Što više čitam o Hristianiji, to više pronalazim paralela sa Elauesterom – grupom ostrva na periferiji arhipelaga Tuamotu, gde, prema Meganijskom ciklusu Aleksandra Rozova – popularnoj fantastici među ruskim libertarijancima – unutar minarhističke konfederacije postojala je komunistička enklava.
Grupa ljudi gradi homestead na ničijoj svojini, organizuje samoupravu, uvodi svoje egzotične običaje, a zatim spoljni svet dođe do te komune, i prvi impuls mu je očigledan: dovesti sve na zajednički imenilac. Brzo postane jasno da je to, prvo, teško, drugo, ne odobrava se od strane lokalnog stanovništva, treće, neće biti odobreno od strane svih ostalih građana, i, konačno, iz ove znamenitosti se može izvući korist.
Zatim usledite pregovori, delimična adaptacija enklave na spoljna pravila igre – i to je to, ona živi slobodno i srećno u simbiozi sa svojom okolinom.
Čega u današnjoj Hristianiji ima više – anarhokomunizma, anarhokapitalizma, ili je to samo nešto poput čajntauna, ali formiranog ne po kulturno-etničkom, već samo po kulturnom kriterijumu? Sa stanovišta države – nesumnjivo, treće. Anarhokapitalista će u Hristianiji pre svega videti crte ankap-a. Mislim da će i ankom pre svega videti ankom.
Pa to je prelepo što je Hristiania uspela svima da ugodi i da svima omogući da u njoj vide nešto svoje, blisko!
Napravila sam sebi belešku: kad budem išla na putovanje kroz Evropu – svratiću u Hristianiju.
Za travu, protiv heroina; za bicikle, protiv automobila. Sama umerenost!
Ali sam primer ste izabrali ne baš najbolje. Godina 1998-1999. nije donela neku svesnu deregulaciju, već je država jednostavno proglasila defolt po svojim kreditnim obavezama, što je dovelo do toga da je prilično dugo prestala da uzima kredite. Investitori, nemajući više tako primamljivu opciju kao što je ulaganje u državne hartije od vrednosti, počeli su aktivnije da ulažu u realni sektor. Pogotovo zato što je finansijska kriza naglo smanjila vrednost imovine, a pad rublje – cenu radne snage. Ukratko, u potpunoj skladu sa austrijskom teorijom ekonomskog ciklusa, oporavak nakon sloma se odvija brzo ako se ne mešamo u proces, što se i radilo, ali ne zato što je vlada bila tako mudra, već zato što je bila zbunjena i nije znala šta da radi.
Dakle, primer koji ste predložili je više o tome kako nemešanje države u ekonomiju tokom krize veoma povoljno utiče na ekonomiju. Čak i za ilustraciju toga da nemešanje države u ekonomiju generalno povoljno utiče na nju u bilo kom trenutku, potrebni su dodatni primeri, a još bolje – logičke izvedene zaključke. Iako ljudi, naravno, vole istoriju upravo zato što je to skup poučnih priča za svaki životni slučaj, tako da se ne ustručavajte da navodite istorijske primere ako vidite da su traženi kod publike. Time ništa nećete dokazati, ali ideologiju možete sasvim uspešno prodati.
Ipak, 1998. se ljudima više povezuje sa nečim takvim, a ne sa oslobođenjem biznisa…
U objavi o ankapu i minarhizmu opisala sam dva moguća načina izgradnje ankap: politički i kontrkulturni. Politički se svodi na reformisanje države do minarhističkog stanja, a zatim na njeno dalje smanjivanje političkim sredstvima sve do potpunog formalnog raspuštanja. Kontrkulturni se svodi na faktičku odbijanje korišćenja države, a naročito na odbijanje snabdevanja iste bilo kakvim resursima, od novca do mozgova.
U anketi o najperspektivnijoj metodi moji čitaoci su dali prednost političkoj metodi, iako je značajan broj glasova osvojilo mišljenje da prvo treba političkim putem dostići maksimum mogućeg, a zatim kontrkulturnim dokrajčiti oslabljeni državni mehanizam.
