Mnogi ljudi ne vide ništa loše u tome da na razne načine sarađuju sa državom, uzimaju njene grantove, rade kao državni službenici, ili čak izgrade čitavu svoju karijeru u državnom sektoru. Neki mogu smatrati da u ovoj oblasti postoje određene perspektive, drugi misle da će im država pomoći, a treći smatraju da na taj način rade za dobrobit društva. Ali hajde da vidimo šta zapravo znači povezati se sa državom.
1) Lako vas je uplovit u zamku
Radeći u državnom sektoru ili se čak samo na bilo koji način povezujući sa državom, automatski prihvatate rizik da vam budu pripisani zločini drugih, uticajnijih državnih službenika, ili da ćete čak završiti iza rešetaka samo zato što im se niste svideli. Politici su karakteristični slučajevi u kojima jedni birokrate prebacuju svoje greške na druge birokrate, podređene ili druge agente koji su sa njima povezani, i šalju ih u zatvor. U privatnom sektoru pokušaj namestanja može koštati značajnih reputacionih i pravnih troškova. U slučaju državnog aparata, namestanje ne košta ništa, naročito imajući u vidu to da je pravni sistem pod zaštitom same države.
Nepravilan primer ovakvog fenomena pokazuje nam slučaj „Sedme studije“. Osnivaču ove pozorišne trupe i nekim njegovim kolegama, državni grantovi su na kraju skočili preko glave. Dobar primer zašto ne treba povezivati sa državom, čak i ako ona obećava pomoć.
2) Nećete postići ništa
Ako ste odlučili da učite zanat u oblasti koja je ili strogo regulisana i potčinjena, ili je u potpunosti monopolizovana od strane države, teško je da će iz toga ispasti nešto dobro. U privatnom okruženju različite organizacije konkurišu jedna protiv druge za radnike. One imaju stimulans da povećavaju plate i poboljšavaju uslove rada. Ali u slučaju državnog sektora nema nekih alternativnih konkurentskih agenata. Upravo zbog toga nema ni ekonomskih stimulansa za povećanje plata i poboljšanje uslova rada. Običnim radnicima u državnom sektoru nema šta da uhvate!
Iako, naravno, određena grupa radnika može lobirati za svoje interese i dobiti željeno, u ovoj situaciji preći ćemo na tačku broj 3.
3) A ako i postignete – koliko će vas to koštati i šta ćete postati?
Pretpostavimo da ste uspeli da postignete nešto u državnoj sferi. Koristeći svoje socijalne veštine, veze, podmićivanje i druge korupcijske metode, ili ste stekli određene privilegije za sebe, ili ste uopšte zauzeli važnu funkciju u državnom aparatu. U tom slučaju vam je, izgleda, dobro. Ali to „dobro“ je isto kao „dobro“ kod lopova koji je opljačkao druge ljude, ili silovatelja koji maltretira svoje žrtve.
Za razliku od tržišnog okruženja, gde svako u svojim privatnim okvirima može promovisati svoje ideje bez sukoba sa drugim subjektima, politika je uvek konflikt. I pobedom u tom konfliktu vi samo stičete koristi na račun nasilnog potčinjavanja drugih subjekata. Ovde su vaši interesi važni, dok se interesima drugih može okrutno zanemariti.
Ako vam se takvo stanje stvari dopada – očigledno je kakve zaključke se može izvući o vama. Vi ste pljačkaš, silovatelj i manijak! I ne pokušavajte da se opravdate time da radite za dobro celog društva. Imate određene postavke i programe koji zahtevaju realizaciju konkretnih ideja u odnosu na celo društvo odjednom, zanemarujući želje onih koji se ne slažu i koji bi želeli nešto drugo. Ponovo, u tržišnom okruženju svako može pokušati da realizuje svoje ideje i bez nasilne borbe sa onima čije su ideje potpuno suprotne; nikome uopšte nije potrebno da potčinjava druge ljude svojim idejama da bi one funkcionisale (političke ideje, pak, bez toga ne mogu funkcionisati).
