Автор: Анкап-тян

Kako se u slučaju ankap razrešavaju međunarodni zločini? Na primer, karding.

royal_hacker

Odmah želim reći da se reč „ankap“ loše slaže kako sa rečju „međunarodni“, tako i sa rečju „zločini“, jer se „međunarodni“ danas koristi kao sinonim za reč „međudržavni“, a „zločin“ označava kršenje zakona, kojih u ankapu, ponovo, nema, već postoje mnoga privatna pravila i preferencije koje formiraju spontane poretke. Tako da ću morati da prevedem pitanje sa etatističkog na ankapski jezik pre nego što počnem da odgovaram.

Dakle, kako se u anarhokapitalističkom društvu rešavaju kršenja prava vlasništva pri korišćenju instrumenata globalnog tržišta? Kao primer uzećemo karding.

Jedan od popularnih karding poslovnih lanaca danas otprilike izgleda ovako:
1. Koristeći rupe u bezbednosnim sistemima banaka i internet prodavnica, hakeri izvlače baze podataka sa kreditnim karticama.
2. Karderi kupuju baze delimično za dalju primenu.
3. Karder kupuje robu u internet prodavnici koristeći podatke sa ukradene kartice.
4. Robu koju je poslala prodavnica prima „drop“.
5. Drop deli deo vrednosti robe sa karderom, a zatim prodaje robu.
6. Karder opere dobijeni novac i ostvari čist profit.

Nemojte pogrešno razumeti – sav ovaj materijal se može pronaći na Google-u za pet sekundi, i već za pola sata ćete imati više znanja o karding-u nego što sam ja potrudila da steknem 😉

Dakle, specifičnost ovog visokotehnološkog kriminalnog posla je u razvijenoj podeli rada, korišćenju naprednih tehnologija anonimizacije na svakom koraku, i, shodno tome, prilično visokoj ceni hvatanja čak i samo jednog učesnika lanca, a da ne govorimo o razotkrivanju celog lanca.

Još jedna specifičnost povezana sa kardingom je to što je vlasnik kartice osiguran od ovakve prevare putem procedure povraćaja sredstava od strane banke, koja, sa svoje strane, prebacuje troškove na internet prodavnicu. Na taj način, krajnji žrtve i glavni zainteresovani za uništenje ove kriminalne industrije postaju onlajn trgovci, a njihov glavni alat nije nipošto potraga za prevarantima, već usavršavanje zaštite, čime mogu odlično da se bave i uz prisustvo države i bez nje, jer ona ovde, čini se, nema veze sa slučajem, pošto, navodno, ni na šta ne utiče.

Zapravo, utiče. Državne regulative otežavaju prodavnicama prelazak na plaćanje u kriptovalutama – koja, za razliku od centralizovanih bankarskih sistema, ne poznaje pojam kao što je otkazivanje transakcije, što prodavnicu potpuno izbacuje iz zone udara u takvim situacijama i čini krajnjom žrtvom onoga ko je propustio svoj privatni ključ od kripto novčanika.

U odsustvu države, bankama će biti teže da prebacuju troškove na ritajlere, jer će morati iskreno da se takmiče na slobodnom tržištu sa kriptovalutama i nude prodavnicama što povoljnije uslove za ekviziring. Tako će morati barem maksimalno da se posvete zaštiti podataka, masovno da uvedu dvofaktorsku autentifikaciju pri onlajn kupovini i slično, a ako se ipak pojavi zahtev za povraćaj novca, u većini slučajeva će morati sami da snose taj gubitak. I to je odlično, neka ostanu u tonusu.

Dakle, mogu li karderima u ankapu (anarhokapitalizmu) da se osećaju bezbedno? To će zavisiti od strategije koju banke koriste. Ako se fokusiraju na pasivnu zaštitu, karderima će biti učinjeno da uđu u tehnološku trku, što će povećati cenu i intelektualni prag za bavljenje karding poslovom. Ali zaštita može biti i aktivna. Tržište se može preplaviti lažnim dropovima koji će varati kardere, lažnim prodavcima baza podataka koji će prodavati podatke o nepostojećim kreditnim karticama i pokušavati da prevare kupca, mogu se uvoditi blesari u tematske zajednice – reč je o tome da se ovu kriminalnu industriju može učiniti znatno skupljom i rizičnijom nego što je sada, i to takođe može dovesti do toga da se veći deo kriminalnih preduzetnika prekvalifikuje za nešto bezazlenije.

Beli karton – to je o još jednoj moćnoj grani kardinga, ali to je već sasvim druga priča

Kako bi ti reagovala?

Danas smo šetali sa sinom, koji ima skoro 4 godine, i nikoga nismo uznemiravali. Sin je stao na putu i počeo da čeprka po ledu. Prošao je dečak od oko 7-10 godina sa roditeljima. Oni su prošli pored nas, ali se dečak odjednom naglo okrenuo, prišao mom sinu i gurnuo ga (ne baš jako – sin je ostao na nogama).

