Jer je teško naći takve zločince, a potrebno je i primorati ih da prestanu to da rade, a u većini slučajeva koje mogu da zamislim, oni će biti sigurno zaštićeni svojim ugovorima.
I u svetu gde postoji državni monopol na nasilje, i u svetu gde se sprovođenjem prava bave privatnici, pa čak i tamo gde su, kao što je diskutovano u nedavnoj objavi, nasilna naplate ekstremno ograničene, strategija borbe protiv hakerskih grupa je, u suštini, ista: povećati cenu napada.
Da bismo ispratili popularnu temu, uporedimo delovanje hakerske grupe sa širenjem epidemije. Može se ulagati u individualnu zaštitu, može se otežati prenos zaraze, može se pronaći njen izvor.
Hakerski napad može odmah naneti nepopravljivu štetu. Na primer, haker je ukrao vaše privatne ključeve i vaši bitkoin su otišli na tuđi adresu. Takođe, virus može šifrovati vaš disk i tražiti novac za dešifrovanje. Ako pošaljete novac, ili će podaci biti dešifrovani ili neće, zavisi od kaze koji ste dobili. Takođe, napad može jednostavno izazvati primetno nezgodno stanje, ako je reč, recimo, o DDOS-u. Državi je dugo i skupo loviti hakere, a prag ulaska na tržište ovakvih napada nije baš veliki. Za privatnika, pronalaženje hakera i priprema dokazne osnove takođe će koštati ne malo. Na taj način, malo je verovatno da će ciberepidemijska situacija u bezdržavnom društvu biti drastično bolja.
Pošto je cena hvatanja hakera velika, a verovatnoća uspeha nije baš velika, onda nesrećnicima koji ipak budu uhvaćeni postoje svi razlozi da se propisuju prilično velike novčane kazne, pored nadoknade štete. O principima izračunavanja kazni možete pročitati u Mehanici slobode, u nedavno objavljenom Poglavlju 43.
Šta učiniti ako je haker uhvaćen, ali mu se ništa ne može oduzeti? Na primer, on tvrdi da je zaboravio ključ od novčanika. Ne postoje legalni osnovi za primenu terorektalne kriptanalize, a ona i ne daje garanciju rezultata, jer ključ zaista može ispasti izgubljen. U tom slučaju ostaje samo da mu se nametnu isplate na rate, i neka nadoknađuje kako bude imao novih legalnih prihoda. Ili će, možda, odlučiti da ubrza proces tako što će se setiti ključa.
Krajnjem korisniku se radije želi savetovati metode pasivne zaštite i osiguranje. A direktno hvatanje hakera neka na sistemskoj osnovi plaćaju osiguravajuće kuće, ako to smatraju tržišno efikasnom merom.
Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.
Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.
Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.
Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.
Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.
Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.
Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.
Nakon veoma duge pauze, objavljujem editovanu verziju Poglavlja 43 Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Sam prevod je davno uradila Jelena Makejeva po nalogu LPR-a. Morao sam da uskladim terminologiju ranog prevoda sa onom koju koristim u novom. Čini se da je stari prevod težio da materijal prikaže što jednostavnije. Pri tome, niz termina nije bio preveden, već rečenom opisano – otprilike kao da bih u članku o lingvistici umesto reči „sinonimi“ svuda pisala „reči sličnog značenja“. Morao sam da žrtvujem lakoću radi strože terminologije koja se koristi u ekonomskoj teoriji.
Poglavlje se zove Odgovori: ekonomska analiza prava i ima potpuno monstrumuznu veličinu. Nije iznenađujuće, jer je Fridman zapravo pokušao da ugura u jedno poglavlje materijal svog zasebnog dela pod nazivom Law’s Order, na koji je navedena referenca u prilogu knjige, a koji je, nažalost, trenutno dostupan samo na engleskom jeziku.
Specifičnost Fridmanovog pristupa je u tome što on izvodi pravo iz ekonomije, a ne iz libertarijanskih principa, pošto ovi poslednji nisu u stanju da daju jasne odgovore na mnoštvo konkretnih primenjenih pravnih zadataka (pozdrav svima zagovornicima mišljenja da se bilo koje pravno pravilo može izvesti iz jednog jednostavnog NAP-a).
