trebalo da bude usamljen, već da bude praćen mojim odgovorom na pitanje koje je podržano donacijom. Danas sahranjujemo nekoga ko još nije mrtav.

Verovatno ću i ja svratiti da poslušam strim, iako nameravam da pritom pijem martinije sa tonikom, izvinite

https://youtu.be/ESZmGW7DKhM

Kickstarter za javno dobro

Bitarch kolumna

U diskusijama libertarijanaca sa etatistima skoro svaki put ispliva pitanje „Ko će graditi puteve u ankapu”? Na njega se može dati mnogo odgovora, ali nisam naišao na lepo univerzalno rešenje za problem obezbeđivanja javnih dobara u društvu bez države. Bar do juče, kada je Savva Shanajev u strimu stranice „Antidržava” predstavio malo poznatu u Rusiji ideju Aleksa Tabaroka (Alex Tabarrok) „Dominant Assurance Contracts”.

Javna dobra uključuju mnoštvo različitih dobara kojima mogu koristiti svi, bez obzira na to da li su za njih platili ili ne — putevi, mostovi, ulično osvetljenje, kanalizacija za kišne vode, svetionici, zaštitni nasipi, kolektivni imunitet usled opšte vakcinacije, održavanje reda, strateško odvraćanje, prerada smeća, prečišćavanje otpadnih voda, javni parkovi i još mnogo toga. Glavni problem njihovog obezbeđivanja je efekat vozača bez karte. Kada nije moguće naplaćivati korišćenje javnih dobara, niko ih neće plaćati tek tako, posmatrajući ih kao „datiost” ili se nadajući da će neko drugi platiti.

Ovim stalno koristi stationi bandit (država), dokazujući svoju neophodnost. Državna propaganda tvrdi da samo država može izgraditi puteve i mostove, zbog čega je potreban teritorijalni monopol i oporezivanje za njihovo finansiranje.

Međutim, postoji jednostavan i razumljiv način obezbeđivanja javnih dobara na potpuno slobodnom tržištu. On je već implementiran na široko poznatoj platformi Kickstarter, i bez države će se koristiti mnogo češće nego sada. Princip njegovog rada je otprilike sledeći.

Na primer, stanovnicima okruga je dosadilo da lomite noge i kvare automobile u rupama na putu. Aktivista se obraća firmi za postavljanje kolovoznog pokrivača i saznaje procenjeni trošak. Zatim ulazi na platformu za krandfanding i kreira kampanju za prikupljanje sredstava, gde navodi neophodan iznos i datum završetka prikupljanja. Šalje stanovnicima okruga pisma sa molbom da prilože pomoć u finansiranju popravke puta i daje link ka krandfanding kampanji. Svaka osoba može tamo da uđe i vidi koliko je sredstava trenutno uloženo, koliko još treba uložiti i kada prikupljanje završava. Ako je neophodan iznos prikupljen pre datuma završetka, kampanja se smatra uspešnom i firma za popravku puteva dobija porudžbinu. Ako, međutim, nije uspelo prikupiti sav iznos do navedenog datuma — novac u celosti se vraća stanovnicima okruga. To je njihov izbor, što znači da im popravka puta zaista nije potrebna, i apsolutno je neetički pljačkati stanovništvo cele zemlje porezima kako bi im se popravio put. Oni kojima je bez puta nepodnošljivo, sele u okruge sa zahtevnijim stanovništvom, i vremenom dolazi do prirodne segregacije prema nivou zahtevnosti za kvalitet infrastrukture.

