Može li se to nazvati radikalnim anarho-kapitalizmom? Njegova kombinacija sa kriptoanarhizmom i taktikom kontrekonomije ima poznatu snagu, posebno u ranoj fazi takvih naprednih tehnologija kao što su opensource p2p tržišta. Napiši, molim te, svoje mišljenje o ovoj vrsti ankapa. Agora! Anarchy! Action!
Insurgent
Agorizam nije vrsta ankapa. To je skup metoda za njegovo postizanje. U svom prilično starom postu o ankapu i minarhizmu spomenula sam dva različita pristupa izgradnji ankapa: politički i kontrkulturalni. Taj kontrkulturalni pristup je upravo agorizam. To je veoma dosledno uverenje da državu nije moguće uništiti kao institut metodama države. Reformama se može značajno smanjiti uticaj države na društvo uopšte, a naročito na ekonomiju. Ali što je država više oslabljena, to manje smeta, i što je manje motivacije da se posao završi, a samostalno nedovršeni parazit će uginuti samo u slučaju da ga organizam na neki način odbacuje. Zato će, na neki način, poslednja etapa iscrpljivanja države kao kompleksa institucija biti agoristička.
Oni koji nazivaju agorizam nekom posebnom varijantom levog anarhizma, očigledno pristupaju svojoj tipologiji sa drugog kraja. Postoje levi anarhisti koji praktikuju izgradnju komun i akcije direktne akcije, a postoje agoristi koji praktikuju neformalne tržišne zajednice i akcije direktne akcije – kao da su to srodni pravci. Ali ono što ih povezuje je anarhizam, a ne levostranost.
Ekolozi vole da optužuju kapitalizam i biznismene za zagađenje životne sredine i da se zalažu za regulaciju tržišta. A postoje li normalni tržišni ekolozi? Šta je sa realizacijom koncepta održivog razvoja u okviru ankapa?
анонимный вопрос
Dugo sam razmišljala o ovom pitanju, ali mi se ovde sasvim slučajno otvorila prilika da navedem zanimljiv primer tržišnog pristupa ekologiji. Vladimir Zolotarev, poznati kijevski ankap, objavio je prevod članka Hoakima Buke o tržišnom pristupu smanjenju rizika od klimatskih promena.
Ako da se generalizuje, pristup izgleda otprilike ovako. Postoje određeni rizici koji zavise od nekih spoljnih faktora. Ako su to sistemski rizici, informacije o rizikima se mogu agregirati, i tada se pojavljuje mogućnost da se oni osiguraju. Što tržište osiguranja ove vrste rizika postaje šire, to se više novca ulaže u načine njihog smanjenja, jer je svaka osiguravajuća kuća zainteresovana za to da isplaćuje manje odšteta po osiguranjima.
I, u suštini, potpuno je nevažno da li je reč o riziku da postanete nesposobni za rad u starosti, ili o riziku da stradate od uragana uzrokovanog klimatskim promenama zbog emisije ugljen-dioksida. Ako je rizik stvaran, platiće se osiguranje. Ako je izmišljen, osiguranje će se loše prodavati. Osiguranje od siromašne starosti spremni su da kupe veoma mnogi (mnoge države su u 19. i 20. veku to shvatile i monopolizovale penzionu granu). Oni koji se plaše nestabilnosti razvoja, klimatskih promena i erupcije supervolkana Yellowstone, takođe imaju prilično veliku zajednicu.
Zamislite kakav je profit: gomila ljudi se osigurala od nevolja uzrokovanih klimatskim promenama, a onda klimatolozi izađu i dokažu da je to bila lažna teorija i da nema nikakvih rizika od emisije ugljen-dioksida – i svršeno, prikupljeni novac ne moraju da isplaćuju, divno! Mogu izmisliti novu zastrašujuću priču da bi je prodali. Ali glavno je – sve je potpuno dobrovoljno, bez ikakvih poreza. Tako funkcioniše magija ankapa.
