Intervju sa Olegom „Laxy Catal“ Tarakanovom

Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.

  • Laxy Catal
  • Ankap-tjan

    U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?

    Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).

    Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.

    Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?

    Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.

    Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.

    Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?

    Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.

    Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?

    Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))

    LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.

    U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?

    Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.

    Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?

    Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.

    Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.

    Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu.
    1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa.
    2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose.
    Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.

    Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.

    Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.

    U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.

    —

    U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.

    Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?

    Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:

    1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.

    2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.

    3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).

    4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.

    5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.

    6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.

    7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.

    Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.

    To je bilo moćno)

    U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?

    Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.

    Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.

    Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.

    Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…

    A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.

    Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.

    Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“ (objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.

    A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?

    Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.

    Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.

    Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.

    Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.

    Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?

    Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.

    Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).

    Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?

    U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.

    Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.

    U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?

    A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.

    Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?

    Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?

    Ne, Mihail Svetov organizuje mu solo predavanje 6. oktobra.

    Dobro, idemo obojica da čitamo Hoppe-a, možda će kasnije biti povoda da ga detaljnije diskutujemo. Hvala na intervjuu!

Libertarijanstvo – da li je to utopija? Da, kao i ideja personalnog računara.

Bitarkova kolumna

Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.

Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?

Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…

Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.

Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.

Doktrina odvraćanja – novi video Libertarian band-a

Drago mi je da vam predstavim novi video našeg tima Libertarian band. U prvih pet smo dali kratak uvod u to zašto je libertarijanizam aktuelan, kojim putem ide i kuda ide. Sada smo odlučili pozabaviti se detaljima. U ovom šestominutnom videu kratko govorimo o tome zašto je rat svih protiv svih besmislena zastrašujuća priča, odakle je država potekla i zašto se nakon njenog ukidanja teško može očekivati da će ponovo oživeti.

Nadam se da ćete ceniti povećan umetnički nivo. Kažu da je glavnom junaku videa potpuno nerealno udarila navlaka po licu, oduševljena njegovim herojstvom i ljubavlju prema umetnosti.

– Omae wa mou shindeiru.
– Nani?

Ankap kao levi projekat

Danas objavljujem materijal autora sa nadimkom Polnota, koji ga je postavio kod mene u četu. Autorski stil je prilično utemeljen i previše se razlikuje od mog, tako da neću uvoditi korekcije u njega.

Uopšte, kao što ste možda primetili, ređe objavljujem. To je povezano sa pojavom jednog ukusnog posla honorara, saradnjom sa YouTube projektom Libertarian band, kao i banalnom jesnjom melankolijom. Ne želim da razvodnjavam sadržaj repostovima, ali zašto ne objaviti kod sebe gotove materijale. Mogu jednostavno odbiti poslato, mogu ozbiljno preraditi i objaviti kao naš zajednički rad, mogu, konačno, objaviti manje-više neureditano, možda uz svoj komentar. Ako saradnja postane redovna, jednostavno ćete ovde dobiti sopstvenu kolumnu.

Želim da unesem svež pogled na ankap. To je najbolja strategija pre svega za popularizaciju ankap-a.

Mizantropi mogu da prave individualističke face, ali činjenica ostaje činjenica: oni nisu sposobni za pravi zakon džungle koji danas i vlada. Iz nekog razloga ovi untermenši ne mogu u realnu hijerarhiju. Nešto kod Pjina, Rotenberga i Sobjanina uspeva da budu alfa tipovi, a ovim hikikomori ostaje da cvili u čatovima, frustrirajući se u iščekivanju nekog… ups, pravednog sistema gde bi oni – omežci – ispravili leđa. U pravi individualizam, kao što se vidi, niste usali.

(Iskreno, niko vas čak ni bilo kakvim porezima nije opteretio, a ni poreze ne plaćate. Polovina ovde prisutnih živi od maminih subvencija.)

Desničari hijerarhisti zaista ne bi trebalo da gunđaju na putinizam. Putinizam je odličan sistem za realizaciju nadčoveka. Putinizam je dominacija nadčoveka nad omežcima. Sjajan desničarski režim. Šta, ne ide ti da postaneš Zolotov? Losaš… 😊

Ankap je pobuna omežaka. „Vrisak ugužene zvijeri“. Iz tog, i još niza razloga, ovo je levi pokret, a pravi levi brend nikada nije bio nešto sramotno. To je glavni put čovečanstva – kretanje od ropstva ka slobodi.