Lično mi se čini da će ankap u našem životu postajati sve prisutniji kako će ljudi učiti kako da efikasnije skrivaju svoje prihode od države, i kako će bogatiti brže nego što ih budu opljačkali. Siromašan čovek još uvek može da se nada da će država opljačkati bogatog i dati njemu. Sređeni čovek samo želi da ga ostave na miru, on će sam znati šta da radi.
Veoma je važno da rad za državu bude ponižavajuć i da služi kao demonstracija nesposobnosti, dok da rad za privatnika znači i poštovanje i uspeh. Zbog toga je važno da preduzetnici i njihovi radnici shvataju jedinstvo svojih interesa: što se manje država meša u posao, to će više ostati onima koji rade. A to se postiže samo kroz široku probojnost ideja.
Zavodljivost političkog puta je u tome što političar može dovesti društvo do željenog rezultata praktično silom, dok metoda kulturnih transformacija podrazumeva široko prihvatanje libertarijanskih ideja od strane društva. Takođe je važno razumeti da svaki neuspeh libertarijanskih političkih reformi udara na imidž ideologije (vidi samo do čega su prokleti liberalasti doveli zemlju!), dok svaki uspeh država lako konvertuje u sopstveno jačanje (obogatili ste se – sada se delite!). U međuvremenu, društvene raspoloženja se ne mogu tako lako iskoreniti, pa je put približavanja ankapa kroz njih mnogo pouzdaniji.
Pitanje mi se dopalo, pa odgovaram na njega van reda, izvinjavam se svima koje sam morao da pomerim.
Naravno, postoji cela klasa pitanja na koja ne znam odgovor, a to je predviđanje budućnosti.
Dok god se pitaju „kako će pod ankapom izgledati određeni vid ljudskih odnosa“, može se odgovoriti. Kada pitanje izgleda kao nešto poput „kada će se u Rusiji desiti ankap?“, upadam u prostraciju, jer teorija na to ne odgovara, može se samo nagađati. Ko bolje predvidi budućnost, taj je najspretniji preduzetnik, jer on izvlači korist upravo iz neizvesnosti budućnosti.
Takođe postoji ogromna količina pitanja na koja ne znam odgovor, ali mogu ga pronaći ako se pitanje postavi. Na primer, „kako biste komentarisali izjavu ekonomiste A o programu političara B“? Moraću da saznam ko je A, šta je rekao o B, kakav je taj program, i tek tada će postati jasno kako to mogu da komentarišem.
Ovo se odnosi i na pitanja koja se tiču suptilnosti teorije, na primer „evo, ekonomista V je razvio model koji opovrgava zakon opadajuće marginalne korisnosti, šah i mat, Austrijanci!“ Moraću da saznam o kakvom je modelu reč i za koje takve specijalne slučajeve on važi, pre nego što formulišem kako se Austrijanci ovde izvlače iz šaha. Ili pak neću moći to da uradim, ipak je ovo nauka, a ne teologija, i ne može dati garanciju ispravnog objašnjenja apsolutno svega. Čak i po pitanju toga da li bitcoin zadovoljava Mizesovu teoremu regresije ili ne, i dalje se vode žestoke rasprave.
I na kraju: ne, ovaj sajt i kanal nisu pokušaj da se pronađu pitanja bez odgovora. Ovo je pokušaj da se zainteresuje šira publika temom libertarijanizma i da im se pokaže koliko je sve to, u suštini, jednostavno.
— Bitcoin nema robnu vrednost, branite se, gospodine! — Ona je u blockchainu, gospodine!
Na primer, o stambenoj zgradi: šta se može uraditi u libertarijanskoj Rusiji budućnosti sa ludacima koji uzgajaju besne pse u stanu, nose smeće sa deponije, buše svaki dan, itd.?
