Doktrina odvraćanja – prisiljavanje na neagresiju

Ako budeš izgledao dovoljno pretnjivo, niko se neće usuditi da te napadne. Ovo jednostavno razmišljanje rađa prilično složne spontane poretke. Vidimo ih u ponašanju ne samo čoveka, već i mnoštva drugih bioloških vrsta. Čak i biljke pokušavaju da predstavljaju nešto veoma opasno, čemu je bolje ne dodirivati. Tako i libertarijanci pokušavaju da na svoje zastave stave životinje koje su uspele u primeni doktrine odvraćanja, kao što su šapljiva zmija ili jež.

Vizuelna demonstracija doktrine odvraćanja u životinjskom svetu

U vojnoj teoriji, doktrina odvraćanja počela je da dobija na popularnosti u 19. veku i postala je dominantno viđenje nakon pojave nuklearnog oružja. Početno razmišljanje je bilo jednostavno. Potrebno je učiniti tako da vođenje rata postane unapred neisplativo. Pošto je, prema Klauzevicu, cilj rata mir bolji od onog ratnog, onda treba učiniti sredstva vođenja rata što užasnijim i masovnijim, kako nikome ne bi palo na pamet da zemlja može ostvariti ekonomsku dobit kao rezultat rata. Istina, uporedo se iznosilo i suprotno razmišljanje, da će rat, prvo, skrenuti mnoštvo radne snage na front, a drugo, obezbediti industriju vojnim narudžbinama, što znači da će radnici dobiti nagli porast plata, te stoga imaju sve razloge da žele veliki rat. I iako se tokom Prvog svetskog rata ispostavilo da, iz nekog razloga, umesto porasta blagostanja počinju glad i siromaštvo, to nije sprečilo da se ubrzo pojavi Kejns sa svojim idejama da u krizi treba trošiti više, jer je to najbolji put do postizanja bogatstva.

U međuratnom periodu, dobila je popularnost Duova doktrina o tome da se protivnička volja na otpor lako može slomiti neizbirivim strateškim bombardovanjem proizvodnih kapaciteta u pozadini, što znači da su, ponovo, kod vojnih teoretičara postojale misli o tome kako očigledna ekonomska besmislenost suprotstavljanja može sprečiti početak pokljanja. Ali Drugi svetski rat je jasno pokazao da gubici samo doprinose ujedinjenju, i da totalni rat počinje daleko izvan bilo kakvih ratnih racionalnih proračuna.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, čovečanstvo je odmah pristupilo pripremama za novi rat, ovog puta nuklearni. Nuklearne sile su sprovodile aktivna ispitivanja novog oružja i sredstava za njegovu isporuku, razvijale doktrine njegove primene, gradile bunkere za zaklon državnih organa upravljanja i štabova. A zatim se, konačno, dogodilo najvažnije događaj 20. veka, po mom mišljenju: Karibski kriz. Prvi put u ljudskoj istoriji, dve sile koje su se potpuno opremile za rat, pustile na pun gas svoje propagandističke mašine i mobilizovale vojske koje imaju nerešive protivrečnosti u svojim doktrinama razvoja koje podrazumevaju potpuni poraz protivnika – nisu se odlučile da započnu rat, već su pokrenule deeskalaciju. Šta se dogodilo? Vlade obe zemlje su jasno shvatile da će, ako rat počne, one postale prva meta i biće uništene gotovo sa punom garancijom. Tog saznanja je bilo dovoljno.

Postalo je jasno šta tačno treba da postane osnova doktrine odvraćanja. Ne ekonomska blokada i sankcije, ne spremnost da se zemlja bombardiše do kamenog doba, već samo garancija uništenja rukovodstva. Sve dok vođa države može da žrtvuje svoje podređene, biće spreman da ratuje. Čim on sam postane figura na ovoj šahovskoj tabli, njegova motivacija za rat se naglo smanjuje.

Kao što je poznato, nova roba, koja ranije nije postojala, obično se najpre ispostavi kao predmet neopisive luksuzne potrošnje, ali postepeno, zahvaljujući svojoj privlačnosti i superprofitima koje donosi njena proizvodnja, privlači investicije, dobija sve veću masovnost, a njena cena opada. Na kraju, roba postaje praktično dostupna svima.

Roba „odvraćanje protivnika kroz garantovano uništenje njegovih lidera“ bila je veoma skupa, i na početku su je mogle priuštiti samo supersile. Međutim, vremenom su, s jedne strane, širio se krug nuklearnih sila, smanjivala se cena i rasle potrošačke kvalitete nuklearnog oružja, a s druge strane, smanjivala se tolerancija ljudi na vojne gubitke.

Dobra ilustracija ove tendencije postala je poslednja konvencionalna rat između civilizovanih zemalja – Falklandski sukob. On je zanimljiv po tome što su obe strane tokom rata manje-više pažljivo poštovale norme međunarodnog prava koje se odnose na zakone i običaje ratovanja, a sam sukob je bio jasno geografski lokalizovan oko sporne zone. Drugim rečima, strane više nisu mogle da sebi priušte totalni rat, morale su da se obuzdaju i brzo su prešle sa vrele faze sukoba na diplomatiju.

Kada se pojavilo visoko precizno oružje, velike sile su počele da ga koriste za uništenje lidera protivnika u slabije razvijenim zemljama. Međutim, to je, s druge strane, još više snizilo prag ulaska u krug zemalja koje mogu sebi da priušte doktrinu odvraćanja kroz pretnju liderima, jer sada za to čak nije bilo potrebno zaobilaziti ograničenja IAEA, kao što je u to vreme, prema nezvaničnim informacijama, učinio Izrael.

Međutim, napredak u odgovarajućim tehnologijama ne stoji u mestu, visoko precizno oružje nastavlja da postaje jeftinije, i sada nas plaši već nečim ovakvim:

Očigledno je da će rano ili kasno jeftino dalekosežno visoko precizno anonimno oružje postati dostupno veoma širokom krugu subjekata, uključujući i privatna lica. A to znači da se čovečanstvo približilo libertarijanskom snu – da obezbedi sebi garancije od napada sa strane države.