Neophodno je voditi računa o „levijacima“, objašnjavajući da ankap nije filozofija nekog određenog individualizma, već filozofija slobode za sve. Uključujući i slobodu asocijacije slabih, kako bi život bio lakši i veseliji.

Ako kao podmocnici izbacite iz ankap-pokreta ugrožene autoritariste, razne psihopate, i proglasite ankap kao pravi levi vektor, u kojem svi pobeđuju, pa čak i slabi, onda će se zupčanici okretati u pravom smeru.

Da, prevarili su vas sa tom levo-desno orijentacijom. Alfašeksi ne spavaju noću – razmišljaju kako još da vas prevare. Ali vratite sve na svoje mesto, rehabilitujte levi brend, razdvojite žabe od jaja, i pokrenite pokret ne ka super-, već samo ka čoveku.

U suprotnom, Putinizam pruža sve mogućnosti za realizaciju desničarskih ideja. Jednostavno si ti gubitnik.

Dodatak od Ankap-tjan

Ako se već upuštamo u populizam, bilo bi čudno ne pozvati se i na veoma poznato svetovno predavanje iz auto-zaoka, gde on upravo i objašnjava zašto je libertarijanstvo korisno siromašnima.

Kako ankap može sprečiti formiranje države?

Doktrinom odvraćanja? Da, da, smešno – 25 ljudi protiv jednog. Zaustaviće doktrinom odvraćanja i podsetom, uhu. Mrtvom rukom će raznet svoju kuću da gadovima ništa ne ostane. Zvuči kao besmislice. To je isto kao reći: ako imam oružje, onda me 25 ljudi sa istim oružjem neće zaustaviti jer neće pogoditi.

Bande, organizovani kriminal pod ankapom nikako ne mogu biti zaustavljeni, nikakvim sredstvima. Samoorganizacija? Naravno, pogledajte mitinge – evo vam besplatna i dobrovoljna samoorganizacija.

Tržište će rešiti, tako da ih mogu zaustaviti samo EKU ili neka druga banda – to je i samoorganizacija, samo za novac – sve po tržištu.

Shodno tome, panarhija je buduće uređenje društva, a ankap su fantazije o tome kako bi bilo kada se ljudi ne bi organizovali u bande, baš kao u davna vremena.

Dajući prognoze o tome kako će društvo izgledati, čovek u glavi drži određenu sliku društva. Vi, sledujući Laksi Katal (i, možda, iz istih razloga, a to je iskustvo devedesetih, koje ja sama nisam stigla temeljno da iskusim), vidite društvo kao skup ljudi koji rado udružuju radi zajedničkog pljačkašenja, ali izuzetno nerado – radi uzajamne pomoći u odbrani od pljačke.

Konstantno me pitaju kako se ankapima suprotstaviti milionskim kineskim hordama i ostalom kolektivističkim sranjima – iza svih tih pitanja stoji ista ona strah od toga da ostaneš sam pred licem agresivne gomile.

Dakle. Dominacija anarhokapitalističkih (tj. slobodnih tržišnih) odnosa u društvu moguća je samo onda kada je mnogo isplativije ne biti deo agresivne gomile nego biti u njenom sastavu. Kao što u nekoj Južnoj Koreji svaki učenik zna da dok ti spavaš, tvoj konkurent uči, tako bi i pod ankapom trebalo da bude prilično uobičajeno uverenje da dok ti sa rizikom po život kradeš telefone iza garaža, tvoj konkurent pokreće startap – i imaćeš sreće ako to nije startap koji šalje daljinski udarac onima koji kradu telefone.

Kao spas od bandi, pretpostavljate ECU ili druge bande (odnosno nešto poput osiguravajućih krovova, koje opisuje pomenuti Laksi Katal). To zaista može smanjiti organizovano sistematsko agresivno nasilje u društvu, ako ga ima mnogo. Druga stvar je što će smanjenje nasilja brzo smanjiti potražnju za skupim uslugama osiguranja od nasilja. Tako se u seizmički bezbednim oblastima teško može očekivati osiguranje od zemljotresa. Upravo iz tog razloga sam potpuno spremna da razmatram ECU sistem kao prelaznu fazu ka ankapu, ali mi je teško da poverujem da će oni dovoljno dugo imati primetnu uticaj. Trenutno je u svetu najprofitabilniji biznis držati sopstvenu državu. Ali konkurencija će brzo spustiti maržu, a i nedostatak svetog pijeteta prema ovoj sferi zarade će uraditi svoje. Krovovi u društvu sa razvijenim slobodnim tržištem biće otprilike podjednako značajni kao danas službe za deratizaciju. Pa, neko pati od štetnih glodara i koristi usluge stručnjaka da ih iskoreni. A nekome su oteli mobilni telefon, i on se takođe obraća stručnjacima da uklone tu nepogodnost.