Dobila sam molbu da organizujem mogućnost pretplate na redovne donacije za podršku projektu. Nažalost, nisam baš upoznata sa alatima koji se obično koriste za to. Zato, za početak, predlažem svima kojima je zanimljivo da projektu obezbede dovoljno široko i redovno finansiranje, da mi se jave u privatnoj poruci na Telegramu ili Fejsbuku. Zatim ćemo prodiskutovati o tome kako je najbolje to organizovati, tako da i vama bude zgodno da plaćate, i da ja ne bih morala da otkrivam svoj identitet.
Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.
Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.
Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.
Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.
Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.
Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.
Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.
Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.
Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.
Zato razmislite, šta je za vas bolje?: 1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva. 2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.
Komentar Ankap-tjan
Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.
Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.
Razbolela sam se, glava mi loše radi, pa sam se uhvatila za posao koji zahteva minimum intelektualnog napora: složila sam i objavila nacrte svih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjija koja su volonteri već preveli – za redakturu još uvek nemam snage. Nestrpljivi mogu na taj način da se upoznaju sa tekstom, ne čekajući da ja sve to doteram do savršenstva.
Volonteri su se toliko ubrzali da su potrošili sve ranije prikupljene donacije za prevod, i za nekoliko poglavlja im čak dugujem. Zato vas molim da dopunite fondove kako ne bi stali na pola puta. Novac šaljite na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo . Kriza je odlična prilika da kupite bitkoine po jeftinoj ceni, ne propustite tu priliku. Nešto prebacite za plemenit cilj, ostalo sačuvajte za crne dane.
Bitcoin je digitalna imovina koja je dizajnirana da obavlja funkciju novca i zaista poseduje niz svojstava svojstvenih dobrom čvrstom novcu. Nije iznenađujuće što je među onima koji aktivno koriste bitcoin postojalo pretpostavka da je to odlična zaštitna imovina i da će se u slučaju finansijske krize novac upravo u nju usmeriti. Što se tiče zlata, to je zaštitna imovina sa vekovnom istorijom, i činjenica da će ono rasti u periodu krize uopšte nije bila pod znakom pitanja.
Ipak, podsetimo se kako se zlato ponašalo tokom prethodne krize. Od marta do novembra 2008, dok se hipotekarska kriza postepeno pretvarala u finansijsku, kurs zlata je padao: svima su bili potrebni upravo dolari da bi zapunili rupe. Tek kada su centralne banke počele da se takmiče ko će brže smanjiti kamatnu stopu i otkupiti više smećavog papira, nastala viška dolara dovela je do dvogodišnjeg relija na tržištu zlata, tokom kojeg je njegov kurs dostigao istorijski maksimum.
Zlato u prošloj krizi: prvo dole, onda gore
Sada smo na samom početku krize. Kao i prošli put, svi prvo beže u dolar. Ali, za razliku od 2008. godine, kada kvantitativno olakšanje nije objavljeno odmah, sada nisu oklevali sa pumpanjem ekonomije fijatom. S druge strane, treba uzeti u obzir da je kurs zlata neposredno pre početka krize bio blizu istorijskih maksimuma, jer su ga centralne banke aktivno kupovale tokom nekoliko prethodnih godina. Nije isključeno da će se sada kod niza zemalja pojaviti potreba da prodaju deo svojih rezervi, što će vršiti pritisak na kurs. Na taj način će, s jedne strane, na tržištu biti mnogo novih dolara pogodnih za otkup zlata, a s druge strane, biće mnogo zlata koje se prodaje iz rezervi. Koji će od ovih suprotstavljenih faktora biti značajniji na horizontu od godinu dana, ne može se sa sigurnošću predvideti. Dalje će, naravno, faktor rasta američke dolarske mase prevagnuti i zlato će početi novi reli.
Bitcoin danas je zlato za geekove. Institucionalni investitori još uvek nisu stigli ozbiljno da počnu da ulaze u njega, i prema njihovim merama, likvidnost ove imovine je potpuno nebitna: dnevni obim trgovanja bitcoinom iznosi nekih jadnih trideset milijardi dolara, što je prema merama berzi akcija i valuta bukvalno ništa. Zbog toga je čak i veoma skromna rasprodaja bitcoina sposobna da ozbiljno obori njegov kurs. Ali obrnuto, čak i veoma skromne investicije sa strane ozbiljnih igrača mogu ozbiljno da ga zagreju.