Vidite ljude? Pa svakog od njih se može osigurati od toga da Yellowstone počne da erupira upravo tokom ekskurzije!
Ovde, kako mi se čini, zabunu unosi tvrdnja o ugovornim jurisdikcijama, da će one zameniti državu. Aha, kaže čovek, to jest svaka kuća u selu će pripadati različitoj državi, šta će to od gluposti kod nas da ispadne?
Šta uopšte znači za čoveka činjenica da se njegova kuća nalazi u određenoj jurisdikciji? To znači da, ako kuća postane predmet konflikta, ili ako se na njenoj teritoriji dogodi konflikt, jurisdikcija se bavi rešavanjem tog konflikta (ako vlasnik kuće iz nekog razloga odluči da to ne uradi samostalno).
Jedini slučaj kada kod ovakvog pristupa dolazi do kolizije jeste granični konflikt. Na primer, postoji spor oko toga kome pripadaju plodovi sa grane drveta koje raste na jednoj parceli, a nadvija se nad drugom parcelom. Ovde će biti potrebno uključiti obe jurisdikcije, i dalje je to njihov zadatak – da se dogovore kako će rešiti konflikt.
I, naravno, ako klijenta ne zadovoljava način na koji njegova ugovorna jurisdikcija rešava konflikte, on traži takvu koja bi, pretpostavlja se, to radila bolje, i sklapa ugovor sa njom. U suštini, ovde se principijalno ništa ne razlikuje od kupovine osiguranja za kuću, ugovora sa provajderom za priključak kuće na internet, gas, vodu ili struju. Samo što je promeniti jurisdikciju mnogo jednostavnije nego dobavljača gasa.
Ako vam se primer sa jabukama čini neozbiljnim, šta biste rekli o graničnom konfliktu zbog nalazišta nafte?
Investicije i berze su osnova čitave tržišne ekonomije danas. Suštinski, u odsustvu regulatora u vidu države, trejderi će moći da steknu praktično neograničenu moć: moći će da naduvaju cene i obrnuto da ih svedu na nulu, moći će da uništavaju jedne kompanije i promovišu druge. Dakle, pitanje je: kako će berze raditi u ankapu? Koja će alternativa biti ponuđena investitorima umesto berzi u slučaju njihove likvidacije? Kako se može sprečiti dominacija trejdera nad tržištem?
Muller
Berzanski orderbuk je, zapravo, kvintesencija slobodnog tržišta. Čista ponuda i potražnja, lišeni bilo kakve retoričke ljušture. Nije slučajno što je osnove austrijske ekonomske teorije postavio upravo berzanski posmatrač. Tako da će, naravno, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji uloga berzi samo jačati.
Koje su glavne opasnosti koje vrebe investitora na berzi?
Prvo, to su moguće manipulacije berze.
U svetu berzi vrednosnih papira, otvorene manipulacije postale su velika retkost, jer one vode računa o reputaciji. Ako se i susrećemo sa nekim ograničenjima trgovinskih mesta, to su obično zahtevi spoljnih regulatora – na primer, o obustavi trgovanja u situaciji berzanske panike. Ne znam koje će berze kompanije preferirati za izdavanje svojih akcija – one koje će predviđati automatsku obustavu trgovanja pri skokovima cena, ili one koje će garantovati neprekidnost. Neka potrošač bira.
U svetu kriptovalutnih berzi, pokušaji zaštite od manipulacija berze doveli su do pojave potražnje za decentralizovanim platformama, tamo se već ne mogu crtati fiktivni volumeni. Ne bih se čudio ako će vremenom i berze vrednosnih papira biti potisnute, kada kriptotokeni počnu da zauzimaju mesto akcija kompanija.
Drugo, moguće manipulacije insajdera.