U februaru 2019. godine dogodio se prvi u istoriji čin punopravnog sistedinga. Par bitkoinera, Amerikanac Chad Elwartowski i Tajlandka Nadja Tepdet, postavili su malu stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Tajlanda, odnosno izvan teritorijalnih voda, ali unutar dvadesetominutne ekskluzivne ekonomske zone. U aprilu je mornarica Kraljevstva Tajland uništila platformu, što je prema morskom pravu ratna radnja protiv suverene države. Tako su države još jednom demonstrirale da morsko pravo funkcioniše samo između suverenih subjekata, a kojima su samo države, a ne ljudi.

A sada hajde da fantaziramo. Sistederi nastavljaju mirno da se bave svojim poslovima: Čad nastavlja da raduje javnost izjavama „Nadam se da će moj advokat uspeti da postigne razuman dogovor sa tajlandskom vladom“, Nadja čeka dobijanje političkog azila u SAD. A u međuvremenu mali dron ispušta bombu na kralja Rama X, nakon čega se u bitkoin blokčejnu pojavljuje zapis koji je ostavio neko nepoznat, u kojem se kaže da će na taj način biti uništen svaki glava države koji se usudi da ometa slobodne ljude da se naseljavaju van jurisdikcije države. Nekoliko meseci nakon tajlandske krize, institut sistedinga objavljuje da namerava da postavi stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Vijetnama…

Ne svaka država je spremna da zameni kralja za nekog zabavljača

Mislim da neće proći mnogo vremena pre nego što ljudi shvate da je postavljanje platformi u neutralnim vodama već dosadno, jer ih ima toliko gde su ih nabacali – i počeće da objavljuju secesiju svojih već smeštenih zemljišnih delova, predviđajući, u slučaju nepriznavanja svog suvereniteta, poučavajuću odmazdu šefu svoje države od strane anonimnih dobrotvoraca, kojima su ideje slobode jednostavno bliske, i zato su spremni da ih brane širom sveta…

Dalje ide još bolje. Ljudi shvataju da je suverena teritorija atavizam, da suverenitet može biti eksteritorijalan – i počeće da deklarišu svoju nezavisnost od države, čak i ne trudeći se da napuste njene granice. Osigurao se u anonimnom fondu za poučavanje etatista – i živi svoj život, bez poreza i represija. Dođe poreski agent – pokažeš mu polisu osiguranja, on promeni izraz lica, izvini se i ode. Sve je mirno, dostojanstveno, u ankap stilu.

Šta je potrebno da ovakve fantazije postanu stvarnost?

  1. Jasno razumevanje da države počinju da govore jezikom prava samo sa onima za kojima vide silu.
  2. Decentralizovana asimetrična odbrana. Teritoriju je nemoguće zaštititi od države, ne vredi ni pokušavati. Može se samo stvoriti pretnja licima koja donose odluke na strani protivnika, što je više, to bolje. Naravno, potrebno je vršiti moralni pritisak i na izvršioce, ali oštravanje njih je krajnje štetno: oni ne smeju da u vama vide smrtonosnog neprijatelja, inače rizikujete da dođete do totalnog rata umesto suzdržavanja. Oštrom protivniku nije potrebna čak ni propaganda, on vas lično mrzi i spreman je da vam otkinu grlo.
  3. Udara na ključna lica države ne bi trebalo da dolazi od onih na koje država napada, već po mogućstvu anonimno.
  4. Kojim tačno sredstvima se sprovodi suzdržavanje, u suštini nije važno, ako se poštuju ograničenja: oružje mora pružati minimalne rizike od sporednih gubitaka, imati pristojnu dometnost, biti maksimalno precizno i maksimalno jeftino. Ono čak i ne mora biti letalno, vaspitni efekat se može postići i bez takvih radikalnih mera kao što je ubistvo. To može biti i otkrivanje kritičnih ličnih podataka, poput adrese stanovanja porodice, i prebacivanje novca sa bankovnih kartica, i probušene gume, i kesa sa izmeta na glavu umesto bombe – samo koliko toga se može izmisliti kao analog ježa u modernom svetu!
  5. Potrebna je široka reklama. Akcije u okviru doktrine suzdržavanja moraju se koloristički osvetljavati, biti pametno režirane, a idealno bi bilo stavljati objekte uticaja u maksimalno idiot poziciju. Upravo javni sramota najefikasnije deluje i protiv javnih izabranih figura i protiv diktatora koji se nadimaju osećajem sopstvenog značaja.

    6. Moderne demokratije aktivno koriste razmuljivanje odgovornosti, kada se određeni nelegalni zakoni donose od strane kolektivnih organa. Međutim, ovde leži ne samo snaga, već i slabost. Jednog vrhovnog komandanta je relativno lako zaštititi, a pokušaj stalnog čuvanja celog bataljona parlamentaraca! Doktrina suzdržavanja suprotstavlja kolektivnim odlukama kolektivnu odgovornost.

    Naravno, doktrina odvraćanja neće delovati na sve, uvek se može naći naročito tvrdoglav funkcioner kome su sva vaša upozorenja nebitna. Ovde će važiti ista taktika kao i kod društvenih kampanja: samo treba preći na nadređenog, kako bi on naredio prestanak radnji previše revnom podređenom. Uopšte, prilikom konstruisanja strategije odvraćanja protivnika, sva dostignuća u vođenju društvenih kampanja mogu se preuzeti gotovo u potpunosti.

    Julija Latinina voli da ponavlja da je društvo organizovano isto kao i vojska, pri čemu jedno utiče na drugo. Nenamerna posledica toga kako će upravo civilno društvo odvraćati institucionalnog agresora biće određene promene u samoj strukturi društva. Maksimalno decentralizovani princip koordinacije i težnja da se ciljevi postižu indirektnim sredstvima – neizbežno će u društvu izrasiti sistem onih eksteritorijalnih ugovornih osiguravajućih jurisdikcija o kojima vam već toliko puta pričala na ovom kanalu. Spontani poredak upravo tako funkcioniše.

