Автор: Анкап-тян

I ponovo o monopolu

Pitanje je inspirisano člankom na Habru i srazvesnim komentarima. Suština: postoji Yandex – oni imaju pretraživač. U pretraživaču oni promovišu svoje druge proizvode, time ograničavajući konkurenciju. Koliko je to ispravno? U samom članku i komentarima ima prilično mnogo argumenata ZA antimonopolno zakonodavstvo. Šta misliš?

U vezi sa ovim pitanjem, želela bih da vam preporučim predavanje Vjaceslava Kostrova „Platformska ekonomija i Hajekovski tržišni proces“, koje je održao na konferenciji „Kapitalizam i sloboda“ 2019. godine.

Predavanje je veoma konfuzno i ne sadrži zaključke, ali stavlja pitanje koje postavljate u širi okvir – ne razmatra se već konkretan slučaj korišćenja dominantne pozicije na tržištu, već principi funkcionisanja platformske ekonomije kao takve.

Razmotrimo platformu kao što je pretraživač. Po ideji, to je servis koji traži pominjanja informacija u mreži o onome što je korisniku zanimljivo, na osnovu određenih početnih podataka koje korisnik unosi. Privukavši dovoljan broj korisnika udobnošću servisa i kvalitetom pretrage, vlasnik pretraživača može postaviti pitanje monetizacije platforme.

Najdirektniji način monetizacije servisa u njegovom izvornom obliku su donacije klijenata. Takav način je implementiran kod Wikipedije, i on joj omogućava da usmeri napore na potpunost sadržaja i preciznost njegovog predstavljanja, odnosno na usavršavanje upravo onih potrošačkih svojstava robe koja se isporučuje, zbog kojih je korisnik i došao na tu platformu. Naravno, Wikipedia nije pretraživač u čistom smislu, ali teorijski ništa ne sprečava korišćenje istog ovog modela i za klasične pretraživače.Moj kanal praktikuje ovaj način monetizacije.

Takođe, pretraživač bi mogao da prodaje zainteresovanim klijentima analitiku o pretraživačkim upitima korisnika. To je takođe prilično „bezopasan“ način zarade i, kao i u slučaju sa Vikipedijom, teško da će doneti ogromno bogatstvo.Moj kanal takođe na neki način praktikuje ovaj način monetizacije – to su odgovori na pitanja uz priložene donacije i članci po porudžbini.

Zatim počinju načini zarade čija primena narušava sam proizvod.

Prvo, to je reklama. Pored toga što korisniku daje ono što on sam traži, pretraživač mu u rezultate ubacuje ono sa čime bi ga oglašivač želeo upoznati. Na taj način, za korisnika proizvod postaje lošiji zbog manje relevantnosti rezultata, ali vlasnik platforme ostvaruje profit. Ovaj način više ne praktikujem, i ako se pojavi upit za prodaju reklame na kanalu, trudim se da upitnika preusmerim na jedan od gore navedenih načina monetizacije.

I, konačno, vlasnici pretraživača mogu početi da zarađuju ne samo na tuđoj reklami, već i da mamite korisnike na svoje sopstvene podređene servise koji nemaju direktne veze sa pretraživačem. Upravo to vidimo u diskutovanom članku. Kao rezultat takve politike, rezultati pretrage postaju korisniku još manje relevantni, pa on počinje da gleda negde ka duckduckgo-u, ali dok korisnik još nije konačno pobegao sa pretraživača, podređene platforme će zahvaljujući inerciji ljudskog razmišljanja uspeti da izgrade sopstvenu bazu klijenata. Ni to ne praktikujem, ali mogu sasvim zamisliti blogera koji periodično reklamira neki svoj sopstveni biznis na kanalu.

Usled razvoja takve megaplatforme, nakon nekog vremena se ispostavlja da su neki biznisi pod zajedničkim brendom profitabilniji, drugi manje, a neki su potpuno gubitni. Ali pritom je prilično teško donositi odluke o optimizaciji strukture imovine, jer oni utiču jedni na druge. Platforma se muči donoseći sve manje promišljene odluke, sve dok se na kraju ne sruši. Upravo je relativno nedavno bankrotirao jedan takav mastodont platformske ekonomije – Cookova firma, koja je postojala više od petnaest vekova. Ona je prva uvela princip pakovanja turističkih putovanja, zahvaljujući čemu je brzo postala svetski hegemon turističke industrije, i na kraju je propala upravo zbog toga: previše njenih imovina se, umesto reagovanja na tržišne stimulanse, bavilo time da opslužuje druge podređene kompanije holdinga. Sopstvene avio kompanije, sopstveni hoteli, sopstveni tur operateri, činilo bi se da je to monopolija, skupljaj rentu – ali ne, nisu ispratili progres i izgubili su od recimo booking.com – platformskog biznisa sledeće generacije.

I upravo ista sudbina će pogoditi i yandex, bez ikakvih antimonopolskih organa.

Enforment ugovora

Bitarch kolumna

Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.

Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.

«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“

Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).

U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.

„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:

„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“

Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“

Zašto, diskutujući o predstavničkoj demokratiji, uvek mislimo na upvote? Danas, kada svi sve lažu i kada se svi kupuju, downvote je znatno produktivniji.

анонимный вопрос

Čemu danas u politici uglavnom služi downvote? To su dislajkovi ispod štetnih nacrta zakona, peticije za ukidanje štetnih zakona, mitinzi sa zahtevom za ostavku vlade, akcije poput bacanja jajata i slično. To je, dakle, običan instrument direktne, a ne predstavničke demokratije.

Pokušajmo da zamislimo kako bi izgledale posledice uvođenja downvote-a u predstavničku demokratiju.

Izborni organ, kandiduje se desetak kandidata, svi se ističu na listiću, birač dolazi na biralište i dodeljuje im dislajkove – svima koje očigledno ne želi da vidi na navedenoj funkciji. Pobeđuje kandidat sa minimalnim brojem dislajkova.

Kakve su mane takvog sistema?

  1. Drastično se povećava šansa za pobedu „neuhvatljivog Joe-a“, koji nikome nije stigao da naškodi jer ga zapravo niko i ne poznaje. Političari će se takmičiti za imidž najbesličnijeg „nouname“.
  2. Nouname se može ispostaviti kao nesubjektivan i jednostavno će predati poluge stvarne vlasti svom marioneti.

Kakve su prednosti?

  1. Nestaje pojam pokvarenog listića. Prazan listić – svi kandidati su dobri. Obrisan/uništen – niko nije dobar.
  2. Neće proći nijedan kandidat sa makar malo visokim antipatipom, odnosno unpopularne mere na prethodnoj funkciji efikasno ubijaju javnu političku karijeru, čak i uz postojanje značajne grupe podrške.
  3. Drastično se povećava izlaznost na izborima: radi zadovoljstva da javnom političaru udare dislajk na biralištu, doći će čak i politički apatiti.
  4. Strah od oštrih mera doprinosće tome da država bude mnogo pasivnija, a nama, libertarijancima, to je upravo ono što želimo.

Dakle, odobravam predloženi sistem usavršavanja predstavničke demokratije. Šteta je samo što u to prelepo doba više nećemo morati ni ja ni ti da živimo…

Da li je dopustivo da libertarijanska partija postane vođistička partija sa jakom vertikalom?

Sudeći po statutu koji Svetov želi da usvoji na saboru, to je upravo tako.

Anonimno pitanje. Uz pitanje je priložena donacija u iznosu od 0.00099851btc

Ovo pitanje je danas postalo rekordman među pitanjima sa priloženom donacijom po vremenu koje mi je bilo potrebno za odgovor: obično, ako je odgovor plaćen, odgovaram istog dana. Stvar je u tome što ja nemam nikakve veze sa Libertarijanskom partijom Rusije, pa sam morala da pretražim oba vaša statuta – onaj koji važi danas, i onaj koji Mihail Svetov planira da usvoji na saboru LPR-a koji će se održati 2. novembra u Moskvi (poslali su mi linkove ka oblaku, ali sam radi sigurnosti odlučila da prebacim dokumente na svoj sajt). Čitanje nije bilo lako, pa unapred se izvinjavam onima kojima će odgovor možda delovati dosadno, jer je pitanje baš specifično.

Dakle, ako se oslanjati na slovo statuta, kako sada, tako i u budućoj prelepoj Svetovoj LPR-u, vi imate tipičnu oligarhijsku partiju, gde je sva stvarna vlast u rukama komiteta koji imaju kontrolu nad mehanizmima sopstvenog ponovnog izbora. Promene koje se planiraju predviđaju su, u suštini, kozmetičkog karaktera:

  • regionalnim odeljenjima se zabranjuje preduzetnička delatnost (veoma čudno za partiju koja bi po ideji trebalo da se ponaša prema preduzetništvu kao prema fetišu).
  • za revanche, regionalnim odeljenjima je dozvoljena sopstvena simbolika, iako uz saglasnost federalnog komiteta (nisam ni znala da ste ranije po statutu imali jednu simboliku za celu partiju, ta norma se kršila levo-desno).
  • opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da isključuje iz partije (svaka vlast komitetima!).
  • opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da razmatra žalbu na isključenje iz partije rukovodećeg komiteta odeljenja (vlast komiteta je neosporna!) .
  • moratorijum za povratak u partiju ranije isključenih članova povećava se sa tri na pet godina (ovo me podseća na stalno produžavanje trajanja Disnijevih prava na Mikija Mausa – imam osećaj da su iz LPR-a isključili nekoga koga nikako ne žele da vrate, pa sada produžavaju rok u kojem to neće biti moguće učiniti).
  • ranije se federalni komitet raspuštao ako bi ga napustila više od trećine sastava, u novoj redakciji – više od polovine (ako dominantna frakcija ima apsolutnu većinu, opozicija se u principu nalazi u situaciji da ne može blokirati rad komiteta).
  • uvodi se ograničenje na maksimalni broj članova komiteta (povećanje administrativne težine svakog člana komiteta)
  • federalni komitet će moći da suspenduje ovlašćenja pojedinih svojih članova i da smeni predsednika partije (proširenje moći dominantne frakcije).
  • žalba etičkom komitetu postaje plaćena. Ako sudija presudi u korist žalioce – depozit se vraća. Ako izgubi – novac odlazi u partijsku kasu. Sankcije za one koji su doneli nezakonitu odluku na osnovu koje je žalba uspela, nisu predviđene (veoma je zgodno, na primer, izbaciti svu opoziciju iz partije pre kongresa, a dok etički komitet sve njih ne vrati, voz će već otići, sve odluke na kongresu će biti već donete, profit).