Osim toga, ne zaboravimo na tačku broj 1. Kakve god privilegije imali sada, ne zna se čemu će one dovesti u budućnosti. Možda se nećete svideti nekim najvišim državnim zvaničnicima, zbog čega ćete morati da „sušite krekere“ (doživite težak period). Ili možda vlast promeni, pa ćete i vi otići daleko kao pristalica pogrešnih ideja.
Mešati se sa državom je na sopstvenu štetu. Možete postati žrtva namere, teško da vas čeka nešto dobro u državnoj sferi ako ste običan radnik, a ako i postignete nešto, to će biti samo na račun pljačke i nasilja nad drugim ljudima. Očigledno, to se ne isplati!
Pretpostavimo da je put #1 jedini koji vodi od tačke A do tačke B. Shodno tome, nastaje monopol i preduzetnik #1 podiže cenu na njega do ogromne vrednosti. U teoriji, treba da se pojavi neki preduzetnik #2 koji će razbiti monopol i izgraditi svoj put #2, pretpostavimo da se to i desilo. Nakon toga, vlasnik puta #1 jednostavno spušta cenu na tržišnu, i preduzetnici 1 i 2 konkurišu. Kakva je onda korist preduzetniku #2 da razbija monopol prvog, ako iz toga nema nikakve koristi?
Situacija modelovana u ovom pitanju ne odgovara procesima koji se zaista dešavaju na tržištu. Prateći tu logiku, nakon što se u nekoj konkretnoj lokaciji pojavi određeni biznis, niko drugi u njoj neće otvarati sličan biznis jer to nije isplativo. Ali mi primećujemo nešto sasvim drugo. U jednoj ulici se skoro uvek može videti nekoliko prodavnica hrane, u jednom tržnom centru nekoliko restorana, u jednoj zgradi nekoliko kancelarija različitih osiguravajućih kuća itd. Novi biznis se otvara sve dok se od njega može ostvariti bilo kakva prihvatljiva dobit, jer je i to isplativo.
Osim toga, razmotrimo konkretno slučaj puteva. Čak ni monopolski vlasnik puta na određenoj pravoj liniji između dve tačke nije u stanju da prekomerno uvećava cenu prolaska samo zato što on zapravo nije pravi monopolist. Ako ljudi procene da ovaj „monopolista“ previše podiže cene, odlučiće da im je isplativije, na primer, ići obilaznim putem koji između tačaka „A“ i „B“ skreće još u tačku „V“, ili koristiti neki alternativni vid prevoza (železnički ili vazdušni), ili, u krajnjem slučaju, uopšte kretati se van puteva. Zato monopolist, čak i bez direktne konkurencije, ne može da postavi cenu prolaska znatno iznad tržišne, jer bi ga takva odluka potpuno osudila na bankrot. Ipak, njemu je i dalje isplativo da poseduje put, jer je i dalje u stanju da od njega ostvari prihvatljivu dobit. Kao što će biti isplativo bilo kom agentu koji odluči da izgradi još jedan put, paralelan sa njegovim.
Među autoritarnim desničarima je rasprostranjeno mišljenje da kapitalizam i tržište mogu postojati i funkcionisati samo uz strogu državnu kontrolu. Oni smatraju da se samo na taj način može osigurati zaštita prava svojine, poštenje i bezbednost sporazuma, kao i ispraviti određene navodne nedostatke slobodnog tržišta. Naravno, uz to oni poriču da je takvo државно вмешаvanje u tržišne procese čin nasilja. Po njihovom mišljenju, upravo ovo intervenisanje štiti sve od nasilja. Ali, da li je to zaista tako?