Pored toga što će svetsku ekonomiju ubrzo preplaviti dolari i ostali fiat novac, na kurs bitcoina će neizbežno uticati smanjenje ponude: do halvinga je ostalo manje od dva meseca. Zato, ako imate slobodan fiat, sada je odlično vreme za ulazak u bitko. Ako postoji mogućnost da uzmete kredit u fiatu na oko tri godine, ulaganje tog novca u bitcoin takođe može biti odlično rešenje. Uzimanje mikrokredita radi toga, naravno, ne vredi.
Za kraj ću prokomentarisati zašto kupovina državnog duga SAD može biti privlačnija od kupovine dolara. Kupljeni dolari leže u banci, a banka je tokom krize nepouzdan fenomen. Obveznice su, pak, zapisane direktno na investitora, pa je rizik od njihovog gubitka neuporedivo manji. Likvidnost državnih obveznica SAD je potpuno uporediva sa likvidnošću dolara. Tako da će na njima biti oni koji žele čak i pod negativnom kamatom, iako se to čini kontraintuitivnim.
Apologija nacionalne države zasniva se prvenstveno na tome što ona omogućava najbolje rešavanje zadataka nacionalnog nivoa. Problem je u tome što zadataka za koje se upravo ovaj nivo rešavanja pokazuje kao najpogodniji postaje sve manje.
Epidemija koronavirusa je jasno demonstrirala da se zadatak borbe protiv epidemija na ovom nivou ne rešava. Nijedna zemlja nije uspela karantinskim merama da se suprotstavi širenju virusa na svojoj teritoriji. Nijedna zemlja nije bila u stanju da pripremi dovoljno opremljenih bolničkih mesta kako bi pružila neophodnu pomoć obolelima. S druge strane, postoji bezbroj primera kada su upravo mere koje su preduzeli države samo podsticale širenje epidemije. Navedeću samo nekoliko.
Prvi slučaj su, naravno, sankcije upućene kineskom lekaru koji je prvi pokušao da prenese informacije o početku epidemije. Upravo tako funkcioniše sistem motivacije koji državna birokratija neizbežno gradi. Drugi primer je sprovođenje izbornih aktivnosti od strane država usred epidemije. Iran je doživeo snažan skok obolelih nakon što je 21. februara tamo održano glasanje za izbor u parlament. 22. aprila nešto slično, samo mnogo manje smisleno, predstoji i Rusiji. U tom kontekstu, zabrane mitinga u istoj Rusiji izgledaju prilično nedosledno. Treći primer je masovna deportacija zaraženih i onih koji se sumnja da su zaraženi iz zemalja u kojima su boravili u zemlje stalnog prebivališta, često u tranzitu preko trećih zemalja, i ne uvek uz poštovanje odgovarajućih mera bezbednosti.
Nacionalna država ne samo da nije u stanju da se bori protiv epidemija, već i ometa rešavanje tog zadatka kako na nižem, tako i na višem nivou. Na nižem nivou ona potiskuje privatnu medicinu. Tržišna potražnja omogućava fleksibilnije rešavanje zadataka obezbeđivanja ljudi životno neophodnim stvarima. Ali država, na primer, počinje da se bori protiv marži na maske i termometre, i time lišava proizvođače stimulansa da ulažu dovoljno sredstava u proširenje proizvodnje. Na višem nivou, država sprečava rad međunarodnih organizacija kada insistira na prioritetu nacionalnih regulativa nad njihovim preporukama.
Takođe se mogu pomenuti primeri kada nacionalni nivo upravljanja ulazi u konflikt sa regionalnim u kontekstu epidemija. Na primer, nedavno se pojavio izveštaj iz 2011. godine o tome kako je federalna vlada u Nemačkoj insistirala na tome da savezne države kupe ogromnu količinu vakcine protiv svinjske gripa, a nakon dve godine je većina kupljenog bila zastarela i morala je biti spaljena. U Rusiji značajan deo troškova za zdravstvo takođe pripada regionalnom nivou, ali sve je podređeno federalnim regulativama. Dakle, svaka vanredna situacija će neizbežno izazvati konflikte jer jedni upravljaju, a drugi plaćaju i snose odgovornost.