Monopolije-2, pregled

4. novembra mi je bilo veoma tužno. Navikla sam da svake godine gledam prenos čitanja Adama Smitha koje se održava u Moskvi, ali su me ovogodišnji organizatori po prvi put lišili te mogućnosti, pa im želim što pre smenu i zamenu. Koliko ja razumem, iako se formalno time bavi Adam Smith centar, u praksi je organizacija poverena istoj onoj ekipi koja je organizovala letnje debate između Šulman i Solovja, kao i predavanje Hansa-Hermanna Hoppea. Ti ljudi uvek muljaju sa prenosom i insistiraju na tome da niko drugi ne sme da ga vodi. Monopolisti, e pa da. Monopol je skup i loš. Uvek. Čak i ako je to monopol na libertarijanstvo ili na organizaciju libertarijanskih konferencija. (Update: kako mi je rečeno, tim je ipak drugačiji. Ipak, odustajanje od direktnog prenosa ostaje, po mom mišljenju, pogrešan korak)

Srećom, Adam Smith centar nema monopol na organizaciju libertarijanskih konferencija. 10. novembra u Moskvi je održana već druga konferencija u TED Talks formatu, posvećena monopolima. Konferenciju održava moskovska grana Čajnog kluba. Poznato je da LPR ima prilično napete odnose sa Čajnim klubom, ali upravo zahvaljujući njihovoj konkurenciji imamo više visokokvalitetnog edukativnog sadržaja na mreži, tako da njihovo takmičenje možemo samo pozdraviti.

Nažalost, ni Čajni klub nije uspeo sa prenosom, ali je zato već 16. novembra počeo da objavljuje snimke nastupa, a 27. novembra je završio. Snimci su prikupljeni u plejlistu, danas sam ih odjednom pogledala i, po tradiciji, ukratko ću proći kroz sve.

Dmitrij Kornijenko. Kako država predaje istoriju. Govori se konkretno o iskustvu ruske države, bez angažovanja stranih primera. Pominje se važna razlika između sovjetskog obrazovanja i modernog ruskog: nestao je monopol na znanje, iako je zadržan monopol na obrazovanje. Možeš lagati, ali učenici će znati da lažeš i nemaju razloga da to prećutkuju. Tako su zadaci formiranja jedinstvenog predstavljanja o istoriji postali složeniji i, u suštini, državni monopol više ne može da se nosi sa njima.
Igor Drandin. Monopolija na diskurs. Igor ima bogato iskustvo neprijatnog posla kao liberalni mete za udaranje na federalnim televizijskim kanalima, deli tajne ove netrivijalne profesije, govori o prednostima i manama pojavljivanja na televiziji. Najteži argument od onih koje je naveo Igor je da su televizijske debate veoma tvrda škola debata, i glupo je odricati se takvog treninga ako se neprijatelji svakodnevno vežbaju u tome. Tako je Navaljni izgubio u debatama Girkinu, Svetovu, Kagarlickom i Rojzmanu – nema veštine, vođenje bloga i predavanja navikava na nešto sasvim drugo. U međuvremenu, u javnoj politici veština debata je podjednako korisna kao i veština nastupanja na mitinzima. Napomenem, međutim, da za sticanje takvih veština sam televizor nije neophodan, i bilo bi sjajno kada bi isti Drandin pronašao mogućnost da prenese stečene veštine onim političarima koji nisu učestvovali u televizijskim debatama.
Vjačeslav Širinkin. Monopolija na omiljenu grupu. Ne svi procesi monopolizacije su povezani sa državom. Vjačeslav govori o različitim psihološkim momentima povezanim sa ljubavlju ljudi prema ekskluzivi, kao i o tome kako se probiti na tržištu sa visokim pragom pristupa.
Vadim Novikov. Biti ili ne biti antitraustu u Rusiji? Nažalost, snimak je pokvaren, veoma je loše čujno. Glavna teza izlaganja: nema smisla uzimati se u ruke teške slučajeve dok se ne rešimo jednostavnih. Prvo pobedite protekcionizam u spoljnoj politici, a zatim pokušajte da ga pobedite na domaćem tržištu.
Roman Juneman. Elektoralna monopolija. Kandidat koji je pobedio na izborima u Moskovsku gradsku dumu detaljno pokazuje koliko taj alat, pomoću kojeg su mu oduzeli pobedu, ne liči na mehanizam poštenih izbora, i zašto je sada važno ne samo osporiti na sudu rezultate izbora u konkretnom okrugu, već i ne dozvoliti da se štetna praksa elektronskog glasanja proširi na celu zemlju. Izlaganje je posebno korisno slavioce tehnološkog progresa radi nekog razbijanja iluzija: ako je cilj suprotstavljanje falsifikacijama, onda su jednostavni mehanizmi bolji od složenih.

