Počeli smo prevod Praktične anarhije Stefana Molinjija, i za početak vam predstavljamo samu srž – poglavlja koja se tiču sudova u ankapu (svi obožavaju da pitaju za sudove u ankapu, ali koliko ima ankapova, toliko ima i stavova o ovoj temi) i privatnih zatvora.
Poglavlje 16, Organizacije za rešavanje sporova. Autor deli priče iz IT sektora, pokazujući da se država ne primenjuje da bi pomogla u rešavanju konflikata sa nepoštenim ugovornicima – već da bi im pretiyla samom mogućnošću postupka. To se, naravno, takođe može koristiti, ali takva primena institucije suda izgleda maksimalno idiotski. Zatim slede razmatranja o tome zašto su ugovori potrebni i kako rešavati neizbežne sporove oko njih bez primene centralizovanog nasilja.
Poglavlje 25, Bezdržavne zatvore, crta nam slike bezvesnog egzistenciranja za svakoga ko, nakon počinjenja nasilnog krivičnog dela, odbije da nadoknadi štetu u situaciji kada je sve oko vas privatno. Dalje se nudi manje-više blaža alternativa, koju će svaki pomalo razuman prestupnik svakako iskoristiti.
Podsećam vas da je za prevod potrebno novac. Trenutno imamo na raspolaganju otprilike polovinu iznosa, tako da će vaši donati na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo biti izuzetno dobrodošli.
Davno vas nismo obradovali novim videima Libertarian Band-a! Današnji video završava drugi deo ciklusa o libertarijanstvu. U prvom smo počeli sa tim da je država zakazala, a zatim smo pričali o tome kako libertarijanci različitim putevima pokušavaju da je izbace. U drugom delu smo pojašnjavali različite termine i koncepte koji su popularni među libertijancima. I evo se vratili smo onome od čega smo počeli, pričamo o tome šta predstavlja država, svim njenim prednostima, manama i skrivenim zamkama.
U trećem delu našeg dugog ciklusa počećemo sa objašnjavanjem kako je upereno i kako funkcioniše društvo bez države.
Fabula. Aleksandar Litreev (autor aplikacije Crvena dugme, servisa Connecto-VPN, projekta Ruski slon, kanala Cybersecurity i Ko i tako dalje) skočio je na jedan dan u Jekaterinburg pre nastupa na konferenciji u Piteru, kako bi se sastao sa devojkom – i uhvatila su ga policajci sa dve tablete MDMA. Nakon toga je poslat na dva meseca u pritvor, a ako rok privremenog pritvora ne bude produžen, 22. aprila će održati suđenje na kojem mu preti do tri godine.
Trenutno Čajni klub, čiji je Aleksandar bio član, skuplja novac za advokata, Navaljni iz nekog razloga, bez da se razume u situaciju, krivi devojku za sve, koja, sudeći po uveravanjima Aleksandrovih saradnika, zaista nije umešana – ukratko, svi burno diskutuju o događaju, ali kao da je to neka svakodnevna priča, poput one koja se desila sa docentom Sokolovom. I još se pojavljuju komentari u smislu da je našao gde da kupuje supstance – u gradu Rojzmana (što je karakteristično, niko ne pominje aktuelnog gradonačelnika Jekaterinburga, kome je on uopšte zanimljiv).
Čini mi se da ovde svi za sada ratuju na pogrešnom mestu. Pošto su svi uvereni da je ovo političko progon, to treba iskoristiti, i društvena reakcija takođe treba da bude maksimalno politizovana. Ne „slobodu Aleksandru Litreevu!“, već „dole član 228!“
Mislim da bi za isti Čajni klub sada bila stvar časti da organizuje protest u Jekaterinburgu za ukidanje člana 228 Krivičnog zakonika RF i, shodno tome, za potpunu dekriminalizaciju psihoaktivnih supstanci. Da, upravo u Rojzmanovom okruženju. I ako protest, bože brani, ne odobre, onda treba da ga sramote (shame) onim prokletim Rojzmanom iz svih cevi, kao da je on lično zabranio protest i stavio Litreevu tablete u čarapu. Neka koristi svo svoje uticaje da bi dobili odobrenje. Neka, gad, sam nastupi na tom protestu i zahteva da barem korisnike ostave na miru, jer korisnik nije kriminalac čak ni u njegovoj kanibalističkoj logici.