Iz ekonomske teorije znamo da državom intervencijom država narušava tržišnu ravnotežu. Najočigledniji primer mera koje vode ka takvom procesu je uspostavljanje minimalnih i maksimalnih cena. Prva mera dovodi do toga da preduzetnici počnu da smatraju proizvodnju određenog proizvoda profitabilnijom nego što to zapravo jeste. Kao rezultat toga nastaje višak proizvodnje tog proizvoda, a sami preduzetnici, ne mogući da ga prodaju, samo propadaju. Druga mera, naprotiv, vodi ka deficitu robe, jer postaje neisplativo proizvoditi i prodavati je, a i vrednost niža od tržišne dovodi do toga da prvi u redu za tom robom odmah otkupite sav ponuđeni asortiman, ne ostavljajući ništa onima koji su završili na kraju reda.
Obično pristalice državne kontrole govore da su ove mere potrebne za podršku preduzetnicima i za garantovano obezbeđivanje svih ljudi određenim blagom, a navedeni problemi se rešavaju dodatnim merama (subvencionisanjem preduzetnika i kontrolom preraspodele dobara među ljudima). Ali, naravno, ove mere zahtevaju dodatne birokratske troškove, što poništava navodne koristi dobijene uvođenjem ovih regulacija.
Takođe, država oduzima deo sredstava stanovništva putem oporezivanja, i time ih delimično lišava mogućnosti da investiraju svoja sredstva u one vrste proizvodnje u koje su zaista zainteresovani. Pored toga, svojim regulacijama država otežava ulazak biznisa u određene ekonomske sfere, čime takođe iskrivljuje tržišnu ravnotežu i otežava ljudima pristup određenim vrstama dobara.
Takođe ne smemo zaboraviti da se u nekim sferama država proglašava čak i neprikosnovenim monopolistom. Ne vadeći mogućnost da uporedi rezultate svog delovanja sa mogućim alternativama, a takođe neizvesno ostvarujući profit u vidu poreskih sredstava bez obzira na kvalitet tih rezultata, državni monopol je neefikasan proizvođač, što udara na blagostanje građana.
Na kraju, država kvari privatni sektor. U uslovima slobodnog tržišta, kompanije imaju samo jednu opciju da nastave sa funkcionisanjem i povećanjem svog bogatstva – da ljudima pružaju dobra najvišeg kvaliteta po najnižim cenama. Inače će ljudi jednostavno otići kod konkurenata. Država, pak, pojedinim preduzetnicima daje alternativnu opciju – korupciju. Preduzetnik podmićuje službenike (ili unapređuje svoje rođake, prijatelje i poznanike u državni aparat) i dobija zakonite osnove za ograničavanje obavljanja određenih aktivnosti njegovim konkurentima. U najmanju ruku, on može izbeći primenu državnih regulacija prema sebi i postići aktivno namećanje tih regulacija svima ostalima. U najboljem slučaju, on može čak i lobirati za zakon koji će ga učiniti jedinim zakonskim proizvođačem u konkretnoj ekonomskoj sferi.
Svojim regulacijama i monopolskim prinudnim kontrolom, država nanosi veliku štetu ekonomskim procesima, iskrivljuje tržišnu ravnotežu i smanjuje blagostanje ljudi. Kapitalizam, kao vid ekonomskog sistema u kojem mora postojati pravna jednakost, kao i princip slobode delovanja i dogovora, apsolutno je nekompatibilan sa radnjama koje preduzimaju bilo kakve vlade.
2) Država ne štiti prava svojine i ne osigurava bezbednost transakcije
Važna tačka u programu etatista jeste to da je država neophodna za zaštitu prava svojine i garantovanje bezbednosti transakcije, bez kojih kapitalizam i tržište uopšte ne mogu funkcionisati. Posebno na ovo akcentuju minarhisti – pristalice minimalne države, koja bi trebalo da se bavi samo time.
Da, slažem se sa tim da su prava svojine i bezbednost transakcije neophodni za funkcionisanje ekonomskog sistema u celini. Međutim, država ih na bilo koji način ne može obezbediti.