анонимный вопрос

Ne mogu da garantujem da bih u stvarnoj životnoj situaciji reagovala onako kako sada hipotetički smatram ispravnim, jer bi previše toga zavisilo od različitih nebitnih faktora. Koliko bi mi lično taj dečak bio odvratan, koliko su mi roditelji delovali adekvatno, koliko žure i, što je najvažnije, koliko je taj incident bio šokantan za sina.

Što mi je dečak gori, što je ovaj incident bio neprijatniji za sina, što manje žure njegovi roditelji i što deluju razumnije, to je veća verovatnoća da bih situaciju razvijala u pravcu prevencije sličnih gluposti u budućnosti. To jest, skrenula bih im pažnju na tu glupost i zamolila ih da drže dečaka za ruku, pošto se agresivna deca ne šetaju na povocu.

Ako se, pretpostavimo, interakcija planira da bude veoma kratka, onda bih verovatno ograničila na to da napravim strašnu facu i uputim dečaku neki oštar, preteći gest. U idealnom slučaju, dečak bi trebalo brzo da pobegne ili da se trzne i padne na guzv. Zadatak je da agresor bude ponižen bez upotrebe direktne fizičke sile, a nakon toga se može fokusirati na to kako se sin oseća.

Ako je on ogorčen i želeo bi da uzvrati, onda će razgovor biti u duhu „baš smo ga uplašili!“. Ako je više iznenađen i pokušava da razume šta se desilo, onda ćemo razgovarati o tome šta je to bilo (zamisli da te je pas na ulici uplaudao, ne treba ubiti psa, dovoljno je oterati ga). Ako nije pridao mnogo značaja, neka nastavi da se bavi svojim poslovima, dobro je kada čovek ima čvrstu psihu.

Ako, na primer, ljudi dobiju mogućnost da se jedne noći osvete, kao u „Sudnjoj noći“ – to bi bila veoma korisna praksa za smanjenje kriminala. Kako to gleda ankap?

udio

Podsećam, sudbina noć je koncept iz istoimene filmske franšize, prema kojem država izdvaja jednu noć u godini, tokom koje odustaje od suzbijanja bilo kog nasilja građana jedni prema drugima, ali pritom ne povlači se potpuno, već zadržava pravo da u toj noći primenjuje potpuno proizvoljno nasilje protiv građana, na koje se ne mogu podnositi prigovori.  

Hajde da se odmah dogovorimo da nenasilna implementacija navedenog instituta u ankapu upravo u ovom obliku nije moguća, jednostavno zbog odsustva države. Zato ću radije prodiskutovati o tome kako bih ja postupala da implementiram sudbnu noć u ankapi.

  1. Korporacija „Ocevi osnivači“ kupuje veliki plac jeftive zemlje negde u Nevadi.
  2. Tamo se gradi zabavni park Purge-city.
  3. Tokom cele godine zabavni park zarađuje na tome što iznajmljuje scenografije za filmsko snimanje, za peintbol, strajkbol, hardbol i druge nevine pucnjave.
  4. Jednu noć godišnje, dobrovoljci se okupljaju u gradu iz celog sveta kako bi pucali jedni u druge iz pravog oružja. Pre kupovine ture, oni potpisuju detaljan ugovor koji uključuje odricanje od bilo kakvih prigovora kompaniji u slučaju smrti ili ranjavanja od strane drugih igrača, kao i odricanje od prigovora prema drugim igračima za njihova bilo koja dela koja ne krše pravila održavanja atrakcije „Sudbina noć“. Ugovor takođe predviđa obavezu kompanije da učesnicima isplati dogovorenu premiju za preživljavanje, kao i premiju u istom iznosu za svaki osvojen frag. Pored toga, kompanija se, naravno, obavezuje da neće sama ubijati igrače, uključujući i to putem sklapanja bilo kakvih posebnih dogovora sa bilo kojim igračima. Pravila takođe definišu dozvoljene klase oružja, kao i niz drugih detalja koje ću ovde izostaviti radi kratkoće.
  5. Troškovi održavanja sudbne noći se savršeno nadoknađuju prihodima od reklama postavljenih na scenografiji, od prodaje prava na prenos, od merch proizvoda i slično.