Zbog ovog prokletog člana u Rusiji se nalazi nekoliko stotina hiljada ljudi, a još nije poznato koliko ih je prošlo sa uslovnom kaznom, novčanim kaznama ili je podmićeno policajce na licu mesta. Svet ide ka dekriminalizaciji supstanci. Stanje u kojem je ista radnja potpuno legalna u jednoj jurisdikciji, a strogo kažnjiva u drugoj – to je normalno kada su jurisdikcije ugovorne. Ali sve dok to nije slučaj, status quo se može i mora menjati u pravcu manje kanibalističkih normi.
Sa svoje strane spremna sam da doniram za održavanje mitinga i na svaki način promovišem ovu kampanju. Pozivam sve koji smatraju da član 228 treba da bude uništen, da šire ovaj tekst i pridruže se ovom pozivu. Mitinzi u drugim gradovima će takođe biti korisni, ali to će zavisiti od situacije.
Sada je važno ne gubiti vreme dok ovaj informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Vlast se ozbiljno kompromituje svaki put kada pokuša da primeni opšte krivične članove na političke aktiviste. Najbolji način za odgovornu reakciju je uništenje samih članova.
Ukratko ću izložiti fabulu. Til Lindeman je snimio spot u kojem navodno postoje (nisam gledala) scene seksa. Nekoliko glumica je ispalo Ruskinje, deanonimizovane su, njihovi kontakti su objavljeni na Dvace-u (ne čitam) i tamo se poziva na nasilje nad njima. Zalina traži da se kontakti obrišu, nakon čega na Dvace-u počinju da pozivaju na nasilje i nad njom.
Počeću sa tim da su pozivi na brisanje bilo čega sa Dvace-a besmisleni. Glavna svrha ovog otpadnika je u tome što se tamo objavljuje anonimno i bez cenzure. Ako Dvace uvede sistemsku cenzuru, narod će jednostavno preći da se zabavlja na manje napornom mestu. Ako se progoni vlasnici takvih platformi, narod će početi da piše na blockchain nekog Steama ili glasovima.
Preporučujem svima da još jednom pročitaju poglavlje iz Mehanike slobode o javnom dobru objavljeno pre neki dan. Kada neko napiše post na Dvace-u – to je privatno dobro: autor dobija sve koristi od objavljivanja koje ga zanimaju, a mišljenje ostalih ga ili uopšte ne zanima, ili mu predstavlja jednu od koristi. Kada neko pokušava sistematski da se bori protiv određenog tipa objava na Dvace-u, ili da deanonimizuje njihove autore – to je javno dobro. Takva aktivnost može doneti malu korist velikom krugu ljudi, ali onaj ko ulaže glavni napor za to, troši nesrazmerno više nego što je korist koju on lično dobija. Ostali, pak, ne troše ništa, osim novca za kupovinu kokica.
Javna dobra uvek pate od nedovoljne proizvodnje. I sama sam se suočila sa sličnim problemom u sopstvenom četu. On je bio pozicioniran od moje strane kao mesto gde se sa mnom može ćaskati o neobavezljivim temama ili pojasniti nešto u vezi sa objavama na kanalu. Nije se predviđala nikakva filtracija po ideologiji, jedini zahtev prema publici bio je očuvanje ljubaznosti. Ne znam šta je većina publike želela, ali bilo je dovoljno namernih napora male grupe – i čet je za mene postao prilično neprijatno mesto. Teško sam suzbila želju da obrišem čet, prenela sam prava osnivača drugoj osobi i, pošto ja sama trenutno ne mogu da održim ljubaznost prema njegovim učesnicima, jednostavno sam ga arhivirala. Podrugljivanje, glupe identične paste, pokušaji da izvuče više ličnih informacija radi deanona ili radi demonstracije moje nekompetentnosti – sve su to stvari koje mi ne donose radost, sa kojima je izuzetno teško boriti se, i jednostavnije mi je da odustanem od četa u potpunosti nego da pokušavam da obezbedim prijatnu atmosferu tamo.