    • Verovatno nisam obratila pažnju na sve promene, ali je malo verovatno da sam propustila nešto veoma suštinsko. Još jedna specifičnost Svetovog statuta je u tome što u njemu postoje zapravo dva statuta: prvi deo važi sve dok partija nije registrovana, a drugi deo zamenjuje prvi u slučaju zvanične državne registracije partije.

    Obim dokumenata je prilično veliki. Trenutni statut ima 44 stranice, onaj koji predlaže Mihail Svetov ima 78 stranica. Obično, kada ljudi sastavljaju tako opširne ugovore o zajedničkom delovanju, to govori o ogromnom nepoverenju koje osećaju jedni prema drugima, i o nekoj spoljnoj sili kojoj se uvek mogu pozvati ako u zajedničkom delovanju nešto krene po zlu. Statut je važan upravo spoljnom sudiji, koji ne zna ništa o tome šta se dešava u organizaciji, i za koga je mapa jednaka teritoriji. Organizacijama koje se stvaraju prirodnim putem radi maksimalne efikasnosti zajedničkog delovanja, i koje ne planiraju da se oslanjaju na nečiju spoljnu legitimnost, nije svojstveno da ispisuju unutrašnje norme u takvim tomošima.

    Pri prirodnoj organizaciji je karakteristično da se najpre oslanja isključivo na neformalne dogovore, zatim, kako raste, uvodi neke pisane norme, a potom ih svede u statute. Neprirodna organizacija, koja se pridržava ruskog zakona o političkim partijama, primorana je da uzme šablonski statut i pokazuje državi da živi po njemu. U stvarnosti, ona će ipak raditi u okviru nekih neformalnih dogovora.

    A sada ću sebi dozvoliti da skrenem sa teme statuta i citiram deo predavanja Mihaila Svetova, koje je održao 16. oktobra 2019. godine u Novosibirsku:

    Libertarijanska partija Rusije je danas jedina organizacija koja ozbiljno govori o tome da regionima treba dati široka ovlašćenja, preneti ih na taj način da ih iz Moskve više nije moguće oduzeti.

    O tome da regioni treba da nametnu Moskvi novi federalni ugovor, Mihail govori već nekoliko meseci, a posebno često – u poslednjem mesecu, u okviru svoje nesvakidašnje turneje širom zemlje. Pa nametnite!

    Regionalni ogranak partije okuplja lokalne političare koji direktno sarađuju sa lokalnim političarima koji predstavljaju druge političke snage. Upravo sa njima oni ulaze u koalicije i saveze, dogovaraju se o raspoređivanju kandidata po okrugima i o redosledu nastupa na mitinzima, o tome da pozajme opremu ili iskoriste kancelariju. Moskva u celokupnoj ovoj stvarnoj regionalnoj političkoj aktivnosti – dezorganizujući je faktor koji može doprineti samo kidanju pažljivo izgrađenih lokalnih dogovora, ali skoro nikada nije u stanju da pomogne. Ovo je posebno aktuelno za partije bez centralizovanog finansiranja odozgo. Ako je glavni izvor novca partije – članarina običnih članova, onda koliko čovek treba da bude konuzovan vertikalom vlasti da bi uopšte obraćao pažnju na želje moskovskih šefova! Ko ne jede devojku, taj je ne pleše.

    Libertarijanskoj partiji Ruske Federacije nije potreban statut. Njoj je potreban federalni ugovor. Dozvoliću sebi da ponovo citiram deo iz istog predavanja:

    U čemu je kritika demokratije od strane libertarijanaca? U tome što demokratija donosi jednake, nezgodne zakone za sve. Ne postoji takav zakon koji bi podjednako odgovarao Moskovljanima, Novosibirčanima i stanovnicima Južnog Sahalina.

    Pa, ako nema, nema. Kažite Mihailu hvala na korisnom predavanju i uradite kako on predlaže. Ako uspete da nametnete novi federalni ugovor Moskvi u okviru partije – to će biti prvi korak ka tome da ga nametnete Moskvi i u okviru države. Ako uspete da ograničite takvog blagog i inteligentnog vođu kao što je Mihail Svetov – to će biti prvi korak ka tome da ograničite takav brutalan i neprijatan tip kao što je Vladimir Putin.