Već sam odgovorila na praktično identično pitanje, ali pošto smo se vratili ovoj temi, sada ću pristupiti iz malo drugog ugla.
U nedavnoj objavi o monopolima pominjala sam postojanje faktora koji na slobodnom tržištu podstiču povećanje kompanija, kao i faktora koji podstiču njihovo razbijanje. To s kakvim se neprijatnostima suočavaju vlasnici pojedinačnih stanova pri pokušaju zajedničkog upravljanja stambenom zgradom, jasno nam govori da će na slobodnom tržištu u ovoj oblasti jača biti tendencija ka povećanju kompanija. I zaista, graditi stambenu zgradu je praktičnije jednom investitoru, upravljati – jednom pravnom ličnosti, i tako dalje. Dakle, kako se polako ublažava početna ruska ne tržišna raspodela vlasništva (gde svaki stan ima svog vlasnika), sve češće ćemo dolaziti do situacije u kojoj su stanovi u vlasništvu lendlorda, a on ih izdaje u zakup.
Na taj način, okviri dozvoljenog pri eksploataciji apartmana će ih uglavnom određivati vlasnik, a ne zakupac, i to je svakako zgodno za mirnog i pristojnog stanara: javi vlasniku da komšija poludi i napuni stan nekom smrdljivom gadostiju, i on će već srediti red.
A u slučaju ako komšija koji vas ometa ipak jeste vlasnik svog stana, upadamo u okvire uobičajenog zadatka o negativnim eksternalijama: podnošenje prigovora, pregovori, pretnje, sud, kompenzacija. Pri čemu, opet, ako niste vlasnik već zakupac, zadatak se rešava jednostavnije jer je lakše odrediti iznos štete. Vi deklarišete spremnost da se iselite ako vaš lendlord ne reši problem sa komšijom, i on tada podnosi prigovor komšiji, procenjujući ga prema visini zakupnine koju rizikuje da izgubi, a to je mnogo pouzdanija osnova za sudski postupak od drugih načina procene štete.
Pouka. Održavanje stambenog prostora je takođe biznis, i niko nije obećavao da je bavljenje biznisom lako. Ali načini da sebi olakšate život postoje, to je ipak tržište.
Danas su me u četu zamolili da zakačim (pin) objavu sa listom raznih korisnih linkova, i, naravno, to je dovelo do diskusije o mogućim realizacijama nekog libertarijanskog priručnika, gde bi neko ko tek počinje da se upoznaje sa temom mogao da klikne i odmah dobije određenu predstavu o predmetu, a zatim da ga produbljuje u bilo kom pravcu koji mu se učini zanimljiv.
I tako mi je postalo zanimljivo u kom obliku bi vam takav priručnik mogao delovati najpogodnije.
Либертарианский справочник. В какой форме вы бы предпочли им пользоваться?
Предполагается, что справочник содержит ответы на популярные вопросы, сгруппированные по темам, ссылки на литературу, сгруппированные по темам и степени сложности, ссылки на либертарианские ресурсы, где публикуются новые материалы или ведётся обсуждение.
Navela sam primer kada osoba sprovodi samozakonitost: naneta joj je relativno mala šteta, odbijaju da je odmah nadoknade, i ona, umesto da traži kompenzaciju, jednostavno nanosi srazmernu štetu, a druga strana to prihvata, smatrajući da će to biti jeftinije nego sudski proces. Vi prigovarate: rekli ste da će se na slobodnom tržištu konkurencije uvek moći naći dovoljno jeftin sud, što znači da će argument da je lakše progutati uvredu nego se suditi ispasti nevažeći.
U slučaju sa izlogom koji sam razbila u restoranu, zaista se od menadžera restorana zahteva minimum truda: jedan poziv osiguranju. Zatim dolazi osiguravajući agent, utvrđuje štetu, upoznaje se sa snimcima kamera, obrađuje osiguravajuću isplatu, a nakon toga me traži preko video snimka i podnosi tužbu, dok restoran navodno ostaje neumešan.
