Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.
Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.
U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.
Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.
Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.
Počinjem da objavljujem prevod četvrtog dela Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Ovaj deo je napisan za drugo izdanje knjige, između 1973. i 1989. godine, i zamišljen je kao prošireni postscriptum knjizi, po čemu se i zove. Čini se da autor prvobitno nije planirao pisanje još dva dela nakon ovog.
Kao i obično, novi deo se otvara poetičnim epigrafom, u kojem autor izjavljuje da mu je dosadno da objašnjava očigledne istine onima koji su već ubeđeni u istinitost učenja, pa će radije krenuti u oblast nerešenih problema i graničnih pitanja libertarijanizma.
Poglavlje 41 se zove upravo tako – Problemi. U njemu Dejvid Fridman detaljno razrađuje zašto je besmisleno pokušavati izvesti celo libertarijansko učenje iz jednog jedinstvenog, jednostavnog osnovnog principa u kojem bi se kasnije samo trebalo slediti. Naprotiv, on, prateći Makijavelijem, izjavljuje: nema ničega što je po sebi dobro ili loše, već je sve stvar okolnosti.
Poglavlje 42, Moja uverenja. Ovde autor nastavlja razmišljanja iz prethodnog poglavlja, razmatrajući pitanje: ako sve što je ispravno ne možemo izvesti iz jednog osnovnog libertarijanskog principa, da li onda ne treba preći na utilitarianizam i početi zahtevati prosto maksimiziranje ukupne koristi, na neki misteriozan način kalkulišući različite radosti i nesreće. I iako i tu ekstremnost na kraju odbacuje, ipak se oseća da mu je ekonomska računica draža od apstraktnih moralnih normi. I to me vraća na moje sopstvene prigovore protiv strategije ubeđivanja etatista da prestanu sa saradnjom sa državom, koja se zasniva na moralnoj argumentaciji.
Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.
Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.
Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.
Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.
Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.
Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.
Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.
Komentar Ankap-tjan
Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.
Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.
Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.
Drago mi je da predstavim novi video Libertarian Band-a, koji otvara treći deo ciklusa o libertarijanstvu. U ovom delu će se govoriti o tome kako funkcioniše društvo bez države. A današnji video opisuje pod kojim uslovima društvo bez države će zadržati stabilnost.
Prvo se dotičemo ranije obrađene ponavljajuće dileme zatvorenika, zatim analiziramo uslove stabilnosti anarhije Hiršlefera koji su ovde već više puta pominjani, ali na kraju ipak dajemo sopstveni odgovor.
Dalje će, nadam se, biti još zabavnije, tako da se pretplatite.
Utopizam je wishful thinking u oblasti društvenog uređenja. Takav način razmišljanja vodi do uverenja da je željena slika sveta, prvo, dostižna, i drugo, stabilna. Potrebno je samo uložiti herojski napor, promeniti sve na bolje – i to je kraj priče. Živeli su dugo i srećno.
Izbeći utopizam je jednostavno. Dovoljno je spustiti ruke, reći da poznaješ život i vidiš kuda vetar duva. Trup neprijatelja će sam isplivati pored, samo treba izabrati dobru lokaciju za posmatranje.
Istorija je prostor realizovanih utopija. Neko je izgradio svoju ličnu, neko i za druge, neko nije uspeo, ali su umesto njega to uradili potomci. Utopije se ostvaruju, ali nema istorije kraja.
Nedavno je Svetov na jednom strimu nepromišljeno izjavio da žena ima pravo da raspolaže svojim telom i oslobodi se embriona koji joj uzrokuje nelagodu, ali zar u slučaju dobrovoljnog i svesnog seksualnog čina odgovornost za začeće i za to što dete dolazi u takav zavisni položaj ne leži na roditeljima?
Margo
Kao što sam već pisala povodom druge teme, pravo je zahtev koji se toleriše. Prenatalno dete ne iznosi zahteve, stoga su „prava prenatalne dece“ zahtev sa strane trećih lica, koji roditelji takve dece ili priznaju ili ne. Svaka od strana može iznositi svoje argumente.
Evo primera argumenata od strane koja napada:
abortus je ubistvo
porod je koristan za organizam
porod je koristan za demografiju
A evo, radi poređenja, primera argumenata od strane koja se brani:
moje telo – moja stvar
embrion krši NAP
nema sredstava za život
brak se raspao, pa je projekat „dete“ postao neaktuelan
U suštini, slične argumente ljudi su skloni iznositi i roditeljima čije je dete već uspeło da se rodi, ali koje oni, prema mišljenju kritičara, vaspitavaju na neprikladan način.