    6. Koji je krug osnovnih potencijalnih učesnika?

    1. Adrenalinski zavisnici. Upoznajte Džona Vatsona, bivšeg paramedik, trostrukog šampiona Sudbina noć u individualnom rezultatu!
    2. Timovi iz siromašnih ratujućih država. Upoznajte tim Kongo, dvostrukog šampiona Sudbina noć u timskom rezultatu!
    3. Ljubitelji opklada. Upoznajte Davida Luzera, koji učestvuje u Sudnjoj noći jer je izgubio opkladu sa Karolom Vinerom, predviđajući pad kursa bitkoina u avgustu na deset uncija zlata!
    4. Duelisti. Upoznajte Nadžiba Gasan-oglua i Samvela Budumjana, koji su odlučili da se bore u Sudnjoj noći u duelu i odbrane čast svog naroda!
    5. I razni slučajni zabavljači koji su odlučili da je to kul. Upoznajte Fjodora Konyuhova, koji je odlučio da pređe Purđ-siti u Sudnjoj noći bez oružja od zapada ka istoku i dočeka zoru na ivici pustinje uz šoljicu Neskafea!

      6. Kakve će društvene posledice ovakav biznis doneti? Pa, nikakve posebne. Kakve društvene posledice donosi postojanje industrije borbi bez pravila u današnjoj stvarnosti? Pa, postoje borbe, i to je dobro. Neki ljudi dolaze, plaćaju novac, drugi se bore, dobijaju novac, treći snimaju zabavne filmove o tome. Tako je i u našem slučaju.

      Hoće li se nivo nasilnih zločina u svetu smanjiti u periodima između Sudnjih noći? Teško, verovatno će nastaviti postepeno da se smanjuje kako se bogatstvo ljudi povećava. Hoće li moj biznis uzleteti? Možda i hoće. Hoću li ostati monopolista na ovom tržištu? Samo ako bude veoma usko, a inače će se verovatno pojaviti konkurencija i preuzeti određeni udeo tržišta.

      Tržište će odlučiti!

      Ne tak sve bude, savsem ne tak!

Da li je abortus zakonit sa tačke gledišta libertarijanizma?

Tema abortusa je predmet vrelih debata koje povremeno izbijaju unutar libertarijanske zajednice, pri čemu imam osećaj da uzrok tome nije oštrina problema, već to što je to pogodan skolastički trenažer koji omogućava razmatranje fenomena sa najrazličitijih pozicija, a da se pritom i dalje smatra libertarijancem.

Argumenti za abortuse

  1. Prema principu samovlasništva, žena ima pravo vlasništva nad svojim telom, zajedno sa embrionom koji se tamo pojavio, bez obzira na to da li se to dogodilo prvobitno po njenoj volji ili protiv nje. Embrion se pritom posmatra kao deo ženskog tela, koji ne poseduje nikakav pravni subjektivitet. Pri tome se, međutim, mogu uzeti u obzir interesi oca ili drugih lica: ako su od trenutka začeća snabdevali ženu resursima uz obećanje da će iznesti dete, a ona uradi abortus, onda su oni sada u pravu da je obavežu da isplati dogovorenu ugovornu kaznu.
  2. Čak i ako se embrion smatra osobom i priznaje mu se pravni subjektivitet, njegovo nalaziti unutar materice je opravdano samo uz dozvolu majke, u suprotnom on mora po prvom zahtevu napustiti organizam, inače je žena u pravu da ga silom ukloni iz organizma. Kao što se ne može ne videti, ovde se diskusija podiže na apstraktniji nivo, gde se odnos između žene i ploda u njenoj materici tumači kao odnos dva nezavisna subjekta, što se može smatrati određenom kazuitikom.

    3. Argumenti protiv abortusa

    1. Ako je u zajednici sa slobodnim izlazom, čija pravila žena prihvata činjenicom svog boravka u njoj u trenutku začeća, abortus zabranjen, tada će činjenica abortusa biti kršenje ugovora sa njene strane, i stoga moraju biti primenjene dogovorene sankcije. Pravni subjektivitet embriona je pri tome potpuno nebitan. Ova pozicija je, međutim, ranjiva pred izjavom žene o svom pravu da slobodno napusti zajednicu, i tek nakon toga uradi abortus, zbog čega se u debatama ne pominje često.
    2. Činom začeća roditelji vrše nasilje nad detetom jer, prvo, bez pitanja menjaju njegovo stanje iz nepostojanja u postojanje, a drugo, silom ga uvode u stanje bespomoćnosti. To za njih nosi obavezu da nadoknade štetu nanetu detetu, odnosno da obezbede nesmetan porođaj, a zatim da ga snabdevaju resursima sve dok ne stekne sposobnost da postoji samostalno. Ovaj stav je ranjiv pred tezom da, ako je promena stanja iz nepostojanja u postojanje nasilje, onda bi povratna promena stanja u nepostojanje bila sasvim adekvatna nadoknada; takođe, ako je začeće nasilje, onda je dužnost svakog odgovornog građanina da spreči takvo nasilje, odnosno sam čin nezaštićenog seksa već bi trebalo da se smatra pokušajem začeća i da se kažnjava po celoj strogoći zakona prema onima koji krše princip neagresije. Nije teško pogoditi da bi zajednica koja dosledno praktikuje ovakav pristup opstala tačno jednu generaciju.