Problem je u tome što ću, naravno, bez pogovora platiti po tužbi osiguranja, ali ću nakon toga podići takvu buku protiv restorana da će im to biti tesno. Ti ljudi su se usudili da ne prihvate presudu mog suda, što znači da i dalje smatraju da su u pravu što su me prevarili u računu i upotrebili nepristojan ton prema meni, a to je veoma težak razlog da im iscrtate reputaciju. Nemaju gde da pobegnu – to je stacionarni objekat u koji posetioci dolaze da bi komforno provedli vreme, a načina da se klijentima restorana obezbedi nelagoda ima bezbroj. Menadžment restorana ne želi takve probleme za sebe, pa će, ako ume da predvidi takve situacije makar korak unapred, radije zameniti staklo o svom trošku, bez obraćanja osiguranju, i primeniti sankcije konobaru koji je bio nepristojan prema meni.
Da. Ovde je, kao i kod rasprave o socijalizmu, važno ne utonuti u detalje. Ispričaš čoveku o Venezueli, a on odgovori da je tamo pogrešan socijalizam, i da je ona uopšte pod sankcijama. Tako je i sa antimonopolnim slučajevima: ispričaš da su nakon prinudnog razdvajanja Standard Oil-a cene nafte samo porasle, a on će se pozvati na gomilu dodatnih faktora, ili će jednostavno reći da je to bio pojedinačni slučaj. Ispričaš o besmislenosti ruske FAS-e, a on će reći da je u Rusiji uopšte sve poremećeno, i da je u pristojnim zemljama drugačije stvar.
Mnogo produktivnijim mi se čini da se pruži opšte razumevanje faktora koji utiču na veličinu firme i na njenu strategiju rada.
Razmotrimo neku kompaniju. Ona kupuje neki proizvod na tržištu, koristi ga za proizvodnju drugog proizvoda – i prodaje taj novi proizvod. Koji je proizvod na ulazu – nije bitno. To može biti sirovina, poluproizvodi, ljudski rad, tehnologije i tako dalje. Koji je proizvod na izlazu – takođe nije bitno, to može biti čak i isti proizvod kao na ulazu, samo pomeren u drugu tačku prostora, sačuvan u vremenu ili pakovan u drugu ambalažu.
Kompanija može menjati svoju veličinu, i to menja efikasnost njenog delovanja (tj. prihod u odnosu na ulaganja). Postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost povećava. Na primer, kompanija koja se bavi prevozom može sebi priuštiti korišćenje transporta veće nosivosti, čiji su troškovi po jedinici težine znatno niži. I postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost smanjuje. Na primer, ekspansija mreže butika van bogatih četvrti dovodi do toga da periferne prodajne tačke donesu manje novca.
Kako se tržišta prodaje šire i kako napreduje organizacija poslovnih procesa, u svetu postaje sve više niša u kojima su velike kompanije najefikasnije. Štaviše, može se ispostaviti da određeno tržište jednostavno neće primiti više od jedne-dve kompanije, a pokušaj da se spreči njihovo povećanje ili da se postojeće razbijaju dovešće do pada efikasnosti i, shodno tome, odliva kapitala u profitabilnije grane. Na taj način će spoljni regulator samo potiskivati granu, povećavajući troškove proizvodnje, što može dovesti i do rasta cena ili uštede na kvalitetu, odnosno upravo do rezultata koji je suprotan cilju regulatora.
Pri tome, kao što sam već opisala za slučaj sa konkretnim Microsoftom, čak i ako kompanija dominira na nekom tržištu, u uslovima slobodne konkurencije ona ipak ne može da se opusti i ostvaruje superprofit od monopolske rente, tako da potrošaču ništa ne preti.
Istovremeno, postoje i faktori koji sprečavaju povećanje veličine kompanija, tako da monstrumi koji nastaju putem neuspešnih spajanja i preuzimanja gube na efikasnosti, i nakon nekog vremena sami počinju da se rešavaju nepotrebnih delova ako ne žele da bankrotiraju, tako da je i ovde prisustvo antimonopolnih organa potpuno suvišno.