To je, zapravo, problem ne berzi, već kompanija koje se trguju na berzama. Već sada privatne kompanije preduzimaju mere za suzbijanje sličnih machinacija – putem ugovora o neotkrivanju insajderskih informacija, koji predviđaju ozbiljne isplate za njihovo kršenje, kao i putem moratorijuma na trgovinu akcijama kompanije za njene zaposlene u periodima neposredno pre objavljivanja redovnih izveštaja. Odsustvo takvih mera će se jednostavno uzimati u obzir u ceni akcija konkretnih kompanija kao dodatni faktor rizika.
Treće, manipulacije marketmejkera – trejdera koji imaju pristup veoma velikom kapitalu. To je faktor o kojem i vi pišete.
Ovde se može reći samo jedno: ako želite da vam bude svejedno u vezi sa takvim manipulacijama – jednostavno nemojte uzimati kredite pod zalog akcija. Tada nećete morati da prodajete akcije zbog margin call-a ako neko privremeno sruši cenu. Nijedan marketmejker nije u stanju da potpuno nuli akcije uspešne kompanije: kakve god panične glasine širio, koliki god obim akcija izbacivao na tržište, ako jednostavno zaboravite na svoj paket na mesec-dva, nećete izgubiti ništa, cena će se vremenom vratiti, samo će neko u tom periodu prodati hartije, neko će ih kupiti. Nije takođe sigurno ni da će taj trejder koji je sve to započeo obavezno zaraditi. On nije jedini takav – veliki pokret će privući druge, oni će odigrati na svoj način.
Tako da nema razloga govoriti o dominaciji trejdera na razvijenom tržištu. To je jednostavno njihovo prirodno stanište. Što ih je više, to je bolje onim kompanijama koje trguju na tom tržištu, i što je teže trejderima da manipulišu cenom imovine.
U celini, berze su samo alat pomoću kojeg prodavcu i kupcu može biti lako da pronađu jedni druge. To nije neka samostalna suština. Ako alat radi ispravno, on sam po sebi neće naneti štetu stvarnim kompanijama.
Prilikom odgovora korišćene su konsultacije Srpski, kao znak zahvalnosti je zamolio da se citira njegov kanal „Srpski divergent“.
Pročitala sam ovde veoma dobar članak na freedom pride o tome kako je izgrađen model sa prilično realističnim pretpostavkama, koji je dalje, u zavisnosti od ulaznih podataka, demonstrirao šta bolje funkcioniše: ugovorne jurisdikcije, demokratija ili ankap.
Smisao modelovanja je u tome da se vidi kako se smanjuju troškovi članova društva u zavisnosti od toga kakve mehanizme prilagođavanja društvu i uticaja na društvo imaju.
U članku su zaključci izloženi prilično težakim jezikom, pa ću ih prevesti za sebe, jednostavnije.
Demokratija ne odgovara dobro kao mehanizam za optimizaciju sopstvenih troškova postojanja u društvu. Ovde ne mogu a da se ne pozovem na sopstveni longread na ovu temu.
Umesto da se težiš unazad kroz demokratske mehanizme, mnogo je pouzdanije smanjivati troškove kroz „glasanje nogama“ – napustiš društvo koje ti ne odgovara i preseliš se u ono koje odgovara.
Što su relativni troškovi finansiranja javnih dobara niži, to je ankap isplativiji. Što su viši, to su ugovorne jurisdikcije isplativije. I za ovaj poslednji zaključak sam veoma zahvalna autorima članka: oni tvrde da je to argument za UJ, ali za mene to znači da će, kako tehnički napreduje, ankap postajati sve isplativiji.
Politički program libertarijanstva svodi se na dosledno smanjenje uloge države, odnosno deregulaciju i smanjenje poreza.
Ako pokret u ovom pravcu bude vodio ka povećanju bezbednosti i bogatstva stanovnika sve dok država ne bude svedena na ulogu „noćnog čuvara“, a pri daljem skraćivanju državnih funkcija nivo nasilja poraste, a blagostanje opadne, to znači da su minarhi u pravu, a ankapovi nisu, i postoji taj minimalni optimum države, ispod kojeg je nije moguće smanjiti.