    Najteži prigovor protiv doktrine odvraćanja je sledeći. Da, naravno, društvo može terorisati nesrešne, uplašene birokrate u vlažnim snovima evropskih hipstera. Samo što će ti hipsteri pevati sasvim drugačije kada uslovni kolektivci počnu da ih ubijaju noću – država ima daleko bogatiji arsenal sredstava, ne samo za zakonsko progonjenje, već i za proksi nasilje.

    Da, zaista, država može veoma lako podići ulog u ovoj igri, i meko deterrence by denial sa svojim paketima govna i drugim pokušajima da obezbedi reputacionu štetu prestaje da funkcioniše (ako lider protivnika ne može da pobedi lepo, može se povući, a može i odlučiti da, ma neka ide, pobediće nepristojno), nakon čega će civilno društvo ipak morati da usvoji hardcore deterrence by punishment i primenjuje letalna sredstva. Ali ovde je važno ipak ne skliznuti u totalni rat, već voditi isključivo ciljane akcije i aktivno prenositi spoljnom svetu glasovima onih koji nisu umešani: šta to radite? Zašto dovodite ove nesrešne ljude do očaja? Da li vam je žao da napravite i najmanje ustupke? Zašto vam je uopšte potreban ovaj rat?

    Sva poenta doktrine odvraćanja je u tome da protivnik odluči: igra ne vredi truda. Čak i u najtežim slučajevima, to je sasvim rešiv zadatak.

Kako će u odsustvu države funkcionisati finansiranje domova za decu i izdržavanje neupotrebljivih invalida? Da li je zapravo etički ostaviti ih?

Lar4eeck

U odsustvu države, postojanje domova za decu je prilično malo verovatno – teško je zamisliti osobu kojoj je potrebno toliko mnogo dece. Retka porodica se odlučuje da usvoji više od desetoro. Potreba da se masovno smesti ogroman broj besprizorne dece javlja se samo nakon velikih ratova, ali ankap garantuje da se, šta god da se desi, velikih ratova sigurno neće biti – nema mogućnosti za takvu koncentraciju sila, to je ekonomski besmisleno. U uobičajenim uslovima, potražnja za decom premašuje ponudu – i ako država ne stavlja šipke u točkove, deca koja nisu potrebna jednim odraslima, brzo odlaze drugim odraslima koji su spremni da se o njima brinu.

Sa invalidima će u ankap sistemu takođe generalno stvari stajati bolje nego u državi. Sudite sami. Nema obaveznog korišćenja fiat novca, što znači da čovek, čak i bez specifičnih veština investiranja, može sasvim uspešno da uštedi za starost, jednostavno odvajajući novac, po mogućstvu deflacionu vrstu, poput bitkoina. Zatim se desi invaliditet, i čak i ako iz nekog razloga nije bio osiguran, ostaje mu samo da iskoristi svoju ušteđevinu.

Naravno, postoje deca sa invaliditetom, i niko od njih nije toliko talentovan kao Sanja iz Dagestana. Ali, kao što se lako vidi, država ionako nema nameru da se brine o njima. Što se tiče društva, ono, u odsustvu centralizovane pljačke, dobija mnogo više mogućnosti da obezbedi pristojan život čak i deci sa skupim invaliditetima. Ima ih previše malo da bi to moglo istinski da optereti ljude sklone spontanim dobrim delima.

Na kraju krajeva, nemate nikakvu garanciju da se iza pseudonima Ankap-tjan ne krije upravo takav invalid. Vi mi ne šaljete novac za ono što nemam, već za ono što vam dajem: zanimljiva razmišljanja izložena dobrim stilom. Zahvaljujući tome što na vaše donacije ne moram da plaćam poreze, one se u celosti troše na dobra dela. Hvala vam što ne odustajete.

Kao što je poznato, na slobodnom tržištu nema monopola

Ali kako onda imati stav prema Google-u, Facebook-u i Youtube-u, koji su monopolisti u svojim sferama: pretraživači, društvene mreže i video-platforma? Da, postoje i ruski analogi, poput VK ili Yandexa, ali to je sve lokalno, i u svakom slučaju u svetu se generalno koriste upravo ova tri monopolista, i njihov brz zalazak se još uvek ne očekuje.

Howard Roark

Zaista, postoje alati koji imaju ogroman mrežni efekat, drugim rečima, što ih više ljudi koristi, to je isplativije da ih koriste. To se odnosi na novac, na jezik, kao i na ostale alate komunikacije, kao što su društvene mreže.

Mnogi preduzetnici pokušavaju da pogode koja će ponuda tačno biti tražena od strane korisnika toliko da će biti spremni da za nju plate. Neki pogađaju bolje od drugih. Osnivači Facebooka su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate da bi masu ljudi prikazali baš svoj sadržaj, dok će drugi rado platiti informacije o korisničkim preferencijama. Osnivači Youtubea su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate za prikazivanje reklamnih spotova u tuđim video snimcima, a drugi da bi gledali video bez reklama. Osnivači Googlea su pogodili da će ljudi radije kupiti ciljanu reklamu, a ne onu koja udara po širokom spektru bez razlike.

Mi ne znamo koje će potrebe potrošači biti spremni da plaćaju sutra. To ne znaju ni vlasnici internet giganta. Danas administracija Youtubea pretpostavlja da je blokiranje naloga sa informacijama koje su neprijatne oglašivačima dobra ideja, a sutra može se ispostaviti da ljudi radije plaćaju slobodu samoizražavanja. Danas Facebook razvija trgovinu big data podacima, a sutra će otkriti da ljudi više plaćaju za privatnost. Danas je Google zadovoljan svojim algoritmima za ciljanje reklama, a sutra će se ispostaviti da je neki autsajder smislio bolje, i taj startup iz nekog razloga ne želi da bude kupljen u korenu.