    Mihail Svetov i novi federalni ugovor

Autoimuno oštećenje države, ili kako se može iskoristiti snaga same države za njen uništenje

Bitarch kolumna

U medicini postoji klasa bolesti koja se zove autoimuna. To su mišićna slabost (miastenija gravis), dijabetes tipa 1, multiple skleroza i druge. Suština ovih bolesti je u tome što antitela (ubilačke ćelije) počinju da prepoznaju tkiva organizma domaćina (čoveka, životinje) kao štetna i napadaju ih. Najčešće se to dešava nakon infekcije određenim virusom koji je, u smislu prepoznavanja od strane imunog sistema domaćina, sličan zdravim tkivima (govoreći jednostavnim jezikom). Antitela jednostavno ne vide razliku koga treba napasti — virus ili zdrava tkiva — i ubijaju sve.

Autoimunno oštećenje se može posmatrati u bilo kom složenom sistemu, ne samo biološkom. Na primer, mnogim korisnicima kompjuterskih antivirusa poznat je problem brisanja normalnih datoteka koje je antivirus protumačio kao maliciozne. Ko koristi ekstenzije za pretraživač za blokiranje reklama (AdBlock), dobro zna da zbog njih često dolazi do narušavanja normalnog rada sajta. To se dešava upravo zato što blokator protumači normalan kod sajta kao reklamu — i obriše ga.

Država je takođe složen sistem i može lako biti izložena autoimunom napadu. Pri tome nastaje zanimljiva situacija — što država ima više silovaca i različitih službi, to će autoimuni udar biti efikasniji. Ova strategija deluje zaobilazeći poznatu tvrdnju „država je jača, lako će vas zgnječiti, zato je borba silom uzaludna“, jer za borbu silom protiv države koristi silu same države.

Kako se onda može realizovati autoimuni udar na državu? Postoji mnogo načina, glavno je razumeti opšti smisao. Evo nekih primera:

1) Realistične silikonske maske lica zvaničnika, silovaca i ostalih neprijatelja slobode (dalje – etatista). U njih možemo uraditi bilo šta kako bismo etatiste podmetnuli drugim silovcima.

2) Imitacija otisaka prstiju poznatih etatista. Bacimo flašu kroz prozor FSB-a, „nabacaju“ na nekoga koga želimo.

3) Uvođenje trojanskih konja na kompjutere etatista koji će vršiti proksi saobraćaj. Preko njih se, na primer, može baviti kardingom, kradući novac od državnih banaka i drugih organizacija povezanih sa banditima, i trošeći to na promociju libertarijanstva. „Doći će“ upravo po etatiste (ili neće doći, odlučivši da ti etatisti imaju pravo da kradu novac državi, ovde je glavno da od toga ne strada još neki Magnitski ili čak Navalni – napomena Ankap-tjan).

4)
Naručivati drogu u darknetu na
adrese etatista i pucati tamo gde treba.

5) Ne
gati se anonimnim dojavama po
bilo kom povodu protiv etatista: pušenje u
neprikladnom mestu, parkiranje ispod znaka,
grub tretman prema sopstvenoj
deci, šetnja psa bez njuške,
srednja/mladi sastanci sa devojkama mlađim od 16 godina,
nepoštovanje pravila protivpožarne
bezbednosti/bezbednosti na radu/SANPiN-a/porezi/ilegalni
imigranti i druge povrede na
preduzećima koja pripadaju etatistima.

6) Registrovati SIM karticu na ime etatiste i izvršiti nekoliko „zločina“ bez žrtava pomoću pametnog telefona koji nikada ranije nije korišćen.

Komentar Ankap-tjan

Gore razmatrana taktika – to je još jedan alat iz agoističkog alata protiv države, uporedo sa onim vašim tako dvosmisleno prihvaćenim uber-osvetom, jer se agoizam ne svodi samo na kontrekonomsiju. Kontrekonomsija je njen najvažniji deo, jer oni koji polažu pravo na život bez države moraju umeti da demonstriraju da su sposobni da se obezbede bez države svim najvažnijim dobrima civilizacije. Međutim, državu ne treba samo svesti, već i uznemiravati, inače domaćica neće nestati.

Halo, vlado, imamo ilegalne migrante na krovu!

U recenziji svetovne lekcije oštro si osudila frazu „dete postaje subjekt prava kada zaključi ugovor o neagresiji“, nazivajući je čudovišnom. Možeš li da razviješ tu misao?

Svaki čovek je u mom poimanju subjekt prava po samoj činjenici svog pripadanja ljudima. Uz to, svaki čovek može biti objekat prava po činjenici da drugi ljudi, u toku pravne interakcije među sobom, deluju na tog čoveka kao na objekat. Tako, na primer, moj otac mi može pokloniti stan ili, naprotiv, ostaviti neko svoje imanje trećim licima, čime bi time poništio moje pravo na nasleđivanje tog imanja koje imam po podrazumevanim okolnostima. To je jednostrano delovanje na moja prava, odnosno ja sam ovde – objekat prava.