Podsećamo da je država monopolska i neosporna instrument moći. Nalazeći se u određenom trenutku u određenim rukama, ona služi samo interesima svojih vlasnika. I ništa ne može sprečiti njihovo zloupotrebljavanje ovlašćenjima i kršenje normi koje su sami propisali. Naravno, može se reći da se to rešava demokratizacijom politike ili stvaranjem sistema u kojem će na vlast dolaziti samo pametni i dobri vladari. Ali u stvarnosti, ni jedno ni drugo jednostavno neće funkcionisati. Obezbeđivanje prvog, čak i u svom apsolutu (tj. u obliku direktne demokratije), znači samo poštovanje interesa većine na štetu interesa manjine. Obezbeđivanje drugog se potpuno ruši pred fenomenom korupcije i potencijalnom nekompetentnošću agenata i agencija koje se bave pronalaženjem i dovođenjem na vlast navodno „belih i mekih“ vladara-anđela.
Čak i u slučaju da je vlada manje ili više razumna, ona ipak, za razliku od tržišnih i konkurentskih agenata, nema nikakve podsticaje da deluje na najefikasniji način. Dovoljno joj je samo da deluje onoliko efikasno koliko ogorčenje stanovništva ne premašuje određeni kritični nivo, iznad kojeg akcije bezbednosnih struktura postaju ili neefikasne, ili nanose vladi značificnu reputacionu štetu i time stimulišu ostatak stanovništva i svetsku javnost u celini da takođe izraze ogorčenje.
Kao što Mihail Svetov uvek tačno primećuje, država je prsten moći. I nije važno u čijim se rukama taj prsten nalazi, ne treba očekivati da će on raditi za dobrobit.
Obezbeđivanje poštovanja prava svojine i bezbednosti transakcije mogu samo Balans potencijala nasilja i Reputacioni instituti. Prva koncepcija govori o tome da monopolska vlast uopšte ne bi trebalo da postoji, odnosno da različiti subjekti i grupe subjekata treba da poseduju približno iste mogućnosti da nanose jedni drugima neprihvatljivu štetu. U takvim uslovima, saradnja će biti mnogo isplativija nego prisila. Druga koncepcija tvrdi da se reputacioni instituti i servisi mogu koristiti kao instrumenti za garantovanje bezbednosti transakcije. Pored toga, oni pružaju ostracizam kao efikasan i delotvoran alat za kažnjavanje onih koji nisu bili iskreni u svojim namerama.
Više o konceptu Balansa Potencijala Nasilja možete pročitati ovde. O tome kako funkcionišu Reputacijski Instituti, čemu služe Reputacijski Servisi i šta je ostracizam možete saznati ovde.
3) Državno uplitanje – to je uvek nasilje
Kako nazvati subjekt (čoveka ili organizaciju) koji jednostrano postavlja određene uslove, primorava me da mu predam deo svojih sredstava i preti mi oduzimanjem još većeg broja mojih sredstava ili čak nasilnim zatvaranjem iza rešetaka u slučaju nepoštovanja uslova koje je nametnuo? Očigledno, to je nasilnik i agresor, a radnje koje oni sprovode su nasilje i agresija. Institucionalizacija ovih pojava ni na koji način ne menja njihovu suštinu.
Čak i u slučaju kada država postoji isključivo da bi zaštitila svoje građane od nasilja, ona ipak sama prva vrši akt agresije prema njima, jer se nezavisno od želje i izbora ljudi postavlja kao njihov zaštitnik. U stvarnosti, to je najobičnije banditovštvo i iznuđivanje zaštite. Ako mi neko upadne u kuću, uperim mi pištolj i kaže „daj mi toliko i toliko novca, pa ću te ja štititi, a ako ne, sam ćeš biti kažnjen“, to bi takođe bio očigledan akt agresije.
Nasilnik i agresor ne može biti vaš zaštitnik, jer da bi obezbedio tu zaštitu, on prvo mora primeniti agresiju na vas. Na osnovu toga, država, političari, birokrate, kao i svi oni koji otvoreno podržavaju državne aktivnosti, jesu nasilnici i agresori, jer njihovo delovanje podrazumeva da se na ljude mora prvo napasti, priкрыvajući se pričama da će, ako mi ne napadnemo vas, to učiniti neko drugi. Naravno, odnos prema navedenim subjektima mora biti odgovarajući.