Na slobodnom tržištu može doći do dominacije određenih standarda, i nama, potrošačima, to je veoma zgodno. A kada nas negde počne stezati, sigurno se pojavi neki Durov i šapne: čemu ti uopšte ove društvene mreže, pređi sa igle javnosti na anonimni mesindžer. Ma daj, – odgovoriš Durovu, – kako se može bez Vkontakta? A za godinu dana ispostavi se da čak i zube pereš preko Telegrama. Tako to funkcioniše, to je kreativna destrukcija.

Korisničke preferencije

Lajtnings se vraća

Već sam ovde objavljivala članak, posvećen praktičnoj primeni nove lightning tehnologije kako biste mi slali mikrodonate – malo po malo, ali često, ili kako biste koristili ovaj divan alat u neke druge svrhe. U članku su se pojavile netačnosti i nekada ću stići da ih ispravim, ali danas želim da pričam o nečem drugom.

Kontaktirao me je Anton Kovalenko i saopštio da mu je proradio telegram bot, koji ume samo jednu jedinu stvar – da isplaćuje vaše bitkoine u kiwi rublje. Ali to radi besprekorno, u potpunosti u skladu sa Antonovom detaljnim uputstvom. Proverila sam rad bota na sebi, isplata bitkoina u fiat je trajala svega nekoliko sekundi.

I uz to preporučujem da pogledate njegov manuel za lightning opštijeg karaktera. Možda ćete tamo uspeti da razumete više od mene. Tehnologija se veoma burno razvija, ali interfejsi tek počinju da pokazuju bilo kakve naznake moguće prijateljskosti prema korisniku. Pratićemo dalje, kako piše jedan popularni telegram bloger.

Minarhisti nisu marginalci? Pa, izvinite.

Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.

Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.

Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.

Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.

Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.

Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.

To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.

A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.

U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.

Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.

Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.

Minarhizam — marginalna ideologija

Bitarch kolumna

Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:

«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»

Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.

Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.

Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).

Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.

Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).

minarhiści razmatraju svoj izborni rejting

Zar Vam ne deluje da je mnogo jednostavnije držati minimalni državni aparat u okvirima, nego naterati sve da poštuju NAP (čije su granice, inače, veoma nejasne)

…I pravda za sve

NAP nije ugovor o neagresiji, kako voli da navodi poznati videobloger Mihail Svetov. To nije norma spuštena odozgo, poput jedine zapovesti libertarijanskog božanstva. To je čisto analitički izvedeni princip. Ako se u nekom društvu uglavnom sprovodi princip „niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje“, to znači da tamo radi, kako bi rekli inženjeri, negativna povratna informacija koja guši manifestacije nasilja. Društvo postaje slobodno od institucionalizovanog prisila, što uvek vodi ka eksplozivnom rastu blagostanja.

Pošto se princip neagresije ne uspostavlja odozgo, naravno, niko ne nameće svima konkretne granice, poput toga da neprikladan pogled ne krši NAP, dok stajanje na nogu već jeste. Takva konkretizacija se već izvodi iz prakse, i ta granica se može menjati kako se menjaju običaji. Jedino što je u principu neagresije definisano potpuno jasno jeste odsustvo određenih privilegovanih grupa koje, iz nekog razloga, imaju pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.

Povratna informacija radi zahvaljujući tome što je primena nasilja protiv agresora, ko god on bio, upravo legitimna. Takvo protivnasilje može, u suštini, bilo ko, ovde su ograničenja čisto tehničke: prvo, za to je potrebna fizička mogućnost, a drugo, pouzdana informacija o tome ko je protiv koga i kakvo nasilje primenio.

Ideja ograničene vlade je u tome da se jednoj konkretnoj organizaciji delegira identifikacija agresora i primena protivnasilja na njih. Ovo oslobađa veći deo društva od tako teške obaveze. Međutim, prvo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da direktno vrše protivnasilje, ne delegirajući ga nikome. A drugo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da delegiraju prava na protivnasilje bilo kojoj drugoj organizaciji, pored one koja se naziva vladom. Pokušaj da se to zabrani sam po sebi predstavlja kršenje NAP-a, što bi trebalo da povuče protivnasilje prema onome ko je pokušao da silom nametne ljudima takvu zabranu.

Na taj način, jedina mogućnost za ograničenu vladu da ne krši NAP je da bude tržišni monopol, odnosno da uslužuje svoje klijente na osnovu dobrovoljnih ugovora, i da to radi toliko jeftino i kvalitetno da konkurentima jednostavno ne isplati da ulaze na to tržište, a sami ljudi u ogromnoj većini slučajeva više vole da povere kontra-nasilje vladi, nego da ga sami praktikuju. Otprilike ovakvo gledište zastupa Robert Nozick u svojoj knjizi „Anarhija, država i utopija“.

Kakav profit će imati homoseksualci od libertarijanizma, ili je uzaludno targetirati ih? Pored toga što će moći da žive u jurisdikciji odvojenoj od konzervativaca.

анонимный вопрос

Reč, kako razumem, jeste o tome da je u članku o ciljanom predlogu libertarijanstva nabrojanih 14 grupa, među kojima su bili konzervativci kojima je rečeno da je država loš saveznik protiv zlih homoseksualaca, ali da nema homoseksualaca, pa je nejasno kako im doći do srca, i bilo bi dobro razjasniti taj momenat. Izvolite, sledi.

1. Svaka privatna diskriminacija bledi pred užasima državne diskriminacije, a kamoli pred takvim ludostima kao što su kamenovanje po sudskoj presudi ili porodična egzekucija bez suđenja kako bi se skrenuo sram sa roda.

2. Privatnim pokušajima da vam primene nasilje zbog vaših neagresivnih seksualnih navika u libertarijanskom društvu možete se odupreti sa oružjem u rukama, i većina vas će vas podržati.