Ali čim neko pokuša da nešto iz interneta iznese u stvarni život, situacija postaje suprotna. Pokušaj da se neko napadne uživo zbog neke gluposti kojom se optužuje na internetu – to je proizvodovanje društvenog zla. Svi troškovi su na izvršiocu, a internet će se samo nasmejati, naročito ako izvršiocu ispadne smešno. Pri tome, nije ni važno da li će mu smešno ispasti da ponizi objekat maltretiranja ili će mu smešno ispasti da se izglupa. Napadač neće dobiti značajnu korist. Za stranu koja se brani, samoodbrana je privatno dobro, od čije proizvodnje ona dobija sve koristi, te je stoga sasvim motivisana da u nju ulaže.
Upravo zahvaljujući ovom sistemu ekonomskih podsticaja imamo internet kao prostor relativne slobode, uključujući i glupe agresivne šale – i oflajn kao prostor relativne bezbednosti, gde za glupe agresivne šale možeš stvarno da dobiješ po glavi. Odgovornost za agresiju onlajn i nekažnjivost za agresiju oflajn ne doživljavaju se kao norma. A jedino što možemo uraditi da u internetu bude manje glupe agresije jeste raditi na opštem ublažavanju običaja.
Bitarh je na svom VK-u objavio razmišlanja na temu o tome da Trećem Rajhu nije trebalo bacati bombe, već oružje i municiju. Kao opravdanje on navodi sve isti Hiršlejferov model u obliku u kojem ga je predstavio Ozan – sa zaključcima da za stabilno postojanje anarhičkog društva zahteva poštovanje balansa potencijala nasilja. A pošto je tako, onda bi veštačko izravnavanje BPN-a u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata dovelo do pada totalitarizma, a sa njim i do brzog završetka rata.
Jedno se može reći sa sigurnošću: ako bi se bacalo ručno oružje i municija na koncentracione logore, to bi zaista odmah dovelo do oružanog ustanka sa naknadnim pokušajima napuštanja Rajha ili zauzimanja nekog područja za naknadno efikasno obuzdavanje kaznenih jedinica.
Koliko bi ista ta taktika dovela do oružanog ustanka protiv režima na celokupnoj ostatku teritorije Rajha, zavisi isključivo od toga u kojoj meri ta ostatak teritorije podseća na koncentracioni logor. I obrnuto, što je više u određenoj strategiji društva postojalo popustljivosti prema vlasti, to je verovatnije da bi oružje darovano s neba bilo disciplinovano predate vlastima za naknadno slanje na front.
Ovi očigledni razlozi direktno proizilaze, između ostalog, i iz Hiršlejferovog modela: što je veći parametar žestine, i što je niži opšti nivo resursa, to je veća verovatnoća da će u sistemu, umesto mirne anarhije, doći do bitke za hegemoniju do potpune pobede. I obrnuto, što je niža žestina i veće relativno blagostanje, to strane manje napora teže da troše na rat protiv jedni protiv drugih, a više ostavljaju za proizvodnju.
Što je veća legitimnost režima, to je manja verovatnoća da će veštačko izravnavanje potencijala nasilja putem širenja vatrenog oružja dovesti do bilo kakvih problema za režim. Razlog je prilično jednostavan: u uslovima niske žestine strana, vatreno oružje se za političku borbu jednostavno neće koristiti. Nije važno da li imam oružje ako svoje nezadovoljstvo režimom izražavam u formi pojedinačnog piketa i potpisa ispod otvorenih pisama, a država ljubazno prima moje nezadovoljstvo u obzir, ne sprečavajući me na bilo koji način. Posedovanje oružja počinje da igra ulogu kada se suočim sa direktnim nelegitimnim nasiljem i shvatim da imam šanse da problem rešim uzvraćenim nasiljem.