Napokon, postoje državne korporacije, za čiji menadžment efikasnost rada korporacije uopšte nije važna, već je važna veličina njihovog ličnog prihoda, a on se najlakše povećava uz solidne promete. Zato će državne korporacije težiti širenju bez obzira na tržišne uslove, ali baš tu su antimonopolni organi nemoćni, jer i sami predstavljaju potpuno isti deo države.
Dakle, kako god da se gleda, nema nikakve koristi ni za biznis ni za potrošače od antimonopolnih organa, postoji korist samo za novčanike onih koji imaju neposredan uticaj na te organe, ili pristup insajderskim informacijama o njihovom radu.
Ne znam zašto se slika ribe tako zalepila za ovaj fenomen, ali sada se oni koji su uključeni u M&A industriju šale na njen račun kako god mogu
U mnogim aspektima živimo u prostoru ostvarenih utopija. Prvo ljudi nešto sanjaju, a drugi to smatraju nevjerovatnim, smešnim i neostvarivim, a onda se ne stignu osvestiti, a to već cveta i miriše punim kapacitetom.
I to se ne odnosi samo na nauku i tehniku, već i na sferu ljudskih odnosa. Dakle, samouvereno i argumentovano tvrditi određene obrasce ponašanja kao nešto što je neizbežno – to je sasvim funkcionalan metod promene postojećeg.
Ali kako ljudi odrastaju, oni preuzimaju i razvijaju sve više heuristika za život u stvarnom svetu, koji sasvim opravdano ulaze u konflikt sa ranije formiranom slikom sna. U bilo kom trenutku čovek može da pukne i proglasi se realistom, i da ga od sada sve te veze snovi uopšte ne zanimaju. Dakle, uskogrudost pomaže da se san sačuva duže, ili, barem, da se ima manje troškova za njegovo očuvanje.
Znam samo jedan delotvoran način da se kod starijih ljudi sačuva vera u ideale. Potrebno je pokazivati im koliko je već pređenog na tom putu, pokazivati im da ne idu sami, pokazivati najbliže perspektive koje je sasvim realno ostvariti, i pokazivati da su dalekosežne perspektive, zapravo, sasvim dostižne. Sami san neće doneti rezultate, i dalje će morati ići malim koracima.
A što se tiče starih libertarijanaca, u našem ruskom društvu oni jednostavno još nisu izrasli.
Izvinite, ispalo je pomalo patetično. Ali ništa, ponekad se to može sebi priuštiti.
Počeću sa drugim delom pitanja. Naravno, tehnički ništa ne sprečava konkurentske kompanije da postave pored sebe ogroman broj baznih stanica koje rade u istom opsegu frekvencija, ali to će dovesti do kolizija i oprema neće moći da obavlja svoju primarnu namenu – da obezbedi mobilnu komunikaciju. Zato se može sa sigurnošću tvrditi da je radni opseg frekvencija mobilne komunikacije redak resurs. A sve što je redak resurs može postati privatno vlasništvo.
Sada prelazimo na pitanje definisanja prava vlasništva nad ovim specifičnim objektom u uslovima odsustva spoljnog regulatora. Postoje samo tri dopuštena načina za sticanje vlasništva bez kršenja libertarijanskih principa: primarno prisvajanje, kupovina, nadoknada štete. Ostaje da se razume specifičnost primene ovih metoda u odnosu na frekvencije.