O zapletenim sudskim slučajevima

Zamislimo sledeću situaciju koja se desila u imaginarnom ankapu. Po mom mišljenju, neko je nanio štetu mojoj imovini, a po mišljenju tog nekoga, on mi štetu nije nanio. I okolnosti ovog slučaja su takve da je on veoma i veoma sporan, objektivnoj strani je teško da utvrdi ko je u pravu. Usled toga, to se pretvara u situaciju kada na velikom uzorku različitih sudova polovina njih staje na moju stranu, a druga polovina na stranu koju ja optužujem. Na moje predloge da isplati barem deo od kompenzacije koju zahtevam ja (i sudovi koji su stali na moju stranu), protivnik kategorički odbija, jer, po njegovom mišljenju, štetu mojoj imovini nije prouzrokovao, a shodno tome mi ne duguje ni ikakav novac.

U uslovima države, takav problem se pouzdano rešava hijerarhijom sudova. Da, neko će ostati nezadovoljan, ali u tome je čitava suština institucije suda. U uslovima ankapa, pak dolazimo do složenog konflikta, kada moji sudski izvršitelji i obezbeđenje mog protivnika, praktično, moraju početi da ratuju jedni protiv drugih, jer su obe strane u sukobu podjednako u pravu. Koje rešenje ankap nudi za takve situacije? I kako ja lično treba da se ponaš u takvoj situaciji?

SK (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00088285btc)

Funkcija suda je da pomogne stranama da reše svoj konflikt. Jedina mogućnost da se to uradi leži u tome da obe strane konflikta priznaju nad sobom jurisdikciju određenog suda u konkretnom slučaju. Ako je slučaj složen i zamršen, ne možemo unapred znati poziciju bilo kog konkretnog unapred određenog suda sve dok on ne završi postupak. Zato je sve što je potrebno stranama konflikta da pronađu sud koji ima dovoljno dobru reputaciju, koji im odgovara cenom i koji je spreman da preuzme postupak. Zatim obe strane zaključuju ugovor sa sudom da su spremne da izvrše njegovu presudu u tom slučaju, i tek nakon toga sud uopšte počinje da ulazi u temu.

Pošto je slučaj toliko mutan, verovatno će i konačna presuda suda biti prilično kompromisna, poput toga da jedna od strana dobije delimično zadovoljenje svojih zahteva, ali pritom isplaćuje drugoj strani određenu kompenzaciju. Ali, uostalom, to ne možemo znati unapred.

Naravno, svaka strana u sukobu će biti zainteresovana za nepristrasnost suda, pa će verovatno smatrati važnim da u ugovor unese klauzulu kojom zadržava pravo povlačenja iz procesa pre završetka postupka, ako dokaže činjenicu o pristrasnosti suda u određenom ishodu.

Ako se, pak, jedna od strana unapred odrekne prihvatanja bilo kakve presude osim one koja je potpuno oslobađa obaveza, time se ona zapravo odriče suda kao takvog, što znači da je namerava da nastavi otvoreni konflikt sa drugom stranom. U tom slučaju, strana koja je saglasna sa suđenjem može mahati tom svojom spremnošću, govoreći da ona nije ta koja razuzeva rat, već se samo brani, i time pridobijati nove saveznike, dok agresora polako guši sankcijama, primoravajući ga na miroljubive pregovore.

Inače, miroljubivi pregovori, bez ikakvog spoljnog arbitra, takođe su način rešavanja sukoba, tako da sud za to nipošto nije obavezna procedura.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Автор: Анкап-тян