Ako optimum države ne bude pronađen, i ako svako skraćivanje države ljudima donosi samo korist, to znači da su ipak ankapovi u pravu, država je štetni parazit i podleže potpunom iskorenjivanju.
Ako se optimum pronađe, ali ne tamo gde ga pretpostavljaju minarhi, već, recimo, na nivou „noćni čuvar plus dom za siromašne“, to znači da su socijal-liberali u pravu, a tvrdoglavi libertijanci svojim jadnim umovima nisu uspeli da dokučaju svu važnost kompetentne centralizovane redistribucije resursa.
I, konačno, ako se ispostavi da je nemoguće dobiti održive rezultate jer različita društva imaju svoj optimum državnih funkcija, to znači da su zapravo u pravu panarhi: ljudi su previše različiti da bi ih se svi tretirali isto. Nekome treba više države, nekome manje, nekome nula, pa neka svako dobije onako kako zahteva.
Samo što je za postizanje svih ovih rezultata neophodna spremnost ljudi na eksperimente u cilju izgradnje društva koje je njima pogodno. Međutim, decenije nasilnih socijalističkih eksperimenata su u velikoj meri diskreditovale samu ideju o doslednoj izgradnji nečeg novog. Zato danas češće imamo sporadične pokušaje da se nešto poboljša, a nakon njih — povratke na staro. Ali baš kao što je dug period mira odučio ljude da ozbiljno shvataju opasnost od velikog rata, tako i dug period nedostatka ideja može ljudima vratiti ukus za reformama. Naš zadatak je da u tom trenutku u vazduhu lebdi ideja upravo libertarijanskih transformacija.
Prema libertarijanskom pravu, prodaja alkohola i duvana ne bi smela da se zabranjuje silom zakona (i ne bi smela da se kažnjava novčanim kaznama), uključujući i maloletnike, jer je to zločin bez žrtve.
S obzirom na to da trenutno radim kao kasir, ja i moje kolege tražimo pasoš svima, osim onima koji izgledaju mlađe od 50 godina, jer u kontrolisanim kupovinama učestvuju 17-godišnjaci koji izgledaju mnogo starije od svojih godina: mladići sa sedom, gustom bradom i mišićavom građom, devojke visoke, krupnije građe, sa šminkom i „prvim“ borama. Desetine kupaca nam svakodnevno izlaze na živac da „ne dovodimo do apsurda“, da ne pravimo „kafkanizam“. Rešenje koje mi nude okružni etatisti je još više pakla – da tražimo od svih, da lobiramo za skeniranje dokumenta na kasi kao u SAD itd. Moji stari poznanici i prijatelji mi izlaze na živac time što konzumacija alkohola u mladom uzrastu višestruko povećava rizik od alkoholizma. Da, u to sam u toku. Štaviše, i sam sam aktivno stajao na tako zabranjivačkoj poziciji, bio sam aktivan lobista i advokat kontrolnih mera za alkohol i duvan, što je ponekad bila tema diskusije sa tim prijateljima i poznanicima ili čak povod za upoznavanje. Zato su moje društvene mreže sada pod pritiskom. Ali to je neizbežno. Od tada je prošlo mnogo vremena, tri godine proučavam ekonomiju i istoriju, i poslednjih meseci se otvoreno smatram libertarijancem.
Dakle, prodaja robe koja stoji na polici u prodavnici za legalan novac nije nasilje. Ali neki ljudi smatraju da prodajom onima koji nemaju 18 godina vršim nasilje. Ljudi mi govore da reklama i propaganda primoravaju na početak pijenja, i da do određene starosti čovek, kao da, nema slobodu izbora. Kao da je stiče na svoje 18. rođendanu. Kao da je ranije uopšte nema. Jednostavno vaspitanjem treba da se bave roditelji dok deca žive sa njima, a ne država. Odgovor takvih ljudi me ne zadovoljava.