Zaključke koje možemo izvući su sledeći: država ometa funkcionisanje ekonomije i tržišne procese, nesposobna je da obezbedi zaštitu prava svojine i bezbednost transakcije, a takođe je samo nasilnik koji vam je nametnuo svoju volju metodama agresije. I kako nakon svega toga uopšte može se podržati ideja državne kontrole i mešanja? Nijedan adekvatan čovek to neće raditi, a on ko bude – taj će sam priznati da ne poseduje ni najmanju kompetenciju u pitanjima ekonomije, društvenog upravljanja, i uopšte je otvoreni nasilnik i manijak!
Veoma često postoje debate o mogućnosti ankap-a, i u teorijskom aspektu sa ankap-om je sve u redu. Ja sam sam do nedavno bio uveren ankap, sve dok nisam razmišljao o jednoj ideji klasičnog konzervativizma: po ideji, kao što ljudi na slobodnom tržištu pronalaze najisplativije puteve, tako i društvo pronalazi za sebe najefikasnije društvene institucije. Na taj način, može li se reći da je država najefikasniji i prirodniji način borbe protiv kriminala, bez kojeg bi bilo loše? Poželjno je bez Hoppeanskih fora: njegova teorija je uglavnom posvećena zapadnoj Evropi, a i pre feudalizma u Evropi su postojale centralizovane države, poput Rimskog Carstva.
anonimno pitanje
Naravno, slobodno tržište dovodi do najefikasnijih rešenja. Međutim, osnova procesa koji se dešavaju na tržištu su sloboda delovanja i dogovori. Svako rešenje koje nastane na tržištu ne može protivrečiti ovim principima; ono važi tačno onoliko koliko su agenti povezani sa njim saglasni da obavljaju svoju delatnost oslanjajući se na tačke dogovora koji je nastao između njih. To rešenje prestaje da važi u odnosu na nekoga u slučaju da je subjekt odlučio da raskine dogovor i odbije dalju saradnju. Tako, na tržištu niko ne može nikoga prisilno naterati da bude klijent neke organizacije, da kupuje njenu proizvodnju i koristi njene usluge, ili da učestvuje u bilo kojoj jurisdikciji ili bilo kom drugom obliku kolektiva ljudi. Tržišna rešenja zaista ne koriste prisilu.
Pretpostavimo da se ipak takav oblik društvenog upravljanja, kao što je centralizovana politička moć, u određenom trenutku prihvati od strane ljudi kao najefikasnije rešenje. Međutim, uslovi života se postepeno menjaju, a menjaju se i interesi ljudi. Naravno, nijedno rešenje ne može biti efikasno večno. I na tržištu se neefikasna rešenja obično zamenjuju drugim rešenjima, koja su već efikasna u odnosu na nove uslove. Takvo rešenje kao što je „država“ postavlja sebe kao večito i nepokolebljivo rešenje, koje niko, pod bilo kojim okolnostima, nema pravo da ospori, a još manje da ga zameni nekim drugim rešenjem. Stoga, čak i ako pretpostavimo da je država mogla nastati tržišnim putem dobrovoljnog dogovora, to je ni na koji način ne čini efikasnim rešenjem u bilo kom trenutku, osim onom u kojem je od strane svih prihvaćena, jer su se u daljem periodu uslovi života i interesi ljudi menjali, ali država više nije davala nikakvo pravo da se ona ospori.
Međutim, ne bih čak požurivao da pretpostavim da su države nastale tržišnim putem. Najverovatnije su nastale putem nasilnog prisiljavanja. Na to nam ukazuje teorija stationary bandit-a (stacionarnog bandite), koja tvrdi da su države nastale kao rezultat naseljavanja nomadskih bandita koji su odlučili da pokore stanovništvo određene teritorije i da od njega naplaćuju redovnu daninu. Više o ovoj teoriji možete pročitati ovde. Pored toga, istorija je poznata brojnim osvajanjima i pokoravanjima, pa čak i ako je neko od centralizovanih teritorijalnih formacija ipak nastao putem dogovora, prestao je da bude tržišno rešenje onog trenutka kada je ili neko drugi prisilno pokorio, ili je sam odlučio da se bavi pokoravanjem drugih.