Dakle, u celini, ideja veštačkog izravnavanja BPN-a je dobra kao misleni eksperiment, ali je ne treba razumeti bukvalno: oružje protiv države danas mnogo češće postaje mirno društveno nezadovoljstvo, i da bih ga izazvao, verovatnije da će mi trebati ne oružje, već promocija svojih informacionih resursa. I tu, naravno, humanitarna bombardovanja u vidu, na primer, tvog retvita od strane gospodina Trampa, zaista mogu imati značajan efekat.
Poglavlje 38, Ekonomija krađe, ili odsustvo vladajuće klase, daje ekonomsku analizu industrije krađe, pokazuje da konkurencija u ovoj sferi vodi ka osiromašivanju društva, i da je ova industrija, u suštini, neisplativa čak i samim lopovima. Sličan sistem argumenata pokazuje da ni država, kao vrsta krađe, nije isplativa čak ni najvišim političarima, pošto njihovi troškovi ispadaju veći od profita. Naravno, ovaj argument deluje paradoksalno, jer mu se lako mogu suprotstaviti brojni kontraeemplari, međutim, glavni zaključak poglavlja ne odnosi se na poricanje mogućnosti individualne koristi kroz državu, već na ukazivanje na to da se iza postupaka države ne vidi nikakav jedinstven klasni interes.
Poglavlje 39, Desna strana zamke javnog dobra, govori o veoma zanimljivom paradoksu, povezanom sa tim da se javna dobra uvek nedovoljno proizvode u odnosu na potražnju za njima, usled nepogodnosti pri njihovoj monetizaciji. Kod države, takvim javnim dobrom ispostavljaju se dobri zakoni koji život čine jednostavnim, udobnim i bez tereta, nasuprot lošim, koji raspoređuju troškove na sve, a profit donose malima. Međutim, kod anarhije je sve upravo obrnuto: pošto se zakoni u određenom smislu kupuju na tržištu, dobri zakoni ispostavljaju se kao privatno dobro i proizvode se do potpunog zadovoljenja potražnje, dok se loši ispostavljaju kao društveno zlo: spremni su samo retki da troše na njihovu proizvodnju radi sopstvenog profita, a njihovo uvođenje mogu sabotirati svi, i to veoma jeftino. Na taj način, ako se uspe nekako preći sa države na anarho-kapitalistički poredak, on će se pokazati potpuno otpornim na pokušaje povratka države.
U Poglavlju 40, Kako stići odavde tamo, Fridman mi kaže da sam odličan i da ispravno razumem strategiju izgradnje ankap-a, a Mihailu Svetovu predlaže da smiri žegavost u izgradnji vertikale vlasti u libertarijanskoj partiji i fokusira se na lične prosvetiteljske projekte. Hvala, Dejvide!
Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.
Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.
Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.
Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.
Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.
Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.
Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.
Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti
Još sam prilično daleko od završetka lekture Friedmanovog prevoda, a u međuvremenu su se u odeljku Prevođenje na sajtu pojavila još dva dugoročna projekta. Obe knjige još nisam pročitala i pročitaću ih tek tokom procesa uređivanja prevoda, tada ću i formirati svoje mišljenje o njima.
Erik Mak. Libertarijanizam. Sama knjiga je preporučena za čitanje od strane Mihaila Požarskog. Nije bilo dostupnog engleskog teksta na slobodnom pristupu, pa sam morala da ga kupim na Amazonu, a zatim da ga skoro „piratujem“ kao u eri papirnih knjiga: napravim snimke ekrana i prepoznam slike. Tako da engleski tekst ne može da se pohvali dobrim slaganjem, već ćemo sređivati sam prevod.