Na taj način se može pretpostaviti da će nacionalna država u narednim godinama biti napadana doslovno sa svih strana, jer su epidemije samo jedan od primera njene neefikasnosti. Težiti će tome da se njen suverenitet, s jedne strane, razvodni u korist globalne birokratije, poput EU i drugih političkih blokova, s druge strane u korist lokalne samouprave, s treće strane u korist međunarodnih nevladinih organizacija, a s četvrte strane u korist multinacionalnih korporacija. I nama, agoristima, u ovim mutnim vodama će svakako sigurno uspeti da se nekako izмамimo nešto.
Već sam odgovarala na slična pitanja najmanje dva puta: na samom početku postojanja kanala, i znatno kasnije. Opšta poenta odgovora svela se na dva razloga. Prvo, u odsustvu države ljudi će imati više novca i prostora za manevrisanje kako bi se bavili filantropijom. Drugo, najvažnija veština za one kojima je potrebna tuđa briga i drugi resursi je veština biti zahvalan. Teško je ubediti sebe da se pobrineš za mizantropa koji je uveren da mu ceo svet duguje, ali je veoma lako — za nekoga ko je sladak i ko će ti vešto uzvratiti na tvoj ego.
Postoje, naravno, razni krindž odgovori o sudbini invalidnih osoba u ankapu, na primer, poznata primedba Svetova o cirkusu čuda, koji je svet ostao lišen kada ga je država zabranila. Naravno, u ovom slučaju nije stvar toliko u državi, koliko u društvu. Nestala je masovna plaćena potražnja da se ide i smeje ružnoćama, koliko god se one smešno izvijaale. To je postalo sramotno, kao što se mnogima stidi ići u cirkus sa dresiranim životinjama. Običaji su se promenili, stari poslovni model je postao malo profitabilan. Sada socijalno nezaštićeni ne moraju da pokušavaju da izazovu gađenje, sažaljenje ili smeh kako bi dobili novac. Mnogo je lakše izazvati miljenje, poštovanje ili neki drugi oblik empatije.
Tako, uz druge iste uslove, kupiću na ulici robu od deteta ili osobe sa invaliditetom, zatim će biti samo starci, i tek nakon njih — oni koji izgledaju najsposobnije za rad. Istrajnost osobe koja ima hendikep, ali pokušava da se ravnopravno takmiči sa ostalima, sada izaziva više poštovanja nego iritacije.
Ali dobro, socijalno nezaštićene grupe će imati koristi od ukidanja države, ali zar neće nešto i izgubiti? Da.
Verovatno će gradsko okruženje u ankapu biti manje inkluzivno nego u državi u društvu sa uporedivim nivoom blagostanja – jer na tržištu, recimo, teško da će biti značajna potražnja za ružnim trotoarima sa taktilnim pločicama. Ova država može trošiti ogromne sume novca na asfaltiranje radi hipotetičkih potreba izuzetno malih grupa, zanemarujući interese mnogo brojnijih i platno sposobnijih zajednica (zašto služiti onima koji imaju novac, kada ih možete opljačkati pod izgovorom obezbeđivanja invalidnih osoba). S druge strane, sasvim mogu pretpostaviti da bi u ankapu pojava kvartova specijalno projektovanih upravo za potrebe malo pokretnih građana mogla biti opravdana: to je jeftinije nego uređivati ceo grad. Ja bih, recimo, rado iznajmila stan u takvom kvartu tokom perioda nege mala deteta, a zatim se preselila u običnije okruženje.
Takođe, verovatno će u ankapu socijalno ugrožene grupe morati da računaju bez nekog garantovanog prihoda – ali to, kao što sam već napomenula, treba da bude kompenzovano većom lakoćom zarade. Ova kompenzacija može se ispostaviti i nedovoljnom. Ali isto tako se može tvrditi da na slobodnom tržištu neće uspeti ni sasvim zdrav, ali nekompetentan radnik – dok bi se u socijalnoj državi on prilično dobro osećao na socijalnoj pomoći. Odavde nije daleko do razmišljanja o bezuslovnom osnovnom dohotku. Počevši od određenog, dovoljno visokog nivoa blagostanja u društvu, ideja da se svima bez izbora deli neki minimum dovoljan za život, i time se gradi zaštita od iritantnog sitnog kriminala uzrokovanog siromaštvom, počinje da deluje prilično razumno i sigurno će naći svoje dobrovoljne obožavatelje.
Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.
Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.
Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.
I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.
Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.
Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.
Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.
Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.
Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.
Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.
Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.
Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.
U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.
Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.
Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