Kako im na pregledan način objasniti da o tome da li će prodavati ili ne prodavati bilo šta treba da odluči vlasnik, i da ne bi trebalo da bude kažnjen zbog prodaje ili neprodaje?
Sergej Sušinski
Predložila bih da u svojoj argumentaciji pristupiš sa dve strane.
Prvo, morate pokazati da je sama ideja da država čini dobro zabranama trgovine – tako i tako loša ideja. Podsetite ih kako su u Sovjetskom Savezu ljude zatvarali zbog trgovine stranim valutama, pa čak i zbog bilo kakvog preduzetništva povezanog sa preprodajom (za to se koristio, kao osuda, potpuno, naizgled neutralan ekonomski termin kao što je spekulacija). Kasnije je trgovina valutama dozvoljena, ali niko nije nadoknadio troškove onima koji su ranije bili zatvoreni zbog valutnih operacija. U celom svetu se postepeno legalizuje trgovina marihuanom, a u Rusiji se zbog prodaje supstanci zatvara više ljudi nego zbog krađe. I kada se i u Rusiji dozvoli trgovina marihuanom, takođe će sigurno niko ne nadoknaditi troškove svima koji su ranije osuđivani po članu 228 Krivičnog zakonika RF. Podsetite ih da je u mnogim islamskim zemljama ilegalna prodaja alkohola ne samo deci, već i odraslima. Reč je o tome da postoji mnoštvo ograničenja slobodne trgovine koja uvodi država, a zatim ih ukida. Pa odakle su zaključili da je i zabrana prodaje alkohola deci zaista potrebna i da je neće naknadno ukinuti ista ta država kao pogrešnu ili čak kriminalnu? I ko će nakon toga trgovcima alkoholom nadoknaditi njihove gubitke od kazni i mitoća u periodu trajanja zabrane?
Drugo, ukazite im da ako se zadovoljavanje potreba istiskuje iz legalnog polja, počinju se potrebe zadovoljavati ilegalno. Dete nije moglo da popije pivo i popuši cigarete – ono ima nezadovoljenu potrebu i neprospendeno novac. Sutra će kupiti mefedron. Možda je bilo bolje prodati mu pivo?
Danas imam dva anketa za vas. Projekat je počeo da zauzima prilično mnogo vremena, zbog čega je značaj pitanja njegove monetizacije donekle porastao. Kako ne bih napravio greške pokušavajući različite opcije, želim prvo da se raspitam o vašim preferencijama.
В какой форме вам наиболее удобно присылать донаты?
Dakle, raspoređeni prevod „Mehanike slobode“ se polako pokreće. Prvo su mi poslali treće poglavlje knjige: „Jedna ljubav nije dovoljna“, i nakon nekoliko ispravki sam je upravo objavila.
Podsećam vas da možete ubrzati proces ili jednostavno izraziti svoju zahvalnost slanjem bitkoina. Na stranici o donacijama navodim različite načine kako to najbolje učiniti.
Zar ne vole? Rekla bih da ovo više liči na dirljivo udvaranje. Kada su tri ili četiri kanala na koje sam pretplaćena postavila njihovu reklamu, bilo mi je nekako lenjo da odem i pogledam šta pišu, a evo, konačno sam se odlučila, tako da svaka čast, koristili ste pobedničku taktiku.
Imam tačno jednu zamerku kanalu „Libertarijanstvo u šemama i memovima“, koju im je malo ranije izneo Grigorij Baženov: gde su šeme? Pogledala sam, zaista ih nema. Nedostatak.
Slika postavljena u šemomemovima donela mi je 15 novih pretplatnika. Društvo, smestite se udobno, potrudiću se da ubuduće ne pravim duža kašnjenja u objavama.
Što se tiče „memova za Ruse“, i dalje mi je lenjo da ih posećujem. Ali ako tamo postave nešto zanimljivo – pišite, baciću pogled. Za sada ih šemomemovi sigurno štite od moje pažnje, za šta će im pod starateljstvom, nadam se, zahvaliti.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