Ako je osoba nesposobna ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da vrši subjektivnu pravnu delatnost, u njeno ime i u njegov interes mogu nastupati druga lica. I iako je njegovo direktno izražavanje volje ovde odsutno, sa tačke gledišta lica sa kojima se u njegovo ime sklapaju poslovi, on je već punopravni subjekt prava. Tako, posao zaključen putem punomoćja ostaje posao sa onim ko je izdao punomoćje, a ne sa onim na koga je ono izdato. Ali on ostaje subjekt prava i u bilo kom trenutku može delegirati pravo vršenja poslova u svoje ime nekom drugom – ili pak početi da ih vrši samostalno. Za to nije potrebno da potpisuje bilo kakve ugovore o neagresiji – ni doslovno, ni figurativno. On jednostavno, tako reći, konzumira to pravo koje već ima i koje je oduvek imao.

Upoznavanje subjekta u ostvarivanju njegovih prava je uzurpiranje prava. Dete ima pravo da u bilo kom trenutku napusti kuću i živi samostalno, a ako poseduje udeo u toj kući, da zahteva podelu imovine. To će verovatno biti nepromišljena odluka sa njegove strane, i ako svima oko njega ta nepromišljenost bude očigledna, pokušaće da ubede dete da bi bilo bolje da se predomisli. Ili jednostavno neće pomagati (ali ni sprečavati) u pravnom oblikovanju radnji za podelu imovine. Ali opravdavati uzurpiranje tuđeg prava time da nije potpisan neki ugovor o neagresiji – to je neka vrsta zamračivanja uma koje mi je nedostižno.

Uber-osveta i uber-pravda

Čini se da nijedna moja objava još nije izazvala toliku diskusiju kao opis koncepta uber-osvete. Verovatno bi bilo korisno analizirati glavne teze protivnika.

Naučna novina

Pravedno mi je ukazano da je slična funkcionalnost već implementirana u Hidri i drugim sličnim trgovinskim platformama darkneta, pa smatram potrebnim da naglasim razlike u odnosu na postojeće servise, pošto se u prvobitnoj objavi one nisu bile dovoljno jasno artikulisane.

  1. Oglasi postavljeni na servisu moraju biti javni. Zašto?
    1.1. Ako klasične berze ubistava imaju za cilj da ne uplaše objekat, ovde je znanje objekta o predstojećoj osveti deo same osvete.
    1.2. Što je konkretna nepravda šire poznata, to je veća verovatnoća da će treća lica dodati sopstveni novac u nagradni fond (kako oni koji su pretrpeli slične postupke od objekta osvete, tako i jednostavno neindiferentni pojedinci).
    1.3. Objektu osvete se daje šansa da se dogovori na miran način.
  2. Već pomenuta mogućnost krandfodinga nagradnog fonda (mada se sličan mehanizam koristi na tržištima predviđanja, gde priličan broj ljudi može uložiti opkladu na smrt).
  3. Treća lica mogu pružiti sopstvenu ekspertizu priloženih dokaza – kako dokaza nepravde, tako i dokaza izvršene osvete.

    4. Osim toga, ovakav agregator zahteva za osvetu mora imati daleko moćnije korisničko iskustvo (usability) od obične oglasne table, inače neće uspeti da stekne dovoljnu popularnost; bez toga neće biti mrežnog efekta, a bez mrežnog efekta većina zahteva u servisu ostaće samo kao krik u pustinji.

    Etika

    Navodilo je da ovaj alat može lako biti iskorišćen za eliminisanje nevinih: raznih autsajdera, gej osoba, narcoman, ljubitelja dobrovoljnog seksa sa maloletnicima i slično.

    Na to mogu reći da u društvu gde takve likvidacije imaju masovnu potražnju, ljudima nije potrebna posebna aplikacija, oni će i ovako bez problema kamenovati nepoželjne ili će od njihovih rođaka zahtevati izvršenje ubistva časti. U našem slučaju organizuje se mogućnost javne osvete nad onima sa kojima bi bilo teško izboriti se ne skrivajući se: pre svega nad ljudima poput hipotetičkog Petrunjka.

    Pri tome treba imati na umu da izvršilac osvete rizikuje da dobije udarac kako od objekta osvete, tako i od predstavnika države ili čak slučajnih prolaznika – ako ne bude pažljiv i bude uhvaćen. U trenutku izvršenja osvete, on je onaj koji pred svim svedocima izgleda kao krivac. Ali, inače, takav izvršilac može odlično biti predstavnik države, koji će lakše izbeći odgovornost.

    Osveta nije pravda

    Osveta je, u normalnim okolnostima, samo deo procesa pravde, dok predloženi mehanizam na neki način ignoriše sudski postupak: presudu donosi sam inicijator zahteva.