Tehničke karakteristike korišćenja frekvencija za mobilnu komunikaciju (jako pojednostavljujem, ipak je ovo post o ekonomiji, a ne o tehnologiji): 1. Postoji konkretan opseg frekvencija za čiji rad se proizvodi oprema. Ovaj opseg je optimalan za mobilnu komunikaciju prema karakteristikama širenja radio-talasa: s jedne strane, antena telefona može biti dovoljno kompaktna, a s druge strane, talasi ne utiču previše snažno u okruženju i omogućavaju dovoljno pouzdan prijem u prostorijama koje su od izvora signala odvojene zidovima. 2. Korišćenje celokupnog spektra frekvencija u okviru kojeg rade uređaji za mobilnu komunikaciju omogućava istovremeno prenos određenog konačnog volumena informacija. Što je širi opseg frekvencija koji koristi konkretni mobilni operater, to je širi kanal komunikacije koji on može pružiti svojim korisnicima, i što je, srazmerno tome, više korisnika koje može povezati. Preciznije, što ređe može postavljati bazne stanice za opsluživanje svojih korisnika. 3. Pored mobilnih operatera, iste frekvencijske opsege mogu koristiti i druge kompanije za svoje potrebe.
Dakle, određeni mobilni operater želi da uđe u region. On procenjuje gustinu baznih stanica koju mu je minimalno potrebno da ima na početku, u zavisnosti od gustine naseljenosti u različitim delovima regiona, infrastrukture (uz glavni magistralni put je poželjna veza, čak i ako tamo iz nekog razloga malo ljudi živi) i tako dalje. I još jedan parametar pri određivanju gustine baznih stanica ispostavlja se da je širina opsega frekvencija koju će operater koristiti.
Ako nema posebne konkurencije za frekvencije, onda nema ni problema. Operater uzme sebi širok neiskorišćeni opseg i počne da ga koristi. Postepeno dolaze konkurenti, i tako traje sve dok slobodni opsezi ne budu iscrpljeni. Kako sada operateri treba da postupaju? Prvo, mogu odustati od ideje da uđu u region gde postoji tolika konkurencija i da se promovišu tamo gde je konkurencija niža, ali to nije uvek zgodno, jer korisnici žele vezu od svog operatera u svim regionima kako ne bi morali da brinu o romingu. Drugo, mogu kupiti opseg od onoga ko ga koristi. Pošto je taj neko zauzimao frekvencije sa velikom rezervom, operateri u početku mogu sasvim lako pristati na takve ponude po razumnim cenama. Treće, mogu se dogovoriti o zajedničkoj upotrebi postojećih frekvencija i opreme, što smanjuje troškove svakog od učesnika ugovora. Takav precedent je, inače, postojao u Rusiji prilikom izgradnje mreža četvrte generacije: za njihov produktivan rad u gusto naseljenim oblastima, frekvencijski opsezi moraju biti prilično široki i neprekidni, i tada su operateri počeli da zaključuju sporazume o zajedničkoj upotrebi svojih opsega. Najsmešnije je da su za to morali da traže dozvolu od države, iako se čini da je to uopšte nije posao.
Konačno, četvrta moguća taktika autsajdera je da se ne zamaraju ugovorima, već da jednostavno počnu da postavljaju svoje bazne stanice i zauzimaju frekvencije na silu. Kao da kažu: želite ili ne želite, od sada i ja radim na ovoj frekvenciji, a ako vam se ne sviđa – pomerite se. To je objava rata, koji na kraju završava nekim eventualnim sporazumom. Rat je veoma iscrpljujuće poduhvatanje koje, pored toga, narušava reputaciju. Presudite sami, ako korisnici trenutnog operatera počnu da imaju problema sa vezom, a operater im objašnjava da je to zato što je došao neko stranac i postavlja svoje antene, tada će stranac morati da ponudi revolucionarno niske tarife kako bi korisnici imali barem neku vrstu lojalnosti prema njemu. Ne isključujem da će povremeno ovakvo zauzimanje frekvencija biti ekonomski opravdano, ali mnogo češće (ankap pruža sve alate za to) neadekvatni akteri će jednostavno bankrotirati.
Karakteristična međufaza ekspanzivnog razvoja industrije: svako ima svoju antensku kulu, ali sve one stoje jedna pored druge. U fazi smanjenja troškova videćemo sve te igračke na istoj jelci.