Pacovi, bubašvabe, država i ostali problemi koji se mogu stvoriti u društvu – to je od loše higijene. Uveravati ljude da je jedini način da se oslobode pacova izvesti kralja pacova, a jedini način da se unište naoružane bande da se unajme druge naoružane bande – izgleda kao sasvim razumna ideja, ali samo onda kada je društvo veoma siromašno, a pomenute nedaće bukvalno na svakom koraku. Bogatstvo i veštine socijalne higijene omogućavaju veću raznovrsnost metoda za sprečavanje svih tih gluposti.

Država iz perspektive bogatog i razvijenog društva

Greta Thunberg

Na internetu se veoma aktivno diskutuje o nastupu eko-aktivistkinje Grete Tunberg pred Generalnom skupštinom UN. Govori se o tome kako odrasli koriste nesrećnu bolesnu devojčicu u svoje odвратne svrhe, koje se svode na to da izvuče još više novca od poreskih obveznika razvijenih zemalja za borbu protiv klimatskih promena.

To je loša retorika.

Deca, kao i bilo koji ljudi, poseduju samoposednost. Šesnaestogodišnja osoba je već dovoljno razvijena da ima delimičnu pravosposobnost: može da daje svedočenja na sudu, što znači da je i pred Generalnom skupštinom UN sasvim u pravu da nastupi. Konačno, buket dijagnoza koje su lekari postavili Greti garantuje da je u svom govoru potpuno iskrena. Na taj način, prisiljeni smo da konstatujemo da ona dobrovoljno i potpuno svesno šalje svoju poruku. Tako mi u ovoj situaciji preostaje da sažalivam samo jedno.

Žao mi je što se umesto Grete na tribini Generalne skupštine UN nije pojavila druga devojčica, sa veoma sličnim rečima:

Evo moje poruke: mi ćemo vas pratiti. Sve ovo je pogrešno. Ne bi trebalo da budem ovde. Trebalo bi da se vratim u školu preko okeana. Ali vi se obraćate nama, mladima, tražeći nadu. Kako se usuđujete! Ukrali ste moje snove i moje detinjstvo svojim praznim rečima.

Međutim, ja sam jedna od onih koji su imali sreće. Ljudi pate. Ljudi umiru. Vi dovodite cele narode do masovne siromaštva. Svi smo na pragu globalne ekonomske krize, ali sve o čemu možete da govorite su ugljenični otisak i bajke o strašnim klimatskim promenama. Kako se usuđujete!

Već više od sto godina nauka daje krajnje jasne prognoze. Kako se usuđujete da nastavljate da okrećete glavu, govoreći da radite dovoljno, kada strategija i neophodnih rešenja još uvek nema? Vi govorite da nas vidite i da razumete hitnost pitanja, ali uprkos tome što me to tugno i razbesni — ja u to ne verujem. Da ste zaista razumeli situaciju i ipak ništa ne činili — bili biste samo zli ljudi, a u to ja verovati odbijam…

Skupljate od ljudi ludačke socijalne doprinose i obećavate da ćete im obezbediti penziju u starosti, ali proračuni pokazuju da će svi penzioni fondovi za trideset godina biti bankroti. Protekcionizam je odbijen od strane ekonomske nauke još u 18. veku, a vi i dalje vodite trgovinske ratove i zavaravate nas pričama o zaštiti domaćeg proizvođača. Bilo vam je tesno u okvirima zlatnog standarda, pa ste izabrali nekontrolisanu emisiju novca koja devalvira bilo kakvu uštedu. Deleći populistička obećanja, stvorili ste piramidu državnog duga. Vi, odrasli, otimate budućnost od nas, vaših potomaka. Kako se to usuđujete!

Danas neće biti predstavljeni planovi ili rešenja izgrađena na ovim podacima. Ovi podaci su neprijatni, a vi još uvek niste dovoljno sazreli da biste govorili istinu o njima. Iznevjeravate nas, ali mladost primećuje vašu izdaju. Svi buduće generacije vas posmatraju i, ako donesete odluku da nas izneverite, nikada vam to nećemo oprostiti.