3. Upravo će konzervativci u libertarijanskom društvu morati da se preseljavaju u neku zasebnu teritorijalnu zajednicu ako ih sam vaš vid iritira. Vi ćete, sa punim pravom, moći da živite gde vam je najpogodnije i da se ponašate kako vam se sviđa, sve dok ne inicirate nasilje.

4. Ali i dalje ćete morati da trpite sve to „prosto ti samo nije bilo normalnog muškarca/ žene“, u zavisnosti od toga koji je vaš rod. Dakle, u tom smislu neće biti bolje, ali neće biti ni gore.

Targetirano promovisanje libertarijanstva

Naša zajednička kreativnost sa Bitarchom

Ako ste pratili izbornu kampanju Donalda Trampa, sigurno ste čuli za njegov metod prilagođavanja političkog programa svakoj grupi birača. Svaka osoba ima tačke ranjivosti u svom stavu, na koje pritiskom može privući na svoju stranu. Ovaj pristup takođe savetuje Mihail Svetov u predavanju Alati propagande u XXI veku.

Pokušaćemo da izdvojimo velike ektoralne grupe i radićemo sa njihovim osnovnim strahovima u odnosu na državu. Naš cilj je da kod tih ljudi izazovemo mržnju prema instituciji države kao teritorijalnom monopolu na nasilje, i da ih zainteresujemo idejama libertarijanizma.

Mnogi ljudi pripadaju odjednom nekoliko kategorija, shodno tome, njima se libertarijanizam može promovisati sa mnogo pozicija istovremeno (na primer, roditelji sa decom koji su preduzetnici).

Neke regulacije opisane u članku mogu biti odsutne u zemlji u kojoj živi naš „kandidat za libertarijanca“. Na primer, u zakonodavstvu Ruske Federacije ne postoji odgovornost za kritiku LGBT zajednice, koja postoji u Švajcarskoj, a umesto toga postoji odgovornost za propagandu nekonvencionalnog seksa. Ovde treba objasniti osobi da svaka državna regulacija ima svojstvo „inverzije pozicije“. Nije važno na kojoj je strani država u konkretnom pitanju; sam činjenica da je ova oblast regulisana znači da se sutra regulacija može promeniti u suprotnu, jer se za danas ugrožene grupe država može činiti prirodnim alatom za borbu za svoje interese, i one će ga koristiti. Sredinom 20. veka država represovala je Alana Tjuringa zbog homoseksualizma, ali prođe nekoliko decenija i u istoj toj zemlji već se represuju kritičari LGBT zajednice. U Zapadnoj Nemačkoj država je sve do 1977. godine zabranjavala ženama da rade bez dozvole muža, a sada kažnjava same muškarce čak i za komplimente devojci u okviru zakonodavstva protiv uznemiravanja. Dakle, važno je dati ljudima do znanja: bolje je potpuni nedostatak državne regulacije nego državna regulacija u vašu korist.

A sada da prođemo kroz grupe

Preduzetnici

1. Državna regulacija ne dozvoljava ulazak na tržište ili stvara velike prepreke za poslovanje. Imate ideju, ali je ne možete realizovati zbog zabrana od strane države. Država vas primorava da dobijete licencu za mnoge vrste poslovanja, što oduzima mnogo vremena i resursa. Stalne kontrole (vatrogasci, sanitarni inspekcionat, inspekcija rada) ometaju vođenje posla. Infrastrukturni monopoli (elektricitet, gas i tako dalje) čine poslovanje nekonkurentnim. Čak i ako je zgrada u vašem vlasništvu, često nemate pravo bez dozvole lokalnih vlasti da postavite odgovarajući natpis ili prefarbate zgradu u boju koju želite.

2. Visoki porezi ne omogućavaju razvoj poslovanja. Sve odlazi državi, a ne na razvoj vašeg preduzeća. Ovo je posebno relevantno u Rusiji za biznis u kojem glavni deo troškova čini plata.

3. Zakon o radu znatno otežava zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih. Ako radnik ne donosi profit, ne možete ga jednostavno otpisati, on će vas naterati da ga na sudski način vratite na posao. Morate tražiti razne zaobilaženja, što takođe povećava vaše troškove. Nemate pravo da dozvolite zaposlenom da radi više od određenog broja sati, čak i ako on to sam želi. Ograničena je mogućnost zapošljavanja na probni rad.

4. Čim se vaš imovina učini zanimljivom nekom preduzimljivom službenoj osobi sa moćima, ona može pokrenuti krivično gonjenje protiv vas i oduzeti biznis. Radi prevencije takvog ishoda takođe morate trošiti sredstva, a to ne može pružiti punu garanciju bezbednosti.

5. Mitovi, provizije i drugi neporezni troškovi povećavaju troškove vođenja biznisa, otežavaju knjigovodstvo i nose rizike krivičnog gonjenja.

6. Zakoni o autorskom i patentnom pravu vam ne dozvoljavaju da normalno vodite biznis (patentni trollovi, blokiranje kanala videoblugera zbog citiranja, korišćenje muzike i video zapisa bez složenih procedura za sticanje prava na njih).

7. Ako se pojavi neka nova probojna grana koja još nije regulisana, po automatizmu mnogi državni zvaničnici smatraju takvu delatnost zabranjenom, pa poslovna zajednica mora sama da traži uvođenje regulativa kako bi im omogućili da bar nekako rade. To se odnosi, na primer, na korišćenje kriptovaluta ili deljenje ekonomije (sharing economy) (Uber, AirBnB, energetika).

Mladi

1. Zbog prepreka u biznisu, mladi imaju poteškoća sa zapošljavanjem, a da ne govorimo o otvaranju sopstvenog posla.

2. Za momke je aktuelno robnog vojnog roka, koji nema praktičnog smisla u uslovima kada su velike vojske zasnovane na regrutaciji potpuno neefikasne.