Država nije najefikasnija opcija društvenih odnosa jednostavno zato što se sastoji u nasilju nad ljudima, kao i zato što zabranjuje realizaciju bilo kakvih alternativnih rešenja i postavlja sebe kao nepokolebljivu i večnu istinu.
Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!
Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.
Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.
Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.
Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.
Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.
Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.
Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.
Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!
Komentar Ankap-tjan
Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.
Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.
Zagovornici države često govore da u slobodnom društvu naučni progres nije moguć, te da samo država može obezbediti nauci resurse neophodne za njen razvoj. Na ovu tezu postoji nekoliko prigovora.
U Teoriji slobodnog društva detaljno sam opisao iz ekonomskog aspekta kako država šteti realizaciji bilo kojih ideja. Država ne realizuje ideje na najefikasniji način, jer može u njihovo sprovođenje uložiti neograničen novac, ne razmišljajući o profitu, a istovremeno ograničava privatnu inicijativu u istoj toj oblasti. Nauka je tipičan primer takvog pristupa.
Ali sada nas više zanimaju politički, a ne ekonomski stimulansi, jer je upravo na njihovoj osnovi država upravlja naukom.
Uzmimo klasičan primer konzervativne politike. Takva politika često stavlja određene vrednosti (kao što su porodica, tradicija, običaji, nacija itd.) u prvi plan. Neću reći da te vrednosti ništa ne znače, za mnoge ljude su one veoma i veoma važne. Međutim, država i politički konzervativci često opravdavaju apsolutno bilo koje mere koje, po njihovom mišljenju, mogu zaštititi te vrednosti, uključujući i mere koje negativno utiču na druge vrednosti i društvene sfere. Na taj način često dobijamo krajnje apsurdne argumente koji govore da je neophodno kontrolisati progres i ne dozvoliti mu da bude previše brz, jer to može narušiti tradicionalni društveni poredak. To ne samo da zvuči besmisleno, već i ne funkcioniše u praksi, već više doprinosi razaranju tradicionalnog poretka, o čemu ćemo govoriti u nastavku.
Navedću par primera kako politizacija nauke šteti naučnom razvoju.
Nobelov laureat Džejms Votson je stigmatizovan kao rasista i lišen nekoliko počasnih titula zbog tvrdnje o vezi koeficijenta inteligencije sa rasnim poreklom. Na taj način je prosta naučna konstatacija izjednačena sa pozivima na rasnu diskriminaciju. Naravno, u takvim uslovima istraživanje uticaja genetike na inteligenciju postaje otežano.
Još očigledniji primer je GMO-fobija. Histerija, podržana na nivou političkih odluka, izuzetno otežava život mnoštvu potencijalnih igrača na ovom perspektivnom tržištu, dok mali broj korporacija sa ozbiljnim lobističkim mogućnostima ostvaruje superprofit zahvaljujući čišćenju tržišta od strane političara.
Ali da se radi samo o transgenim biljkama, to bi bio samo polovina problema, međutim, koče se i istraživanja povezana sa genetičkom modifikacijom čoveka. Konzervativci na taj način pokušavaju da zaštite ljudsku prirodu, ali, sprečavajući male i postepene promene, oni mogu postići samo to da, kada nauka dovoljno napreduje da je više ne može zaustaviti, primena novih tehnologija za promenu ljudske genetike postane lavinasta. Razlika između unapređenih i tradicionalnih ljudi postala bi previše oštra, a to je upravo scenario koji se konzervativci toliko plaše.
