Kako vlasničko pravo (ili bilo koje drugo apsolutno pravo) može nastati SAMO iz dobrovoljnih ugovora?

I ili ću morati da zaključim ugovor sa svim ljudima na Zemlji, ili će postojati neka spoljna prisila, zar ne?

katta

13. februara na kanalu Debate o anarhiji upravo smo diskutovali sa ankomima o temi prava vlasništva, tako da ću sada u zameku sa zadovoljstvom još malo prodiskutovati o ovoj temi.

Pravo je zahtev koji se toleriše.

Razmotrimo pojavu nekog prava od nule. Postoji grupa, čiji jedan član iznosi zahtev. Na primer, „zauzimam ovu stolicu, zato sam seo na nju prvi“. Ako ostali tolerišu ovaj zahtev, sledeći može zauzeti bilo koju slobodnu stolicu, i iz ponavljanja sličnih zahteva formira se pravna tradicija upravo za tu grupu: pravo korišćenja – pripada prvom zahtevocu.

Pretpostavimo da je neko osporio to pravo i rekao, na primer: pređi ovamo, želim da sednem pored Maše. Redovni zahtevi ove vrste mogu dopuniti pravnu tradiciju pravilom: uz uzajamni dogovor se može razmeniti pravima korišćenja.

Na kraju, neko može izneti zahtev u obliku: silazi, ili ćeš dobiti pre’]), ako se takvi zahtevi redovno zadovoljavaju, čestitam, u ovoj grupi se pojavilo pravo jačeg.

Što više nečiji zahtev budi u vama želju da ga osporite, to ga više smatrate nepravednim. Ali na to da li ćete ga zaista osporiti, utiče još nekoliko faktora. Prvo, vaš lični interes: koliko su veliki vaši troškovi od toga što će nepravedan zahtev biti sproveden. Drugo, vaša samouverenost: koliko procenjujete svoje šanse da primorate zahtevca da odustane od zahteva. Treće, vaša tvrdoglavost: koliko velike troškove ste spremni da podnesete radi osporavanja tuđeg nepravednog zahteva.

Dakle, pravo, prvo, nije apsolutno: svako ima svoje mišljenje o tome ko koja prava poseduje. Drugo, za uspostavljanje prava nije neophodna eksplicitna saglasnost svih zainteresovanih strana, odnosno sklapanje ugovora sa njima. Dovoljan je njihov otpor. Iz ponavljajućeg iskustva zahtevanja prava i reakcije na te zahteve formira se pravna tradicija društva. To što je najteži argument za potvrđivanje nečijih prava ugovor sa prethodnim nosiocem tih prava – to je široko rasprostranjena pravna tradicija. Razlog tako široke rasprostranjenosti upravo ove tradicije je taj što veoma mnogi smatraju takav mehanizam potvrđivanja prava pravednim.

Ipak, možete se sasvim lako susresti sa situacijom u kojoj vaše pravo vlasništva stečeno ugovorom, koje je bilo priznato u jednom društvu, neće biti priznato u drugom. Na primer, suočićete se sa činjenicom da hašiš, koji ste pošteno kupili na jednom mestu, na drugom mestu ne samo da se ne smatra vašom svojinom, već je i povod za lišavanje vašeg prava na slobodu kretanja. I ako mislite da su kod ankapovske takvi sukobi nemogući, moram vas razočarati. Mogući su, iako je malo verovatno da će biti toliko uočljivi.

Kako to – nemam pravo? Pa ja sam pošteno kupila taj hašiš!

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 35-37

Juče je Devid Fridman proslavio 75. rođendan. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da pripremim ceo prevod za njegov jubilej, pa objavljujem naredne tri poglavlja.

Poglavlje 35. U čemu se prognoza svodi na spekulaciju. Ovde se Fridman priznao pred nama da je opisao samo jednu od mnogih varijanti anarho-kapitalističkog društva – agorističku, koja je podjednako strana i komunama i korporacijama, ali teži samozapošljavanju i malim agencijama frilensera (awww!). Istovremeno se ispostavilo da reč agorizam nije izmislio Konkin, već Robert le Fevr, o kome, nažalost, ništa ne znam.