3. Državna regulacija obrazovanja znači da je potrebno učiti prema jedinstvenim programima koji su dugo usaglašavani i успели da zastare. Mnogi predmeti imaju funkciju indoktrinacije umesto prenošenja aktuelnih znanja i veština. Ponizeni položaj nastavnika podstiče ih da ispoljavaju agresiju na podjednako bespravnim učenicima. Iz poreza se finansira školsko obrazovanje, a roditelji koji žele da podučavaju decu kod kuće nemaju za to poreske olakšice, tako da retko ko može sebi da priušti alternativu školi. Kao rezultat toga, odeljenja se formiraju prisilno, a ljudi koji su prisilno sastavljeni u kolektiv su uvek zatvor, sa odgovarajućim redovima.

4. Određen broj profesija podrazumeva neophodnost posedovanja diplome visokog obrazovanja državnog uzorka, tako da i nakon škole država veštački otežava izbor načina daljeg obrazovanja.

Korisnici medicinskih usluga

1. Državne poliklinike i bolnice nisu nikakvo zainteresovane da pružaju kvalitetne usluge, jer je njihovo postojanje već plaćeno iz poreza, a povratne informacije klijenata nikako ne utiču na finansiranje. Oni koji žele da se leče plaćeno plaćaju dvaput – za opšte zdravstveno osiguranje i za plaćene usluge.

2. Cena lekova je značajno uvećana zbog državne regulacije njihovog pristupa tržištu, patentnih privilegija, ograničenja uvoza i carinskih dažbina.

3. Neopravdano visoki prag ulaska u profesiju zbog zahteva spuštenih odozgo stvara nedostatak stručnjaka.

Zaposleni u državnom sektoru

1. Država, nastupajući u svojstvu poslodavca, često nameće zaposlenima ograničenja koja nisu zapisana ni u jednom ugovoru o radu. Prisilno učešće u proglasničkim mitinzima i falsifikacijama izbora, samocenzura u izražavanju političkog stava – sve je to prilično ponižavajuće.

2. Država ometa razvoj privatnog biznisa, upravo zato što čovek mora da traži mirnu luku na budžetskim mestima, iako se tu malo plaća i radnik nije poštovan.

3. U budžetskim profesijama ne radi se toliko koliko popunjavaju papiriće: korisnost rada za društvo postaje blizu nula, a mora se raditi samo radi odobrenja nadređenih.

Komunisti

1. Država je, prema Marksu, instrument ugnjetavanja u rukama vladajuće klase. Nemoguće je osloboditi se klasovnog ugnjetavanja a da se ne oslobodimo države. Sve ideje nacionalizacije su prenos sredstava proizvodnje od ljudi u ruke države, odnosno vladajuće klase birokrata, tako da je, naprotiv, potrebno zahtevati prenos svih sredstava proizvodnje ljudima.

2. Devedesetih godina postojala je ispravna narodna privatizacija, kada su članovi radnih kolektiva dobili akcije, ali je država zadržala kontrolu nad sudstvom, policijom i emisijom novca, i vremenom je ili oduzela imovinu od ljudi ili je devalvirala.

3. Bitcoin je ispravan komunistički novac. Državni papiri se izdaju u bilo kojoj količini koju država poželi, a kriptovaluta je pošteno obezbeđena kilovat-časovima, u potpunoj skladu sa teorijom vrednosti zasnovanoj na radu.

Konservativci, vernici, „patriote“, nacionalisti

1. Država vas primorava da putem poreza (odnosno da indirektno učestvujete u tome) plaćate abortuse, a u bogatijim zemljama i hormonsku terapiju prilikom operacija za promenu pola transkjønerima.

2. Zabranjuje vam se da odbijete pružanje usluga ljudima (homoseksualcima, migrantima, predstavnicima određenih etničkih grupa i religija) sa kojima ne želite da imate nikakve poslove (zapošljavanje, izdavanje stana, pružanje usluga), ne priznajući vaše pravo na privatnu diskriminaciju.

3. LGBT zajednica je već u mnogim zapadnim državama postigla zabranu kritike svog rada, i to će pokušati da postigne u Rusiji. Pokušaj očuvanja postojećih državnih normi o ugrožavanju njihovih prava znači voditi neplodan rat; bolje je isključiti iz sukoba tako nepouzdanog saveznika kao što je država, pre nego što vas udari u leđa. Nakon toga će se konflikt sam od sebe razrešiti.

4. Devedesetih godina u školama su postojali časovi seksualnog vaspitanja. Sada su to osnove religijskih kultura i svetovne etike. Sutra će izmisliti još neku obavezu. Nikada ne možete pogoditi koji će lobista biti jači; sigurnije je jednostavno deregulisati obrazovanje kako bi svako mogao da bira koje će kulturne norme njegovo dete usvajati. Inače ćemo doći do toga da deci će početi da se vrše operacije promene pola bez vašeg pristanka, kao u Kanadi.

5. Država zabranjuje posedovanje efikasnih sredstava za samoodbranu, a čak je i na putu nabavke dozvoljenih, neefikasnih sredstava postavila gomilu administrativnih prepreka. To vas ne samo što lišava prava na samoodbranu, već i podriva sposobnost odbrane cele zemlje.

6. Zabranjeno vam je da ubijete napadača, čak i ako je vaš život ugrožen. Uprkos objašnjenjima vrhovnog suda, stvarna pravna praksa je takva da uspešna samoodbrana obično povlači krivični postupak zbog prekoračenja granica neophodne samoodbrane, što završava dugim zatvorskim kažnjama. Država je odbila da prihvati doktrinu tvrđave, iako je peticija za njeno prihvatanje prikupila neophodnih 100 hiljada potpisa na ROI.

7. Zbog specifičnosti funkcionisanja demokratije, država često popušta različitim dobro organizovanim radikalnim strujama i grupacijama. Na primer, pod uticajem radikalnih feministkinja, sutra će vas početi smatrati odgovornim za uznemiravanje ako jednostavno platite račun za ženu u restoranu. A pod uticajem radikalnih islamista, već danas vas mogu naterati da se izvinite Ramzanu Ahmatoviću.