Na taj način, prvobitna teza da država, za razliku od slobodnog društva, može samo da obezbedi naučni napredak, ispostavlja se kao kardinalno netačna, dok vidimo da je ona odlična u tome da ga suzbija.
Ako se slobodno društvo pokaže nedovoljno jakim, a doktrina ograničavanja tempa naučnog razvoja ostane dovoljno uticajna, to će dovesti do toga da čovečanstvo jednostavno potroši resurse koji su mu trenutno na raspolaganju, ne uspevši da dobije pristup novim, bilo da je reč o ekstensivnom putu razvoja, poput kosmičke ekspansije, ili intenzivnom, putem kardinalnog povećanja energetske opremljenosti čovečanstva. To će značiti izumiranje civilizacije.
U svakom slučaju, ovo je veoma malo verovatan scenario. Ljudi se obično prilično dobro mobilišu pred licem očigledne pretnje, a kada takva očigledna pretnja bude država, onda je još gore po nju.
Žustim osećanjima neobuzdan kraj; ne provocirajte žusta osećanja
Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.
Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.
Popularizacija slobode
Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društvaponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.
Prenosivo libertarijanstvo
Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.
Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):
Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!
Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.
Uslovi stabilnosti anarhije
Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.
Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.
Vitalij Tizun, čiju sam brošuru Teorija slobodnog društva nedavno pregledala, objavio je kratak video snimak u kojem razmatra kako promovisati ankap. I ja radim u sličnom pravcu i nadam se da ću vas uskoro obradovati novim videom od Libertarian band-a, ali Vitalij je bio brži.
https://youtu.be/pnpCDuMVaUE
Ako vas video zainteresovao, možete preuzeti letak za samostalnu distribuciju – u njemu je ukratko rezimirana glavna poruka videa. Naravno, ovo je za budućnost – onima kojima su letci potrebni sada, dok ljudi sede kod kuće. Iz bezbednosnih razloga, letak ne treba naručivati u štampariji – štampajte malo po malo, na štampaču i gotovinom.
Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.
Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.
Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.
Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.
Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.
Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.
Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.
Komentar Ankap-tjan
Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.
Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.
Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.
Pročitala sam esej „Teorija slobodnog društva“ koji je nedavno objavio Vitalij Tizunj. Raduje me što je za relativno malu količinu – svega 80 hiljada znakova – tekst veoma sadržajan.
Prvi deo Vitalij posvećuje kritici države, gde pokazuje nespojivost ovog instituta sa potrebama pojedinca, u kom god obliku se ta država pojavljivala.
U drugom delu su ukratko opisani principi uređenja slobodnog bezdržavnog društva. Posebno mi se dopao svojom jasnoćom odeljak u kojem se objašnjava međusobna povezanost subjekata – tamo postoji prilično originalna argumentacija, koja se sreće dosta retko – o tome kako su mnoge navodno slabe tačke ankapap povezani sa posmatranjem pojedinačne transakcije u vakuumu, dok u stvarnosti postoji čitava mreža ugovornih interakcija. Šteta je što u odeljku o institutu reputacije nije dotačena činjenica cene primene reputacionih sankcija. Agitacija je agitacija, ali je korisno raditi i analizu potencijalno slabih tačaka ankapapa, inače nakon čitanja teksta nastaje nedoumica: zašto bi takav divan društveni poredak, koji je potpuno prirodan, nikome nigde ne smeta i koji ume da se sam održava, ipak još uvek nigde nije dominantan.
U trećem delu se objašnjava koji će faktori doprineti stabilnosti ankapapa i sprečiti povratak države, bilo putem tržišnih mehanizama ili putem vojnog zauzimanja. Odeljak o doktrini odvraćanja očigledno je pod jakim uticajem bitarh ideja, a kod mene ste već čitali nešto slično.
U četvrtom delu su opisane osnovne strategije za postizanje ankapapa, i ovde se takođe mnogo toga poklapa sa videima Libertarian Band.
U celini, rad je veoma kvalitetan i rado ga preporučujem onima koji žele da steknu prilično jasnu predstavu o ankapapu u veoma kratkom vremenu.