Svetovi argumenti se svode na to da se rešavanje ovakvih konflikata u svakom slučaju ne sme poveriti državi. Ali državi se ne može poveriti čak ni iznošenje kanti za smeće, zato hajde odmah zamislimo da države odavno nema, a međusobni zahtevi ljudi u vezi sa postupanjem prema deci, rođenim ili nerođenim, su ostali, i da ih treba nekako rešavati privatno.
Dakle, neko treće lice se pojavljuje na putu žene i zahteva od nje da ne radi ono što smatra svojim pravom. Ona se, naravno, pita kakve to uopšte ima veze sa njim. Svi argumenti u duhu „ti snosiš odgovornost za začeće“ odbijaju se protivargumentom „da, nosim, ali ne pred tobom“. Pokušaji prisilnog izvršenja nas na jedan ili drugi način dovode do slike sudskog postupka, gde tužilac mora da dokaže zašto je njegovo mišljenje, kao stranca, u pitanju abortusa o tome šta žena treba da radi sa svojim telom, uopšte bilo kakvo validno.
Jedini argument protiv abortusa koji će u društvu slobodnog tržišta zvučati ubedljivo jeste „ako ubiješ dete, neću moći da ga kupim od tebe“. Tek nakon takvog odgovora na pitanje „šta je tvoja stvar?“, žena može da udahne, skloni prst sa okidača i počne da pregovara. Na kraju se vrši prenos roditeljskih prava uz sastavljanje ugovora o pružanju usluga trudnoće, a sve ostalo je već stvar tehnike. Žena menja mogućnost trenutnog izlaska iz stanja trudnoće za nagradu, a moralista stiče obaveze starateljstva nad detetom i onu istu odgovornost za njegovo dalje vaspitanje.
Naravno, moralisti je bolje da krije svoju težnju da otkupi prenatalno dete po svaku cenu, inače će trudnoća i nailazak na njegov put sa brošurom klinike koja vrši abortuse ispasti primamljivo profitabilan posao – efekat kobre niko nije ukinuo. Tako da je verovatnije da će različite dobrotvorne organizacije uglavnom računati na nematerijalnu motivaciju, tipa „ne činite greh, rodite Božije dete i predajte ga na vaspitanje crkvi svedoka zapovesti Plodite se i razmnožavajte“.
Bilo kako bilo, svako ko planira da odvrati ženu od abortusa rečima o odgovornosti prema detetu, mora biti spreman da barem tu odgovornost preuzme na sebe, a po mogućnosti i da ženi nadoknadi troškove povezane sa tim što pristaje na njegove molbe i osuđuje sebe na još nekoliko meseci trudnoće.
Samoj sebi je očigledno, abortus je loš i ostalo bla-bla-bla, ali ovde ne raspravljamo o tuđem moralnom izgledu. Samo o odgovornosti za sopstvene odluke.
Pročitala sam esej „Teorija slobodnog društva“ koji je nedavno objavio Vitalij Tizunj. Raduje me što je za relativno malu količinu – svega 80 hiljada znakova – tekst veoma sadržajan.
Prvi deo Vitalij posvećuje kritici države, gde pokazuje nespojivost ovog instituta sa potrebama pojedinca, u kom god obliku se ta država pojavljivala.
U drugom delu su ukratko opisani principi uređenja slobodnog bezdržavnog društva. Posebno mi se dopao svojom jasnoćom odeljak u kojem se objašnjava međusobna povezanost subjekata – tamo postoji prilično originalna argumentacija, koja se sreće dosta retko – o tome kako su mnoge navodno slabe tačke ankapap povezani sa posmatranjem pojedinačne transakcije u vakuumu, dok u stvarnosti postoji čitava mreža ugovornih interakcija. Šteta je što u odeljku o institutu reputacije nije dotačena činjenica cene primene reputacionih sankcija. Agitacija je agitacija, ali je korisno raditi i analizu potencijalno slabih tačaka ankapapa, inače nakon čitanja teksta nastaje nedoumica: zašto bi takav divan društveni poredak, koji je potpuno prirodan, nikome nigde ne smeta i koji ume da se sam održava, ipak još uvek nigde nije dominantan.
U trećem delu se objašnjava koji će faktori doprineti stabilnosti ankapapa i sprečiti povratak države, bilo putem tržišnih mehanizama ili putem vojnog zauzimanja. Odeljak o doktrini odvraćanja očigledno je pod jakim uticajem bitarh ideja, a kod mene ste već čitali nešto slično.