Levo-liberali, socijaldemokrate, zagovornici socijalne pravde

1. Problem korupcije postoji širom sveta. Čak i u tako naprednim zemljama kao što su Švedska i Finska, korupcija postoji u velikim količinama, samo se nalazi na drugom nivou (veliki biznis), i o njoj se veoma retko sazna. Tlo za korupciju nastaje svuda gde zvaničnik ima pravo da donosi odluke po sopstvenom nahođenju.

2. Država uništava „sankcionirane“ namirnice i zabranjuje preduzetnicima da besplatno dele proizvode istekao roka trajanja (iako mogu biti sasvim pogodni za upotrebu u ishrani). Ovo je lobiranje interesa vlasnika agroholdinga i preduzeća iz prehrambene industrije.

3. Uzalud se nadate da će progresivni porez na dohodak pomoći u uspostavljanju socijalne pravde: u zemljama sa progresivnim porezom imovinsko razlaganje ostaje veoma visoko. To se dešava zato što veliki biznis ima mnoštvo trikova za smanjenje poreskog opterećenja, pa će glavni teret oporezivanja i dalje pasti na srednju klasu. Vi, s druge strane, nemate mogućnosti prebacivanja poslovanja u офзор, odnošenja večera u restoranima i letova privatnim avionima kao poslovnih troškova, niti izrugavanja državnih dotacija i olakšica. Uveravaće vas da je pljačka korisna jer će bogate pljačkati više, ali ne, više će pljačkati upravo vas.

4. Država širi nesnaučne gluposti o štetnosti marihuane, što rezultira time da se mnoštvo bezopasnih korisnika nalazi u zatvoru, a istraživanja o njenoj medicinskoj primeni se koče.

5. Minimalna plata, zabrana diskriminacije pri zapošljavanju i druge regulacije tržišta rada samo jačaju nezaposlenost, jer otežavaju dobijanje posla onima čiji rad, uz jednaku platu, donosi poslodavcu manje koristi. Invalidi, žene sa decom, predpenzioneri, ljudi bez radnog iskustva jednostavno neće moći da se zaposle, iako bi to mogli da urade kada bi imali mogućnost da dumpuju na tržištu rada.

Pirati

Zakoni o zaštiti intelektualne svojine sprečavaju slobodnu razmenu informacija i njihovu dostupnost neobezbeđenim slojevima stanovništva. Takođe se ograničavaju mogućnosti kreativnosti (zbog zabrane kreiranja derivatnog sadržaja) i naučnih istraživanja (mnogi naučnici nisu u stanju da plate pristup zbornicima naučnih članaka i časopisa). Patenti na lekove čine ih zabranjeno skupim za osromašene građane, i mnogi od njih umiru od bolesti koje se mogu izlečiti. Takozvana intelektualna svojina su samo državne privilegije. Vi pokušavate da zabranite državi da uspostavlja takve privilegije, ali zašto ne razmotrite mogućnost uklanjanja države kao takve?

Kopirasti

Uz zaštitu intelektualne svojine, neizbežno ćete dobiti i državnu cenzuru vašeg sadržaja. Uz to, lavlji deo sredstava će ionako prisvojiti razni posrednici koje je država nametnula, poput RAO-a, a vama će ostati sitniš. Ili će vas čak primorati, na primer, da se objavljujete u naučnom časopisu o sopstvenom trošku, ali će časopis zadržati sva prava na korišćenje objave, što će država u potpunosti podržati. Zar nije bolje, umesto angažovanja tako nezgrapnog posrednika kao što je država, praktikovati nenasilne metode monetizacije? Država će vam doneti više troškova zbog narušenog reputacije, nego što ćete dobiti koristi od toga kako ona štiti vašu intelektualnu svojinu.

Ekoaktivisti

1. Državu malo zanima zaštita životne sredine. Činovnik će radije dozvoliti prijatelju oligarhu da uništi ekologiju za veliku mito (ili čak radi perspektive povećanja poreskih prihoda kao rezultata „rasta ekonomije“), nego što će ići na ruku ekološkim aktivistima.

2. Privatno vlasništvo nad šumama, jezerima i lovištem stvorilo bi snažan podsticaj za očuvanje životne sredine i bavljenje uzgojem ugroženih vrsta životinja i biljaka. Ne treba se plašiti da će vlasnik zabraniti šetnju u šumi, branje pečuraka ili organizovanje piknika; on će pre uložiti napore da ljudi odmaraju upravo u njegovom posedu i trudiće se da im obezbedi dostatnu uslugu.

3. Ako privatna kompanija nanese štetu prirodi, a zbog toga ljudi stradaju, nju se barem može tužiti, a kada ekološku katastrofu izazove država, nema na koga preneti odgovornost.

Roditelji sa decom

1. Država vam zabranjuje da birate stil vaspitanja koji smatrate ispravnijim.

2. Postoji obavezni obrazovni program koji sadrži mnoštvo predmeta koji ne pružaju aktuelna znanja i veštine, već služe isključivo za indoktrinaciju. Možete raspodavati samo dodatno obrazovanje, koje će detetu konačno oduzeti i ostatke slobodnog vremena.

3. Ako budete želeli da pružite detetu kvalitetno kućno obrazovanje, niko vam neće nadoknaditi poreze plaćene za održavanje državnih škola.

4. Služba starateljstva može oduzeti vaše dete (čak i zauvek, oduzimanjem roditeljskih prava) zbog sasvim bezazlenih stvari — nedostatka renoviranja u stanu, detetovih žalbi da mu roditelji nisu kupili poklon, neurednog izgleda školarca i slično. Sasvim zdrava ideja o tome da dete ima pravo na zaštitu ne samo od stranaca, već ako bude potrebno, i od roditelja, pretvorila se u to da se često represioniše cela porodica.