      3. Pokušaj pomirenja strana

      Ako smatrate da su abortusi agresivno nasilje nad prenatalnim decom, onda biste verovatno želeli da deca ne samo da se rode, već i da rastu u ljubavi i nežnosti. Ali nije teško pogoditi da, ako je žena želela da uradi abortus, a zaustavio ju je samo strah od vaših strogih sankcija, nije izvesno da će gajiti topla osećanja prema detetu, a kamoli da neće postojati iskušenje da primeni različite načine da izgladni plod ili ubije bebu tako da uzroci smrti izgledaju prirodno. Zato bi sa vaše strane bilo veoma etički da nesrećnoj ženi, spremnoj da se reši neorođenog deteta, ponudite novčanu pomoć i svoju garanciju da ćete preuzeti dete na staranje odmah nakon rođenja, u zamenu za čvrsto obećanje da će izroditi dete i poroditi ga. Na taj način ne samo da ćete sprečiti ono što smatrate zločinom, već ćete detetu obezbediti zaista voljenu i odgovornu porodicu.

      Ako ćete pak izabrati da ostanete na poziciji da je vaš posao da zahtevate kaznu za zločine, a ne da ih sprečavate, budite spremni na to da će mnogi to smatrati nepoštenim ponašanjem, jer ako znate da je bespomoćno prenatalno dete umrlo, iako bi ga mrvica vašeg truda mogla spasiti, onda prema principu estopele ne možete zahtevati kažnjavanje druge osobe koja je takođe dopustila tu smrt, iako bi mrvica njenog truda mogla spasiti dete.

      Вы не взяли ребёнка в опёку, как вы могли!

Lustracije

Zahvaljujući delovanju Mihaila Svetova, važna komponenta javne retorike ruskih libertarijanaca postala je tema kao što je lustracija, što je egzotično za libertarijanski diskurs. Zaista, ne postoji nijedna druga libertarijanska partija u svetu koja bi posvetila ovoliko pažnje ovom pitanju. Neki zagovaraju liberalizaciju tržišta psihoaktivnih supstanci, drugi liberalizaciju tržišta oružja, treći smanjenje poreza, četvrti čak moraju da se izjasne protiv regulacije cena osnovnih dobara, ali niko ne zahteva masovno smetanje funkcionera aktuelnog režima sa vlasti samo na osnovu činjenice da drže trenutnu funkciju.

Argumenti za lustraciju

  1. Lustracije su najnežniji način uklanjanja sa vlasti onih koji su pokazali svoju profesionalnu nesposobnost. Ako ih umesto toga sudimo, to će biti dugo, skupo, prljavo i grubo; njima samima će biti bolje da prihvate činjenicu da će ih jednostavno pomeriti iz oblasti u kojoj su nekompetentni i dati im slobodu da se bave bilo čim drugim.
  2. Bez lustracija neće se postići apsolutno ništa. Mogu se doneti bilo kakvi prelepi zakoni, ali će funkcioneri bivšeg režima sabotirati reforme, iskrivljivati ih i diskreditovati, što će dovesti do toga da liberalna vlada, koja nije postigla brze uspehe, izgubi podršku naroda. Zato su lustracije važne upravo kao alat za brzu pročišćavanje, za razliku od mnoštva pojedinačnih postupaka, kako se ne bi izgubio tempo transformacija.
  3. Postsovetske zemlje koje su sprovele odlučne lustracije sada su u mnogo boljoj poziciji od onih koje ih nisu sprovele, i bivši sovjetski lideri se tamo više nisu vratili na vlast.
  4. Lustracije su populizam, a populizam su glasovi na izborima; ne treba se bojati populizma, naprotiv, treba se bojati toga da ostanemo marginalci.
  5. (tačka dodata na osnovu diskusije u komentarima) Zakon o lustracijama ima psihoterapeutski efekat. Dugo postojanje u uslovima de facto društva stanova zahteva kompenzaciju, a oduzimanje prava predstavnicima starog višeg stanova, čime se oni prebacuju u uslovno niži sloj, to je dobar bezkrvni recept koji omogućava ljudima da se osećaju kao punopravni građani.