U četvrtom delu su opisane osnovne strategije za postizanje ankapapa, i ovde se takođe mnogo toga poklapa sa videima Libertarian Band.
U celini, rad je veoma kvalitetan i rado ga preporučujem onima koji žele da steknu prilično jasnu predstavu o ankapapu u veoma kratkom vremenu.
Pomogla sam miss Liberty da uredim članak o istoriji desnog libertarijanskog feminizma za njen kanal. Veoma je prijatno s vremena na vreme prebaciti se na srodnu temu, tim pre što se ovde prilično površno služim stručnom materijalom.
Naravno, smejem se obilju feminitiva, ali sasvim dopuštam da to sa moje strane izgleda kao „zaista, ledi u pantalonama izgleda veoma čudno i skoro nepristojno“.
Ipak, uzalud ste tako aktivno glasali protiv njenog poziva na moj kanal kao kolumnistkinje: sadržaj na njenom sopstvenom kanalu se pojavljuje prilično retko, dok bi za autorsku kolumnu takva učestalost bila baš idealna. Ali pošto ste podržali razdvajanje, onda se pretplatite na svaki kanal pojedinačno.
Desni libertarijanski feminizam se često meša sa individualističkim, koji je nastao mnogo ranije i u velikoj meri postavio temelje za desni libertarijanski feminizam. Prilikom traženja informacija o istoriji feminizma, treba to imati na umu.
Na počecima anarho-individualizma i individualističkog feminizma, ogroman doprinos njihovom uspostavljanju dao je Amerikanac Ezra Heywood (1829–1893). Izdavao je časopis „The Word“, u kojem je objavljivao jednu od najpoznatijih sufražetkinja tog vremena, Victoriju Woodhull, pisao je o važnosti proširenja prava glasa na žene, osuđivao je robovanje domaćica i ženske društvene stigme, i propovedao slobodnu ljubav. Upravo zbog ovog poslednjeg je i osuđen, jer su u njegovim napadima na instituciju braka videli nepristojnost. To je izazvalo masovne proteste, pa je predsednik Hayes bio primoran da mu odobri pomilovanje. Prema našim pojmovima, Heywood je bio prava levač: nastupao je protiv privatnog vlasništva i za regulaciju zakupa, protiv klasne nejednakosti i za pravo zauzimanja neiskorišćenih privatnih zemalja. Uostalom, svi rani feministi su bili levičari, međutim, njihove osnovne ideje o tome da je žena slobodna da bira uslove u kojima živi i radi, slobodna da bira tip porodice ili da uopšte ne osniva porodicu, da ona, kao i muškarci, nikome ništa ne duguje i da treba da bude slobodna od državnog arbitraža – sve to u potpunosti deli i savremeni desni libertarijanski feminizam.
Karikatura iz 1872. godine: Žena koja nosi teško breme dece i pijanog muža obraća se Viktoriji Vudhol (gospođi Satan): „Radije ću ići teškim putem u braku, nego krenuti za tobom.“ Viktorija drži plakat na kojem piše: „Spasite se slobodnom ljubavlju“.
Desni libertarijanski feminizam je plod drugog talasa feminizma. Preuzimajući mnogo iz individualističkog feminizma, on je nastao zajedno sa Libertarijanskom partijom SAD. Partija se pojavila 1971. godine kao rezultat masnog nezadovoljstva Niksonovim reformama (zamrzavanje cena, plata, ukidanje vezanosti dolara za zlato). Godine 1972, Libertarijanska partija je prvi put u istoriji SAD na predsedničkim izborima nominovala Teodoru B. Netan za potpredsednicu, promovišući libertarijanski feministički program. Toni Netan je bila aktivistkinja partije skoro do kraja života, redovno je bila nominovana od strane partije u Senat i Predstavnički dom, i umrla je 2014. godine u 91. godini. Osnivala je „Asocijaciju libertarijanskih feministkinja“, koja je pre drugih počela da kritikuje treći talas feminizma – pokret levičarski i etatistički. Netan je kritikovala aktivistkinje zato što zahtevaju državnu intervenciju u privatni život i radne odnose, ne videći u državi mnogo ozbiljniji problem.