Nezaposleni

1. Država je previše regulisala tržište rada i opteretila plate ogromnim porezima, tako da poslodavac neće moći da vas zaposli legalno, a ako će ipak kršiti zakon i zapošljavati vas „na crno“, onda je isplativije uzeti ilegalnog migranta, on je jeftiniji i neće ići u inspekciju rada da se žali. To kvari poslodavce i demotiviše ih da stvaraju ljudske uslove rada.

2. S druge strane, imate od države sitni dodatak ako se registrujete kao nezaposleni. Državna berza rada će vam nuditi najneatraktivnije slobodne pozicije, polako će vas obučavati na kursovima bez garancije zaposlenja nakon tih kurseva, stalno će zahtevati da dokazujete da ste i dalje nezaposleni, tako da ako dobijete privremeni nezvanični posao, moraćete da skrivate tu činjenicu od države kako ne biste izgubili status.

Žrtve represija i zakona o zločinima bez žrtava

Ovo je veoma široka i raznolika grupa. Tu spadaju i politički represovani, i oni koji su odgovorni za konzumaciju psihoaktivnih supstanci, i prekršioci različitih licencnih ograničenja, i optuženi za pedofiliju zbog tvrdnje da odrastanje kod svih teče drugačije i da je starost pristanka štetna stvar — pa čak i oni koji su kažnjeni zbog prelaska prazne ulice na crveno svetlo.

Njima objašnjavamo: nemoguće je zameniti loše represivne zakone dobrima, njih je moguće samo ukinuti, inače ne vi, već neko drugi postaje njihova žrtva. Ako nijedno pojedinačno lice nije постраdalo niti bilo ugroženo, onda nema potrebe za kažnjavanjem. Ako ste pak vi sami постраdali ili bili ugroženi zbog svojih postupaka (na primer, niste vezali pojas), onda je još besmislenije da vas se dodatno kažnjava — već ste sami sebe kaznili. Dakle, potrebno je zahtevati od države ukidanje svih zakona koji podrazumevaju kažnjavanje za zločin bez žrtve, a ako se ona usprotivi, to je odličan povod da se država ukine: samo njeno postojanje je već kazna za nevinu ljude.

Penzioneri

Ovo je najteža kategorija ljudi za promovisanje libertarijanizma. Ali i penzionere se može zainteresovati za demontažu države.

Svaki zaposleni stanovnik Rusije uplaćuje u PFR 22% svoje zarade. U 2018. godini prosečna plata u Moskvi iznosila je 80 hiljada rublji, a prosečna penzija — 19 hiljada rublji. Pretpostavimo da osoba radi od 25 do 60 godina uz određene prekide, i kao rezultat toga plaća doprinose u PFR tokom 30 godina. Da nije plaćala osiguravajuće doprinose u PFR, već ih odlagala na svom bankovnom računu (radi jednostavnosti pretpostavimo da je kamatna stopa na depozitu jednaka inflaciji, što znači da je u proračunima možemo ne uzimati), skupila bi 80 000 * 0.22 * 12 * 30 = 6.3 miliona rublji. Prosečan životni vek u RF za 2018. godinu iznosi 73 godine. Starost preživljavanja ispada da je 13 godina. Shodno tome, da niste država, vaša renta bi iznosila 6 300 000 / (13 * 12) = 40 hiljada rublji. Taj iznos predstavlja stvarne obaveze prema vama od strane države.

Kako onda obezbediti ispunjenje tih obaveza? Potrebno je zahtevati totalnu privatizaciju državne imovine. Program „oduzeti i podeliti“ koji je svakom penzioneru razumljiv. Oduzeti od države, podeliti među onima koje je država opljačkala. I, naravno, sprečiti pljačku u budućnosti, ali to je već briga o mladima, što je, inače, penzionerima takođe blisko i razumljivo. Dalje ostaje samo voditi diskusiju o metodama: kako oduzimati i deliti tako da u procesu sve ne bude pokradeno.

Kome će pri ankapu pripadati ulica, i zašto nećemo dobiti situaciju sličnu feudalizmu, kada da biste stigli od tačke A do B, morate preći ulice, čiji je svaki vlasnik postavio neku neverovatnu taksu?

JediKnight

Ovde ću se još jednom pozvati na Evgenija Kvasova i njegov post o putevima. Ukratko: najprirodniji vlasnik ulice je vlasnik nekretnine pored koje ta ulica prolazi, jer vrednost nekretnine direktno zavisi od kvaliteta infrastrukture.

Ako ima mnogo vlasnika nekretnina, oni imaju mnoštvo razloga da se dogovore o tome kako održavati put, a nijedan razlog da postavljaju prepreke prolazu – jer to naglo obara vrednost njihove imovine. Situacija u kojoj kuće duž ulice pripadaju jednim ljudima, a sama ulica drugima, koji nemaju nikakve veze sa tim kućama – moguća je, ali tada kompanija koja upravlja ulicom neizbežno mora imati jasno definisane obaveze u pogledu režima funkcionisanja ulice.

Kuće su uvek primarne, a ulica nastaje tek kasnije, i to upravo da bi se iz kuće moglo preći u neku drugu lokaciju. Stanovnici mogu pristati na privremeno zatvaranje ulice radi neke alternativne upotrebe, ako se sa njima to zatvaranje uskladi i ako im se plati za neprijatnost. Ali u normalnim okolnostima, oni će uvek zahtevati slobodan prolaz i prolaz vozila, i žestoko se protiviti svakom samovlašću koje ometa taj prolaz i prolazak. Svaki kontrolni punkt će za njih biti negativna eksternalija, a to je već povod za tužbu. Održavanje kontrolnih punkata će biti preskupo. Neće se isplatiti.

Kod države je druga stvar. Tu kuće mogu pripadati ljudima, ulica opštini, a saobraćaj njom može regulisati centralna vlast. Kod takvog pristupa neizbežni su kolizije kada se interesi stanovnika ne uzimaju u obzir.

Privatna ulica u Sidneju