    6. Argumenti protiv lustracija

    1. Lustracije su odvlačenje snaga na negativnu agendu. Umesto uvođenja novog, značajan deo onih koji su došli do vlasti baviće se izravnavanjem starih računa; štaviše, bilo kakva odlaganja u reformama obavezno će početi da se opravdavaju time da se, navodno, premalo vrši lustracija i da neprijatelji vrše sabotažu.
    2. Sada se može govoriti o tome da su lustracije nežan instrument, ali je teško reći koliko će on zapravo biti nežan u praksi. Formalno, osoba gubi funkciju, pravo na državno zvanje i pravo na kandidaturu u predstaviteljskim organima vlasti. U praksi, ona će takođe dobiti pečat lustrirane osobe, i nemoguće je unapred reći kakvim će još gubitkom prava taj pečat dovesti. Zamrzavanje računa, na primer. Evo vam kvota za podizanje sa računa od 300 dolara mesečno, a potpuno odblokiranje – tek po završetku rada komisije koja će se uveriti da na računu nema sredstava stečenih kriminalnim delanjem u prethodnom režimu. Čak i ako takve mere ne postoje u trenutnoj Mihailovoj retorici, ko može garantovati da ih, na primer, neće predložiti zaposleni u fondaciji za borbu protiv korupcije?
    3. Zakon o lustracijama udara po masama. Ako se nova vlast formira kao rezultat raskola elita, članovi nove vlade će biti zainteresovani da formulaciju tačaka zakona postave tako da sami ne upadnu pod njega. Ispašće kao u Ukrajini, kada mnogi funkcioneri bivšeg režima nisu upali pod zakon, a stradali su izvršioci nalogima.
    4. Masovni gubitak prava građana neizbežno će stvoriti veliku grupu stanovništva koja će potajno gajiti ogorčenost prema reformatorima. Što će lustracije biti masovnije (a Mihail nije postavio jasne kriterijume završetka procesa i namerava da vrši lustraciju sve dok ga ne zaustave), to će grupa stradalih biti masovnija. Pošto će lustrirani zadržati aktivno biračko pravo, na sledećim izborima će široku podršku dobiti kandidati koji obećavaju zaustavljanje reformi i povratak „stare dobre vremena“.
    5. Lustracije su bile popularne uglavnom u zemljama gde je postojalo razvijeno nacionalno samosvest u pozadini sovjetske okupacije. U bivšoj metropoliji ova ideja će naići na žestoko otpor, jer se trenutna vlast doživljava kao svoja, a ne kao kolonijalna.

      6. Alternativa lustracijama

      Umesto najavljivanja masovnog oduzimanja prava zvaničnicima, može se propagirati masovno ukidanje radnih mesta. Nema smisla ljustrirati Medinskog, Kolobkova ili Oreškina, ima smisla ukinuti ministarstva kulture, sporta i ekonomskog razvoja. Nema smisla ljustrirati Zolotova, ima smisla ukinuti Rosgvardiju. Nema smisla čistiti guvernerski kadar, ima smisla oduzeti ovlašćenja regiona u korist opština. A za one funkcije koje je odlučeno zadržati, nije toliko važno sprovoditi kadrovska čišćenja ručno, mnogo je važnije usavršavati demokratske institucije, kako bi nekvalifikovani funkcioneri jednostavno mirno otišli na sledećim izborima.

      Nakon masovne privatizacije državne imovine ispostaviće se da je značajan njen deo otkupili bivši državni zvaničnici? Pa to je przec!“ Ako su novac pribavljeni rezultatom agresivnog nasilja, i ako se nađu konkretne žrtve, to će se moći postepeno istražiti, podneti tužbu, naplatiti kompenzacije, a ono što ostane, već će neosporno pripadati njima. Ako niko ne iznese zahteve, to znači da je taj novac pribavljen od njihovih službenih plata, od mitoa za zaobilazak državnih regulativa i na druge relativno bezopasne načine, tako da neka taj novac sada radi na slobodnom tržištu.

      Čini mi se da libertarijanci u svom dnevnom redu imaju mnogo aktuelnije teme, na primer smanjenje države, i mnogo efikasniji alat od masovnog oduzimanja prava ljudima – na primer, tržište. Dakle, diskutovati o ljustracijama isključivo u akademskom ključu, kao o jednom od mogućih alata društvene transformacije – zašto da ne. Ali opsesivno fiksirati se na taj mem – to znači pretvoriti se iz sekte svedoka tržišta u sekta svedoka ljustracija, a od toga je do etikete „demšiza“ vrlo blizu.

Kako biti sa epidemijama?

Sada država može (nasilno, naravno) da izolovuje region u kojem je došlo do izbijanja neke infekcijske bolesti, uz dodatno preduzimanje preventivnih mera poput uništenja stoke. Zahvaljujući tome, uspeva se značajno otežati širenje infekcije i izbeći veliki broj ljudskih žrtava. Da li bi tržište moglo da se izbori sa nečim sličnim?

анонимный вопрос

Koncept ankap-a se često kritikuje zbog toga što, umesto jedinstvenog unutardržavnog prostora, on nudi mnoštvo privatnih granica koje svaki zemljoposednik ima pravo da zatvori u bilo kom trenutku. Ova kritika se odbija argumentom da takvo zatvaranje, prvo, nikome nije isplativo, a drugo, ako jedan poludi i zatvori svoju teritoriju za prolaz, uvek će naći drugog koji će samo profitirati od toga što će saobraćaj ići preko njega.