    Čini mi se da je projektovanje univerzalnog alata pravde, kada se u okviru jedne usluge obezbeđuju i istraga, i sud, i kazna – previše nezgrapno. Takođe želim da skrenem pažnju javnosti da trenutno nema posebnih problema sa istraživanjem nepravde: time se bave projekti poput Skenera i Russkog slona, kao i FBK, Bellingcat i još ogroman broj nezavisnih agencija. Problemi nastaju u fazi izricanja i sprovođenja presuda, jer je ta oblast, za razliku od istrage, monopolizovana od strane države.

    Zato sam se fokusirala na širenje upravo tog uskog grla. Neka marljivi novinari obezbede činjenice i dokaznu bazu – a preko Wanted-a treće lice, koje nema nikakve direktne veze sa hipotetičkim FBK-om, organizuje osvetu. Pritom, inače, može biti kreirano nekoliko konkurentskih zahteva za isti slučaj. Tako, pomenutom Petrunjku jedan može da naruči da mu bace zelenu boju u oko, a drugi – kiselinu. Koji će tačno ugovor podržati više ljudi? Koji će tačno ugovor biti izvršen? A to će već tržište odlučiti. Hajde da verujemo tržištu.

    A možda niko tog patriotu-državnika i ne naruči: vidi kakav je hrabar momak

Uber-osveta

U videu o anarho-kapitalizmu fantazirala sam o tome kako bi bezbednost na ulicama mogla da obezbeđuje uber-policija.

Naravno, upravo sada takva usluga ima malo perspektiva da bude realizovana, jer država pažljivo čuva svoj monopol na policijske funkcije. Ništa ne bi sprečilo policijske provokatore da urade DDoS napad na servis lažnim pozivima, ili čak da koriste paramilitarne jedinice kako bi se rešili dobročinstvenika koji žure u pomoć na poziv – bilo da je to poziv srca ili poziv koristi. Takođe, sama usluga teško da će uspeti da privuče dovoljan broj korisnika dok je u ilegalnom položaju.

Međutim, određene anarho-kapitalističke usluge privatne proizvodnje bezbednosti mogu se organizovati već danas u okviru čistih agorističkih praksi. I pre svega reč je o uber-odmazdi.

Zamislite mobilnu aplikaciju sa sledećom funkcionalnošću.

Korisnik pokreće aplikaciju i anonimno putem nje šalje informacije o određenoj nepravdi, prateći ih odgovarajućom dokaznom bazom: fotografijama, video zapisima, linkovima ka nezavisnim svedočanstvima i tako dalje. Zatim navodi koju tačno kaznu smatra prihvatljivom za krivca, kao i iznos koji je spreman da ponudi onome ko će preuzeti obavezu da tu kaznu sprovede.

Drugi korisnik ima mogućnost da u ovoj aplikaciji vidi kojom nepravdom svet obiluje, i po želji doda svoja sredstva onima koji su već obećani za određene slučajeve.

Treći korisnik ima mogućnost da, izabravši slučaj po volji, izvrši zahtevanu odmazdu – i priloži dokaze. Nakon toga, bilo ko može nezavisno proveriti da li se odmazda zaista dogodila i ostaviti svoje mišljenje o tome. Oni koji su rezervisali svoj novac za sprovođenje pravde mogu ili sami izvršiti proveru, ili se uzdati u mišljenje stranih stručnjaka, ili dati pravo upravljanja nagradnim fondom nekom drugom, na primer autoru prvobitnog opisa nepravde – ali ne mora nužno njemu, o čemu će biti reči u nastavku.

Kako svi koji su uložili svoj novac u nagradni fond postanu sigurni da se osveta zaista izvršila, oni puštaju svoj novac, a njihovi bitcoini odlaze u novčanik onoga ko se prijavio kao taj koji je izvršio tu istu osvetu. Ovde se može razmotrati korišćenje pametnih ugovora, višestrukih potpisa, može se koristiti princip rada openbazaar-a ili običan mehanizam centralizovanog esroua, iako je ovo poslednje nepoželjno, jer bi značilo da se nagradni novac čuva na novčanicima servisa, što je potencijalno nesigurno. Nisam toliko kompetentna u kriptotehnologijama da jednoznačno ukazem na najbolju željenu implementaciju ovog konkretnog mehanizma.

I kao dodatnu funkcionalnost, aplikacija bi mogla uključivati mogućnost privatne prepiske između korisnika servisa, sistem rejtinga za one koji vrše osvetu, sistem raznih medaljica i drugih pohvala za one koji pomažu u sufinansiranju obnavljanja pravde, pretragu putem mape, po kategorijama zločina, i tako dalje.