Za ubrzanje rada na prevodima, veoma će pomoći vaše donacije na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Koronavirus je pokazao mane državne reakcije na epidemije. Prva reakcija: sekretovati informacije, sprečiti curenje. Ali ako informacije već procure, počinju mere koje su očigledno suvišne. Činovnici deluju striktno po uputstvima odozgo, i što je pažnja prema problemu veća, to je manje onih koji žele da preuzmu odgovornost za odluke. Umesto pametnog karantina, odvaja se pozorište bezbednosti, ali ostaje privid da je sve pod kontrolom.
U drugom delu je ukratko prikazano kako slične stvari rešava tržište. Dozvolite mi da i ja razmišljam o ovoj temi.
Postoji bezdržavno društvo koje nije nastalo juče, tranzicioni procesi su već utihnuli, i osnovne institucije koje se povezuju sa ankapom su prisutne. To jest, postoji decentralizovano pravo, slobodno tržište, postoji razvijena industrija sprovođenja prava i osiguranja. I u tom društvu izbija epidemija.
Odakle je došla? Pretpostavimo najgore: kao i u slučaju sa koronavirusom, bilo da je to nečiji procureli razvoj ili divljanje lokalne biosfere – i sve to je otežano velikom gustinom naseljenosti i niskim prosečnim nivoom blagostanja prema ankap standardima.
Nije važno da li je prva obolela osoba bila osigurana ili ne. Kada padne na ulici, dovoljno brzo će dospeti u bolnicu. Dogodilo se nešto neobično, a neobično na slobodnom tržištu je uvek signal za preduzetnike. Da bi se signal pravilno protumačio, potrebno ga je obraditi. Gde će najbolje razumeti šta se tačno dogodilo? U bolnici. Dakle, oboleli će biti odvedeni tamo.
Ako je bio osiguran, osiguravajuća kuća će platiti bakšiš onome ko je doveo bespomoćnog klijenta na mesto pružanja pomoći. Što pre se lečenje započne, to je u proseku jeftinije. Dakle, postoji ekonomski podsticaj da se nagradi transport na lečenje, bez obzira ko ga sprovodi.
Ako nije bio osiguran, opet, svim osiguravajućim kompanijama je važno da znaju da li je reč o epidemiji ili o pojedinačnom nesrećnom slučaju, poput trovanja hranom. Jer, ako se epidemija brzo suzbije, to je ogromna ušteda u isplatama osiguranja, što znači da svaka kompanija ima podsticaj da plaća, bilo udruženo, bilo samostalno, transport u bolnicu svih koji potencijalno predstavljaju opasnost od zaraze. A zatim, naravno, i troškove pregleda.
Kada se informacije o virusu dobiju, one sigurno neće biti prikrivene, jer sve zainteresovane strane pokreće želja da smanje svoje gubitke. Zato će verovatno biti moguće organizovati kompaktnu i dovoljno efikasnu karantinu u prilično ranoj fazi, i epidemija neće uspeti da se razvije.
Ali dobro, recimo da je inkubacijski period dovoljno dug i da se u tom periodu virus lako prenosi, pa je do kraja inkubacionog perioda već mnogo zaraženih i epidemiju nije uspelo zaustaviti. Hoće li osiguravajuće kuće moći da sagrade bolnicu za deset dana kao kineske vlasti? Teško. Mnogo je verovatnije da će za svoje klijente iznajmiti čitav neki hotel: jedan za karantin, jedan za bolnicu. Sekvenciranje virusa i pronalaženje formule vakcine biće barem jednako brzo kao i u našoj stvarnosti, jer se time i tako ne ništa lošije bave moderne privatne visokotehnološke laboratorije. Uspostavljanje proizvodnje i isporuka će ići još brže, jer će biti manje usaglašavanja.