I sada imamo suprotnu situaciju: mnoštvo privatnih granica i one koji žele da ih pređu, a koji se kreću iz žarišta epidemije, nose očiglednu i nedvosmislenu opasnost za vlasnika tranzitne teritorije. Naravno, vlasnici će biti zainteresovani da postave kontrolna mesta. Ko će im doći u pomoć? Naravno, osiguravajuće kuće, za koje je svaka epidemija izuzetno teško finansijsko breme, i ako je moguće da se ona nekako lokalizuje, one će uložiti sve napore u to. Konačno, mesari sa neinficiranih teritorija su, s jedne strane, zainteresovani da njihova stada ne budu pogodena ovom epidemijom, a s druge strane, biće radosni ako se broj stoke kod konkurenata smanji, jer će to povećati njihovu dobit. Zato će oni takođe rado finansirati karantinske mere, veterinarsku kontrolu i klanje zaražene stoke. A da se komšije ne bi odupirale i varale, oni će čak sigurno pristati da osnude neku vrstu fonda za uzajamnu pomoć kako bi im se nadoknadio deo gubitaka od sanitarnog klanja.

Tako da će tržište, za razliku od bezdušnih birokata na plati, reagovati na ovakve kataklizme mnogo živahnije i marljivije.

Kako se tokom prelaska na libertarijansko društvo može osigurati kontinuitet isplate penzija?

Sada, kao što verovatno znate, veći deo penzionog budžeta čine transferi iz federalnog budžeta, kada zaposlena generacija putem poreza obezbeđuje penzionere. PFR postoji čisto na papiru; bez transfernih plaćanja iz budžeta, on će momentalno biti iscrpljen, što znači da njegova privatizacija neće doneti ništa. U stabilnom libertarijanskom društvu je jasno kako će pensionisani sistem funkcionisati (privatno osiguranje, pomoć dece, dobrotvorstvo, prihodi od kapitala, itd.), ali šta učiniti u tranzicionom periodu, dok to još uvek nije stvoreno?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Država, nasilno oduzimajući novac od ljudi, to čini pod izgovorom da zauzvrat preuzima određene obaveze. U slučaju penzionih doprinosa, to je obaveza doživotne rente, počevši od starosti koju odrediš država. Nakon likvidacije države, sudbina njenih obaveza može biti različita u zavisnosti od toga kako je tačno država likvidirana.

Minarhizam

U slučaju dolaska minarhističke vlade na vlast, sve je relativno jednostavno i predvidivo (i to je za mene lično jedini argument u korist minarhizma kao tranzicionog perioda ka ankapu). Tako, na primer, tranzicioni period je opisan u programu LPR, i predloženi mehanizam me generalno prilično zadovoljava:

U početnoj fazi reformi, sve obaveze države prema penzionerima i licima koja su počela da plaćaju penzione osiguravačke doprinose biće ispunjene putem osnivanja posebnog Fonda restitucije državnih penzija, u koji će se usmerivati trenutna dobit od privatizacije državnih preduzeća i korporacija. Svima onima koji su uplaćivali obavezne penzione osiguravačke doprinose, oni će biti vraćeni kako sredstva od prodaje državne imovine (uključujući imovinu samog Penzionog fonda Rusije) budu prilivala u Fond restitucije državnih penzija. 

Po završetku restitucije, program LPR predviđa likvidaciju fonda i preusmeravanje ostatka u dobrotvorne svrhe, što je nepravedna mera koja podstiče korupciju, stoga bi bilo mnogo jednostavnije i logičnije da se prilikom likvidacije fonda ostatak podeli svim građanima podjednako u vidu jednokratne isplate.

Anarho-kapitalizam

Ali se minarhizam možda neće ni dogoditi. Moralno i finansijsko bankrotiranje države može dovesti do toga da se njena likvidacija ne odvija odozgo, uz isplatu državnih obaveza, već odozdo, sa strane – pa i sa svih strana od kojih ljudi mogu dohvatiti, bez formiranja bilo kakvih struktura sukcesora. Drugim rečima, državna imovina će delimično biti otkupljena od strane privatnika, a delimično pokradena od strane državnih službenika u predbankrot fazi, dok će najmanje likvidne imovine razgrabiti svi koji žele već po samom činu likvidacije države.

Koliko će penzioneri moći da zgrabe u predbankrot fazi? Možda samo neku zemlju, jer će kako se poteškoće sa isplatom penzija budu povećavale, rasti i potražnja za zemlji za lična domaćinstva, a dodeljivanje zemlje penzionerima i „licima u predpenzionom uzrastu“ u ovom periodu je sasvim verovatno.

Koliko će penzioneri moći da zgrabu u fazi razgrabljivanja ostataka? Najviše će razgrabiti zaposleni u državnom sektoru, jer im je to bliže. Deo tih zaposlenih u državnom sektoru će postati penzioneri, pa će i njima nešto ostati. Nezaposleni će dobiti nešto ako se potrude, koristeći stare veze i slične instrumente.