Kao što se lako može videti, servis je prilično univerzalan i uz odgovarajući kvalitet izvođenja omogućava očuvanje anonimnosti svima, osim objektu osvete, kao i žrtvi (koja, međutim, može tvrditi da uopšte nije ni sanjala o tome i da nije naručila nikakvu osvetu, što može potpuno odgovarati stvarnosti). Takođe, objekat osvete može, otkrivši oglas u kojem se na njegov račun pozivaju razne kazne, anonimno stupiti u kontakt sa podnosiocem prijave i pokušati da se dogovori mirnim putem. Ipak, ne mogu se isključiti ni pokušaji dogovora na loš način ili potpuno uklanjanje podnosioca prijave – i upravo je za taj slučaj korisno da se putem aplikacije može delegirati pravo vršenja uplate nekom trećem revizoru – tada dodatno nasilje nad oštećenim neće nikako osigurati agresora, jer oštećeni više nema pravo da zaustavi pokrenuti mehanizam odmazde.

Napokon, ništa ne sprečava ni bilo kog službenika zakona da, otkrivši informaciju o nekom zločinu, smatra da je to prijava zločina – i da se povadi šala. To bi bilo sasvim u duhu agorističke doktrine kvarenja državnih službenika, kako bi se navikli da rade za ljude, a ne za zvanično rukovodstvo.

Istovremeno, prema zakonu će biti izuzetno problematično krivično goniti bilo koga iz lanca korisnika aplikacije, osim ako, naravno, ne budu uhvaćeni na delu.

Naravno, ovakvu aplikaciju je teško postaviti u zvanične prodavnice, pa će se morati ograničiti na krug Android korisnika i nuditi preuzimanje APK fajla sa sajta projekta – ali to je mala nepogodnost. Takođe, sva funkcionalnost se može odlično pružiti i preko sajta, kako se uopšte ne bi vezivali za telefon.

Preostalo je smisliti naziv. Ne bi previše naprežući maštu, nazvala bih ga jednostavno i jasno za sve potrošače holivudske produkcije, odnosno za sve stanovnike Zemlje: Wanted.

Pored servisa koji omogućava organizovanje decentralizovane odmazde, korisno je takođe imati funkcionalnost koja omogućava prikupljanje dokaznog materijala: imati način da bukvalno jednim klikom počnete da snimate video u oblak, a po mogućstvu i da strimujete, i to sve u pozadinskom režimu sa isključenim ekranom. Naravno, važno je pritom beležiti vreme snimanja i geolokaciju, kao i imati mogućnost slanja signala za uzbunu putem SMS-a grupi kontakata. Bile bi korisne razne obmane koje omogućavaju simulaciju brisanja informacija sa telefona, lažni lozinke, tajni disk prostor i tako dalje. Slične aplikacije postoje, i upravo njima ništa ne smeta da budu izložene u prodavnici – ali da je sva takva funkcionalnost prikupljena u jedan praktičan proizvod, još uvek nisam čula. Sličnu aplikaciju bih koloristički nazvala: Naše tuku!

Ako ste čuli da neko razvija nešto slično, molim vas javite. Ako imate ideje za implementaciju – možemo diskutovati.

Mihail Svetov, predavanje u Novosibirsku

16. oktobra u Novosibirsku je održano predavanje Mihaila Svetova, za čiju salu sam vas nedavno zamolila da se složite novcem. Ogromna hvala svima koji su se odazvali na poziv!

Organizatori predavanja nisu uspeli da namenski potroše taj novac, jer su se apsolutno svi prostori sa kojima su pokušali da se dogovore povukli. Koliko sam razumela, teoretski je moglo da se vlasnike prostora obmane i da im se ne kaže da će Svetov nastupiti – tada bismo uživali u isključenjima svetla, poseti policije usred predavanja, nekoj protivpožarnoj alarmnoj situaciji – ili jednostavno u zatvaranju vrata prostora pola sata pre početka. Umesto toga, svima su odmah rečeni svi detalji, i prostori su iskreno odbijali saradnju. Da li je imalo smisla postupati baš tako, ostaviću na savesti organizatora.

Bilo kako bilo, predavanje je na kraju moralo da se održava u prostorijama štaba Sergeja Bojka. U kancelariju od oko stotinu kvadrata stalo je preko sto pedeset ljudi (na tajmpadu je bilo više od osamsto registracija), bilo je veoma gušno, jedna osoba je onesvestila, i ja sam bila blizu toga, pojačavanje zvuka je izostalo – generalno, utisak nije bio baš najbolji.

Kratak finansijski izveštaj:
Ukupno je prikupljeno 42570 rubalja.
Na iznajmljivanje bine, štampu, transportne troškove i delimičnu kompenzaciju federalnim organizatorima turneje u vrednosti karte potrošeno je 15560.
Preostali novac će biti vraćen glavnom sponzoru ili će on biti iskorišćen za druge projekte.

S druge strane, Libertarian band je napravio iznenađujuće pristojan snimak predavanja – konačno se Svetovov nastup može gledati bez naprezanja, čak su i pitanja iz sale normalno čujna. Tako da sam sada ponovo pogledala nastup u normalnijim uslovima, i barem mogu da izrazim svoje mišljenje o njegovom sadržaju.