Poglavlje 36. Zašto baš anarhija? U ovom poglavlju Fridman mora da objasni zašto mu ideja ograničene države toliko ne odgovara i zašto tako uporno zastupa baš ideju anarhije. Nažalost, autor odgovara: ograničenu državu smo već probali: ne uklapa se u nikakve okvire, uporno nam se zaklanja na lice.

Poglavlje 37. Revolucija – najgori izbor. Ovde se Fridman ne polemiše toliko sa ankapima, koliko sa klasičnim anarhistima koji su uvereni da se država može ukinuti samo revolucionarnim putem. Argumentacija ne blista originalnošću, ali je prilično jasna.

Od diktature do demokratije. Pregled.

Po narudžbini Čajnog Kluba

Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.

Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.

Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.

Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.

S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.

Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.

Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.

Pohvala umerenosti

1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.

Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.

Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.

Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.

Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.

Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.

A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.

P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.

Prevod Mehanike slobode. Poglavlja 31-33.

Objavljujem još nekoliko poglavlja Mehanike slobode Davida Friedmana

Poglavlje 31. Da li je anarho-kapitalizam libertarijanski? U ovom poglavlju Friedman postavlja pitanje u formulaciji koja je mnogima prilično neobična. Navikli smo da smatramo da je anarho-kapitalizam najradikalniji i najdosledniji libertarijanizam, ali za Friedmana to nije sasvim tako. Njegov libertarijanizam je zasnovan na samoposedovanju i principu neagresije, dok je anarho-kapitalizam zasnovan na decentralizaciji prava i slobodnom tržištu. Zato mu je potrebna dodatna argumentacija kako bi pokazao: anarho-kapitalističko društvo je zaista libertarijansko.

Poglavlje 32. I, kao besplatan bonus. Ovo je malo poglavlje u kojem se electoralni proces poredi sa tržišnim, naravno u korist ovog drugog.

Poglavlje 33. Socijalizam, ograničena država, anarhija i bikini. Ovde Friedman duhovito objašnjava da je socijalizam sličan težnji da se sve devojke primoraju da nose isključivo bikini, jer vreme pod pretnjom streljanja mora biti sunčano.

Koliko je GPL licenca u skladu sa libertarijanskom etikom, i kako će uopšte izgledati stvari sa open source-om u ankapu?

анонимный вопрос

GNU GPL licenca (general public license) – zanimljiv je primer kako je u okviru savremenih državnih zakona o autorskom pravu teško dozvoliti kupcu informacionog proizvoda da bilo šta radi sa njim. Zabraniti je vrlo lako, i nakon te zabrane možeš otići na sud, država će ti pomoći u sprovođenju te zabrane. Zapravo, većina zabrana je ugrađena u zakonodavstvo po podrazumevanim vrednostima.

GPL autoru ostavlja pravo da se naziva autorom, dok kupca obavezuje da otkrije izvorni kod bilo kog proizvoda napravljenog na osnovu koda koji se distribuira pod GPL licencom, i da ga dalje distribuira pod istom tom licencom – takozvani sistem copyleft. U ostalom, ruke kupca proizvoda pod GPL licencom su potpuno slobodne: može da preprodaje proizvod, modifikuje kod, prodaje modifikovani kod pod svojim imenom i tako dalje.

Na koji način će se, najverovatnije, promeniti situacija sa kodom koji se distribuira pod ovom licencom u slučaju ankapije? Trenutno je kreator koda u pravu da na sudski način insistira na tome da kupac njegovog proizvoda, koji je modifikovao kod, dalje distribuira dobijeni proizvod pod istom tom licencom. U slučaju ankapije, on će isto tako moći da zahteva poštovanje licence, ali mu neće ostati instrumenata pritiska osim reputacionih. Ne mislim da će to značajno uticati na postojeću praksu, jer su vrednosti GNU-a sasvim kompatibilne sa libertarijanskim, a reputacioni pritisak za IT kompanije je obično prilično ozbiljan argument.