Nije radostno? Izvinite, nemam drugog ankap-a za vas u Rusiji. Ali postoji i dobra vest. Ako ljudi u toku postepenog bankrotiranja države uspeju da spreče pad u socijalizam, onda će do trenutka konačne likvidacije tog parazita društvo već biti spremno: razvijaće većinu neophodnih institucija potrebnih za ankap, pre svega mehanizme privatne zaštite i uspostavljanja prava vlasništva, i tada će tranzicioni period proći relativno bezbolno.

A ako u trenutku likvidacije država bude socijalistička, onda će, izvinite, umesto ankap-a ispasti Somalija. Upravo taj proces trenutno vidimo u Venecuveli.

Ljubitelji Meganezije će ceniti!

Koliko je etički libertarijancu koristiti welfare?

S jedne strane, on vraća opljačkano na tržište, oslabljujući agresora i provocirajući krizu/default socijalnih programa. S druge strane, zar to nije samo etičko, lepo opravdanje da se prilepi uz budžetsku dojku?

Mešč Enok

Zapravo, već ste u samom pitanju naveli glavne teze „za“ i „protiv“ 😉 Meni je preostalo samo da malo razradim razmišljanja.

Zadatak libertarijanaca u politici (u onoj meri u kojoj libertarijancima uopšte ima smisla postavljati političke zadatke) je da približe kolaps državnog sistema redistribucije, a korišćenje bilo kakvih državnih olakšica i davanja svakako doprinosi tom cilju.

U kojim slučajevima takvo ponašanje za libertarijanca nije opravdano? U onim kada dobijanje nekog dobra od države nanosi direktnu štetu konkretnim ljudima, i ta šteta ne bi bila nanesena da libertarijanac nije tražio to dobro. Na primer, libertarijanac se obraća odeljenju socijalne zaštite sa zahtevom da mu se dodeli stan umesto onog u katastrofalnom stanju; grad nema slobodnih stanova, ali gradonačelnik iz populističkih razloga pritiska investitora, i ovaj dodeljuje stan.

Dakle, opšti etički princip je ovakav: uzeti ono što je država već odlučila da da i za šta je već oduzela resurse od ljudi je halal; tražiti od države da oduzme od drugog privatnog lica i da dâ tebi je haram.

Može li libertarijanac, ne kršeći svoje principe, da se zalaže za povećanje socijalnih izdataka budžeta? Čini se čudno, ali može. Ako se u datom trenutku ne rešava pitanje ukupnog obima oduzimanja od ljudi, već pitanje raspodele oduzetog, onda je sasvim prikladno lobirati za povećanje socijalnih troškova po cenu smanjenja troškova za vojsku, policiju, službe bezbednosti, održavanje državne aparature i „nacionalnu ekonomiju“.

Ali, naravno, veoma je važno da je libertarijanac spreman da, već prilikom prve prilike, sa olakšanjem odgurne tu budžetsku dojku od sebe i ukinu je u potpunosti. Ako, kada trenutak dođe, on počne da se koleba i traži izgovore, to znači da zapravo nije bio libertarijanac sve to vreme. Na kraju krajeva, uverenja se ipak proveravaju delima, a ne retorikom.

Šta će biti sa strujom i uopšte sa komunalnim uslugama u slučaju ankap?

Anončik Oleg

U suštini, jasno je zašto je za pitanje izabrana upravo električna energija. Iako danas na tržištu postoji ogroman broj proizvođača ove vrste energije, mogućnosti krajnjeg potrošača da izabere dobavljača obično su veoma male. Toliko da možemo slobodno smatrati tipičnom situacijom onu kada potrošač stalno ima posla samo sa jednim dobavljačem.

Postoje li preduslovi da bi pri ankapu neki drugi raspored postao norma? U suštini, ne, jer je trenutno stanje uzrokovano ne državnom regulacijom, već karakteristikama tržišta. S druge strane, država danas, barem u Rusiji, reguliše cene na ovom tržištu, i prirodno se postavlja pitanje da li će one skočiti u nebesa ako budu potpuno puštene na volju tržištu.

Norma u kojoj električna energija proizvodi se uglavnom od strane velikog proizvođača povezana je sa tim da u ovoj grani postoji izraženi pozitivan efekat sticanja obima: veliki proizvođač ima nižu proizvodnu cenu. Norma u kojoj je krajnji potrošač, po pravilu, povezan samo na jednu električnu mrežu, takođe ima sasvim razumljivo poreklo. Šta će onda ograničiti pohlepu proizvođača električne energije, kao i pohlepu vlasnika električne mreže?

Najsugovorniji tržišni ograničivač maloprodajne cene takve centralizovano isporučivane električne energije je, naravno, kućna generacija. Što je viša maloprodajna cena u mreži, to je isplativija decentralizovana proizvodnja energije, bilo da su u pitanju solarni paneli, vetrogoni na krovu ili jednostavno obična gasna kotlarnica u podrumu.