Pa neka ide dođavola ta visoka tribina Generalne skupštine UN-a. Imamo druge tribine, zato nemojmo ćutati. Inače će odlučiti da je sva mladost Greta Thunberg i igraće se oko nje kao da mi ne postojimo. Ili mislite da se oni neće usuditi?

Nisam Greta, naravno, ali i ja ponekad mogu da pustim emocije

„Deset egipatskih kaza“ kao primer doktrine obuzdavanja

Bitarch kolumna

Može se imati različit stav prema istinitosti priča opisanih u Bibliji, ali to ne ukida njihov filozofski smisao. Prilično interesantna ideja opisana je u knjizi „Izlazak“, poznata kao „Deset egipatskih pošasti“. Ona u suštini prenosi ideju primene strategije poznate danas kao „deterrence by punishment“ ili doktrina odvraćanja (DO), dva milenijuma pre istraživanja korporacije RAND sredinom 20. veka.

Ovaj biblijski zaplet, u modernim terminima, opisuje borbu za pravo na secesiju određene grupe manjina od države. Onima koji nisu čitali Bibliju ili se već ne sećaju o čemu je reč, podsetićemo na suštinu. U Starom Egiptu, Jevreji su bili u statusu robova, a faraon je kategorički odbijao da ih pusti. Mojsije, vođa jevrejske zajednice, zapretio faraonu nesrećama za njega samog i njegove podanike sve dok on ne pristane da pusti Jevreje. Te nesreće („egipatske pošasti“) svaki put su postale sve teže — od sasvim bezopasnog crvenila vode u Nilu i invazije žaba, do smrti prvorođenaca kod faraona i njegovih podanika. Devet puta je faraon odbijao da pusti Jevreje, a deseti put je pustio.

Na taj način je faraon neprestano inicirao agresiju prema Jevrejima, držeći ih u ropstvu. Troškovi njihovog zadržavanja bili su minimalni, a dobit ogromna. Nakon što je Mojsije započeo „kampanju odvraćanja“, faraonovi troškovi su počeli postepeno da rastu (odnosno, dobit i moralno zadovoljstvo od zadržavanja Jevreja su počeli da opadaju). U određenom trenutku, troškovi zadržavanja su premašili ukupnu dobit od njihovog zadržavanja, i faraon se predao.

Kako se ovo može primeniti na savremeni svet? Veoma jednostavno — smatrati sve pristalice etatizma svojim neprijateljima koji neprestano iniciraju agresiju protiv nas preko institucije države. Neprestano povećavati troškove iniciranja nasilja, sve dok korist od plate, socijalnog statusa ili moralnog zadovoljstva ne postane manja od štete koja će im biti naneta.

Da li neko poziva na mučenje opozicionara lancima? Fotografije, ime i adresa se pojavljuju u javnosti, i takvoj osobi se miran život završava. Da li starice iz Putinovih jedinica upadaju u vašu kancelariju? Imate puno pravo da upotrebite protiv njih makar biber spray (iako će, naravno, biti bezbednije imati pritom licencu obezbeđenja i ugovor sa Navaljevim štabom, u koji te starice upadaju). Da li vas nastavnici u školi nazivaju petom kolonom i neprijateljima naroda? Njihove fotografije se pojavljuju u ulazima, bravama na ulaznim vratima se na neki čudan način zaglave, morate kupovati rastvarače za čišćenje vrata i zidova, budite se od udaraca sneška u prozor, i tako dalje.

Naravno, to nije dovoljno, jer Mojsije nije samo molio Gospodara da pošalje katarze, već je i opominjao faraona. Dakle, potrebno je ne samo izražavati svoj stav protiv pristalica države, već i objašnjavati željenu alternativu i nagrađivati za pokajanje, inače će im poslane katarze izgledati kao besmislen progon, što će ih samo okrutnije učiniti ili ih baciti u ponore apatije.

Kako će raditi privatni komunalni preduzeća? Pa cevovod je ipak samo jedan, kako svima isporučivati vodu po različitim cenama?