GPLv3 Logo.svg

Tržišni anarhizam i libertarijanizam

Ne tako davno sam odgovarala na pitanje o razlikama između različitih sorti anarhista, gde sam dala pre svega analitički okvir kako bi se razjasnili detalji. A danas se na kanalu Antidržava pojavio prilično opširan članak Tržišni anarhizam i libertarijanstvo — vreme za ujedinjavanje teorija, u kojem su dotaknuta slična pitanja, ali mnogo dublje.

Ako stvari budu išle i dalje ovim putem, razlika između libertarijanske desnice i libertarijanske levice će i dalje postajati sve neizvesnija, jer sam smer kretanja svetske ekonomije, kao što se pokazuje u članku, doprinosi takvom približavanju. Mi jednostavno počinjemo da opisujemo kao željeni rezultat potpuno isto društvo, samo ga posmatrajući iz različitih uglova.

Anarhija i njen raspad

Prevod članka Džeka Hiršlejfera

U poslednje vreme, uz blagoslov profesora Ouzana, počela sam da se pozivam na neke misteriozne uslove održivosti anarhije prema Hiršlejferu. Ali pošto je ovaj koncept postao učestao u diskusijama, bilo bi dobro da ga malo detaljnije istražimo.

Zato se Andrej Meškov odlučio da prevede (a ja da uredim prevod) članak profesora Kalifornijskog univerziteta Džeka Hiršlejfera Anarhija i njen raspad, u kojem se uvode ti uslovi. Željotni takođe mogu da se upoznaju sa originalom članka (na primer, može ih zanimati lista literature koju nismo odlučili da uključimo u prevod).

U članku je opisan matematički model anarhičkog sistema, osnovni mehanizmi interakcije u njemu – i doneti su zaključci o ponašanju modela. Naravno, ovi zaključci su tačni u odnosu na stvarno društvo samo u meri u kojoj model odražava društvo, ali to važi za sve metode matematičkog modelovanja. Hiršlejferov model nije jedini, samo se smatra najnaprednijim u današnje vreme, a pritom dovoljno jednostavnim da bi bilo praktično koristiti ga.

Podsećam da su svi prevodi u kojima sam učestvovala prikupljeni u odgovarajućoj sekciji na sajtu.

Džek Hiršlejfer

Šta zapravo učiniti sa selima i malo naseljenim regionima uz ankap?

Tamo živi prilično malo ljudi, pa je potražnja za robom, naravno, mala. Kapital se tamo neće skupljati jer nije isplativo, a škola i bolnica u selu se ne vide.

Zapravo, upravo u takvim „medveđim uglovima“, gde nema ne samo škola i bolnica, već i policije i poreske uprave, ankap je trenutno najviše izražen. U ovim malo naseljenim regionima, gde su korisni resursi raspoređeni retko i na velikoj površini, umesto klasičnih prava vlasništva nad zemljom, pre postoji tradicija prehrane sa određenih poseda. Čime se tačno mali preduzetnik tamo bavi, to je pitanje drugog reda. Možda hvata ribu, možda ubija divljač, možda skuplja šišarke. Dalji zadatak mu je da izveze i proda plen, izbegavajući pritom sve vrste nadzora.

Ovako ekstenzivno gospodarstvo je sasvim sposobno da izdržava retko radno sposobno stanovništvo. Nije potrebno živeti cele godine u lovišti, a još manje je potrebno živeti tamo sa porodicom. U gradu ili velikom naselju postoje civilizacijska dobra, pa je tamo praktičnije lečiti se, školovati decu i koristiti internet. Mnogo materijala o ovoj temi može se pronaći na sajtu fondacije Hamovnici.

Ako se pak ne govori o lovu i sakupljanju divljih biljaka, već o poljoprivredi, onda i ovde, ponovo, gustina naseljenosti treba da bude veoma skromna, jer uz savremena sredstva mehanizacije veliko selo jednostavno nije potrebno: na jednu osobu bi pritom pripadalo premalo obradivog zemljišta. Tako da i ovde imaju smisla relativno mala naselja, a za civilizacijska dobra se ide u grad. Kako to otprilike izgleda, možemo videti na primeru SAD, gde je tržište zemljišta prilično slobodno i dobro razvijeno.