Teodora B. Netan — ideolog desnog libertarijanskog feminizma, jedna od prvih članica Libertarijanske partije SAD
Tada, u 70-im i 80-im godinama, niko nije doživljavao desni libertarijanski feminizam kao nešto iznenađujuće i kontradiktorno. Sve dok levica nije preuzela agendu, feminizam je bio prirodan i organski deo opšte libertarijanske diskursivnosti. Danas se reč „desni“ povezuje sa rasizmom i drugim konzervativnim uverenjima, pa zbog toga mnogi smatraju feminizam apsolutno nekompatibilnim sa libertarijanskom ideologijom.
Toni Nathan nije bila jedina osnivačica libertarijanskog feminizma. Može se pomenuti još najmanje dve: Wendy McElroy (kanadska Zalina Maršenkulova na maksimumu, braniteljka porna i seksualne slobode, pristalica ankapa po Rotbardu, osnivačica časopisa „The Voluntaryist“) i Kristina Hoff Sommers (koja je još od 80-ih toliko aktivno protiv levačara da je češće nazivaju antifeministikom, iako ona jednostavno zastupa potpuno ravnopravnost i protivi se državnim regulacijama, pokazujući kako reforme koje guraju levočarke feminističke štete ženama).
Za mene je bilo veliko iznenađenje saznati koliko su snažni koreni desnog libertarijanskog feminizma bili pre pola veka, i kako je danas ovaj pokret skoro izbledeo. Stiče mi se utisak da je to povezano sa specifičnošću političke agende u SAD. S jedne strane su tamo republikanci, koji kombinuju težnju ka smanjenju države sa žestokim konzervativizmom i patrijarhalnim vrednostima. Sa druge strane su demokrate, sa njihovim poštovanjem slobode samoizražavanja, ali istovremeno i sa ekstremnim etatizmom. Libertarijanci, koji su pokušavali da uzmu najbolje od obe strane, našli su se u nestabilnom položaju, i rezultat je bio da su se sami podelili na pola. Danas među američkim libertarijancima postoji mnoštvo potpunih frikova, kao i veoma izraženo paleokonzervativno krilo. I eto, profesor Hoppe već meša gejeve, feministkinje i komuniste u jednu gomilu, tvrdeći da imaju nizak horizont planiranja, zbog čega ostavljaju decivilizacijski efekat na društvo i da moraju biti physically removed.
Na taj način je u SAD feministički diskurs skoro potpuno prepušten levičarima, koji su od pokreta za jednakost napravili karikaturu samog sebe. Ali sada, kada je libertarijanstvo u usponu, možemo li make libertarian feminism great again? Yes, we can.
Počeli smo prevod Praktične anarhije Stefana Molinjija, i za početak vam predstavljamo samu srž – poglavlja koja se tiču sudova u ankapu (svi obožavaju da pitaju za sudove u ankapu, ali koliko ima ankapova, toliko ima i stavova o ovoj temi) i privatnih zatvora.
Poglavlje 16, Organizacije za rešavanje sporova. Autor deli priče iz IT sektora, pokazujući da se država ne primenjuje da bi pomogla u rešavanju konflikata sa nepoštenim ugovornicima – već da bi im pretiyla samom mogućnošću postupka. To se, naravno, takođe može koristiti, ali takva primena institucije suda izgleda maksimalno idiotski. Zatim slede razmatranja o tome zašto su ugovori potrebni i kako rešavati neizbežne sporove oko njih bez primene centralizovanog nasilja.
Poglavlje 25, Bezdržavne zatvore, crta nam slike bezvesnog egzistenciranja za svakoga ko, nakon počinjenja nasilnog krivičnog dela, odbije da nadoknadi štetu u situaciji kada je sve oko vas privatno. Dalje se nudi manje-više blaža alternativa, koju će svaki pomalo razuman prestupnik svakako iskoristiti.
Podsećam vas da je za prevod potrebno novac. Trenutno imamo na raspolaganju otprilike polovinu iznosa, tako da će vaši donati na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo biti izuzetno dobrodošli.
Davno vas nismo obradovali novim videima Libertarian Band-a! Današnji video završava drugi deo ciklusa o libertarijanstvu. U prvom smo počeli sa tim da je država zakazala, a zatim smo pričali o tome kako libertarijanci različitim putevima pokušavaju da je izbace. U drugom delu smo pojašnjavali različite termine i koncepte koji su popularni među libertijancima. I evo se vratili smo onome od čega smo počeli, pričamo o tome šta predstavlja država, svim njenim prednostima, manama i skrivenim zamkama.
U trećem delu našeg dugog ciklusa počećemo sa objašnjavanjem kako je upereno i kako funkcioniše društvo bez države.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