анонимный вопрос

Prilično sam detaljno odgovorila na slično pitanje, analizirajući sve faze snabdevanja vodom na slobodnom tržištu, od pronalaženja izvora vode do njene isporuke cevima krajnjem potrošaču. Ali vas ne zanima toliko to kako će različiti tržišni akteri međusobno dogovarati usklađivanje geoloških istraživanja, eksploatacije, polaganja i popravke cevi – već koji će mehanizmi uticati na tarife za krajnjeg potrošača. I, očigledno, imate strah da će bez centralnih kontrolnih organa tarife uzleteti u nebo.

Ovde vam predlažem da se upoznate sa mojom ranijom analizom takvog mehanizma za snabdevanje električnom energijom. Za tržište vode, strogo ograničenje tarifa odozgo predstavlja cena proizvodnje ili snabdevanja vodom od strane samog potrošača: to može biti kupovina flaširane vode u prodavnici, prikupljanje kišnice, desalinizacija, reciklaža – u zavisnosti od toga šta predstavlja potrošač. Ali malo pre nego što cena udari u ovu prirodnu barijeru, delovaće faktor konkurencije i elastičnosti potražnje: skupa voda će se štedeti, i od nekog trenutka dobavljač će shvatiti da mu je isplativije zarađivati na obimu, a ne na uvećanju cena, naročito ako alternativni dobavljači vode neće podizati svoje cene i preuzeti tržište dok škrtica pokušava da iscedi svoje malo brojnih klijenata do kraja.

Pri tome, naravno, ne isključujem da će se voda različitim kućama isporučivati od strane iste kompanije po različitim cenama, uzimajući u obzir dužinu cevi, na primer, ili različito konkurentsko okruženje u različitim delovima grada. Konačno, dodatak ceni vode obezbeđuje i kompanija koja upravlja zgradom, ako takva postoji. Tako, na primer, u Tajlandu, gde sam odmarala u proleće, čini se da u svakom kondominijumu postoji svoja cena vode, jer se u jednom zaliva bašta, u drugom je bazen veći, u trećem manji, i tako dalje. To je normalno.

Evo vam primera kondominijuma gde će voda sigurno koštati skupo

Sloboda govora i prvi amandman — da li je to dobro?

Bitarch kolumna

Među libertariancima postoji čvrsto uverenje da prisustvo slobode govora u zemlji po principu američkog prvog amandmana na Ustav predstavlja nedvosmislenu korist koja nam pomaže u borbi protiv etatizma. Ali da li je to zaista tako, ili je to lukavo planirana zamka koja pomaže vladajućim elitama SAD da izbegnu revolucije već skoro dva i po veka?

Pogledajmo sudbinu poznatih anti-etatista u SAD koji su počeli da predstavljaju bilo kakvu značajnu pretnju državi. Jim Bell, tvorac i evanđelista ideje „tržišta atentata“ (assassination market), bio je zatvoren zbog „izbegavanja poreza“. Larken Rose, poznati ancap, takođe je završio „na dnu“ zbog poreza. Mislim da ne treba podsećati na priču sa Julianom Assangeom i seksualnim optužbama, svi to već znaju.

Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako tvoje reči predstavljaju stvarnu opasnost za statičnog banditera, izgovor za represiju će se uvek naći; nije mu neophodno da vrši represiju baš zbog reči. Šta mislite da bi se desilo ako se u New York Times-u odštampa oglasna strana sa tekstom „Država je statični bandit! Panarhija je glavni put ka slobodi!“? Spreman sam da se kladim da će FBI sledećeg dana kod aktiviste koji je naručio takav oglas pronaći dečiju pornografiju ili drogu. Ili će se ispostaviti da voli da maltretira svog psa i da mu je uopšte prijatno da ga pojede. Nažalost, većina aktivnih boraca protiv države u SAD to ne razume.

U Rusiji je situacija potpuno drugačija. Vlasti represiraju direktno zbog politike, i čak se ne maskiraju naročito. Imamo zgodne ekstremističke članove sa izuzetno neodređenim sadržajem, koji omogućavaju da se bilo ko zatvori za bilo šta, tako da se ni ne treba mučiti sa ubacivanjem dečije pornografije aktivisti. Zbog toga svi aktivni borci protiv države od samog početka svog delovanja koriste VPN, SIM kartice na tuđe ime, šifrovanje, posrednike, i nikada ne pokazuju svoje lice. Kao rezultat toga, po težini hvatanja, takav aktivista je ravan profesionalnom hekeru, pa je jednostavnije zaraditi zvezdice na pronalaženju ekstremizma na VKontakte. To što pravi borac protiv države zaista može biti opasan za državu, istraživaoca ne zanima: to nije njihov nivo odgovornosti. Što više pritisak vrše vlasti, to će više metoda anonimizacije koristiti borci protiv države i što će pre njegova teritorijalna monopol biti uništen. To se ne može reći za zemlje gde ljudi još uvek veruju u slobodu govora.