Nije uvek zgodno pretvarati farmu u radno naselje gde žive samo radnici, dok porodice ostaju u gradu. Zato će, naravno, situacije u kojima će se na imanjima naseljavati pune porodice ostati sasvim uobičajene. To će biti njihova sopstvena odgovorna odluka, a tržište je sasvim sposobno da im obezbedi sredstva koja im omogućavaju da brzo stignu iz te njihove pelosati u civilizaciju. Prvo, proizvod sa polja treba izvoziti, što znači da putevi ni pod ankapom neće nestati. Drugo, mala avijacija u odsustvu regulacija postaje izuzetno jeftina i masovna stvar, i tu kao primer ponovo možemo navesti SAD, gde situacija otprilike tako i stoji.

Ovaj traktorić košta manje od običnog pikapa

Mnogo puta sam pokušavao da razumem ovo, ali bezuspešno. U čemu se konkretno razlikuje filozofija ankapova, tržišnih anarhista, voluntarista, anarho-individualista i ostalih? Veoma bih želeo da dobijem odgovor.

I ja sam prilično dugo pokušavala da se u svemu ovome razrešim, ali danas je to, u suštini, nebitno. Svi anarhisti se razlikuju jedni od drugih samo nijansama odnosa prema privatnom vlasništvu, i svi su manje ili više podjednako neprijateljski nastrojeni prema državi. U istoriji je bilo višestrukih pokušaja da se prvo ukinu privatna svojina, a zatim i država. Ali čak i ako su takvi pokušaji bili uspešni, to je vodilo samo ka tome da sva svojina završi u rukama države, i u toj državi nije ostalo mesta nijednoj vrsti anarhista. Zato će sada svaki razuman anarhist, bio on i tri puta anarho-komunista, radije početi sa ukidanjem države.

Država se ne svodi na trenutnu vladu, kakva god ona bila. Država se zasniva na uverenju ljudi da ne bi svi ljudi trebalo da imaju jednaka prava. Prema mišljenju državnjaka, neophodno je da određeni deo ljudi poseduje prava koja drugi nemaju, a to je pravo na nasilno prisiljavanje. To je potrebno kako bi se glupo stado vodilo u pravom smeru, inače će čovečanstvo, lišeno vođa, uraditi nešto loše sebi, na primer, izazvati globalnu katastrofu. Čovek koji smatra da je čovečanstvu potreban vođa, koji silom ograničava ostale u njihovom mirnom delovanju, reprodukovao bi državu i nakon što trenutna vlada bude ukinuta. Štaviše, taj čovek se čak može sada zvati anarhistom – samo, on može, na primer, smatrati da vođa treba da bude kolektivan.

Što joj anarhist više posvećuje pažnje kako da sebi postavi uslove, to je u većoj meri anarho-individualista. Što ga više brine kako će kolektivna interakcija biti organizovana, to je više anarho-komunista. Što više veruje u preduzetništvo kao pokretač svakog razvoja, to je više anarho-kapitalista.

Koju tačno etiketu osoba sebi pripisuje pored anarhizma, zavisi uglavnom od toga koje je knjige čitala, sa kim je komunicirala i na koje je kanale pretplaćena. Zapravo, nijansa njegove ideologije zavisi od toga koliko veruje u ljude. Ako ih smatra po svojoj prirodi zlim i pohlepnim, njegov anarhizam će se svoditi na ideje o formiranju jake bande koja neće dozvoliti da bude povređena. Ako ih smatra sklonijim saradnji i preduzetništvu, onda će njegov anarhizam težiti razmišljanjima o horizontalnoj interakciji i slobodnoj trgovini. A ako smatra ljude jednostavnim i predvidljivim, onda će raspravljati o automatizaciji upravljanja i zameni službenika skriptama.

Nemam šta da delim sa drugim anarhistima. Potrudiću se da ne dopustim da me povrede. Na tržištu ću se potruditi da ne propadnem. Automatizaciju se ne bojim. Verujem u ljude, i oni me više raduju.