Što se tiče mogućnosti organizacije karantina u ankapu, već sam jednom odgovorila u kontekstu epizootija. U našem slučaju delovaće slični mehanizmi.
Kao rezultat, verujem da će u najgorem slučaju epidemija u ankapu pogoditi otprilike isti broj ljudi kao i u državi, ali će tržište verovatno više pasti, jer u odsustvu države neće biti nikoga ko bi ga zbog panike rušio iznenadnim regulacijama. I u svakom slučaju, teško je zamisliti da bi se čovečanstvo, u odsustvu dobročudnog državnog uplitanja, našlo bespomoćno pred nekom epidemijom.
I ili ću morati da zaključim ugovor sa svim ljudima na Zemlji, ili će postojati neka spoljna prisila, zar ne?
katta
13. februara na kanalu Debate o anarhiji upravo smo diskutovali sa ankomima o temi prava vlasništva, tako da ću sada u zameku sa zadovoljstvom još malo prodiskutovati o ovoj temi.
Pravo je zahtev koji se toleriše.
Razmotrimo pojavu nekog prava od nule. Postoji grupa, čiji jedan član iznosi zahtev. Na primer, „zauzimam ovu stolicu, zato sam seo na nju prvi“. Ako ostali tolerišu ovaj zahtev, sledeći može zauzeti bilo koju slobodnu stolicu, i iz ponavljanja sličnih zahteva formira se pravna tradicija upravo za tu grupu: pravo korišćenja – pripada prvom zahtevocu.
Pretpostavimo da je neko osporio to pravo i rekao, na primer: pređi ovamo, želim da sednem pored Maše. Redovni zahtevi ove vrste mogu dopuniti pravnu tradiciju pravilom: uz uzajamni dogovor se može razmeniti pravima korišćenja.
Na kraju, neko može izneti zahtev u obliku: silazi, ili ćeš dobiti pre’]), ako se takvi zahtevi redovno zadovoljavaju, čestitam, u ovoj grupi se pojavilo pravo jačeg.
Što više nečiji zahtev budi u vama želju da ga osporite, to ga više smatrate nepravednim. Ali na to da li ćete ga zaista osporiti, utiče još nekoliko faktora. Prvo, vaš lični interes: koliko su veliki vaši troškovi od toga što će nepravedan zahtev biti sproveden. Drugo, vaša samouverenost: koliko procenjujete svoje šanse da primorate zahtevca da odustane od zahteva. Treće, vaša tvrdoglavost: koliko velike troškove ste spremni da podnesete radi osporavanja tuđeg nepravednog zahteva.
Dakle, pravo, prvo, nije apsolutno: svako ima svoje mišljenje o tome ko koja prava poseduje. Drugo, za uspostavljanje prava nije neophodna eksplicitna saglasnost svih zainteresovanih strana, odnosno sklapanje ugovora sa njima. Dovoljan je njihov otpor. Iz ponavljajućeg iskustva zahtevanja prava i reakcije na te zahteve formira se pravna tradicija društva. To što je najteži argument za potvrđivanje nečijih prava ugovor sa prethodnim nosiocem tih prava – to je široko rasprostranjena pravna tradicija. Razlog tako široke rasprostranjenosti upravo ove tradicije je taj što veoma mnogi smatraju takav mehanizam potvrđivanja prava pravednim.
Ipak, možete se sasvim lako susresti sa situacijom u kojoj vaše pravo vlasništva stečeno ugovorom, koje je bilo priznato u jednom društvu, neće biti priznato u drugom. Na primer, suočićete se sa činjenicom da hašiš, koji ste pošteno kupili na jednom mestu, na drugom mestu ne samo da se ne smatra vašom svojinom, već je i povod za lišavanje vašeg prava na slobodu kretanja. I ako mislite da su kod ankapovske takvi sukobi nemogući, moram vas razočarati. Mogući su, iako je malo verovatno da će biti toliko uočljivi.
Kako to – nemam pravo? Pa ja sam pošteno kupila taj hašiš!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