Komentar Ankap-tjan

Juče je Ved Nojman objavio članak, u kojem je odgovarao na komentar Laksi Katal po pitanju o zastoju koji se zove kurac: što je vlast lakša, to joj se ljudi rado predaju.

Kao što možemo videti, mišljenja o tome šta je isplativije za pristalice potpunog ukidanja države – otvoreno represivna država koja sebe diskredituje, ili njena liberalizacija uz potencijalno povećanje nivoa poverenja u nju – podelila su se. Bitarh i Laksi Katal smatraju da princip „što gore, to bolje“ funkcioniše: što je država gora, to je lakše ubediti ljude da ona uopšte nije potrebna. Ja, prateći Veda, smatram, da apetit dolazi tokom jela, i vredi početi da se pritiska država, jer se neće želeti stati, naročito ako će se na svakoj fazi reformi život zaista popravljati. Ovo je posebno relevantno u zemljama gde ne postoji razvijena kultura poštovanja prema opoziciji i gde je protivnika uobičajeno dokrajčiti. Ako država počne da popušta – dokrajčiće je.

Tako da mi se čini čudnim razmišljanje da je, ako državi za represiju treba da traži obilazne puteve, a direktan put je rezervisani – to loše. Naprotiv, to je samo povod da se zatvore ti isti obilazni putevi. Sloboda govora postoji – treba je koristiti kako bi se prekinulo progonjenje za zločine bez žrtava, poput držanja dečije pornografije ili upotrebe narkotika, a bilo kakve trzaje države po tom pitanju koristiti za podsticanje mržnje prema samom tom institutu koji, umesto da pokušava da opravda svoje postojanje nekim ne znam kojim korisnim stvarima, nastavlja da insistira na svom pravu da represuje širok krug lica po sopstvenoj inicijativi, bez molbe žrtava.

Kratka suština naše diskusije

Ne razumem kako izvodite ankap iz varijante kolektivizma – nacionalne države? Iz feudalizma i gradova je mnogo jednostavnije.

Fjodor

Pitanje se očigledno odnosi na našu članak sa Bitarchom o tome kako ideja nacionalnog suvereniteta prirodno vodi do ideje ankap-a. Naravno, ideju ankap-a se može izvesti na još mnogo načina, jer je ankap jednostavno samoorganizacija u društvu na principima dobrovoljnosti i poštovanja privatne imovine. Ankap se može izvesti iz ideje feuda. Istina, feod prvobitno nije vlasništvo, već feudalno posedovanje dodeljeno za službu, ali tu ne možete ništa protiv iz pozicije pravde, tipa: kakva je to glupost, neki degenerisani lik je nasledio ogromne kapitale i rasipa ih. Ne, on je svoje imanje zaslužio. Dalje produžavamo logički lanac i zahtevamo da i onaj ko deli zemlju u feudal, svoje posede takođe zasluži. Preciziramo kako se uopšte može zaslužiti imovina – i eto, već se naziru konture ankap-a.

Sa gradovima je takođe neuključivo. Evo, ljudi su se dobrovoljno okupili radi lakše trgovine, proizvodnje i odbrane, moraju da razviju pravila zajedničkog života, i ispostavlja se da je građanima isplativo da se međusobno poštuju, inače će magična sinergija od toga što mnogo ljudi živi blizu – što kroz koncentraciju napora vodi do neviđenog prosperiteta – jednostavno nestati, i svi će pobeci iz tog zlog mesta. Dakle, kao da su se okupili radi niza malih, jednostavnih i praktičnih zadataka – a dobija se najsloženiji mehanizam interakcije koji rađa gomilu spontanih redova, i to ankap-zajednica može naterati bilo kog preobraženog feudalca da je uzme u obzir.

Možete u slobodno vreme vežbati izvođenje ankap-a iz bilo čega. Ja sam, na primer, jednom povodom 1. aprila čak nastupila sa doktrinom anarko-etatizma.

Pojava prelepog Ankapistana iz mnoštva pojedinačnih želja