Ukratko, Svetovova poruka je sledeća: Rusiji u potpunosti ne odgovara jedinstavna zakonodavnost za sve regione, tako velika i raznolika zemlja može biti samo federacija. Ali besmisleno je čekati da federalizacija bude spuštena iz Moskve: kako i spuste, tako će i oduzeti kasnije po želji, to smo već prošli za Jelcina. Zahtev za federalizaciju mora da dolazi odozdo, idealno bi trebalo da Moskva bude samo stavljena pred činjenicu: kod nas, recimo, takvi redovi postoje, takva je ekonomska politika, a sada hajde da se dogovorimo, da li vam plaćamo bilo kakve poreze, ili vas šaljemo u klinac. Ako želite poreze – dajte nam predstavništvo i garancije autonomije, otprilike tako. Naravno, ovo je sve moja interpretacija, Svetov se izražavao pažljivo kako ne bi rekao nešto što bi ga dovelo do krivične odgovornosti.

Pretpostavljam da upravo zato što svaka konkretnost može biti podvedena pod član zakona, Svetov ne nudi nikakav plan akcija za federalizaciju. Što se tiče pitanja metoda, on je izuzetno koncizan: radite bilo šta.

Radovalo me je što je, stojeći ispred banera o ugovornim jurisdikcijama, Svetov nekoliko puta u komplimentarnom tonu pomenuo upravo te ugovorne jurisdikcije, što predstavlja dalji razvoj ideje federalizma. Takođe, ne mogu a da ne pomenem Svetovovu tezu o tome kako je upravo nuklearno oružje dalo čovečanstvu mogućnost praktične realizacije libertarijanskih ideja, pošto čini besmislenim koncept Vestfalske države – to je ili direktno preuzimanje iz našeg članka sa Bitarhom o doktrini odvraćanja, ili nezavisno otkriće. Slično tome, teza o crkvi kao primeru ugovorne jurisdikcije ili je direktno preuzeta od Laksi Katala, ili je takođe nezavisno izmišljena. Na taj način, može se konstatovati postepeno formiranje sasvim specifične ruske škole libertarijanizma, koja se ne svodi na dogmatsko reprodukovanje retorike otaca osnivača ovog učenja.

Moje glavne zamerke Svetovovim razmatranjima tiču se izraza „ugovor o neagresiji“, i posebno užasne fraze „dete postaje subjekt prava kada zaključi ugovor o neagresiji“. Takva retorika je dobra kao materijal za glupe memeje, kao i za formiranje sekte oko sebe, ali definitivno ne za svesno prihvatanje od strane širokog kruga ljudi.

Po završetku predavanja Svetov je dao kratko intervju Jekaterini Hudojevoj (Za svaki slučaj – to nisam ja! Da, takođe je iz Kuzbasa, da, takođe je novinarka, da, otprilike mi je vršnjica, ali to nisam ja). U intervjuu me je obradovao odgovor o Noziku, gde su bile dovoljno jasno izložene Svetove primedbe na Nozikovu analitičku filozofiju. Nadam se da će ih u knjizi, koju Svetov, prema njegovim rečima, piše, izložiti nešto detaljnije.

Izlazak Ruskog slona

3. septembra sam objavila intervju sa Ruskim slonom, gde je poštovana životinja detaljno objasnila ciljeve projekta i maksimalno neodređeno odgovorila na sva ostala pitanja. U suštini, to je prilično korektna taktika pružanja informacija o projektu, na kojem se još uvek radi i kojem je potrebno podstaći interesovanje. A danas je objavljen projekat.

Za danas su na sajtu ruskog slona dostupne samo dve mogućnosti: da se donira novac za razvoj projekta i da se napravi stranica sa slučajem (case) za Slona. Da bi se napravila stranica, predviđeno je da se kreira sopstveni nalog, a zatim da se on poveže sa svojim Twitterom putem objavljivanja poruke sa generisanim kodom. Na taj način, princip koji je Slon označio kao „Ja tebe nikada neću zaboraviti, ti mene nikada nećeš videti“ radiće u punom obimu samo u slučaju da Twitter bude anoniman – ali to, sa svoje strane, dovodi u pitanje samu neophodnost takvog povezivanja. Ukratko, povezivanje sa Twitterom nisam razumela. Kako god bilo, nakon uspešnog povezivanja, korisnik konačno dobija mogućnost da otpremi na sajt svoje materijale za naknadnu proveru i objavljivanje.

Pretpostavlja se da će korisnik otpremiti Slonu na sajt jednu ili više fotografija na kojima je prikazan počinilac krivičnog dela, kao i tekstualni opis njegovog zločina. Kako ja razumem, poželjno je da se događaj zločina vidi i na fotografijama, inače nije jasno zašto bi Slon trebalo da przyjme informacije na veru.

Obećano je da ćemo uskoro videti i samu bazu podataka sa dokazima određenih ili drugih zločina, a zatim i spisak uspešnih slučajeva – onoga bez čega je cela ideja besmislena. A za sada, hajde da punimo tu kasicu.

Я тебя никогда не забуду, ты меня никогда не увидишь (С) Русский Слон