Ispostavlja se da veliki proizvođači, zajedno sa električnim mrežama, u uslovima slobodnog tržišta mogu podizati cenu skoro do nivoa troškova privatne generacije? Po pravilu, ne, i evo zašto.

Stvar je u tome što pozitivan efekat sticanja obima radi za velike proizvođače samo u slučaju da se proizvodi mnogo električne energije. Ako je elektrana velika, a radi na samo 5% kapaciteta, proizvodna cena, uzimajući u obzir amortizaciju opreme, ispada znatno viša nego da su parametri generacije bili blizu optimalnih. Zato je proizvođač električne energije zainteresovan da proda svu energiju koju je tehnički u stanju da proizvede. Pogotovo zato što se pri veštačkom smanjenju generacije otvara prostor za potencijalne konkurente.

Tako se i dešava da, bez ikakvih tarifnih provizija i drugih ostataka državnog planiranja na razvijenom slobodnom tržištu električne energije, marža proizvođača pada na tržišne vrednosti za poslovanje u celini, odnosno otprilike na prosečnu kamatnu stopu bankovnog depozita.

A ovo još nisam razmatrao raznu egzotiku poput velike solarne ili vetroenergetske proizvodnje, kada cena energije varira u zavisnosti od vremenskih prilika, i kada proizvođači tokom sunčanih ili vetrovitih dana mogu čak i da doplaćuju potrošačima samo da bi sagoreli višak proizvedene električne energije – upravo će takve apsurde na kraju naučiti da rešavaju putem razvoja tehnologija za skladištenje energije.

Mogu li da ne razmatram sve ostale vrste komunalnih usluga tako detaljno? Uveravam vas, tamo važe iste zakonitosti, sa svojim specifičnostima, ali koje na potpuno isti način dovode do sasvim razumnih ograničenja tarifa.

Šta, goriamo?

Da li je za ankapove primena nasilja prema predstavnicima silovih struktura, poput policije ili vojske, koji nasilno sprovode državu i njene zakone, agresivno ili ipak odbrambeno?

Iskreno govoreći, ovakva pitanja mi deluju pomalo dogmatski. To je kao da nekog imama počnete, na primer, ispitivati: „A da li je ubistvo nevernika odbrambeni džihad – ili napadački?“

Pa, u ime velikog, milostivog tržišta, počeću!

Pošto je država sistem institucionalizovanog nasilja nad privatnom svojinom, onda, naravno, svaki čovek koji je podanik te ili one države ima razlog da državi iznese imovinske zahteve. Pošto nijedna država ne samo da ne razmatra mogućnosti restitucije nasilno oduzete imovine od ljudi, već i uvodi sankcije za samo osporavanje takvog oduzimanja, treba zaključiti da između države i čoveka postoji otvoren konflikt, što je, u suštini, eufemizam za termin „rat“. U našem slučaju, to je vrsta gerilskog rata.

Tako da je pitanje o tome koliko je opravdana primena nasilja nad određenim državnim službenicima sa strane pojedinca samo pitanje zakona i običaja ratovanja, kao i pitanje taktike i strategije.

Podsetiću vas, primarno u ovom ratu jeste prisustvo imovinskih zahteva čoveka prema državi, koji su nastali usled prinudnog oduzimanja privatne imovine od strane države i ograničavanja njegove slobode. Stoga pobedu u ratu približava smanjenje norme oduzimanja i ograničenja, smanjenje udela državne imovine u ukupnom bogatstvu, smanjenje broja državnih službenika i drugih lica koja država izdržava.

Dakle, može li se ipak j***ti policajce – ili ne može? Teoretski – može. Praktično – obično nema potrebe. Mnogo je korisnije privatizovati nešto što je državno ili postići poreski odbitak. Postizanje smanjenja poreskih stopa je čak i izuzetno plemenit čin. A ubiti državnog službenika je jednostavno ubistvo čoveka. To je dozvoljeno ako on vrši neposredan napad opasan po vaš život, ali to nimalo neće smanjiti državu, neće smanjiti poreze, neće oslabiti regulacije. Naprotiv, to često dovodi do stezanja šrafa i ličnog oštrenja stavova prema vama od strane do tada ravnodušnih kolega pokojnika. Dakle, ovaj napadački džihad nije obaveza libertarijanca.

A evo masovnog razgrabljivanja državne imovine koje ubija državu brzo i pouzdano, čak i onu tako moćnu i jezivu kao što je bio pokojni SSSR. Masovni sabotiranje poreza i regulativa radi isto to. Upravo je ovaj odbrambeni džihad pogodniji tržištu.

Neka vas tržište vodi direktnim putem i neka vam blaguje. Amin!

Svemoćno tržište zna bolje!